The one-hundred and forty-four thousand are represented as those who are purified by the Messenger of the Covenant, and the great multitude are represented by the white robes of martyrdom. The first of the two sacred periods of the last days identifies the work of the messenger who prepares the way for the Messenger of the Covenant, and the second period represents the work of Elijah. The first period represents the investigative judgment of the living of Laodicean Adventism and the second period represents the executive judgment of modern Rome.
Сто четрдесет и четири хиљаде представљени су као они који су очишћени од стране Гласника Завета, а велико мноштво представљено је белим хаљинама мучеништва. Прво од два света раздобља последњих дана поистовећује дело гласника који припрема пут за Гласника Завета, а друго раздобље представља дело Илијино. Прво раздобље представља истражни суд над живима лаодикијског адвентизма, а друго раздобље представља извршни суд над савременим Римом.
The “sign” to flee the cities in the last days has been misunderstood by Laodicean Adventism. Sister White informs us the destruction of Jerusalem from 66 to 70 AD provides an illustration of the warning sign for God’s people in the last days.
„Знак“ за бекство из градова у последњим данима лаодикејски адвентизам је погрешно разумео. Сестра Вајт нас обавештава да разорење Јерусалима од 66. до 70. године после Христа пружа илустрацију знака упозорења за Божји народ у последњим данима.
“The time is not far distant, when, like the early disciples, we shall be forced to seek a refuge in desolate and solitary places. As the siege of Jerusalem by the Roman armies was the signal for flight to the Judean Christians, so the assumption of power on the part of our nation in the decree enforcing the papal sabbath will be a warning to us. It will then be time to leave the large cities, preparatory to leaving the smaller ones for retired homes in secluded places among the mountains.” Testimonies, volume 5, 464.
„Време није далеко, када ћемо, попут раних ученика, бити приморани да потражимо уточиште на пустим и усамљеним местима. Као што је опсада Јерусалима од стране римских војски била знак за бекство јудејских хришћана, тако ће присвајање власти од стране нашег народа у одлуци којом се намеће папска субота бити упозорење за нас. Тада ће бити време да напустимо велике градове, као припрему за напуштање мањих, ради повлачења у усамљене домове на скровитим местима међу планинама.“ Testimonies, volume 5, 464.
The siege of Jerusalem which was the sign to flee was the first siege brought by Cestius. Cestius therefore represented a threat that was temporarily removed, for once he set the siege, he then withdrew mysteriously, and historians have never been able to determine his logic for doing so.
Опсада Јерусалима која је била знак за бекство била је прва опсада коју је повео Цестије. Стога је Цестије представљао претњу која је била привремено уклоњена, јер, пошто је успоставио опсаду, затим се тајанствено повукао, и историчари никада нису могли да утврде логику његовог поступка.
“After the Romans under Cestius had surrounded the city, they unexpectedly abandoned the siege when everything seemed favorable for an immediate attack.” The Great Controversy, 31.
„Пошто су Римљани под Цестијем опколили град, неочекивано су одустали од опсаде онда када је све изгледало повољно за непосредан напад.“ Велика борба, 31.
In the 1880’s and 1890’s Senator Henry W. Blair from New Hampshire introduced a series of bills in Congress to designate Sunday as the National Day of Rest. These bills were commonly referred to as “Blair Sunday Bills.” Senator Blair was a strong advocate for observing Sunday as a day of rest and religious observance. He believed that a uniform day of rest would have positive moral and social effects on American society. While his efforts gained some support, especially from religious groups, they also faced opposition, including concerns about the separation of church and state.
Током 1880-их и 1890-их година, сенатор Хенри В. Блер из Њу Хемпшира поднео је у Конгресу низ предлога закона да се недеља одреди као национални дан одмора. Ови предлози закона били су општепознати као „Блерови закони о недељи“. Сенатор Блер био је снажан заговорник држања недеље као дана одмора и верског богослужења. Веровао је да би јединствен дан одмора имао позитивне моралне и друштвене последице на америчко друштво. Иако су његови напори стекли извесну подршку, нарочито од верских група, наишли су и на противљење, укључујући забринутост у погледу одвајања цркве од државе.
