The seven years of warning from 63 unto the year 70 that was proclaimed by the man who went “up and down the streets of Jerusalem, declaring the woes that were to come upon the city,” had been typified by the warning given to Jerusalem for three and a half years, first in the ministry of Christ, and then three and a half years in the ministry of the disciples. Previous articles have already identified that the destruction of Jerusalem could have been brought about at the cross, or later at the stoning of Stephen, but God’s long-suffering deferred His judgment upon the city and people.

Седам година опомене, од 63. до 70. године, које је објављивао човек што је ишао „уздуж и попреко улицама Јерусалима, објављујући невоље које су имале доћи на град“, биле су предочене опоменом датом Јерусалиму током три и по године, најпре у Христовој служби, а потом три и по године у служби ученика. У претходним чланцима већ је показано да је уништење Јерусалима могло бити извршено на крсту, или касније, приликом каменовања Стефана, али је Божја дуготрпљивост одложила Његов суд над градом и народом.

“And on ‘whomsoever it shall fall, it will grind him to powder.’ The people who rejected Christ were soon to see their city and their nation destroyed. Their glory would be broken, and scattered as the dust before the wind. And what was it that destroyed the Jews? It was the rock which, had they built upon it, would have been their security. It was the goodness of God despised, the righteousness spurned, the mercy slighted. Men set themselves in opposition to God, and all that would have been their salvation was turned to their destruction. All that God ordained unto life they found to be unto death. In the Jews’ crucifixion of Christ was involved the destruction of Jerusalem. The blood shed upon Calvary was the weight that sank them to ruin for this world and for the world to come. So it will be in the great final day, when judgment shall fall upon the rejecters of God’s grace. Christ, their rock of offense, will then appear to them as an avenging mountain. The glory of His countenance, which to the righteous is life, will be to the wicked a consuming fire. Because of love rejected, grace despised, the sinner will be destroyed.

„И на кога год падне, сатрће га у прах.“ Народ који је одбацио Христа ускоро је требало да види како су њихов град и њихов народ уништени. Њихова слава биће сломљена и расута као прах пред ветром. А шта је то што је уништило Јевреје? То је била стена на којој би, да су зидали, нашли своју сигурност. То је била презрена доброта Божја, одбачена правда, омаловажена милост. Људи су се поставили у противљење Богу, и све оно што је могло бити њихово спасење претворило се у њихову пропаст. Све што је Бог одредио за живот, они су нашли да им је на смрт. У Јеврејском разапињању Христа било је садржано разорење Јерусалима. Крв проливена на Голготи била је терет који их је повукао у пропаст за овај свет и за свет који долази. Тако ће бити и у велики дан на крају, када суд падне на оне који одбацују Божју благодат. Христос, њихова стена спотицања, тада ће им се показати као гора освете. Слава Његовог лица, која је праведнима живот, безбожнима ће бити огањ који прождире. Због одбачене љубави, презрене благодати, грешник ће бити уништен.“

“By many illustrations and repeated warnings, Jesus showed what would be the result to the Jews of rejecting the Son of God. In these words He was addressing all in every age who refuse to receive Him as their Redeemer. Every warning is for them. The desecrated temple, the disobedient son, the false husbandmen, the contemptuous builders, have their counterpart in the experience of every sinner. Unless he repent, the doom which they foreshadowed will be his.” The Desire of Ages, 600.

„Многим илустрацијама и поновљеним опоменама Исус је показао какав ће бити исход за Јевреје ако одбаце Сина Божјега. Овим речима Он се обраћао свима у сваком веку који одбијају да Га приме као свога Откупитеља. Свака опомена односи се на њих. Оскрнављени храм, непослушни син, лажни виноградари, презриви зидари, имају свој пандан у искуству свакога грешника. Ако се не покаје, судбина коју су они наговестили биће његова.“ Чежња векова, 600.

The seven-year period in which the man witnessed to Jerusalem, was divided at the first siege into two equal periods of twelve hundred and sixty days. Those seven years represented the destruction of Jerusalem, and the seven years of Christ and the disciples’ ministries represented the beginning of the destruction of Jerusalem, and Jesus always illustrates the end with the beginning. Those seven years were also typified by the “seven times” against the northern kingdom that was divided into two equal periods of twelve hundred and sixty years.

