The first half of Revelation chapter nine, identifies the fifth trumpet, which is the first woe, and the second half of the chapter identifies the sixth trumpet, which is the second woe. Both trumpets are graphically illustrated on the 1843 and the 1850 pioneer charts. When the last six verses of Daniel eleven were unsealed at the time of the end in 1989 with the collapse of the Soviet Union the reformatory movement of the one hundred and forty-four thousand began.
Прва половина деветог поглавља Откривења означава пету трубу, која је прво тешко, а друга половина поглавља означава шесту трубу, која је друго тешко. Обе трубе су упечатљиво приказане на пионирским картама из 1843. и 1850. године. Када је последњих шест стихова једанаестог поглавља Данила било отпечаћено у време свршетка, 1989. године, распадом Совјетског Савеза, започео је реформаторски покрет сто четрдесет и четири хиљаде.
Among the truths recognized in 1989, were the great reformatory movements of Bible history, and that they all paralleled each other. All the prophets, and therefore every sacred history, including the sacred reformatory movements, illustrate the final great reformatory movement of the one hundred and forty-four thousand, which is also the mighty movement of the third angel. When the sealing process begins, so too, does the sprinkling of the latter rain. The unsealing of the reformatory movements in 1989, followed by the unsealing of the last six verses of Daniel eleven in 1992, produced an environment of resistance, as always occurs when a new and present truth is unsealed.
Међу истинама које су биле препознате 1989. године били су велики реформаторски покрети библијске историје и чињеница да су сви они били међусобно паралелни. Сви пророци, и стога свака света историја, укључујући и свете реформаторске покрете, приказују завршни велики реформаторски покрет сто четрдесет и четири хиљаде, који је уједно и силни покрет трећег анђела. Када отпочне процес запечаћења, тада отпочиње и кропљење позног дажда. Распечаћење реформаторских покрета 1989. године, праћено распечаћењем последњих шест стихова једанаестог поглавља Данила 1992. године, створило је окружење отпора, као што се увек догађа када се распечати нека нова и садашња истина.
In the resistance of the truth of the last six verses of Daniel eleven, the Lord opened up the truth that the prophetic history of pagan Rome, combined with the prophetic history of papal Rome, as established upon two witnesses, identifies the prophetic history of modern Rome. The rule of the triple application of prophecy was recognized, and thereafter employed to defend against error and identify and establish truth. The rules that uphold that every reform line parallels the other reform lines, and the rules associated with a triple application of prophecy, became the bedrock of the rules that were established in the movement of the third angel, as had been typified by the rules established, employed, and published in the Millerite history.
У супротстављању истини последњих шест стихова једанаесте главе Данила, Господ је отворио истину да пророчка историја паганског Рима, удружена с пророчком историјом папског Рима, као што је утврђена на основу два сведока, препознаје пророчку историју савременог Рима. Препознато је правило троструке примене пророштва, и оно је потом употребљено ради одбране од заблуде и ради препознавања и утврђивања истине. Правила која потврђују да свака реформска линија стоји упоредо с другим реформским линијама, и правила повезана с троструком применом пророштва, постала су темељ правила која су била утврђена у покрету трећег анђела, као што је то било предочено типом у правилима утврђеним, примењиваним и објављеним у милеритској историји.
The triple application of prophecy as a rule, was unsealed for the movement of the one hundred and forty-four thousand, for they are the movement of the latter rain, and Islam of the third woe is the message of the latter rain. The principle of the triple application of prophecy was identified by the Lion of the tribe of Judah, well before Islam of the third woe arrived in history on September 11, 2001, for He desired that His last-day people would easily recognize the message represented by the arrival of the third woe when He returned His people to Jeremiah’s old paths.
Трострука примена пророштва, као правило, била је откривена за покрет сто четрдесет и четири хиљаде, јер они јесу покрет позне кише, а ислам трећег тешкоја јесте вест позне кише. Начело троструке примене пророштва било је објављено од Лава из племена Јудина много пре него што је ислам трећег тешкоја ступио у историју 11. септембра 2001. године, јер је Он желео да Његов народ последњих дана лако препозна вест представљену доласком трећег тешкоја када је Свој народ вратио на старе стазе Јеремијине.
