In the last article we noted that inspiration identified that the Jews “sealed their rejection” of the gospel at the cross, and then confirmed their rejection again at the stoning of Stephen. How can this be? Of course, the rejection of the gospel by the quibbling Jews of that history was accomplished progressively. They had already been passed by at His birth. Christ’s birth to the stoning of Stephen illustrates a progressive rejection of the gospel.

У претходном чланку запазили смо да је надахнуће указало да су Јевреји на крсту „запечатили своје одбацивање“ јеванђеља, а затим своје одбацивање поново потврдили приликом каменовања Стефана. Како то може бити? Наравно, одбацивање јеванђеља од стране ситничавих Јевреја тог раздобља остваривало се постепено. Они су већ били заобиђени при Његовом рођењу. Од Христовог рођења до каменовања Стефана приказано је постепено одбацивање јеванђеља.

“Men know it not, but the tidings fill heaven with rejoicing. With a deeper and more tender interest the holy beings from the world of light are drawn to the earth. The whole world is brighter for His presence. Above the hills of Bethlehem are gathered an innumerable throng of angels. They wait the signal to declare the glad news to the world. Had the leaders in Israel been true to their trust, they might have shared the joy of heralding the birth of Jesus. But now they are passed by.” The Desire of Ages, 47.

„Људи то не знају, али ова вест испуњава небо радошћу. Са дубљим и нежнијим интересовањем света бића из света светлости привучена су земљи. Цео свет је светлији због Његовог присуства. Над витлејемским брдима окупљено је безбројно мноштво анђела. Они чекају знак да објаве радосну вест свету. Да су вође у Израиљу биле верне повереном им задатку, могле су учествовати у радости објављивања Исусовог рођења. Али сада су заобиђене.“ Чежња векова, 47.

From the birth of Jesus to the death of Stephen the progressive rejection of the gospel by ancient Israel is illustrated. Acknowledging the Jews rejection of Christ as progressive allows an identification of “sealing their rejection,” at both the cross, where the veil of the temple was rent, and at Stephen’s death. The rending of the veil was a symbol that they were no longer God’s covenant people, and when Stephen was stoned, Stephen saw Jesus standing on the right hand of God, which in Daniel chapter twelve, verse one is a symbol of the close of probation. The destruction of Jerusalem is also a symbol of the close of probation.

Од рођења Исуса до смрти Стефана приказано је постепено одбацивање јеванђеља од стране древног Израиља. Признавање да је одбацивање Христа од стране Јевреја било постепено омогућава да се препозна „запечаћење њиховог одбацивања“ и на крсту, када се храмовна завеса раздрала, и при Стефановој смрти. Раздрање завесе било је симбол да они више нису Божји заветни народ, а када је Стефан био каменован, Стефан је видео Исуса где стоји с десне стране Богу, што је у дванаестој глави Књиге пророка Данила, у првом стиху, симбол завршетка времена милости. Разорење Јерусалима такође је симбол завршетка времена милости.

“The retribution to come upon Jerusalem could be delayed only a short time; and as Christ’s eye rested upon the doomed city, he saw not merely its destruction, but the destruction of a world. He saw that as Jerusalem was given up to destruction, so the world will be given up to its doom. He saw the retribution that will be visited on the adversaries of God. The scenes that were transacted at the destruction of Jerusalem will be repeated at the great and terrible day of the Lord, but in a more fearful manner.” Review and Herald, December 7, 1897.

„Одмазда која је требало да дође на Јерусалим могла је бити одложена само за кратко време; и док се Христово око задржавало на осуђеном граду, Он је видео не само његово уништење, него и уништење света. Видео је да ће, као што је Јерусалим био предат уништењу, тако и свет бити предат својој пропасти. Видео је одмазду која ће бити извршена над Божјим противницима. Призори који су се одиграли приликом уништења Јерусалима поновиће се у велики и страшни дан Господњи, али на још страшнији начин.” Review and Herald, December 7, 1897.

It was only God’s mercy that prevented Jerusalem from being destroyed at the cross.

Само је Божја милост спречила да Јерусалим буде уништен на крсту.

“In the Jews’ crucifixion of Christ was involved the destruction of Jerusalem. The blood shed upon Calvary was the weight that sank them to ruin for this world and for the world to come. So it will be in the great final day, when judgment shall fall upon the rejecters of God’s grace. Christ, their rock of offense, will then appear to them as an avenging mountain. The glory of His countenance, which to the righteous is life, will be to the wicked a consuming fire. Because of love rejected, grace despised, the sinner will be destroyed.” The Desire of Ages, 600.