Седмогодишње раздобље у којем је тај човек сведочио Јерусалиму било је, при првој опсади, подељено на два једнака периода од по хиљаду двеста и шездесет дана. Тих седам година представљало је разорење Јерусалима, а седам година Христове и ученичке службе представљале су почетак разорења Јерусалима, и Исус увек крај приказује почетком. Тих седам година такође су биле предзнаменоване „седам времена“ против северног царства, које је било подељено на два једнака периода од по хиљаду двеста и шездесет година.

When Modern Rome repeats the history of pagan and papal Rome trampling down literal and spiritual Jerusalem, and when Modern Rome repeats the two histories of the two periods of warning given by the man from the year 63, unto the year 70, and when modern Rome repeats the history represented by the two periods when Christ, and the disciples walked in and out of Jerusalem for three and a half years, two distinct periods will be manifested though in the last days, “time is no longer.”

Када Модерни Рим понови историју паганског и папског Рима, газећи дословни и духовни Јерусалим, и када Модерни Рим понови две историје два периода опомене које је дао човек од године 63. до године 70, и када модерни Рим понови историју представљену двама периодима током којих су Христос и ученици улазили и излазили из Јерусалима три и по године, испољиће се два различита периода, премда у последњим данима „времена више неће бити.“

The last of those two periods is the symbolic forty-two months that Modern Rome accomplishes her final persecution of the faithful, once its’ deadly wound is healed at the soon-coming Sunday law. That symbolic forty-two months is the second of two periods, and is the period of the executive judgment of modern Rome. That period is preceded by the investigative judgment of the living in Laodicean Adventism.

Последњи од та два периода јесте симболичних четрдесет и два месеца током којих савремени Рим извршава своје коначно прогонство верних, пошто његова смртна рана буде исцељена ускоро долазећим недељним законом. Тих симболичних четрдесет и два месеца јесте други од два периода и представља период извршног суда над савременим Римом. Том периоду претходи истражни суд над живима у лаодикејском адвентизму.

The man who presented the warning to literal Jerusalem died in the siege of Titus. He did not die at the destruction, but during the siege that preceded the destruction, for not one Christian died in the destruction of Jerusalem.

Човек који је изнео опомену дословном Јерусалиму умро је за време Титове опсаде. Није умро приликом разорења, него током опсаде која је претходила разорењу, јер ниједан хришћанин није погинуо у разорењу Јерусалима.

“For seven years a man continued to go up and down the streets of Jerusalem, declaring the woes that were to come upon the city. By day and by night he chanted the wild dirge: ‘A voice from the east! a voice from the west! a voice from the four winds! a voice against Jerusalem and against the temple! a voice against the bridegrooms and the brides! a voice against the whole people!’—Ibid. This strange being was imprisoned and scourged, but no complaint escaped his lips. To insult and abuse he answered only: ‘Woe, woe to Jerusalem!’ ‘woe, woe to the inhabitants thereof!’ His warning cry ceased not until he was slain in the siege he had foretold.” The Great Controversy, 29, 30.

„Током седам година један човек је непрестано ишао горе-доле улицама Јерусалима, објављујући невоље које ће доћи на град. Данју и ноћу понављао је ову дивљу тужбалицу: ‘Глас с истока! глас са запада! глас од четири ветра! глас против Јерусалима и против храма! глас против младожења и невеста! глас против свега народа!’ — Ibid. Ово необично биће било је утамничено и ишибано, али се с његових усана није отео ниједан приговор. На вређање и злостављање одговарао је једино: ‘Тешко, тешко Јерусалиму!’ ‘тешко, тешко његовим становницима!’ Његов опомињући вапај није престајао све док није био убијен у опсади коју је прорекао.” Велика борба, 29, 30.

The man died in the siege, but not at the final destruction, and the final destruction represents the close of probation and the seven last plagues. The man therefore is a symbol of the message to leave Jerusalem at the first siege. The Christians then fled, and in the first three and a half years, the man was a symbol of a group that does not die in Jerusalem, and in the second three and a half years he is a symbol of the last Christians to die before the close of probation. The first period he is identifying the one hundred and forty-four thousand, and in the second three and a half year period he represents the great multitude that die during the second period.

