Sister White identifies the soon-coming Sunday law as the “sign,” that was typified by the armies of Rome encompassing Jerusalem in the year 66, and in doing so, she identifies a class who have eyes that see not, and ears that hear not.

Sestra Vajt prepoznaje uskoro dolazeći nedeljni zakon kao „znak“ koji je bio predočen rimskim vojskama koje su opkolile Jerusalim 66. godine, i time ukazuje na jednu skupinu koja ima oči a ne vidi, i uši a ne čuje.

“Eternity stretches before us. The curtain is about to be lifted. We who occupy this solemn, responsible position, what are we doing, what are we thinking about, that we cling to our selfish love of ease, while souls are perishing around us? Have our hearts become utterly callous? Cannot we feel or understand that we have a work to do for the salvation of others? Brethren, are you of the class who having eyes see not, and having ears hear not? Is it in vain that God has given you a knowledge of His will? Is it in vain that He has sent you warning after warning? Do you believe the declarations of eternal truth concerning what is about to come upon the earth, do you believe that God’s judgments are hanging over the people, and can you still sit at ease, indolent, careless, pleasure loving?

„Вечност се простире пред нама. Завеса ће се ускоро подићи. Ми који заузимамо овај свечани, одговорни положај, шта чинимо, о чему размишљамо, те се држимо своје себичне љубави према удобности, док душе пропадају око нас? Да нису наша срца постала потпуно неосетљива? Зар не можемо да осетимо или разумемо да имамо дело које треба да извршимо ради спасења других? Браћо, да нисте од оних који, имајући очи, не виде, и имајући уши, не чују? Зар вам је Бог узалуд дао познање своје воље? Зар вам је узалуд слао опомену за опоменом? Верујете ли објавама вечне истине о ономе што ће доћи на земљу, верујете ли да Божји судови висе над народом, и можете ли још увек мирно седети, лењи, немарни, љубитељи уживања?“

“It is no time now for God’s people to be fixing their affections or laying up their treasure in the world. The time is not far distant, when, like the early disciples, we shall be forced to seek a refuge in desolate and solitary places. As the siege of Jerusalem by the Roman armies was the signal for flight to the Judean Christians, so the assumption of power on the part of our nation in the decree enforcing the papal sabbath will be a warning to us. It will then be time to leave the large cities, preparatory to leaving the smaller ones for retired homes in secluded places among the mountains.” Testimonies, volume 5, 464.

„Сада није време да Божји народ везује своја осећања нити да сабира своје благо на овоме свету. Није далеко време када ћемо, као рани ученици, бити приморани да потражимо уточиште на пустим и усамљеним местима. Као што је опсада Јерусалима од стране римских војски била знак за бекство јудејским хришћанима, тако ће и присвајање власти од стране нашег народа у уредби којом се буде наметала папска субота бити упозорење за нас. Тада ће бити време да напустимо велике градове, као припрему за напуштање мањих ради повучених домова на скровитим местима међу планинама.” Testimonies, volume 5, 464.

The soon coming Sunday law in the United States is the warning signal (sign), “to leave the large cities, preparatory to leaving the smaller ones for retired homes in secluded places among the mountains.” Laodicean Adventism is largely unaware that the Sunday law crisis in the United States, fulfills the “sign” spoken of in The Great Controversy. It is typified by the “sign” at the beginning of the three and a half years. The “sign” which was fulfilled in the first siege of Jerusalem that was brought in the year 66, and it typifies the “ensign” that is lifted up at the soon-coming Sunday law.

Скоро доношење закона о недељи у Сједињеним Државама јесте сигнал упозорења (знак), „да се напусте велики градови, као припрема за напуштање мањих ради повучених домова на усамљеним местима међу планинама.“ Лаодикијски адвентизам је у великој мери несвестан да криза закона о недељи у Сједињеним Државама испуњава „знак“ о коме се говори у Великој борби. Он је претсказан „знаком“ на почетку три и по године. „Знак“ који се испунио у првој опсади Јерусалима, изведеној 66. године, представља праслику „заставе“ која се подиже при скором доношењу закона о недељи.