The pioneer understanding of the fifth and sixth trumpets as set forth in Revelation chapter nine, was understood to be the passage in the book of Revelation that was the most firmly and clearly supported by history. Uriah Smith begins his presentation of Revelation chapter nine by employing the words of the historian Keith to make that very point.
Pionirsko razumevanje pete i šeste trube, kako je izloženo u devetom poglavlju Otkrivenja, smatrano je odlomkom u knjizi Otkrivenja koji je bio najčvršće i najjasnije potkrepljen istorijom. Urija Smit započinje svoje izlaganje devetog poglavlja Otkrivenja koristeći reči istoričara Kita da bi upravo to istakao.
“For an exposition of this trumpet, we shall again draw from the writings of Mr. Keith. This writer truthfully says: ‘There is scarcely so uniform an agreement among interpreters concerning any other part of the Apocalypse as respecting the application of the fifth and sixth trumpets, or the first and second woes, to the Saracens and Turks. It is so obvious that it can scarcely be misunderstood. Instead of a verse or two designating each, the whole of the ninth chapter of the Revelation in equal portions, is occupied with a description of both.” Uriah Smith, Daniel and Revelation, 495.
„За излагање ове трубе, поново ћемо се послужити списима господина Кита. Овај писац с правом каже: ‘Тешко да постоји тако једнодушно слагање међу тумачима у погледу било ког другог дела Апокалипсе као у погледу примене пете и шесте трубе, односно првог и другог тешкоћа, на Сарацене и Турке. То је толико очигледно да се тешко може погрешно разумети. Уместо да по један или два стиха означавају сваку од њих, читаво девето поглавље Откривења, у једнаким деловима, посвећено је опису обеју.’ Uriah Smith, Daniel and Revelation, 495.
The chapter division of the first and second woes divides the history of the first woe, represented by Mohammed. It is geographically located by what the historian Alexander Keith calls the Saracens, which we would today call Arabia. The history of the second woe, represented by Osman 1, geographically located in Turkey, which the historian identifies as the Turks. The history of the first woe was located and fulfilled in Arabia, the birthplace of Islam and Mohammed. The history of the second woe was located and fulfilled in Turkey, the birthplace of the Ottoman Empire.
Подела поглавља првог и другог тешкоћа раздваја историју првог тешкоћа, представљеног Мухамедом. Географски је смештена у оно што историчар Александар Кит назива Сараценима, што бисмо данас назвали Арабијом. Историја другог тешкоћа, представљеног Османом I, географски је смештена у Турској, коју историчар поистовећује са Турцима. Историја првог тешкоћа била је смештена и испуњена у Арабији, родном месту ислама и Мухамеда. Историја другог тешкоћа била је смештена и испуњена у Турској, родном месту Османског царства.
The history of the first woe, identifies a warfare that was directed against Rome by independent warriors whose only mutual alliance with one another was the religion of Islam. The history of the second woe, identifies a warfare that was directed against Rome by an organized religion and state power, which is called a Caliphate. In either case, the independent warfare against Rome in the history represented by Mohammed, or the organized warfare represented by Ottman, or the Ottoman Empire, the mode of warfare was to attack suddenly and unexpectedly. It was not a warfare that was carried out by dressing all the soldiers in the same-colored uniforms, then organizing the soldiers into a line and marching them forward into gunfire as was the military custom of that time. The word “assassin” is based upon the Islamic mode of warfare of striking suddenly and unexpectedly, and usually resulting in the death of the attacker also.
Историја првог јаука препознаје ратовање које је било усмерено против Рима од стране независних ратника, чији је једини узајамни савез био религија ислама. Историја другог јаука препознаје ратовање које је било усмерено против Рима од стране организоване религије и државне силе, која се назива калифат. У оба случаја, било да је реч о независном ратовању против Рима у историји представљеној Мухамедом, или о организованом ратовању представљеном Отманом, односно Османским царством, начин ратовања био је да се нападне изненада и неочекивано. То није било ратовање које се водило тако што би сви војници били одевени у униформе исте боје, затим распоређени у строј и марширали напред под пушчану ватру, као што је био војни обичај тога времена. Реч „атентатор” заснива се на исламском начину ратовања, који се одликовао изненадним и неочекиваним ударом, и који је обично имао за последицу и смрт самог нападача.