Тај човек је умро у опсади, али не у коначном разорењу, а коначно разорење представља завршетак времена милости и седам последњих зала. Стога је тај човек симбол поруке да се Јерусалим напусти при првој опсади. Хришћани су тада побегли, и у прве три и по године тај човек је био симбол групе која не умире у Јерусалиму, а у друге три и по године он је симбол последњих хришћана који умиру пре завршетка времена милости. У првом раздобљу он означава сто четрдесет и четири хиљаде, а у другом раздобљу од три и по године представља велико мноштво које умире током другог раздобља.

The man’s message was recorded by the historian, and it was represented by six voices. When he was ultimately imprisoned his seventh and final message was “woe, woe” to Jerusalem and its inhabitants. The first “voice” recorded was a “voice from the east,” and his last message was “woe.” The first element of his message and the last element of his message was the biblical symbol that represents Islam, for Islam is the children of the “east” in the Bible, and they are represented by the “east wind.” The doubling of the word “woe,” in his final message reflects the end of Modern Babylon, when the kings of the earth cry out three times “Alas, alas that great city.” The Greek word translated as “alas” in the three verses in Revelation chapter eighteen, is translated as “woe” in chapter eight, verse thirteen.

Поруку тога човека забележио је историчар, и она је била представљена са шест гласова. Када је најзад био утамничен, његова седма и последња порука била је „тешко, тешко“ Јерусалиму и његовим становницима. Први забележени „глас“ био је „глас са истока“, а његова последња порука била је „тешко“. Први елемент његове поруке и последњи елемент његове поруке био је библијски симбол који представља ислам, јер су ислам у Библији деца „истока“, и они су представљени „источним ветром“. Удвостручавање речи „тешко“ у његовој завршној поруци одражава крај Модерног Вавилона, када цареви земаљски три пута узвикују: „Авај, авај ономе великом граду.“ Грчка реч преведена као „авај“ у три стиха у осамнаестом поглављу Откривења преведена је као „тешко“ у осмом поглављу, тринаестом стиху.

And I beheld, and heard an angel flying through the midst of heaven, saying with a loud voice, Woe, woe, woe, to the inhabiters of the earth by reason of the other voices of the trumpet of the three angels, which are yet to sound! Revelation 8:13.

И видех, и чух једнога анђела где лети посред неба, говорећи гласом великим: Тешко, тешко, тешко онима који живе на земљи, због осталих гласова трубе тројице анђела, који још треба да затрубе! Откривење 8:13.

The man’s proclamation of “woe, woe,” represents the triple application of the three woes, for the elements of the first Woe, combined with the elements of the second Woe “line upon line” identify the elements of the third Woe, just as the three expressions of “alas, alas” by the kings of the earth in chapter eighteen represent the third Woe, as established by the first and second Woes. The beginning and ending of the man’s message its typified the message of Islam of the third Woe.

Човеково објављивање „тешко, тешко“ представља троструку примену трију тешкоћа, јер елементи прве Тешкоће, сједињени са елементима друге Тешкоће „ред по ред“, поистовећују елементе треће Тешкоће, као што три израза „јао, јао“ од стране царева земаљских у осамнаестој глави представљају трећу Тешкоћу, као што је утврђено првом и другом Тешкоћом. Почетак и завршетак човекове поруке представљали су у типу поруку ислама треће Тешкоће.

The first expression of his message was a voice from the “east,” and “east” is a symbol of Islam, but it is also an identification of the sealing angel that arises in the east.

Први израз његове поруке био је глас са „истока“, а „исток“ је симбол ислама, али је то уједно и идентификација анђела печаћења који излази са истока.

And after these things I saw four angels standing on the four corners of the earth, holding the four winds of the earth, that the wind should not blow on the earth, nor on the sea, nor on any tree. And I saw another angel ascending from the east, having the seal of the living God: and he cried with a loud voice to the four angels, to whom it was given to hurt the earth and the sea, Saying, Hurt not the earth, neither the sea, nor the trees, till we have sealed the servants of our God in their foreheads. And I heard the number of them which were sealed: and there were sealed an hundred and forty and four thousand of all the tribes of the children of Israel. Revelation 7:1–4.