This was the first attempt to pass Sunday legislation in the history of the earth beast that was destined to speak as a dragon when it ultimately will pass a Sunday law. It was these series of Blair bills that A. T. Jones, one of the messengers of the 1888 General Conference session, went into the halls of Congress and so eloquently opposed. After a few attempts Senator Blair lost the momentum for his push for a National Day of Rest. In direct connection with that history, and the implications of a National Day of Rest (Sunday), the historical record of the counsel of Ellen White can be reviewed.
Ово је био први покушај доношења недељног законодавства у историји звери из земље, којој је било одређено да проговори као аждаја када на крају буде донела недељни закон. Управо је том низу Блерових предлога закона А. Т. Џоунс, један од весника заседања Генералне конференције 1888. године, ушао у дворане Конгреса и тако речито се успротивио. После неколико покушаја, сенатор Блер је изгубио замах у свом настојању да успостави Национални дан одмора. У непосредној вези с том историјом, и са значењем Националног дана одмора (недеље), може се размотрити историјски запис о саветима Елен Вајт.
What is found in the review of her warnings of the Sunday law, is serious and widely misunderstood in Laodicean Adventism. In the context of needing to be out of the cities, which in the passage just cited, she wrote that, “it will then be time to leave the large cities, preparatory to leaving the smaller ones for retired homes in secluded places among the mountains.” She repeatedly taught that God’s people needed to live in the country, but her counsels on the subject of country living before 1888 places her direction to leave the cities in the context that in the near future God’s people would need to leave the cities. After 1888, in her written direction concerning country living, she never deviated from the counsel that we should already be out of the cities.
Оно што се налази у разматрању њених упозорења о закону о недељи јесте озбиљно и широко погрешно схваћено у лаодикејском адвентизму. У контексту потребе да се изађе из градова, у одломку који је управо наведен, она је написала да ће „тада бити време да се напусте велики градови, као припрема за напуштање мањих ради повучених домова на усамљеним местима међу планинама“. Она је више пута учила да Божји народ треба да живи на селу, али њени савети о том питању пре 1888. године стављају њено упутство да се напусте градови у контекст да ће у блиској будућности Божји народ морати да напусти градове. После 1888. године, у својим писаним упутствима у погледу живота на селу, она никада није одступила од савета да већ треба да будемо изван градова.
The Blair National Day of Rest bills that arrived in history were the “sign” to leave the cities, and though the Blair bills lost the momentum necessary to accomplish the task, and withdrew into the darkness of history, the “sign” to flee had been given. It had been given at the historical waymark of the first siege, that was brought by Cestius. The soon-coming Sunday law is represented by the siege of Titus, and if any Laodicean Adventists are still in the cities when that siege arrives, they will die with the wicked.
Zakoni o nacionalnom danu odmora, koje je predložio Bler i koji su se pojavili u istoriji, bili su „znak“ da se napuste gradovi; i premda su Blerovi zakoni izgubili zamah neophodan da izvrše taj zadatak te se povukli u tamu istorije, „znak“ za bekstvo bio je dat. Bio je dat na istorijskom orijentiru prve opsade, koju je doveo Cestije. Nedeljni zakon koji uskoro dolazi predstavljen je opsadom Tita, i ako ijedni laodikejski adventisti još budu u gradovima kada ta opsada stigne, poginuće zajedno sa zlima.
There are two prophetic periods in the last days. They are separated by the soon-coming Sunday law. The first period is the investigative judgment of the living in Laodicean Adventism, and the second period is the executive judgment of the whore of Rome. Those two periods are repeatedly illustrated, for it is in those two periods that the parable of the ten virgins is fulfilled to the very letter, as it was in Millerite history. The tarrying time in the parable is the tarrying time of Habakkuk chapter two, so the two periods we are considering were also illustrated by Habakkuk chapter two. The parable of the ten virgins, and Habakkuk chapter two, were fulfilled to the very letter in Millerite history, and when they were, Ezekiel chapter twelve, verses twenty-one to twenty-eight was also fulfilled.