The word “assassin” is derived from the Arabic word “hashshashin,” which comes from “hashish,” meaning “hashish” or “cannabis.” The term was originally used to refer to a secretive and fanatical group of Nizari Ismaili Muslims in the Middle East during the medieval period. The members of this group were known for their unconventional and often violent methods, including the use of political assassinations to achieve their goals. It is said that they would sometimes consume hashish to prepare for their missions, which led to the use of the term “hashshashin” or “assassins” in the Western world. The Assassins were active during the medieval period, primarily in Persia and Syria, and they played a significant role in various political conflicts and assassinations during that time. The term “assassin” eventually made its way into European languages, where it came to refer more broadly to individuals who carry out political or targeted killings.
Реч „атентатор” потиче од арапске речи „hashshashin”, која долази од „hashish”, што значи „хашиш” или „канабис”. Тај израз је првобитно употребљаван за означавање тајновите и фанатичне групе низарских исмаилијских муслимана на Блиском истоку током средњовековног периода. Чланови те групе били су познати по својим неконвенционалним и често насилним методама, укључујући употребу политичких убистава ради остварења својих циљева. Каже се да су понекад конзумирали хашиш како би се припремили за своје мисије, што је довело до употребе израза „hashshashin” или „assassins” у западном свету. Асасини су деловали током средњег века, првенствено у Персији и Сирији, и имали су значајну улогу у разним политичким сукобима и убиствима у то време. Израз „assassin” је на крају ушао у европске језике, где је почео шире да означава појединце који извршавају политичка или циљана убиства.
This mode of warfare is an important prophetic characteristic of the three woes, for the prophetic role of Islam is to produce war. Islam as a symbol is all about warfare, and in Revelation chapter nine, Islam of the first and second woes is an illustration of their warfare. Their warfare is identified in the book of Revelation, as the action that angers the nations, just before probation closes.
Овај начин ратовања представља важну пророчку одлику три тешка јада, јер је пророчка улога ислама да произведе рат. Ислам, као симбол, у потпуности је повезан са ратовањем, а у деветом поглављу Откривења ислам првог и другог јада представља илустрацију њиховог ратовања. Њихово ратовање је у књизи Откривења означено као дело које разгневљује народе, непосредно пре него што се време милости заврши.
And the nations were angry, and thy wrath is come, and the time of the dead, that they should be judged, and that thou shouldest give reward unto thy servants the prophets, and to the saints, and them that fear thy name, small and great; and shouldest destroy them which destroy the earth. Revelation 11:18.
И народи се разгневише, и дође гнев твој, и време мртвих да им се суди, и да даш награду слугама својим пророцима и светима, и онима који се боје имена твојега, малима и великима; и да погубиш оне који кваре земљу. Откривење 11:18.
The “nations” are made “angry”, just before God’s wrath comes, and God’s wrath, as represented in the book of Revelation, is the seven last plagues that come when human probation closes. There are three waymarks in the verse; the angering of the nations, the wrath of God, and the time to judge the dead. The judgment of the dead here referenced is the judgment of the wicked dead that occurs during the thousand-year millennium, and not the investigative judgment of the dead that began on October 22, 1844. Sister White is clear that the three waymarks in this verse are distinct, and occur in the order in the verse.
„Народи“ се „разгневише“ непосредно пре него што дође Божји гнев, а Божји гнев, како је представљен у књизи Откривења, јесу седам последњих зала која долазе када се оконча време људске пробе. У том стиху постоје три међаша: разгневљење народа, Божји гнев и време да се суди мртвима. Суд над мртвима на који се овде указује јесте суд над злим мртвима који се одвија током хиљадугодишњег миленијума, а не истражни суд над мртвима који је започео 22. октобра 1844. године. Сестра Вајт јасно показује да су три међаша у овом стиху раздвојена и да се збивају редом наведеним у стиху.