The actual destruction of Jerusalem was accomplished by Titus in the year 70 AD, and the siege of Titus had been first typified in the 66 AD siege of Cestius, for Jesus always illustrates the end of a thing with the beginning of a thing. It was the beginning siege of Cestius that was the “sign” to flee that Jesus had given, not the siege of Titus. One was the siege at the beginning, the other was the siege at the end.

Стварно разорење Јерусалима извршио је Тит 70. године по Хр., а Титова опсада била је најпре предсликана у опсади Цестија 66. године по Хр., јер Исус увек крај нечега приказује почетком нечега. Управо је почетна опсада Цестија била „знак“ за бежање који је Исус дао, а не Титова опсада. Једна је била опсада на почетку, друга је била опсада на крају.

“Not one Christian perished in the destruction of Jerusalem. Christ had given His disciples warning, and all who believed His words watched for the promised sign. ‘When ye shall see Jerusalem compassed with armies,’ said Jesus, ‘then know that the desolation thereof is nigh. Then let them which are in Judea flee to the mountains; and let them which are in the midst of it depart out.’ Luke 21:20, 21. After the Romans under Cestius had surrounded the city, they unexpectedly abandoned the siege when everything seemed favorable for an immediate attack. The besieged, despairing of successful resistance, were on the point of surrender, when the Roman general withdrew his forces without the least apparent reason. But God’s merciful providence was directing events for the good of His own people. The promised sign had been given to the waiting Christians, and now an opportunity was offered for all who would, to obey the Saviour’s warning. Events were so overruled that neither Jews nor Romans should hinder the flight of the Christians. Upon the retreat of Cestius, the Jews, sallying from Jerusalem, pursued after his retiring army; and while both forces were thus fully engaged, the Christians had an opportunity to leave the city. At this time the country also had been cleared of enemies who might have endeavored to intercept them. At the time of the siege, the Jews were assembled at Jerusalem to keep the Feast of Tabernacles, and thus the Christians throughout the land were able to make their escape unmolested. Without delay they fled to a place of safety—the city of Pella, in the land of Perea, beyond Jordan.” The Great Controversy, 30.

„Ниједан хришћанин није погинуо у разорењу Јерусалима. Христос је дао упозорење Својим ученицима, и сви који су веровали Његовим речима мотрили су на обећани знак. ‘А кад видите Јерусалим опкољен војскама,’ рекао је Исус, ‘онда знајте да се приближило опустошење његово. Тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буду усред њега нека изађу.’ Лука 21:20, 21. Након што су Римљани под Цестијем опколили град, неочекивано су одустали од опсаде онда када је све изгледало повољно за непосредан напад. Опседнути, очајавајући у погледу успешног отпора, били су на прагу предаје, када је римски заповедник повукао своје снаге без и најмањег видљивог разлога. Али је Божје милостиво провиђење управљало догађајима на добро Његовог сопственог народа. Обећани знак био је дат хришћанима који су бдели, и сада је пружена прилика свима који су хтели да послушају Спаситељево упозорење. Догађаји су били тако надгледани да ни Јевреји ни Римљани не омету бекство хришћана. По Цестијевом повлачењу, Јевреји су, излазећи из Јерусалима, кренули у потеру за његовом одступајућом војском; и док су обе силе тако биле потпуно заузете, хришћани су имали прилику да напусте град. У то време и земља је била очишћена од непријатеља који би могли настојати да их пресретну. У време опсаде, Јевреји су били окупљени у Јерусалиму да светкују Празник сеница, и тако су хришћани широм земље могли неометано да побегну. Без одлагања побегли су на сигурно место — у град Пелу, у земљи Переји, преко Јордана.” Велика борба, 30.

The siege of Jerusalem by Cestius in the year 66 fulfilled the warning “sign” which Christ had recorded for the Christians of that history, but the siege of Titus in 70 AD provided no “sign” to flee. In that siege there were no Christians left in the city, and that last siege led to the destruction of Jerusalem, and in the destruction of Jerusalem “not one Christian perished,” for the Christians had fled at the beginning of the history.