„У јеврејском разапињању Христа било је садржано разорење Јерусалима. Крв проливена на Голготи била је терет који их је сурвао у пропаст за овај свет и за свет који долази. Тако ће бити и у великом завршном дану, када суд буде пао на оне који одбацују Божју благодат. Христос, камен њихове саблазни, тада ће им се појавити као осветничка гора. Слава Његовог лица, која је праведнима живот, биће безбожнима огањ који прождире. Због одбачене љубави, презрене благодати, грешник ће бити уништен.“ Чежња векова, 600.

It was only God’s mercy that lingered in not bringing Jerusalem’s destruction at the time of the cross.

Само је Божја милост оклевала да у време крста не доведе разорење Јерусалима.

“For nearly forty years after the doom of Jerusalem had been pronounced by Christ Himself, the Lord delayed His judgments upon the city and the nation. Wonderful was the long-suffering of God toward the rejectors of His gospel and the murderers of His Son.” The Great Controversy, 27.

„Скоро четрдесет година након што је сам Христос изрекао пропаст Јерусалима, Господ је одлагао своје судове над градом и народом. Чудесно је било дуготрпљење Божје према онима који су одбацили Његово јеванђеље и убицама Његовог Сина.“ Велика борба, 27.

At the time of His last temple cleansing Jesus had set forth the warning to flee Jerusalem when the abomination of desolation, spoken of by Daniel the prophet, was seen by His followers. The first time He cleansed the temple He had stated that the Jews had made His father’s house a den of thieves, but the last time He said “your house” is left unto you desolate. Even before the cross, which was just about to take place, the temple where the veil was to be rent at the crucifixion had already been identified as the Jew’s house, not God’s house. Sister White addresses when Christ made that declaration, and as her testimony proceeds she also addresses the forty years of extended mercy.

У време Његовог последњег очишћења храма, Исус је изнео упозорење да треба бежати из Јерусалима када Његови следбеници угледају гадост опустошења, о којој је говорио пророк Данило. Када је први пут очистио храм, изјавио је да су Јевреји дом Његовог Оца начинили пећином разбојничком, али је последњи пут рекао: „ваша кућа“ остаје вам пуста. Чак и пре крста, који је управо требало да уследи, храм у коме је при распећу требало да се раздре завеса већ је био означен као јеврејска кућа, а не Божја кућа. Сестра Вајт говори о томе када је Христос изрекао ту објаву, а како њено сведочанство даље тече, она се такође осврће и на четрдесет година продужене милости.

“Christ’s words to the priests and rulers, ‘Behold, your house is left unto you desolate’ (Matthew 23:38), had struck terror to their hearts. They affected indifference, but the question kept rising in their minds as to the import of these words. An unseen danger seemed to threaten them. Could it be that the magnificent temple, which was the nation’s glory, was soon to be a heap of ruins? . . .

Христове речи упућене свештеницима и главарима: „Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста“ (Матеј 23:38), улиле су страх у њихова срца. Показивали су равнодушност, али се у њиховим мислима непрестано наметало питање о значењу тих речи. Чинило им се да им прети нека невидљива опасност. Да ли је могуће да ће величанствени храм, слава народа, ускоро постати гомила рушевина?...

“Christ gave His disciples a sign of the ruin to come on Jerusalem, and He told them how to escape: ‘When ye shall see Jerusalem compassed with armies, then know that the desolation thereof is nigh. Then let them which are in Judea flee to the mountains; and let them which are in the midst of it depart out; and let not them that are in the countries enter thereinto. For these be the days of vengeance, that all things which are written may be fulfilled.’ This warning was given to be heeded forty years after, at the destruction of Jerusalem. The Christians obeyed the warning, and not a Christian perished in the fall of the city.” The Desire of Ages, 628, 630.

„Hristos je svojim učenicima dao znak propasti koja će doći na Jerusalim, i rekao im je kako da umaknu: ‘A kad vidite da je Jerusalim opkoljen vojskama, tada znajte da se približilo opustošenje njegovo. Tada koji budu u Judeji neka beže u gore; i koji budu usred njega neka izađu; i koji budu po krajevima neka ne ulaze u njega. Jer ovo su dani osvete, da se ispuni sve što je napisano.’ Ovo upozorenje dato je da mu se posluša četrdeset godina kasnije, prilikom razorenja Jerusalima. Hrišćani su poslušali upozorenje, i nijedan hrišćanin nije poginuo pri padu grada.” Čežnja vekova, 628, 630.