“I saw that the anger of the nations, the wrath of God, and the time to judge the dead were separate and distinct, one following the other, also that Michael had not stood up, and that the time of trouble, such as never was, had not yet commenced. The nations are now getting angry, but when our High Priest has finished His work in the sanctuary, He will stand up, put on the garments of vengeance, and then the seven last plagues will be poured out.
„Видела сам да су гнев народа, гнев Божји и време да се суди мртвима били одвојени и различити, тако да једно следи за другим; такође, да Михаило још није устао, и да време невоље, каквог никада није било, још није отпочело. Народи се сада гневе, али када наш Првосвештеник доврши Своје дело у светињи, Он ће устати, обући хаљине освете, и тада ће се излити седам последњих зала.“
“I saw that the four angels would hold the four winds until Jesus’ work was done in the sanctuary, and then will come the seven last plagues.” Early Writings, 36.
„Видела сам да ће четири анђела задржавати четири ветра док Исусово дело не буде довршено у светилишту, а потом ће доћи седам последњих зала.“ Early Writings, 36.
The role of Islam in the last book of the Bible is to anger the nations, and they do this through warfare. The role of Islam in the first book of the Bible is to bring every man’s hand in the world together against Islam, represented as Ishmael.
Улога ислама у последњој књизи Библије јесте да разгневи народе, а они то чине ратовањем. Улога ислама у првој књизи Библије јесте да сваку руку човечију у свету окрене заједно против ислама, представљеног као Исмаил.
And the angel of the Lord said unto her, Behold, thou art with child, and shalt bear a son, and shalt call his name Ishmael; because the Lord hath heard thy affliction. And he will be a wild man; his hand will be against every man, and every man’s hand against him; and he shall dwell in the presence of all his brethren. Genesis 16:11, 12.
И анђео Господњи рече јој: Гле, трудна си, и родићеш сина, и надени му име Исмаило; јер је Господ чуо невољу твоју. А он ће бити дивљи човек; рука ће његова бити против свакога, и рука свакога против њега; и живеће пред лицем све браће своје. Постање 16:11, 12.
The word “hand,” as a symbol is like all biblical symbols, and it can have more than one meaning depending upon the context where it is used. By far the “hand,” as a symbol in Bible prophecy, is a symbol of warfare. The Hebrew word translated as “wild man,” is the word for the wild Arabian ass, which possesses several important prophetic implications, one of which is that the Arabian ass is a member of the Equidae family of animals, as is the horse. In Revelation chapter nine, and on both of the sacred charts of Habakkuk (the 1843 and 1850 pioneer charts), the horse is used as the symbol of the warfare represented by Islam of the three woes. The first and last mention of Islam, as represented in the book of Genesis, and the book of Revelation identify Islam with the symbol of the Equidae family (ass or horse), and they both emphasize the role of Islam as being to bring warfare to “every man” (the nations).
Реч „рука“, као симбол, слична је свим библијским симболима и може имати више од једног значења, у зависности од контекста у којем се употребљава. Убедљиво најчешће, „рука“, као симбол у библијском пророчанству, представља симбол ратовања. Јеврејска реч преведена као „дивљи човек“ јесте реч за дивљег арапског магарца, што поседује неколико важних пророчких импликација, од којих је једна то да је арапски магарац припадник породице копитара, као што је и коњ. У деветом поглављу Откривења, и на обе свете Авакумове карте (пионирске карте из 1843. и 1850. године), коњ се употребљава као симбол ратовања представљеног исламом трију невоља. Прво и последње спомињање ислама, онако како је представљен у књизи Постања и у књизи Откривења, поистовећују ислам са симболом породице копитара (магарац или коњ), и обоје истичу улогу ислама као онога што доноси ратовање „свакоме човеку“ (народима).
In the book of Revelation, chapter NINE, verse ELEVEN, the character of Islam is identified, for prophetically character is represented by a name. The name given to the king that rules over Islam reflects that first reference to Islam in the book of Genesis, where it is written that the character or spirit of Ishmael “shall dwell in the presence of all his brethren.” The king which rules over all of Islam is the spirit of Ishmael (their king), whose hand is “against every man”.