Опсада Јерусалима од стране Цестија 66. године испунила је упозоравајући „знак“ који је Христос забележио за хришћане те историје, али опсада Тита 70. године н. е. није пружила никакав „знак“ за бег. У тој опсади у граду више није било хришћана, и та последња опсада довела је до разорења Јерусалима, а у разорењу Јерусалима „ниједан хришћанин није погинуо“, јер су хришћани побегли на почетку те историје.

“The Jewish forces, pursuing after Cestius and his army, fell upon their rear with such fierceness as to threaten them with total destruction. It was with great difficulty that the Romans succeeded in making their retreat. The Jews escaped almost without loss, and with their spoils returned in triumph to Jerusalem. Yet this apparent success brought them only evil. It inspired them with that spirit of stubborn resistance to the Romans which speedily brought unutterable woe upon the doomed city.

„Јеврејске снаге, гонећи Цестија и његову војску, ударише на њихову заштитницу с таквом жестином да им запретише потпуним уништењем. Римљани су с великом муком успели да изведу своје повлачење. Јевреји су умакли готово без губитака и са својим пленом тријумфално се вратили у Јерусалим. Ипак, овај привидни успех донео им је само зло. Улио им је онај дух тврдокорног отпора према Римљанима који је убрзо навукао неизрециву невољу на осуђени град.“

“Terrible were the calamities that fell upon Jerusalem when the siege was resumed by Titus. The city was invested at the time of the Passover, when millions of Jews were assembled within its walls.” The Great Controversy, 31.

„Страшне су биле невоље које су задесиле Јерусалим када је Тит поново отпочео опсаду. Град је био опкољен у време Пасхе, када су се милиони Јевреја били окупили унутар његових зидина.“ Велика борба, 31.

From the feast of Tabernacles in the year 66 unto the Passover in the year 70 is three and a half years, which prophetically is twelve hundred and sixty days. From the year 66 to the year 70 pagan Rome trampled down the sanctuary and host, just as papal Rome tread down the holy city for forty-two months from the year 538 unto 1798.

Од празника Сеница године 66. до Пасхе године 70. јесте три и по године, што у пророчком смислу износи хиљаду двеста и шездесет дана. Од године 66. до године 70. незнабожачки Рим је погазио светињу и војску, као што је папски Рим газио свети град четрдесет и два месеца, од године 538. до 1798.

But the court which is without the temple leave out, and measure it not; for it is given unto the Gentiles: and the holy city shall they tread under foot forty and two months. Revelation 11:2.

А двор који је изван храма изостави и не мери га; јер је дат незнабошцима; и они ће газити свети град четрдесет и два месеца. Откривење 11:2.

Both pagan Rome and papal Rome trampled down Jerusalem for twelve hundred and sixty days (years), thus identifying that modern Rome would trample down spiritual Jerusalem of the last days for a symbolic period of twelve hundred and sixty days. That symbolic period would commence at the soon-coming Sunday law in the United States, when the deadly wound is healed.

И пагански Рим и папски Рим газили су Јерусалим хиљаду двеста шездесет дана (година), чиме се показује да ће савремени Рим газити духовни Јерусалим последњих дана током симболичког раздобља од хиљаду двеста шездесет дана. То симболичко раздобље отпочеће доношењем скорог закона о недељи у Сједињеним Државама, када смртоносна рана буде исцељена.

And I saw one of his heads as it were wounded to death; and his deadly wound was healed: and all the world wondered after the beast. And they worshipped the dragon which gave power unto the beast: and they worshipped the beast, saying, Who is like unto the beast? who is able to make war with him? And there was given unto him a mouth speaking great things and blasphemies; and power was given unto him to continue forty and two months. Revelation 13:3–5.

И видех једну од глава његових као смртно рањену; и смртна рана његова беше исцељена; и сва се земља задиви за зверју. И поклонише се аждаји која даде власт звери; и поклонише се звери, говорећи: Ко је као звер? ко може заратити с њом? И дана јој беху уста која говоре велике ствари и хуљења; и дата јој би власт да чини четрдесет и два месеца. Откривење 13:3–5.