Christ was crucified in the year 31, and nearly forty years later in the year 70, Jerusalem was destroyed after a three-and-a-half-year siege. How could Jerusalem have been destroyed at the cross in the year 31, if there was still three and a half years of probationary time identified as seventy weeks in Daniel chapter nine, verse twenty-four? How can these seeming inconsistencies be resolved? The easiest resolution is to simply identify the fact that when it comes to the close of the probationary time represented by the seventy weeks, that it must be understood as a progressive close of probation. This is true, but it removes any prophetic specificity when applying the waymarks of that history. I will try to explain.

Христос је био разапет 31. године, а готово четрдесет година касније, 70. године, Јерусалим је био разорен после опсаде која је трајала три и по године. Како је Јерусалим могао бити разорен на крсту 31. године, ако су још постојале три и по године времена милости означене као седамдесет седмица у деветом поглављу Књиге пророка Данила, двадесет четврти стих? Како се ове привидне недоследности могу разрешити? Најлакше разрешење јесте једноставно уочити чињеницу да, када је реч о завршетку времена милости представљеног седамдесет седмица, то мора бити схваћено као постепени завршетак времена милости. То је тачно, али тиме се уклања свака пророчка одређеност приликом примене прекретница те историје. Покушаћу да објасним.

If Pentecost represents the soon-coming Sunday law where the other flock in Babylon is called out, why was it three and a half years after Pentecost that the gospel went to the Gentiles? Is the death of Christ or the death of Stephen a sign of the close of probation for ancient Israel? If Laodicean Adventism ceases to be a church at the soon-coming Sunday law, did the destruction of the temple in the year 70, represent the end of the temple of Laodicean Adventism at the Sunday law? What might appear as seeming inconsistencies is resolved by the application of “line upon line,” and when that application is employed the testimony of the waymarks we are identifying become very clear and concise.

Ако Педесетница представља ускоро долазећи недељни закон, када се позива да изађе друго стадо у Вавилону, зашто је тек три и по године после Педесетнице јеванђеље отишло незнабошцима? Да ли је Христова смрт или Стефанова смрт знак завршетка времена благодати за древни Израиљ? Ако лаодикејски адвентизам престаје да буде црква при ускоро долазећем недељном закону, да ли је разорење храма 70. године представљало крај храма лаодикејског адвентизма при недељном закону? Оно што би могло изгледати као привидне недоследности разрешава се применом начела „ред на ред“, и када се та примена употреби, сведочанство путоказа које препознајемо постаје веома јасно и сажето.

The week that Christ confirmed the covenant is broken up into two equal periods of three and a half years. The first three and a half years begins at Christ’s baptism and ends with His death. Baptism is the symbol of His death and resurrection, so the beginning of that period of three and a half years is identical to the ending. In that period Christ presented the gospel exclusively to the Jews. The end of that three and a half years marks the beginning of the following three and a half years. The beginning of the second period of three and a half years begins with the death of Christ, and it ends with the death of Stephen. In that period the disciples presented the gospel exclusively to the Jews.

Седмица у којој је Христос потврдио завет подељена је на два једнака раздобља од по три и по године. Прве три и по године почињу Христовим крштењем и завршавају се Његовом смрћу. Крштење је симбол Његове смрти и васкрсења, те је почетак тог раздобља од три и по године истоветан његовом завршетку. У том раздобљу Христос је Јеврејима искључиво излагао јеванђеље. Крај тих три и по година означава почетак наредних три и по година. Почетак другог раздобља од три и по године почиње Христовом смрћу, а завршава се Стефановом смрћу. У том раздобљу ученици су Јеврејима искључиво излагали јеванђеље.

Those two periods, which are separate prophetic lines, are to be brought together “line upon line.” Both beginnings and endings possess the signature of Alpha and Omega, for the beginning and ending histories are the same. Both periods of duration are identical, and the work that is carried out during each period is identical. Christ who is the First and the Last, is also the creator of all things, and in that regard He is the Creator of Truth. The Hebrew word “truth” was created by three Hebrew letters. The first letter, followed by the thirteenth letter, followed by the last letter of the Hebrew alphabet are combined to make the Hebrew word “truth.”