У књизи Откривења, у деветом поглављу, једанаестом стиху, препознаје се карактер ислама, јер се пророчки карактер представља именом. Име дато цару који влада над исламом одражава оно прво указивање на ислам у књизи Постања, где је записано да ће карактер или дух Исмаилов „живети пред лицем све браће своје“. Цар који влада над целокупним исламом јесте дух Исмаилов (њихов цар), чија је рука „против свакога човека“.
And they had a king over them, which is the angel of the bottomless pit, whose name in the Hebrew tongue is Abaddon, but in the Greek tongue hath his name Apollyon. Revelation 9:11.
И имаху над собом цара, анђела бездана, којему је име на јеврејском језику Авадон, а на грчком језику име му је Аполон. Откривење 9:11.
In the Old Testament, represented by the Hebrew, or the New Testament, represented by the Greek, the character that reigns over the adherents of the religion of Islam is identified as either Abaddon or Apollyon, which in either means “death and destruction.” Death and destruction are the character of Islam, whether represented in the Old or New Testaments. The specific characteristics of the spirit that rules within every adherent of Islam, in connection with the symbol of the ass or the horse are both elements of the First and the Last references to Islam. These two prophetic attributes possess the signature of Alpha and Omega. When Sister White identifies the message that brings the one hundred and forty-four thousand to life as the mighty army of the third angel, she states the following:
U Starom zavetu, predstavljenom jevrejskim, ili u Novom zavetu, predstavljenom grčkim, karakter koji vlada nad pristalicama religije islama poistovećen je ili sa Abadonom ili sa Apolionom, što u oba slučaja znači „smrt i uništenje“. Smrt i uništenje jesu karakter islama, bilo da je predstavljen u Starom ili u Novom zavetu. Posebne odlike duha koji vlada u svakom pristalici islama, u vezi sa simbolom magarca ili konja, jesu oba elementa Prvog i Poslednjeg upućivanja na islam. Ova dva proročka obeležja nose pečat Alfe i Omege. Kada sestra Vajt poistovećuje poruku koja oživljava sto četrdeset i četiri hiljade sa silnom vojskom trećeg anđela, ona izjavljuje sledeće:
“Angels are holding the four winds, represented as an angry horse seeking to break loose and rush over the face of the whole earth, bearing destruction and death in its path.
„Анђели задржавају четири ветра, представљена као разјарен коњ који настоји да се отргне и јурне преко лица целе земље, носећи разарање и смрт на своме путу.
“Shall we sleep on the very verge of the eternal world? Shall we be dull and cold and dead? Oh, that we might have in our churches the Spirit and breath of God breathed into His people, that they might stand upon their feet and live. We need to see that the way is narrow, and the gate strait. But as we pass through the strait gate, its wideness is without limit.” Manuscript Releases, volume 20, 217.
„Зар ћемо спавати на самом прагу вечнога света? Зар ћемо бити троми и хладни и мртви? О, када бисмо у нашим црквама имали Духа и дах Божји удахнут у Његов народ, да би стали на своје ноге и живели. Треба да увидимо да је пут узак и врата тесна. Али када прођемо кроз тесна врата, њихова ширина је без границе.“ Manuscript Releases, volume 20, 217.
The four winds are held during the sealing of the one hundred and forty-four thousand, and the four winds are an “angry horse” that bears “death and destruction in its path.” On September 11, 2001 the third woe arrived into prophetic history bringing “death and destruction,” thus “angering the nations,” when it struck the spiritual glorious land “suddenly and unexpectedly.” On October 7, 2023, the third woe, continued on its path of “death and destruction” thus further “angering the nations” when it attacked the literal glorious land “suddenly and unexpectedly.” The first unexpected attack marked the beginning of the period of the sealing of the one hundred and forty-four thousand, and the recent attack on October 7, 2023, marks the beginning of the ending period or “binding off” of the sealing of the one hundred and forty-four thousand. Shall we sleep on the very verge of the eternal world?