The symbolic forty-two months of papal persecution is the “hour,” of the Sunday law crisis. That “hour” begins with a “sign” (the ensign), and ends with “signs.” The “sign” of the ensign at the Sunday law, will cause any Christians still in Babylon to flee to the glorious holy mountain that has been exalted (lifted up) above the other hills.

Симболичка четрдесет и два месеца папског прогонства јесу „час“ кризе недељног закона. Тај „час“ почиње „знаком“ (барјаком), а завршава се „знацима“. „Знак“ барјака при недељном закону навешће све хришћане који су још увек у Вавилону да побегну на славну свету гору, која је узвишена (уздигнута) изнад осталих брда.

And it shall come to pass in the last days, that the mountain of the Lord’s house shall be established in the top of the mountains, and shall be exalted above the hills; and all nations shall flow unto it. And many people shall go and say, Come ye, and let us go up to the mountain of the Lord, to the house of the God of Jacob; and he will teach us of his ways, and we will walk in his paths: for out of Zion shall go forth the law, and the word of the Lord from Jerusalem. Isaiah 2:2, 3.

И догодиће се у последње дане, да ће гора Дома Господњега бити утврђена наврх гора, и узвишена изнад хумова; и сви ће народи потећи к њој. И многи ће народи поћи и рећи: Ходите, и хајдемо на гору Господњу, у Дом Бога Јаковљевог; и Он ће нас учити путевима Својим, и ходићемо стазама Његовим; јер ће из Сиона изаћи закон, и реч Господња из Јерусалима. Исаија 2:2, 3.

The flight from the cities at the decree enforcing Sunday worship was typified by both the flight of the Christians in the year 66, and the flight of the church in the year 538 that fled into the wilderness.

Бекство из градова приликом указа којим се намеће светковање недеље било је праобразно приказано како бекством хришћана 66. године, тако и бекством цркве 538. године, када је побегла у пустињу.

And the woman fled into the wilderness, where she hath a place prepared of God, that they should feed her there a thousand two hundred and threescore days. Revelation 12:6.

И жена побеже у пустињу, где има место припремљено од Бога, да је тамо хране хиљаду двеста и шездесет дана. Откривење 12:6.

The destruction of Jerusalem from the first siege to the last siege lasted three and a half years, but a warning message of the coming destruction was given for seven years, three and a half years before the first siege and three and a half years after.

Разарање Јерусалима, од прве опсаде до последње, трајало је три и по године, али је опоменска порука о надолазећем разарању била давана седам година: три и по године пре прве опсаде и три и по године после ње.

“All the predictions given by Christ concerning the destruction of Jerusalem were fulfilled to the letter. The Jews experienced the truth of His words of warning: ‘With what measure ye mete, it shall be measured to you again.’ Matthew 7:2.

„Сва предсказања која је Христос дао у погледу разорења Јерусалима испунила су се до у појединости. Јевреји су искусили истинитост Његових речи опомене: ‘Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити опет.’ Матеј 7:2.“

“Signs and wonders appeared, foreboding disaster and doom. In the midst of the night an unnatural light shone over the temple and the altar. Upon the clouds at sunset were pictured chariots and men of war gathering for battle. The priests ministering by night in the sanctuary were terrified by mysterious sounds; the earth trembled, and a multitude of voices were heard crying: ‘Let us depart hence.’ The great eastern gate, which was so heavy that it could hardly be shut by a score of men, and which was secured by immense bars of iron fastened deep in the pavement of solid stone, opened at midnight, without visible agency.—Milman, The History of the Jews, book 13.