Та два периода, који су одвојене пророчке линије, треба да буду доведени заједно „ред на ред“. И почеци и завршеци носе обележје Алфе и Омеге, јер су историје почетка и свршетка исте. Оба временска раздобља су истоветна, и дело које се извршава током сваког периода истоветно је. Христос, који је Први и Последњи, уједно је и Творац свега, и у том погледу Он је Творац Истине. Јеврејска реч „истина“ сачињена је од три јеврејска слова. Прво слово, затим тринаесто слово, а потом последње слово јеврејске азбуке, сједињени су да образују јеврејску реч „истина“.

Both of the periods of three and a half years have Christ as the first and the last, for Christ is at the beginning of the first period at His baptism, as He is at the ending at His death in the first period. And Christ is at His death in the beginning of the second period and He is standing at the right hand of God at the ending of the second period. The number thirteen is the symbol of rebellion, and in both periods whether the gospel was presented in person by Christ, or in the second period by His disciples, the quibbling Jews rebelled against the message of the gospel.

Оба раздобља од по три и по године имају Христа као првога и последњега, јер је Христос на почетку првога раздобља при свом крштењу, као што је и на његовом завршетку при својој смрти у првом раздобљу. А Христос је у својој смрти на почетку другога раздобља, и стоји с десне стране Богу на завршетку другога раздобља. Број тринаест је симбол побуне, и у оба раздобља, било да је јеванђеље лично излагао Христос, или у другом раздобљу његови ученици, ситничави Јевреји побунили су се против поруке јеванђеља.

Both periods are the same duration, possess the signature of Alpha and Omega, and identify the same gospel message. Those two periods are to be brought together “line upon line.” The methodology of “line upon line,” is the testing methodology of the latter rain. It is the methodology of the last days, and the truths which are identified and established by that methodology in the last days are what purges or purifies the sons of Levi during the sealing of the one hundred and forty-four thousand.

Оба периода трају исто време, носе обележје Алфе и Омеге и идентификују исту јеванђеоску поруку. Та два периода треба довести заједно „ред на ред“. Методологија „ред на ред“ јесте испитна методологија позног дажда. То је методологија последњих дана, а истине које су том методологијом у последњим данима препознате и утврђене јесу оно што уклања нечистоту или очишћује синове Левијеве током печаћења сто четрдесет и четири хиљаде.

Whom shall he teach knowledge? and whom shall he make to understand doctrine? them that are weaned from the milk, and drawn from the breasts. For precept must be upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little: For with stammering lips and another tongue will he speak to this people. To whom he said, This is the rest wherewith ye may cause the weary to rest; and this is the refreshing: yet they would not hear. But the word of the Lord was unto them precept upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little; that they might go, and fall backward, and be broken, and snared, and taken. Isaiah 28:9–13.

Кога ће научити знању? и кога ће учинити да разуме науку? Оне који су одбијени од млека и одвојени од груди. Јер заповест мора бити на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; овде мало, и онде мало: Јер ће муцавим уснама и другим језиком говорити овоме народу. Коме је рекао: Ово је починак којим можете дати уморноме да почине; и ово је освежење: али не хтедоше да чују. Али им реч Господња беше заповест на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; овде мало, и онде мало; да би ишли, и падали натрашке, и разбили се, и уплели се у замку, и били ухваћени. Исаија 28:9–13.

The next verse in Isaiah addresses the scornful men that rule the people of Jerusalem. For those scornful men, the “rest and the refreshing” (the latter rain), which they refused to “hear,” is what causes them to “go, and fall backward, and be broken, and snared, and taken.” That test was presented to them from another tongue, for Elijah, John the Baptist and William Miller were not trained in the theological schools of their respective histories. The latter rain message that tests Laodicean Adventism, is the message that is produced by the application of “line upon line.”

Следећи стих у Исаији обраћа се подсмешљивим људима који владају народом у Јерусалиму. За те подсмешљиве људе, „починак и освежeње“ (позни дажд), које су одбили да „чују“, јесте оно што чини да „иду, и падну натрашке, и буду сломљени, и ухваћени у замку, и заробљени“. Тај им је испит био представљен другим језиком, јер Илија, Јован Крститељ и Вилијам Милер нису били школовани у теолошким школама својих одговарајућих историјских раздобља. Порука позног дажда, која испитује лаодикијски адвентизам, јесте порука која настаје применом начела „ред на ред“.