Четири ветра се задржавају током запечаћивања сто четрдесет и четири хиљаде, а та четири ветра су „гневан коњ“ који на своме путу носи „смрт и разарање“. Дана 11. септембра 2001. године, треће тешко зло ступило је у пророчку историју, доносећи „смрт и разарање“, и тако „разгневљујући народе“, када је погодило духовну славну земљу „изненада и неочекивано“. Дана 7. октобра 2023. године, треће тешко зло наставило је свој пут „смрти и разарања“, те тако још више „разгневљујући народе“, када је напало дословну славну земљу „изненада и неочекивано“. Први неочекивани напад означио је почетак раздобља запечаћивања сто четрдесет и четири хиљаде, а недавни напад од 7. октобра 2023. године означава почетак завршног раздобља, или „привођења крају“, запечаћивања сто четрдесет и четири хиљаде. Зар ћемо спавати на самом рубу вечнога света?
On both sacred pioneer charts Islam of the first and second woes is graphically illustrated by Islamic warriors riding upon their warhorses. The rider upon the warhorse of the first woe in both illustrations is carrying a spear, and the rider of the horse representing the second woe, is firing a rifle. The distinction is plainly identified in Revelation chapter nine, for it was in the history of the second woe, that gunpowder was invented and first used in warfare. Commenting on verses seventeen through nineteen, of Revelation chapter nine, Uriah Smith records the following:
Na obe svete pionirske karte islam prve i druge nevolje grafički je prikazan islamskim ratnicima koji jašu na svojim ratnim konjima. Jahač na ratnom konju prve nevolje u obe ilustracije nosi koplje, a jahač na konju koji predstavlja drugu nevolju ispaljuje pušku. Ta razlika je jasno naznačena u devetom poglavlju Otkrivenja, jer je u istoriji druge nevolje izumljen barut i prvi put upotrebljen u ratovanju. Komentarišući stihove sedamnaest do devetnaest devetog poglavlja Otkrivenja, Uriah Smith beleži sledeće:
“The first part of this description may have reference to the appearance of these horsemen. Fire, representing a color, stands for red, ‘as red as fire’ being a frequent term of expression; jacinth, or hyacinth, for blue; and brimstone, for yellow. And these colors greatly predominated in the dress of these warriors; so that the description, according to this view, would be accurately met in the Turkish uniform, which was composed largely of red, or scarlet, blue, and yellow. The heads of the horses were in appearance as the heads of lions to denote their strength, courage, and fierceness; while the last part of the verse undoubtedly has reference to the use of gunpowder and firearms for purposes of war, which were then but recently introduced. As the Turks discharged their firearms on horseback, it would appear to the distant beholder that the fire, smoke, and brimstone issued out of the horses’ mouths, as illustrated by the accompanying plate.
„Први део овог описа може се односити на изглед ових коњаника. Огањ, који представља боју, стоји за црвену, при чему је израз „црвен као огањ“ чест начин казивања; јацинт, или зумбулов цвет, за плаву; а сумпор за жуту. И те су боје у великој мери преовлађивале у одећи ових ратника; тако да би се опис, према овом гледишту, тачно подударао с турском униформом, која се у знатној мери састојала од црвене, или скерлетне, плаве и жуте боје. Главе коња изгледале су као лавље главе, да означе њихову снагу, храброст и жестину; док се последњи део стиха несумњиво односи на употребу барута и ватреног оружја у ратне сврхе, које је тада тек недавно било уведено. Пошто су Турци испаљивали своје ватрено оружје јашући, удаљеном посматрачу изгледало би да огањ, дим и сумпор излазе из уста коња, као што је приказано на приложеној табли.“
“Respecting the use of firearms by the Turks in their campaign against Constantinople, Elliott (Horae Apocalypticae, Vol. I, pp. 482–484) thus speaks:—‘It was to “the fire and the smoke and the sulphur,” to the artillery and firearms of Mahomet, that the killing of the third part of men, i.e., the capture of Constantinople, and by consequence the destruction of the Greek empire, was owing. Eleven hundred years and more had now elapsed since her foundation by Constantine. In the course of them, Goths, Huns, Avars, Persians, Bulgarians, Saracens, Russians, and indeed the Ottoman Turks themselves, had made their hostile assaults, or laid siege against it. But the fortifications were impregnable by them. Constantinople survived, and with it the Greek empire. Hence the anxiety of the Sultan Mahomet to find that which would remove the obstacle. “Canst thou cast a cannon,” was his question to the founder of cannon that deserted to him, “of the size sufficient to batter down the wall of Constantinople?” Then the foundry was established at Adrianople, the cannon cast, the artillery prepared, and the siege began.’