И после овога видех четири анђела где стоје на четири краја земље, држећи четири ветра земаљска, да ветар не дува на земљу, ни на море, ни на иједно дрво. И видех другога анђела где узлази од истока, имајући печат Бога живога; и повика гласом великим четирију анђелима, којима беше дано да науде земљи и мору, говорећи: Не наносите зла ни земљи, ни мору, ни дрвећу, докле не запечатимо слуге Бога нашега на челима њиховим. И чух број запечаћених: и беше запечаћено сто и четрдесет и четири хиљаде од свих племена синова Израиљевих. Откривење 7:1–4.

In the story of Elijah on Mount Carmel, when he looked to the sea and saw a cloud, he was looking westward, for Mount Carmel is located near the Mediterranean Sea.

У извештају о Илији на гори Кармил, када је погледао према мору и угледао облак, гледао је према западу, јер се гора Кармил налази близу Средоземног мора.

And it came to pass at the seventh time, that he said, Behold, there ariseth a little cloud out of the sea, like a man’s hand. And he said, Go up, say unto Ahab, Prepare thy chariot, and get thee down, that the rain stop thee not. 1 Kings 18:44.

И догоди се седми пут да рече: Гле, диже се из мора мали облак, као човекова рука. И он рече: Иди горе, реци Ахаву: Упрегни кола своја и сиђи, да те киша не заустави. 1. Царевима 18:44.

Elijah would have been facing west, in the direction of the Mediterranean Sea. In Luke chapter twelve, Christ speaks about His message being a message of division.

Илија би био окренут ка западу, у правцу Средоземног мора. У дванаестој глави Јеванђеља по Луки, Христос говори о Својој поруци као о поруци раздвајања.

Suppose ye that I am come to give peace on earth? I tell you, Nay; but rather division: For from henceforth there shall be five in one house divided, three against two, and two against three. The father shall be divided against the son, and the son against the father; the mother against the daughter, and the daughter against the mother; the mother-in-law against her daughter-in-law, and the daughter-in-law against her mother-in-law. And he said also to the people, When ye see a cloud rise out of the west, straightway ye say, There cometh a shower; and so it is. And when ye see the south wind blow, ye say, There will be heat; and it cometh to pass. Ye hypocrites, ye can discern the face of the sky and of the earth; but how is it that ye do not discern this time? Luke 12:51–56.

Мислите ли да сам дошао да дам мир на земљи? Кажем вам: не, него раздељење. Јер ће одсада петоро у једној кући бити раздељени, троје против двоје, и двоје против троје. Отац ће бити против сина, и син против оца; мајка против кћери, и кћи против мајке; свекрва против своје снахе, и снаха против своје свекрве. А рече и народу: Кад видите облак где се подиже са запада, одмах кажете: Долази пљусак; и тако бива. И кад видите где дува јужни ветар, кажете: Биће жега; и бива. Лицемери, умете да распознајете лице неба и земље; а како то да ово време не распознајете? Лука 12:51–56.

The message of the messenger to Jerusalem bears the signature of Alpha and Omega, for the beginning and ending identifies Islam of the third Woe, and with the voice of the “east” it simultaneously identifies the message of Islam as the sealing message. The “second voice” from the “west” identifies the latter rain, which is the last rain, and all the prophets are addressing the last days. The message of the “west,” is a symbol of the latter rain message, which produces two classes of worshippers. The one class cannot recognize the latter rain message for they “do not discern this time.”

Порука весника Јерусалиму носи потпис Алфе и Омеге, јер почетак и свршетак поистовећују ислам трећег Тешко, а гласом са „истока“ истовремено поистовећују поруку ислама као запечаћујућу поруку. „Други глас“ са „запада“ поистовећује позни дажд, који је последњи дажд, а сви пророци обраћају се последњим данима. Порука са „запада“ символ је поруке позног дажда, која производи две класе богомољаца. Једна класа не може да препозна поруку позног дажда, јер „не распознаје ово време.“

The next element of the messenger’s message is the voice of the “four winds”, which is both the sealing message and the message of the angry horse of Islam, as represented by the third Woe. The next element is against Jerusalem and the temple, thus identifying the message of all the prophets which identifies a class of people who are being passed by, for they have based their claim of salvation, not in Christ, but in the temple and their heritage as God’s chosen people. They are those throughout sacred history who are represented as proclaiming “the temple of the Lord, the temple of the Lord are we.” The message against Jerusalem and the temple is the Laodicean message.