Постоје два пророчка раздобља у последњим данима. Она су раздвојена ускоро долазећим недељним законом. Прво раздобље јесте истражни суд над живима у лаодикијском адвентизму, а друго раздобље јесте извршни суд над римском блудницом. Та два раздобља су изнова и изнова приказана, јер се управо у та два раздобља прича о десет девојака испуњава до последњег слова, као што је било у милеритској историји. Време одлагања у тој причи јесте време одлагања из друге главе Авакумове, тако да су и два раздобља која разматрамо такође била приказана у другој глави Авакумовој. Прича о десет девојака и друга глава Авакумова испуниле су се до последњег слова у милеритској историји, а када се то догодило, испунило се и Језекиљ 12, стихови 21–28.
The last eight verses from Ezekiel chapter twelve, identify a time when the “effect of every vision” will be fulfilled, at a time when God would “no longer prolong” His visions. The two periods of history that are repeated so often and identify the investigative judgment of the living in Laodicean Adventism, and the executive judgment of the whore of Tyre, is the prophetic period where every vision within the Bible reaches its perfect and final fulfillment. In that period the one hundred and forty-four thousand are established, and they represent the class that does not die, and live until Christ returns. In Luke chapter twenty-one Christ identifies a “sign” that identifies when that generation has arrived.
Последњих осам стихова дванаестог поглавља Језекиља указују на време када ће се испунити „извршење сваког виђења“, у време када Бог више неће „одлагати“ своја виђења. Два историјска раздобља која се тако често понављају и која означавају истражни суд над живима у лаодикејском адвентизму, и извршни суд над тирском блудницом, јесу пророчко раздобље у коме свако виђење унутар Библије достиже своје савршено и коначно испуњење. У том раздобљу бива установљено сто четрдесет и четири хиљаде, и они представљају класу која не умире, него живи до Христовог повратка. У двадесет првом поглављу Луке Христос указује на „знак“ који открива када је тај нараштај приспео.
In the two histories represented by the “sign” to flee, as set forth by Christ in connection with the abomination of desolation, two periods are marked, and their beginning and endings have a “sign” at the beginning of the period and “signs” at the ending. The “sign” that Christ identified as representing the final generation who would live until He came in the clouds is the evidence that we are now in the final generation of earth’s history.
У две историје представљене „знаком“ за бег, како их је Христос изложио у вези с гадошћу опустошења, означена су два раздобља, а њихови почеци и завршеци имају „знак“ на почетку раздобља и „знаке“ на његовом крају. „Знак“ који је Христос означио као представљање последњег нараштаја који ће живети док Он не дође на облацима јесте доказ да се сада налазимо у последњем нараштају историје земље.
In Luke chapter twenty-one, Jesus identifies the history from the three and a half years trampling down and destruction of literal Jerusalem from the year 66 unto the year 70, unto the end of the three and a half years of trampling down of spiritual Jerusalem that began in 538 and ended in 1798.
У двадесет првом поглављу Јеванђеља по Луки, Исус указује на историју од три и по године гажења и разорења дословног Јерусалима, од 66. до 70. године, па све до свршетка три и по године гажења духовног Јерусалима, које је отпочело 538. године и завршило се 1798. године.
And when ye shall see Jerusalem compassed with armies, then know that the desolation thereof is nigh. Then let them which are in Judaea flee to the mountains; and let them which are in the midst of it depart out; and let not them that are in the countries enter thereinto. For these be the days of vengeance, that all things which are written may be fulfilled. But woe unto them that are with child, and to them that give suck, in those days! for there shall be great distress in the land, and wrath upon this people. And they shall fall by the edge of the sword, and shall be led away captive into all nations: and Jerusalem shall be trodden down of the Gentiles, until the times of the Gentiles be fulfilled. Luke 21:20–24.
И када видите Јерусалим опкољен војскама, тада знајте да се приближило његово опустошење. Тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буду усред њега нека изиђу; и који буду по околним крајевима нека не улазе у њега. Јер ово су дани освете, да се испуни све што је написано. Али тешко труднима и дојиљама у те дане! јер ће бити велика невоља на земљи и гнев над овим народом. И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство међу све народе; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не испуне времена незнабожаца. Лука 21:20–24.
The “times” of the Gentiles trampling down Jerusalem is in the plural, for it represents the trampling down of literal Jerusalem that ended in the year 70, and the trampling down of spiritual Jerusalem that ended in 1798. The Gentiles represent both paganism and papalism, and it is those two powers that are the subject of the vision in the question of Daniel chapter eight, that asks, “How long.”