„Показали су се знаци и чудеса, наговештавајући несрећу и пропаст. Усред ноћи некаква неприродна светлост обасјавала је храм и жртвеник. На облацима при заласку сунца оцртавала су се кола и ратници који се окупљају за бој. Свештеници који су ноћу служили у светилишту били су ужаснути тајанственим звуцима; земља се тресла, и чуло се мноштво гласова како вичу: ‘Отиђимо одавде.’ Велика источна врата, која су била тако тешка да их је једва могло затворити двадесет људи, и која су била осигурана огромним гвозденим преворницама дубоко учвршћеним у поплочању од чврстог камена, отворила су се у поноћ, без видљивог дејства.—Milman, The History of the Jews, book 13.“

“For seven years a man continued to go up and down the streets of Jerusalem, declaring the woes that were to come upon the city. By day and by night he chanted the wild dirge: ‘A voice from the east! a voice from the west! a voice from the four winds! a voice against Jerusalem and against the temple! a voice against the bridegrooms and the brides! a voice against the whole people!’—Ibid. This strange being was imprisoned and scourged, but no complaint escaped his lips. To insult and abuse he answered only: ‘Woe, woe to Jerusalem!’ ‘woe, woe to the inhabitants thereof!’ His warning cry ceased not until he was slain in the siege he had foretold.” The Great Controversy, 29, 30.

„Седам година један човек је непрестано ишао горе-доле улицама Јерусалима, објављујући невоље које су имале доћи на град. Данју и ноћу понављао је ову дивљу тужбалицу: ‘Глас са истока! глас са запада! глас од четири ветра! глас против Јерусалима и против храма! глас против младожења и невеста! глас против свега народа!’ — Ibid. Ово необично биће било је утамничено и ишибано, али ниједна жалба није изашла с његових усана. На увреде и злостављање одговарао је само: ‘Тешко, тешко Јерусалиму!’ ‘тешко, тешко његовим становницима!’ Његов опомињући вапај није престао све док није био убијен у опсади коју је прорекао.“ Велика борба, 29, 30.

The final destruction of literal Jerusalem in the year 70 was preceded by “signs and wonders” which identified “disaster and doom.” The warning “signs” were manifested for three and a half years before the first siege and for the three and a half years that led to the destruction. The “signs” (in the plural) that identified the coming destruction was not the “sign” of warning to flee, but a pronouncement of the imminent close of probation.

Коначном разорењу дословног Јерусалима 70. године претходили су „знаци и чудеса“ који су означавали „несрећу и пропаст“. Упозоравајући „знаци“ показивали су се три и по године пре прве опсаде и током три и по године које су водиле ка разорењу. „Знаци“ (у множини) који су означавали надолазеће разорење нису били „знак“ упозорења да се бежи, него објава о непосредном завршетку времена милости.

In the trampling down of spiritual Jerusalem from 538 to 1798, the “sign” of warning to flee, was when the abomination of desolation was when “that man of sin” was “revealed,” as “the son of perdition; Who opposeth and exalteth himself above all that is called God, or that is worshipped; so that he as God sitteth in the temple of God, showing himself that he is God.”

У гажењу духовног Јерусалима од 538. до 1798. године, „знак“ упозорења да се бежи био је када се појавила гадост опустошења, када се „открио“ „тај човек греха“, као „син погибли; који се противи и узвишује изнад свега што се зове Бог, или чему се исказује поштовање; тако да он као Бог седи у храму Божјем, показујући себе да је Бог.“

When ye therefore shall see the abomination of desolation, spoken of by Daniel the prophet, stand in the holy place, (whoso readeth, let him understand.) Matthew 24:15.

Када, дакле, видите гадост опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на светоме месту, (ко чита, нека разуме.) Матеј 24:15.

When the Christians of that history recognized that “sign” they fled into the wilderness for twelve hundred and sixty years.

Када су хришћани тог раздобља препознали тај „знак“, побегли су у пустињу на хиљаду двеста и шездесет година.

“It required a desperate struggle for those who would be faithful to stand firm against the deceptions and abominations which were disguised in sacerdotal garments and introduced into the church. The Bible was not accepted as the standard of faith. The doctrine of religious freedom was termed heresy, and its upholders were hated and proscribed.