Следећи елемент вести весника јесте глас „четири ветра“, који је истовремено и вест о запечаћењу и вест о гневном коњу ислама, како је представљено трећим Тешко. Следећи елемент је против Јерусалима и храма, те тако поистовећује вест свих пророка, која препознаје једну класу људи који бивају мимоиђени, јер су своје право на спасење засновали не у Христу, него у храму и у свом наслеђу као Божји изабрани народ. То су они који су кроз сву свету историју представљени као они који објављују: „Храм Господњи, храм Господњи, то смо ми.“ Вест против Јерусалима и храма јесте лаодикејска вест.

“There is no need to marvel that the church is not vivified by the Holy Spirit’s power. Men and women are setting aside the instruction Christ has given. Anger and covetousness are obtaining the victory. The soul-temple is full of wickedness. There is no room for Christ. Men follow their own perverse ways. They will not heed the words of the Saviour. They take themselves into their own hands, rejecting reproofs and warnings, until the candlestick is moved out of its place, and spiritual discernment is confused by human ideas. Though deficient in service, they justify themselves, saying, ‘The temple of the Lord, The temple of the Lord are we.’ They set the law of God aside to follow the light of their own imagination.” Review and Herald, April 8, 1902.

„Нема потребе чудити се што црква није оживотворена силом Светога Духа. Мушкарци и жене остављају по страни поуку коју је Христос дао. Гнев и лакомство односе победу. Храм душе испуњен је злоћом. Нема места за Христа. Људи иду својим сопственим изопаченим путевима. Неће да послушају речи Спаситеља. Узимају себе у своје руке, одбацујући укоре и опомене, све док се свећњак не уклони са свога места, а духовно расуђивање не помрачи људским замислима. Иако оскудевају у служби, они оправдавају себе, говорећи: ‘Храм Господњи, Храм Господњи смо ми.’ Остављају закон Божји по страни да би следили светлост сопствене маште.“ Review and Herald, April 8, 1902.

The messenger then raised the voice of his warning message against the bridegrooms and the brides, as a symbol of the methodology of “line upon line,” for the prophetic line of the last days will be just as the prophetic line in the days of Noah was, when they were giving in marriage at the very time when the flood of destruction was about to overflow their worldly ambitions and plans.

Zatim je vesnik podigao glas svoje poruke upozorenja protiv mladoženja i nevesta, kao simbol metodologije „red po red“, jer će proročka linija poslednjih dana biti upravo kao proročka linija u Nojevim danima, kada su se ženili i udavali upravo u vreme kada je potop uništenja bio na pragu da preplavi njihove svetovne težnje i planove.

“The Bible declares that in the last days men will be absorbed in worldly pursuits, in pleasure and money-getting. They will be blind to eternal realities. Christ says, ‘As the days of Noah were, so shall also the coming of the Son of man be. For as in the days that were before the flood they were eating and drinking, marrying and giving in marriage, until the day that Noah entered into the ark, and knew not until the flood came, and took them all away; so shall also the coming of the Son of man be.’ Matthew 24:37–39.

„Библија објављује да ће у последњим данима људи бити обузети световним пословима, уживањем и стицањем новца. Биће слепи за вечне стварности. Христос каже: ‘Као што је било у дане Нојеве, тако ће бити и долазак Сина човечјега. Јер као што у дане пред потоп јаху једући и пијући, женећи се и удајући, до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не опазише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина човечјега.’ Матеј 24:37–39.“

“So it is today. Men are rushing on in the chase for gain and selfish indulgence as if there were no God, no heaven, and no hereafter. In Noah’s day the warning of the flood was sent to startle men in their wickedness and call them to repentance. So the message of Christ’s soon coming is designed to arouse men from their absorption in worldly things. It is intended to awaken them to a sense of eternal realities, that they may give heed to the invitation to the Lord’s table.