„Времена“ незнабожаца који газе Јерусалим стоје у множини, јер она представљају гажење дословног Јерусалима, које се окончало 70. године, и гажење духовног Јерусалима, које се окончало 1798. године. Незнабошци представљају и паганизам и папство, и управо су те две силе предмет виђења у питању из осме главе Данила, које гласи: „Докле?“
Then I heard one saint speaking, and another saint said unto that certain saint which spake, How long shall be the vision concerning the daily sacrifice, and the transgression of desolation, to give both the sanctuary and the host to be trodden under foot? Daniel 8:13.
Тада чух једнога светога где говори; и други свети рече ономе светоме који говораше: Докле ће трајати виђење о свагдашњој жртви и о преступу пустошења, да се и Светиња и војска предају да буду погажене? Данило 8:13.
The “times of the Gentiles” in Luke chapter twenty-one, is referring to the twenty-five hundred and twenty years of God’s vengeance upon the northern kingdom which began in 723 BC and concluded in 1798. The year 538 marks when the man of sin stood in the holy place and proclaimed that he was God, thus dividing the period into two equal periods of twelve hundred and sixty years. The second period of twelve hundred and sixty years is the same history that is marked as concluding in Luke chapter twenty-one, verse twenty-four, when the “times of the Gentiles” was fulfilled. In the historical narrative that Jesus is identifying for His disciples verse twenty-four brings the testimony given to the disciples to the “time of the end” in 1798. From there Jesus begins to identify the “signs” associated with the Millerite movement.
„Времена незнабожаца“ у двадесет првом поглављу Јеванђеља по Луки односе се на две хиљаде пет стотина и двадесет година Божје освете над северним царством, које су отпочеле 723. године пре Христа и завршиле се 1798. године. Година 538. означава време када је човек греха стао на свето место и објавио да је он Бог, чиме је тај период подељен на два једнака раздобља од по хиљаду двеста шездесет година. Друго раздобље од хиљаду двеста шездесет година јесте иста историја која је означена као да се завршава у двадесет првом поглављу Јеванђеља по Луки, у двадесет четвртом стиху, када су се „времена незнабожаца“ испунила. У историјском казивању које Исус излаже Својим ученицима, двадесет четврти стих доводи сведочанство дато ученицима до „времена краја“ 1798. године. Одатле Исус почиње да указује на „знаке“ повезане са милеритским покретом.
And there shall be signs in the sun, and in the moon, and in the stars; and upon the earth distress of nations, with perplexity; the sea and the waves roaring; Men’s hearts failing them for fear, and for looking after those things which are coming on the earth: for the powers of heaven shall be shaken. And then shall they see the Son of man coming in a cloud with power and great glory. And when these things begin to come to pass, then look up, and lift up your heads; for your redemption draweth nigh. Luke 21:25–28.
И биће знаци на сунцу, и на месецу, и на звездама; а на земљи тескоба народâ, у недоумици; море и валови хујаће; људима ће срца замирати од страха и од ишчекивања онога што долази на земљу: јер ће се силе небеске покренути. И тада ће угледати Сина човечијега где долази на облаку са силом и великом славом. А када ово почне да се збива, погледајте увис и подигните главе своје; јер се приближава ваше избављење. Лука 21:25–28.
Jesus states that “there shall be signs,” and He identifies them as signs in the sun and moon, and in the stars, the distress of nations, the powers of heaven being shaken and then the Son of man comes in a cloud. All these “signs,” were fulfilled in the Millerite history.
Исус изјављује да ће „бити знаци“, и одређује их као знаке на сунцу и месецу, и на звездама, тескобу народа, потресање небеских сила, а затим Син човечији долази у облаку. Сви ти „знаци“ испунили су се у милеритској историји.
“Prophecy not only foretells the manner and object of Christ’s coming, but presents tokens by which men are to know when it is near. Said Jesus: ‘There shall be signs in the sun, and in the moon, and in the stars.’ Luke 21:25. ‘The sun shall be darkened, and the moon shall not give her light, and the stars of heaven shall fall, and the powers that are in heaven shall be shaken. And then shall they see the Son of man coming in the clouds with great power and glory.’ Mark 13:24–26. The revelator thus describes the first of the signs to precede the second advent: ‘There was a great earthquake; and the sun became black as sackcloth of hair, and the moon became as blood.’ Revelation 6:12.