When the first three and a half years of the week in which Christ confirmed the covenant is laid over the second three and a half years, we find prophetic light that clarifies any seeming inconsistencies that might arise in an inquiring mind. The week was when the Messenger of the Covenant was to confirm the covenant, and a biblical covenant must be confirmed with blood. The baptism and crucifixion of Christ and the stoning of Stephen all identify blood. Both lines represent the blood of the covenant, and those lines are confirming the covenant.

Када се прве три и по године седмице у којој је Христос потврдио завет положе преко других три и по године, налазимо пророчку светлост која разјашњава сваку привидну недоследност која би се могла појавити у испитивачком уму. Та седмица је била време када је Весник Завета требало да потврди завет, а библијски завет мора бити потврђен крвљу. Христово крштење и распеће и каменовање Стефана — све то указује на крв. Обе линије представљају крв завета, и те линије потврђују завет.

When brought together “line upon line,” the baptism and crucifixion are the first waymark, and the crucifixion and stoning of Stephen are the last waymark. When brought together into one line we find the cross and Michael standing up at the death of Stephen as two witnesses of the Jews sealing their rejection of the gospel. The death of Christ, is also the death of His disciple Stephen, which is Passover when the two lines are combined. Three days later Christ is resurrected as the First Fruit offering.

Када се доведу заједно „ред на ред“, крштење и распеће јесу први оријентир, а распеће и каменовање Стефана јесу последњи оријентир. Када се доведу заједно у једну линију, налазимо крст и Михаила који устаје при Стефановој смрти као два сведока јудејског запечаћења њиховог одбацивања јеванђеља. Христова смрт јесте и смрт Његовог ученика Стефана, што је Пасха када се те две линије сједине. Три дана касније Христос васкрсава као принос Првине.

But now is Christ risen from the dead, and become the first fruits of them that slept. 1 Corinthians 15:20.

Али сада Христос устаде из мртвих, и постаде првина оних који уснуше. 1. Коринћанима 15:20.

In between Passover and the feast of First Fruits on the third day is the beginning of the feast of Unleavened Bread. Unleavened bread does not “rise”, and Christ did not rise on the second day, He rose on the third day. Christ and Stephen die together in the “line upon line” application, but Stephen is resurrected after Christ for there is an order to the first fruit resurrection.

Између Пасхе и празника Првина, трећега дана, налази се почетак празника Бесквасних хлебова. Бесквасни хлеб не „нараста“, а ни Христос није устао другога дана; устао је трећега дана. Христос и Стефан умиру заједно у примени начела „ред по ред“, али Стефан бива васкрснут после Христа, јер постоји поредак у васкрсењу првине.

But every man in his own order: Christ the first fruits; afterward they that are Christ’s at his coming. 1 Corinthians 15:22.

Него сваки у свом реду: Христос првина; потом они који су Христови о Његовом доласку. 1. Коринћанима 15:22.

The Spring feasts cannot be separated from each other, for they are directly related to one another. In this sense, Pentecost represents the soon-coming Sunday law, when there will be a repetition of the pouring out of the Holy Spirit, and the second voice of Revelation chapter eighteen will then call those that do not currently know the gospel, to come out of Babylon. The word “Babylon,” is based upon the word, “Babel,” which means confusion, for it was in the fall of Babel that God confused the languages, and it was at Pentecost that God reverses the confusion of the languages in order to carry the gospel to the world. Thus Pentecost and the Sunday law align.

Пролећни празници не могу се одвојити један од другога, јер су непосредно повезани међу собом. У том смислу, Педесетница представља ускоро долазећи недељни закон, када ће доћи до понављања изливања Светога Духа, а други глас из осамнаестог поглавља Откривења тада ће позвати оне који сада не познају јеванђеље да изађу из Вавилона. Реч „Вавилон“ заснива се на речи „Вавел“, што значи пометња, јер је приликом пада Вавела Бог помео језике, а на Педесетницу Бог преокреће пометњу језика како би јеванђеље однео свету. Стога се Педесетница и недељни закон подударају.

At Pentecost the gift of languages was given to the disciples, but their message then was still restricted to the Jews. When both lines are brought together Pentecost occurs in the year 34, when Stephen was stoned and the gospel was then carried to those who do not currently know the gospel.