„Тако је и данас. Људи јуре у потери за добитком и себичним удовољавањем, као да нема Бога, ни неба, ни будућег живота. У Нојево време опомена о потопу била је послата да прене људе из њихове злоће и позове их на покајање. Тако је и вест о Христовом скором доласку намењена да пробуди људе из њихове обузетости световним стварима. Њена је сврха да их пробуди за осећање вечних стварности, како би обратили пажњу на позив за Господњу трпезу.“

“The gospel invitation is to be given to all the world—‘to every nation, and kindred, and tongue, and people.’ Revelation 14:6. The last message of warning and mercy is to lighten the whole earth with its glory. It is to reach all classes of men, rich and poor, high and low. ‘Go out into the highways and hedges,’ Christ says, ‘and compel them to come in, that My house may be filled.’” Christ’s Object Lessons, 228.

„Јеванђеоски позив треба да се упути целом свету — ‘сваком народу, и племену, и језику, и људима.’ Откривење 14:6. Последња вест опомене и милости треба да обасја сву земљу својом славом. Она треба да допре до свих слојева људи, богатих и сиромашних, великих и малих. ‘Изиђите на путеве и међе,’ каже Христос, ‘и приморајте их да уђу, да се напуни кућа Моја.’“ Христове очигледне поуке, 228.

The last element of the warning is emphasized in the previous passage. The message represented as the voice against “all the people”, is the everlasting gospel, which identifies the necessity to meet the requirements of the gospel in order to be saved. The first requirement of the everlasting gospel is to fear God, and that fear is premised upon the reality that it was our sins that placed Christ, the Son of the living God, upon the cross.

Последњи елемент опомене наглашен је у претходном одломку. Порука представљена као глас против „свега народа“ јесте вечно јеванђеље, које указује на неопходност да се испуне захтеви јеванђеља да би се човек спасао. Први захтев вечног јеванђеља јесте да се бојимо Бога, а тај страх почива на стварности да су управо наши греси ставили Христа, Сина живога Бога, на крст.

Every element of the messenger to Jerusalem during his seven years of ministry represented the everlasting gospel, which was the identical gospel that was presented in the seven years Christ confirmed the covenant with many from the year 27 to the year 34. It is also the everlasting gospel that is proclaimed in the final two periods of the last days, and it is specific to the message of the latter rain, being the message of Islam of the third Woe. It identifies the sealing of the one hundred and forty-four thousand, the separation of the wheat and tares, the Laodicean condition of the tares, and the triple application of prophecy as a symbol of the methodology of the latter rain, which is “line upon line.”

Сваки елемент весника Јерусалиму током његових седам година службе представљао је вечно јеванђеље, које је било истоветно јеванђеље што је било објављено током седам година у којима је Христос потврдио савез с многима од 27. до 34. године. То је такође вечно јеванђеље које се проповеда у последња два раздобља последњих дана, и оно је нарочито својствено поруци позног дажда, будући да је то порука ислама трећег Тешко. Оно означава печаћење сто четрдесет и четири хиљаде, одвајање пшенице и кукоља, лаодикијско стање кукоља и троструку примену пророштва као симбол методологије позног дажда, која је „заповест на заповест“.

The message of seven years in that history is prophetically set within the “days of vengeance” that was part of the very first mention of Christ’s message and work, and His message and work are to be repeated in the last days by the one hundred and forty-four thousand. They will then identify their message within the prophetic setting of the “days of God’s vengeance”. There are two biblical types of God’s “vengeance” represented within His Word, His vengeance upon His people and also His vengeance upon His enemies.

Poruka o sedam godina u toj istoriji proročki je smeštena unutar „dana osvete“, koji su bili deo samog prvog pominjanja Hristove poruke i dela, a Njegova poruka i delo treba da budu ponovljeni u poslednjim danima od strane sto četrdeset i četiri hiljade. Oni će tada prepoznati svoju poruku unutar proročkog okvira „dana Božje osvete“. U Njegovoj Reči predstavljena su dva biblijska tipa Božje „osvete“: Njegova osveta nad Njegovim narodom, kao i Njegova osveta nad Njegovim neprijateljima.

The “seven times,” of Leviticus twenty-six illustrates God’s vengeance upon His rebellious people, and that vengeance includes the literal and spiritual trampling down of the sanctuary and the host. Within the symbolism of the trampling down of the sanctuary and host the symbolism of God’s vengeance upon His enemies is also represented. In the last days God’s vengeance against His people is represented as the spewing out of Laodicean Adventism at the soon-coming Sunday law. At that waymark His vengeance upon Modern Babylon also begins.