„Пророштво не само што предсказује начин и циљ Христовог доласка, него износи и знаке по којима људи треба да знају када је он близу. Исус је рекао: ‘И биће знаци на сунцу и на месецу и на звездама.’ Лука 21:25. ‘Сунце ће потамнети, и месец неће дати своју светлост, и звезде небеске пашће, и силе које су на небесима уздрмаће се. И тада ће угледати Сина човечјега где долази на облацима са великом силом и славом.’ Марко 13:24–26. Откриватељ овако описује први од знакова који треба да претходе другом доласку: ‘И наста велики земљотрес; и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец поста као крв.’ Откривење 6:12.“
“These signs were witnessed before the opening of the nineteenth century. In fulfillment of this prophecy there occurred, in the year 1755, the most terrible earthquake that has ever been recorded. . ..
„Ови знаци су били посведочени пре почетка деветнаестог века. У испуњењу овога пророчанства догодио се, године 1755, најстрашнији земљотрес који је икада забележен....“
“Twenty-five years later appeared the next sign mentioned in the prophecy—the darkening of the sun and moon. What rendered this more striking was the fact that the time of its fulfillment had been definitely pointed out. In the Saviour’s conversation with His disciples upon Olivet, after describing the long period of trial for the church,—the 1260 years of papal persecution, concerning which He had promised that the tribulation should be shortened,—He thus mentioned certain events to precede His coming, and fixed the time when the first of these should be witnessed: ‘In those days, after that tribulation, the sun shall be darkened, and the moon shall not give her light.’ Mark 13:24. The 1260 days, or years, terminated in 1798. A quarter of a century earlier, persecution had almost wholly ceased. Following this persecution, according to the words of Christ, the sun was to be darkened. On the 19th of May, 1780, this prophecy was fulfilled. . ..
„Двадесет и пет година касније појавио се следећи знак споменут у пророштву — помрачење сунца и месеца. Оно што је ово чинило још упечатљивијим била је чињеница да је време његовог испуњења било јасно одређено. У Спаситељевом разговору са Својим ученицима на Маслинској гори, после описа дугог раздобља искушења за цркву — 1260 година папског прогонства, у погледу којих је обећао да ће невоља бити скраћена — Он је овако споменуо извесне догађаје који ће претходити Његовом доласку, и одредио време када ће први од њих бити виђен: ‘У те дане, после те невоље, сунце ће помрачити, и месец неће дати светлости своје.’ Марко 13:24. Тих 1260 дана, односно година, завршило се 1798. године. Четврт века раније, прогонство је готово у потпуности престало. После тог прогонства, према Христовим речима, сунце је требало да потамни. Дана 19. маја 1780. године, ово пророштво се испунило....“
“Christ had bidden His people watch for the signs of His advent and rejoice as they should behold the tokens of their coming King. ‘When these things begin to come to pass,’ He said, ‘then look up, and lift up your heads; for your redemption draweth nigh.’ He pointed His followers to the budding trees of spring, and said: ‘When they now shoot forth, ye see and know of your own selves that summer is now nigh at hand. So likewise ye, when ye see these things come to pass, know ye that the kingdom of God is nigh at hand.’ Luke 21:28, 30, 31.” The Great Controversy, 304, 306–308.
„Hristos je bio naložio svome narodu da pazi na znakove Njegovog dolaska i da se raduje kada ugleda znamenja svoga dolazećeg Cara. ‘A kad se ovo počne zbivati,’ rekao je, ‘pogledajte gore i podignite glave svoje; jer se približuje izbavljenje vaše.’ Ukazao je svojim sledbenicima na prolećna stabla u pupanju i rekao: ‘Kad se već olistaju, vidite i sami od sebe znate da je leto već blizu. Tako i vi kad vidite da se ovo zbiva, znajte da je blizu carstvo Božje.’ Luka 21:28, 30, 31.” Velika borba, 304, 306–308.