На Педесетницу је ученицима дат дар језика, али је њихова порука тада још увек била ограничена на Јевреје. Када се обе линије доведу у склад, Педесетница пада у 34. годину, када је Стефан био каменован и јеванђеље је потом било однето онима који сада не познају јеванђеље.

Stephen represents those who are resurrected “at His coming,” but who have died with Him. The First Fruit offering marks the resurrection of Christ on the third day, and it also marks the beginning of the Feast of Weeks, which is also the feast of Pentecost, and which commemorates the giving of the Ten Commandments at Sinai.

Стефан представља оне који васкрсавају „о Његовом доласку“, али који су с Њим умрли. Принос првине означава Христово васкрсење трећега дана, а такође означава и почетак Празника седмица, који је уједно и празник Педесетнице, и који обележава давање Десет заповести на Синају.

October 22, 1844, aligns with the cross, for among other proofs Sister White aligns the disappointment of the disciples after the cross with the disappointment that followed October 22, 1844. Both the cross and October 22, 1844, prefigure the soon-coming Sunday law. Pentecost also typifies the soon coming Sunday law, but Pentecost came fifty-two days after the cross. The cross, which was typified by Passover, ushers in a series of feasts which commemorate the old paths of ancient Israel from the night the angel of death passed over Egypt, through to the giving of the law. Though the feasts possess their own distinctions, they are inseparably linked to each other. It is therefore accurate to apply the complete fifty-two days from Passover to Pentecost as one singular waymark.

22. октобар 1844. године поравнава се са крстом, јер, поред других доказа, сестра Вајт поравнава разочарање ученика после крста са разочарањем које је уследило након 22. октобра 1844. године. И крст и 22. октобар 1844. године предсликавају ускоро долазећи недељни закон. Педесетница такође представља тип ускоро долазећег недељног закона, али је Педесетница наступила педесет и два дана после крста. Крст, који је био предсликан Пасхом, уводи низ празника који обележавају старе стазе древног Израиља од ноћи када је анђео смрти прошао мимо Египта, па све до давања закона. Иако празници имају своје сопствене особености, они су нераздвојиво повезани један с другим. Стога је исправно применити пуна педесет и два дана од Пасхе до Педесетнице као један јединствени оријентир.

For this reason, the cross, the death of Stephen, and Pentecost all prefigure the soon coming Sunday law, when the progressive executive judgment upon Modern Babylon begins, as the second voice of Revelation chapter eighteen begins to call God’s other flock out of Babylon. It is at that waymark that the executive judgment upon Jerusalem arrived, though God in His mercy deferred the actual destruction of the temple and city nearly forty years after the cross to the year 70. The destruction of ancient Jerusalem represents the beginning of the progressive executive judgment that begins in the United States when “national apostasy is followed by national ruin.”

Из тог разлога, крст, Стефанова смрт и Педесетница сви предсказују ускоро долазећи недељни закон, када отпочиње прогресивни извршни суд над Модерним Вавилоном, док други глас из осамнаестог поглавља Откривења почиње да позива друго Божје стадо да изађе из Вавилона. На том обележју пута извршни суд над Јерусалимом је наступио, иако је Бог у Својој милости одложио стварно разорење храма и града готово четрдесет година после крста, до 70. године. Разорење древног Јерусалима представља почетак прогресивног извршног суда који почиње у Сједињеним Америчким Државама када „национално отпадништво буде праћено националном пропашћу.”

Truth is established upon the testimony of two, and in the two lines of three and a half years that Christ confirmed the covenant we find two witnesses of a death and resurrection that is associated with the history that identifies the soon-coming Sunday law. That Sunday law in Revelation chapter eleven, is identified as the “hour of the great earthquake.” That “hour” is directly connected to two witnesses that gave a testimony of three and a half years. Their testimony ends with their death and resurrection.

Истина се утврђује на сведочанству двојице, а у две линије од по три и по године у којима је Христос потврдио завет налазимо два сведока о смрти и васкрсењу које је повезано са историјом што идентификује ускоро долазећи закон о недељи. Тај закон о недељи у једанаестом поглављу Откривења означен је као „час великог земљотреса“. Тај „час“ је непосредно повезан са два сведока која су давала сведочанство три и по године. Њихово сведочанство завршава се њиховом смрћу и васкрсењем.

Their testimony of three and a half years, followed by their death and resurrection has been represented by the death and resurrection of both Jesus and Stephen, for “line upon line,” Stephen is represented as being resurrected with Christ. In the feast of First Fruits, two primary offerings were presented.