„Била је потребна очајничка борба да би они који су желели да остану верни чврсто одолели преварама и гадостима које су биле прикривене свештеничким рухом и унете у цркву. Библија није била прихваћена као мерило вере. Учење о верској слободи називано је јересју, а његови поборници били су омражени и прогањани.

“After a long and severe conflict, the faithful few decided to dissolve all union with the apostate church if she still refused to free herself from falsehood and idolatry. They saw that separation was an absolute necessity if they would obey the word of God. They dared not tolerate errors fatal to their own souls, and set an example which would imperil the faith of their children and children’s children. To secure peace and unity they were ready to make any concession consistent with fidelity to God; but they felt that even peace would be too dearly purchased at the sacrifice of principle. If unity could be secured only by the compromise of truth and righteousness, then let there be difference, and even war.” The Great Controversy, 45.

„После дугог и жестоког сукоба, верна мањина одлучила је да раскине сваку заједницу са отпадничком црквом уколико она и даље буде одбијала да се ослободи лажи и идолопоклонства. Увидели су да је одвајање апсолутна неопходност ако желе да послушају Божју реч. Нису се усуђивали да трпе заблуде погубне по сопствене душе, нити да дају пример који би угрозио веру њихове деце и деце њихове деце. Да би обезбедили мир и јединство, били су спремни да учине сваки уступак који је у складу с верношћу Богу; али су осећали да би чак и мир био прескупо плаћен жртвовањем начела. Ако би се јединство могло обезбедити само компромисом истине и праведности, онда нека буде разлике, па и рата.“ Велика борба, 45.

Approaching the conclusion of the twelve hundred and sixty years of papal persecution there were “signs” (in the plural), and as with the “signs” at the end of the twelve hundred and sixty days that pagan Rome trampled down literal Jerusalem; those “signs” were not signs to flee.

Приближавајући се завршетку хиљаду двеста шездесет година папског прогона, постојали су „знаци“ (у множини), и као што је било са „знацима“ на крају хиљаду двеста шездесет дана током којих је пагански Рим газио дословни Јерусалим, ти „знаци“ нису били знаци за бекство.

“The Saviour gives signs of His coming, and more than this, He fixes the time when the first of these signs shall appear: ‘Immediately after the tribulation of those days shall the sun be darkened, and the moon shall not give her light, and the stars shall fall from heaven, and the powers of the heavens shall be shaken: and then shall appear the sign of the Son of man in heaven: and then shall all the tribes of the earth mourn, and they shall see the Son of man coming in the clouds of heaven with power and great glory. And He shall send His angels with a great sound of a trumpet, and they shall gather together His elect from the four winds, from one end of heaven to the other.’

„Спаситељ даје знаке Свога доласка, и више од тога, Он одређује време када ће се први од тих знакова појавити: ‘И одмах по невољи дана тих сунце ће потамнети, и месец неће давати светлости своје, и звезде ће падати с неба, и силе небеске покренуће се: и тада ће се показати знак Сина човечијега на небу: и тада ће проплакати сва племена на земљи, и угледаће Сина човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра, од краја до краја небеса.’”

“At the close of the great papal persecution, Christ declared, the sun should be darkened, and the moon should not give her light. Next, the stars should fall from heaven. And He says, ‘Learn a parable of the fig tree; When his branch is yet tender, and putteth forth leaves, ye know that summer is nigh: so likewise ye, when ye shall see all these things, know that He is near, even at the doors.’ Matthew 24:32, 33, margin.

„На крају великог папског прогона“, објавио је Христос, „сунце ће потамнети, и месец неће давати своје светлости. Затим ће звезде пасти с неба. И Он каже: ‘Научите се причи од смокве; Кад је њена грана још млада, и олиста, знате да је лето близу: тако и ви, кад видите све ово, знајте да је Он близу, пред вратима.’ Матеј 24:32, 33, маргина.

“Christ has given signs of His coming. He declares that we may know when He is near, even at the doors. He says of those who see these signs, ‘This generation shall not pass, till all these things be fulfilled.’ These signs have appeared. Now we know of a surety that the Lord’s coming is at hand. ‘Heaven and earth shall pass away,’ He says, ‘but My words shall not pass away.’” The Desire of Ages, 631, 632.