„У погледу употребе ватреног оружја од стране Турака у њиховом походу против Цариграда, Елиот (Horae Apocalypticae, Vol. I, pp. 482–484) овако говори:—„Управо су „огњу и диму и сумпору“, артиљерији и ватреном оружју Мехмеда, дуговали погибију трећег дела људи, тј. заузеће Цариграда, а следствено томе и пропаст Грчког царства. Једанаест стотина година и више већ беше протекло од његовог оснивања од стране Константина. Током тог времена, Готи, Хуни, Авари, Персијанци, Бугари, Сарацени, Руси, па и сами Османски Турци, изводили су своје непријатељске јурише или га опседали. Али су утврђења за њих била неосвојива. Цариград је опстао, а с њим и Грчко царство. Отуда и настојање султана Мехмеда да пронађе оно што би уклонило ту препреку. „Можеш ли салити топ“, било је његово питање упућено ливачу топова који му је пребегао, „такве величине да може разрушити зидине Цариграда?“ Тада је у Једрену основана ливница, топови су саливени, артиљерија припремљена, и опсада је отпочела.“
“It well deserves remark, how Gibbon, always the unconscious commentator on the Apocalyptic prophecy, puts this new instrumentality of war into the foreground of his picture, in his eloquent and striking narrative of the final catastrophe of the Greek empire. In preparation for it, he gives the history of the recent invention of gunpowder, ‘that mixture of saltpeter, sulphur, and charcoal;’ tells of its earlier use by the Sultan Amurath, and also, as before said, of Mahomet’s foundry of larger cannon at Adrianople; then, in the progress of the siege itself, describes how ‘the volleys of lances and arrows were accompanied with the smoke, the sound, and the fire of the musketry and cannon;’ how ‘the long order of the Turkish artillery was pointed against the walls, fourteen batteries thundering at once on the most accessible places;’ how ‘the fortifications which had stood for ages against hostile violence were dismantled on all sides by the Ottoman cannon, many breaches opened, and near the gate of St. Romanus, four towers leveled with the ground:’ how, as ‘from the lines, the galleys, and the bridge, the Ottoman artillery thundered on all sides, the camp and city, the Greeks and the Turks, were involved in a cloud of smoke, which could only be dispelled by the final deliverance or destruction of the Roman empire:’ how ‘the double walls were reduced by the cannon to a heap of ruins:’ and how the Turks at length ‘rising through the breaches,’ ‘Constantinople was subdued, her empire subverted, and her religion trampled in the dust by the Moslem conquerors.’ I say it well deserves observation how markedly and strikingly Gibbon attributes the capture of the city, and so the destruction of the empire, to the Ottoman artillery. For what is it but a comment on the words of our prophecy? ‘By these three was the third part of men killed, by the fire, and by the smoke, and by the sulphur, which issued out of their mouths.’