Њихово сведочанство у трајању од три и по године, праћено њиховом смрћу и васкрсењем, представљено је смрћу и васкрсењем и Исуса и Стефана, јер „ред на ред“, Стефан је приказан као да васкрсава са Христом. У празнику Првина биле су принесене две главне жртве.

One was a lamb without blemish, and the other an offering of barley. The barley represented the crop to follow, and the lamb represented Christ. Christ was resurrected on the third day, and Stephen represented those that follow, and the barley represented the crop that was to follow. The two witnesses in Revelation eleven testified for three and a half years, after which they were then slain and then were resurrected three and a half days later. Those two witnesses had been typified by Christ, who was the First Fruits, for they represent the one hundred and forty-four thousand, who are also first fruits.

Једно је било јагње без мане, а друго принос од јечма. Јечам је представљао жетву која је имала да уследи, а јагње је представљало Христа. Христос је васкрсао трећега дана, а Стефан је представљао оне који следе, и јечам је представљао род који је имао да уследи. Два сведока у Откривењу једанаестом сведочила су три и по године, после чега су била убијена, а затим су васкрсла три и по дана касније. Та два сведока била су праобразно представљена Христом, који је био Првина, јер она представљају сто четрдесет и четири хиљаде, који су такође првине.

And I looked, and, lo, a Lamb stood on the mount Sion, and with him an hundred forty and four thousand, having his Father’s name written in their foreheads. And I heard a voice from heaven, as the voice of many waters, and as the voice of a great thunder: and I heard the voice of harpers harping with their harps: And they sung as it were a new song before the throne, and before the four beasts, and the elders: and no man could learn that song but the hundred and forty and four thousand, which were redeemed from the earth. These are they which were not defiled with women; for they are virgins. These are they which follow the Lamb whithersoever he goeth. These were redeemed from among men, being the first fruits unto God and to the Lamb. And in their mouth was found no guile: for they are without fault before the throne of God. Revelation 14:1–5.

И погледах, и гле, Јагње стајаше на гори Сиону, и с њим сто четрдесет и четири хиљаде, који имаху име Оца његовога написано на челима својим. И чух глас с неба, као глас многих вода, и као глас силнога грома; и чух глас гудача који удараху у гусле своје. И певаху као нову песму пред престолом, и пред четири жива бића, и старешинама; и нико не могаше научити те песме осим сто четрдесет и четири хиљаде, који беху откупљени са земље. Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици. Ово су они који иду за Јагњетом куда год оно пође. Ови су откупљени између људи као првина Богу и Јагњету. И у устима њиховим не нађе се лукавство, јер су без мане пред престолом Божјим. Откривење 14:1–5.

The barley offering on the feast of First Fruits represented the crop that was to follow, and Stephen in the year 34, followed Christ’s death in the year 31, though “line upon line,” they died at the same waymark. In relation to the first fruit offerings, Christ was the lamb that was slain and Stephen was the barley. According to Paul “Christ” is “the first fruits of them that slept,” and then “afterward they that are Christ’s at his coming.” The one hundred and forty-four thousand are first fruits, and they are those “which follow the Lamb whithersoever he goeth.”

Јечмена жртва на празник Првина представљала је род који је требало да уследи, а Стефан је 34. године следио Христову смрт у 31. години, иако су, „ред по ред“, умрли на истом путоказу. У односу на приносе првина, Христос је био јагње које је заклано, а Стефан је био јечам. Према Павлу, „Христос“ је „првенац од оних који су уснули“, а затим „потом они који су Христови о Његовом доласку“. Сто четрдесет и четири хиљаде су првине, и то су они „који иду за Јагњетом куда год оно пође“.

In the “hour” of the “great earthquake” of Revelation chapter eleven, the two witnesses that have prophesied for three and a half years, only to be slain and lie in the streets for three and a half days, are resurrected. They are those represented by Stephen who prophetically was resurrected with Jesus, but also after Jesus. They are therefore resurrected “three and a half days,” after they are murdered by the beast that ascended from the bottomless pit. The same “hour,” that they are resurrected they ascend to heaven as an ensign. The process of their resurrection and ascension is carefully outlined in God’s prophetic Word, and it includes that they were typified by the literal death of Stephen, thus representing a spiritual death that is accomplished upon the two witnesses as they are transformed from the Laodicean movement of the third angel unto the Philadelphian movement of the third angel.