„Христос је дао знаке Свога доласка. Он изјављује да можемо знати када је близу, већ на вратима. За оне који виде ове знаке Он каже: ‘Овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде.’ Ови знаци су се појавили. Сада поуздано знамо да је Господњи долазак близу. ‘Небо и земља ће проћи’, каже Он, ‘али Моје речи неће проћи.’“ Чежња векова, 631, 632.

When “the three and half years of Jerusalem being trampled down” by papal Rome was ending there was a series of “signs,” which identified the coming of Christ and ushered in the Millerite history. Millerite history is to be repeated to the very letter in the last days. Those “signs,” which appeared at “the close of the great papal persecution,” had been typified by “signs” that appeared as the closing of the three and a half years of the trampling down of Jerusalem from the year 66 to 70 by pagan Rome. Therefore, based upon two witnesses there will be a “sign” of the ensign which is lifted up at the hour of the great earthquake which is the sign of warning to flee in the history of modern Rome, and there will also be “signs” in the plural which occur at the closing of modern Rome’s period of persecution in the last days.

Када се приводило крају „три и по године гажења Јерусалима” од стране папског Рима, појавио се низ „знакова” који су означили Христов долазак и увели милеритску историју. Милеритска историја треба да се понови до у најситније слово у последњим данима. Ти „знаци”, који су се појавили „на завршетку великог папског прогона”, били су предсказани „знацима” који су се појавили при завршетку три и по године гажења Јерусалима од 66. до 70. године од стране паганског Рима. Стога, на основу два сведока, постојаће „знак” заставе која се подиже у часу великог земљотреса, што је знак упозорења да се бежи у историји савременог Рима, а такође ће постојати и „знаци” у множини који ће се појавити при завршетку периода прогона савременог Рима у последњим данима.

We will continue this study in the next article.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.

“Read the 21st chapter of Luke. In it Christ gives the warning, ‘Take heed to yourselves, lest at any time your hearts be overcharged with surfeiting, and drunkenness, and cares of this life, and so that day come upon you unawares. For as a snare shall it come on all them that dwell on the face of the whole earth. Watch ye therefore, and pray always, that ye may be accounted worthy to escape all these things, and to stand before the Son of man’ (Luke 21:34–36).

„Прочитајте 21. поглавље Луке. У њему Христос даје опомену: ‘Пазите на себе да вам срца никада не отежају од прождрљивости, пијанства и брига овога живота, и да вас онај дан не затекне изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе по свему лицу земаљскоме. Бдите, дакле, и молите се свагда, да се удостојите да избегнете све ово и да станете пред Сина човечијега’ (Лука 21:34–36).“

“The signs of the times are fulfilling in our world, yet the churches generally are represented as slumbering. Shall we not take warning from the experience of the foolish virgins, who when the call came, ‘Behold the bridegroom cometh; go ye out to meet him,’ found that they had no oil in their lamps? And while they went to buy oil, the bridegroom went in to the marriage supper with the wise virgins, and the door was shut. When the foolish virgins reached the banqueting hall, they received an unexpected denial. The master of the feast declared, ‘I know you not.’ They were left standing without in the empty street, in the blackness of the night.” Manuscript Releases, volume 15, 229.

„Знаци времена испуњавају се у нашем свету, а ипак су цркве уопштено представљене као успаване. Зар нећемо примити опомену из искуства лудих девојака, које су, када је дошао повик: ‘Ево женик иде; изађите му у сусрет,’ увиделе да немају уља у својим жишцима? И док су оне отишле да купе уље, женик је ушао на свадбену вечеру са мудрим девојкама, и врата се затворише. Када су луде девојке стигле до свадбене дворане, примиле су неочекивано одбијање. Господар гозбе изјавио је: ‘Не познајем вас.’ Остале су да стоје напољу на пустој улици, у тами ноћи.” Manuscript Releases, volume 15, 229.