„С правом заслужује да буде запажено како Гибон, увек несвесни тумач Апокалиптичког пророштва, ставља ово ново ратно средство у први план своје слике, у своме речитом и упечатљивом казивању о коначној катастрофи Грчког царства. У припреми за њу, он излаже историју недавног проналаска барута, ‚те мешавине шалитре, сумпора и угља;‘ говори о његовој ранијој употреби од стране султана Амурата, а такође, као што је раније речено, и о Мехмедовој ливници већих топова у Адријанопољу; затим, у самом току опсаде, описује како су ‚плотуни копаља и стрела били праћени димом, звуком и ватром мускетара и топова;‘ како је ‚дуги поредак турске артиљерије био управљен против зидина, док је четрнаест батерија истовремено грмело по најприступачнијим местима;‘ како су ‚утврђења која су вековима одолевала непријатељском насиљу била са свих страна разорена османским топовима, многи пробоји отворени, а близу капије Светог Романа четири куле сравњене са земљом;‘ како су, док је ‚са шанчева, са галија и са моста османска артиљерија грмела са свих страна, логор и град, Грци и Турци, били обавијени облаком дима, који је могао бити развејан само коначним избављењем или уништењем Римског царства;‘ како су ‚двоструки зидови били сведени топовима на гомилу рушевина;‘ и како су Турци најзад, ‚подижући се кроз пробоје,‘ ‚покорили Цариград, срушили његово царство, и његову религију погазили у прах муслимански освајачи.‘ Кажем: с правом заслужује да се запази како Гибон тако изразито и упечатљиво приписује освајање града, а тиме и уништење царства, османској артиљерији. Јер шта је то ако не тумачење речи нашег пророштва? ‚Од ово троје би побијена трећина људи: од огња, и од дима, и од сумпора, што излажаше из уста њихових.‘“
“‘VERSE 18. By these three was the third part of men killed, by the fire, and by the smoke, and by the brimstone, which issued out of their mouths. 19. For their power is in their mouth, and in their tails; for their tails were like unto serpents, and had heads, and with them they do hurt.’
„18. С овa три погибе трећина људи: од огња, и од дима, и од сумпора што излажаше из уста њихових. 19. Јер је сила њихова у устима њиховим и у реповима њиховим; јер репови њихови беху као змије, и имаху главе, и њима наносе зло.“
“These verses express the deadly effect of the new mode of warfare introduced. It was by means of these agents,—gunpowder, firearms, and cannon,—that Constantinople was finally overcome, and given into the hands of the Turks.” Uriah Smith, Daniel and Revelation, 510–514.
„Ови стихови изражавају смртоносно дејство новог начина ратовања који је уведен. Управо посредством ових средстава — барута, ватреног оружја и топова — Цариград је коначно био савладан и предат у руке Турака.“ Uriah Smith, Daniel and Revelation, 510–514.
We will continue the study of the third woe, in the next article.
Наставићемо проучавање трећег тешко, у следећем чланку.
“I awoke from my sleep last night with a great burden upon my mind. I was delivering a message to our brethren and sisters, and it was a message of warning and instruction concerning the work of some who are advocating erroneous theories as to the reception of the Holy Spirit, and its operation through human agencies.
„Пробудила сам се синоћ из сна са великом тежином на уму. Износила сам поруку нашој браћи и сестрама, и то је била порука опомене и поуке у погледу рада неких који заступају погрешне теорије о примању Светога Духа и о Његовом деловању посредством људских оруђа.
“I was instructed that fanaticism similar to that which we were called to meet after the passing of the time in 1844 would come in among us again in the closing days of the message, and that we must meet this evil just as decidedly now as we met it in our early experiences.
„Било ми је показано да ће се међу нама поново појавити фанатизам сличан ономе с којим смо били позвани да се суочимо после истека времена 1844. године у завршним данима поруке, и да се овоме злу морамо супротставити исто тако одлучно сада као што смо му се супротстављали у нашим раним искуствима.“
“We are standing on the threshold of great and solemn events. Prophecies are fulfilling. Strange and eventful history is being recorded in the books of heaven—events which it was declared should shortly precede the great day of God. Everything in the world is in an unsettled state. The nations are angry, and great preparations for war are being made. Nation is plotting against nation, and kingdom against kingdom. The great day of God is hasting greatly. But although the nations are mustering their forces for war and bloodshed, the command to the angels is still in force, that they hold the four winds until the servants of God are sealed in their foreheads.” Selected Messages, book 1, 221.
„Стојимо на прагу великих и свечаних догађаја. Пророштва се испуњавају. Чудна и судбоносна историја записује се у небеским књигама — догађаји за које је објављено да ће ускоро претходити великом дану Божјем. Све је у свету у несређеном стању. Народи се гневе, и врше се велике припреме за рат. Народ кује против народа, и царство против царства. Велики дан Божји веома се журно приближава. Али, иако народи окупљају своје снаге за рат и крвопролиће, заповест анђелима је још увек на снази, да држе четири ветра док се слуге Божје не запечате на својим челима.“ Selected Messages, књига 1, 221.