У „часу“ „великог земљотреса“ из једанаестог поглавља Откривења, два сведока која су пророковала три и по године, да би затим била убијена и лежала по улицама три и по дана, бивају васкрснута. То су они које је представљао Стефан, који је пророчки био васкрснут са Исусом, али и после Исуса. Они су стога васкрснути „три и по дана“ након што их убије звер која излази из бездана. У истом „часу“ у коме су васкрснути, они узлазе на небо као знамење. Процес њиховог васкрсења и узнесења пажљиво је изложен у Божјој пророчкој Речи, и он укључује да су били предсликани дословном Стефановом смрћу, представљајући тако духовну смрт која се извршава над два сведока док се они преображавају из лаодикијског покрета трећег анђела у филаделфијски покрет трећег анђела.

We will continue this study in the next article.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.

“One thing is certain: those Seventh-day Adventists who take their stand under Satan’s banner will first give up their faith in the warnings and reproofs contained in the Testimonies of God’s spirit.

„Једно је сигурно: они адвентисти седмога дана који стану под Сотонину заставу најпре ће се одрећи своје вере у опомене и укоре садржане у Сведочанствима Духа Божјег.״

“The call to greater consecration and holier service is being made, and will continue to be made. Some who are now voicing Satan’s suggestions will come to their senses. There are those in important positions of trust who do not understand the truth for this time. To them the message must be given. If they receive it, Christ will accept them, and will make them workers together with him. But if they refuse to hear the message, they will take their stand under the black banner of the Prince of Darkness.

„Упућује се позив на веће посвећење и светију службу, и он ће се и даље упућивати. Неки који сада износе Сатанине предлоге доћи ће к себи. Има оних на важним положајима поверења који не разумеју истину за ово време. Њима се мора упутити порука. Ако је приме, Христос ће их прихватити и учиниће их сарадницима својим. Али ако одбију да чују поруку, стаће под црну заставу Кнеза таме.

“I am instructed to say that the precious truth for this time is open more and more clearly to human minds. In a special sense men and women are to eat of Christ’s flesh and drink of his blood. There will be a development of the understanding, for the truth is capable of constant expansion. The divine originator of truth will come into closer and still closer communion with those who follow on to know him. As God’s people receive his word as the bread of heaven, they will know that his goings forth are prepared as the morning. They will receive spiritual strength, as the body receives physical strength when food is eaten.

„Наложено ми је да кажем да се драгоцена истина за ово време људским умовима открива све јасније и јасније. У нарочитом смислу, људи и жене треба да једу Христово тело и пију његову крв. Доћи ће до развоја разумевања, јер је истина способна за непрестано ширење. Божански зачетник истине ступиће у све присније и присније заједништво са онима који настављају да га упознају. Док Божји народ прима његову реч као хлеб небески, знаће да су његови изласци уређени као јутро. Примаће духовну снагу, као што тело прима телесну снагу када се храна једе.

“We do not half understand the Lord’s plan in taking the children of Israel from Egyptian bondage, and leading them through the wilderness into Canaan.

„Ми ни издалека не разумемо у потпуности Господњи план у томе што је узео синове Израиљеве из египатског ропства и водио их кроз пустињу у Ханан.

“As we gather up the divine rays shining from the gospel, we shall have a clearer insight into the Jewish economy, and a deeper appreciation of its important truths. Our exploration of truth is yet incomplete. We have gathered up only a few rays of light. Those who are not daily students of the Word will not solve the problems of the Jewish economy. They will not understand the truths taught by the temple service. The work of God is hindered by a worldly understanding of his great plan. The future life will unfold the meaning of the laws that Christ, enshrouded in the pillar of cloud, gave to his people.” Spalding and Magan, 305, 306.

„Док сабирамо божанске зраке који сијају из јеванђеља, стећи ћемо јаснији увид у јеврејски поредак и дубље цењење његових важних истина. Наше истраживање истине још увек је непотпуно. Сабрали смо само неколико зрака светлости. Они који нису свакодневни проучаваоци Речи неће решити проблеме јеврејског поретка. Они неће разумети истине којима поучава храмска служба. Божје дело бива ометано световним разумевањем његовог великог плана. Будући живот ће открити значење закона које је Христос, обавијен стубом од облака, дао своме народу.“ Spalding and Magan, 305, 306.