„Седам времена“ из двадесет шесте главе Левитске приказује Божју освету над Његовим бунтовним народом, а та освета обухвата и дословно и духовно гажење светилишта и војске. У оквиру симболике гажења светилишта и војске представљена је и симболика Божје освете над Његовим непријатељима. У последњим данима Божја освета против Његовог народа представљена је као избљување лаодикијског адвентизма при ускоро долазећем закону о недељи. На тој прекретници отпочиње и Његова освета над савременим Вавилоном.

The investigative judgment of the living upon Laodicean Adventism, which is followed by the executive judgment upon the whore of Tyre and the beast that she rides upon and reigns over, is the prophetic history of the last days, where the effect of every vision is accomplished. Every vision is to be applied to those two prophetic periods, for the methodology of the latter rain is the application of prophetic line upon prophetic line. At the beginning of those two histories Jesus identified a “sign” that proves that those living at that point are in the last generation of earth’s history.

Истражни суд над живима над лаодикијским адвентизмом, за којим следи извршни суд над тирском блудницом и звери коју она јаше и над којом влада, представља пророчку историју последњих дана, у којој се испуњава дејство сваког виђења. Свако виђење треба применити на та два пророчка раздобља, јер је методологија позног дажда примена пророчке линије на пророчку линију. На почетку те две историје Исус је означио „знак“ који доказује да су они који тада живе последњи нараштај у историји Земље.

The first period began when the sealing of the one hundred and forty-four thousand began on September 11, 2001. It was within that waymark that the “sign” Christ identified in Luke twenty-one was placed.

Прво раздобље започело је када је 11. септембра 2001. године започело запечаћивање сто четрдесет и четири хиљаде. Унутар тог путоказа био је постављен „знак“ који је Христос означио у Луки двадесет првој.

We will continue this study in the next article.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.

“Now, brethren, God wants us to take our position with the man that carries the lantern; we want to take our position where the light is, and where God has given the trumpet a certain sound. We want to give the trumpet a certain sound. We have been in perplexity, and we have been in doubt, and the churches are ready to die. But now here we read: ‘And after these things I saw another angel come down from heaven, having great power; and the earth was lightened with his glory. And he cried mightily with a strong voice, saying, Babylon the great is fallen, is fallen, and is become the habitation of devils, and the hold of every foul spirit, and a cage of every unclean and hateful bird’ [Revelation 18:1, 2].

„А сада, браћо, Бог жели да заузмемо свој положај уз човека који носи фењер; желимо да заузмемо свој положај тамо где је светлост, и где је Бог дао труби одређен звук. Желимо да труби дамо одређен звук. Били смо у недоумици, и били смо у сумњи, а цркве су спремне да умру. Али сада овде читамо: ‘И после овога видех другог анђела где силази с неба, који имаше велику власт; и земља се осветли од славе његове. И повика силно јаким гласом говорећи: Паде, паде Вавилон велики, и поста станиште демонима и тамница свакоме нечистоме духу, и кавез свакој нечистој и мрској птици’ [Откривење 18:1, 2].“

“Well now, how are we going to know anything about that message if we are not in a position to recognize anything of the light of heaven when it comes to us? And we will just as soon pick up the darkest deception when it comes to us from somebody that agrees with us, when we have not a particle of evidence that the Spirit of God has sent them. Christ said, ‘I come in the name of my Father, but ye will not receive me’ [see John 5:43]. Now, that is just the work that has been going on here ever since the meeting at Minneapolis. Because God sends a message in his name that does not agree with your ideas, therefore [you conclude] it cannot be a message from God.” Sermons and Talks, volume 1, 142.

„Па, како ћемо онда ишта знати о тој поруци ако нисмо у положају да препознамо ишта од светлости неба када нам дође? А исто тако ћемо прихватити и најмрачнију обману када нам дође од некога ко се слаже с нама, када немамо ни трунке доказа да их је послао Дух Божји. Христос је рекао: ‘Ја дођох у име Оца својега, и не примате ме’ [види Јован 5:43]. Ето, то је управо дело које се овде одвија још од времена скупа у Минеаполису. Зато што Бог шаље поруку у своје име која се не слаже с вашим схватањима, ви [закључујете] да она не може бити порука од Бога.“ Sermons and Talks, том 1, 142.