The triple application of the three Rome’s identify that in the trampling down of Jerusalem by pagan Rome and then by papal Rome, the trampling down of the sanctuary and the host by modern Rome was represented by a period of either twelve hundred and sixty days (pagan Rome), or twelve hundred and sixty prophetic years (papal Rome). The symbolic twelve hundred and sixty days (forty-two months) identifying the period of modern Rome’s persecution of God’s faithful people will be each period with a singular “sign” that identifies the time of flight for the faithful of that period. Each of the three periods ends with a manifestation of several “signs,” not a singular “sign” as at the beginning of the period.
Трострука примена трȋју Римова показује да је у гажењу Јерусалима од стране паганског Рима, а затим папског Рима, гажење светилишта и војске од стране савременог Рима било представљено раздобљем од или хиљаду двеста шездесет дана (пагански Рим), или хиљаду двеста шездесет пророчких година (папски Рим). Симболичних хиљаду двеста шездесет дана (четрдесет и два месеца), који означавају раздобље прогонства Божјег верног народа од стране савременог Рима, биће у сваком раздобљу праћени једним јединственим „знаком“ који означава време бекства за верне тога раздобља. Свако од та три раздобља завршава се испољавањем више „знакова“, а не једног јединственог „знака“, као на почетку раздобља.
“It is at midnight that God manifests His power for the deliverance of His people. The sun appears, shining in its strength. Signs and wonders follow in quick succession. The wicked look with terror and amazement upon the scene, while the righteous behold with solemn joy the tokens of their deliverance. Everything in nature seems turned out of its course. The streams cease to flow. Dark, heavy clouds come up and clash against each other. In the midst of the angry heavens is one clear space of indescribable glory, whence comes the voice of God like the sound of many waters, saying: ‘It is done.’ Revelation 16:17.” The Great Controversy, 636.
„У поноћ Бог показује своју силу ради избављења свога народа. Појављује се сунце, сијајући у својој сили. Знаци и чуда следе у брзом низу. Безбожници с ужасом и запрепашћењем посматрају тај призор, док праведни са свечаном радошћу гледају знаке свога избављења. Чини се као да је све у природи скренуло са свога тока. Потокови престају да теку. Надолазе тамни, тешки облаци и сударају се међу собом. Усред разгневљеног неба налази се један чист простор неописиве славе, одакле долази Божји глас као хука многих вода, говорећи: ‘Свршено је.’ Откривење 16:17.” Велика борба, 636.
The period of the executive judgment upon the whore of Rome begins with the lifting up of the ensign that identifies that God’s other flock that is still in Babylon should flee. That period ends with “signs and wonders.” That period begins with the “second voice” of Revelation chapter eighteen, and it ends with the voice of God. Of course, the first and second voices of Revelation chapter eighteen is the voice of Christ. The first voice identifies the beginning of the investigative judgment of the living Laodicean Adventist church, and the second voice identifies the end of that period, but also marks the beginning of the executive judgment upon the whore of Rome.
Период извршног суда над римском блудницом почиње подизањем заставе која објављује да Божје друго стадо, које је још увек у Вавилону, треба да бежи. Тај период се завршава „знацима и чудесима“. Тај период почиње „другим гласом“ из осамнаесте главе Откривења, а завршава се Божјим гласом. Разуме се, први и други глас из осамнаесте главе Откривења јесу Христов глас. Први глас означава почетак истражног суда над живом лаодикијском адвентистичком црквом, а други глас означава крај тог периода, али уједно обележава и почетак извршног суда над римском блудницом.
The complete history is governed by the week in which Christ confirmed the covenant, and the soon-coming Sunday law is typified as the middle waymark as typified by the cross. Both histories possess the signature of Alpha and Omega, for the beginning and ending in either history is represented by God’s voice. They also represent the truth, for the middle waymark is the rebellion of the Sunday law, and the Hebrew word “truth” was created with the first, thirteenth and last letters of the Hebrew alphabet. The first voice of Revelation chapter eighteen is the voice of Christ, the last voice is the voice of God, and the voice in the middle, also being the voice of God, is also where the rebellion of the thirteenth letter is represented by the earth beast “speaking” as a dragon, as represented in Revelation chapter THIRTEEN.
Целокупном историјом управља седмица у којој је Христос потврдио завет, а ускоро долазећи недељни закон предображен је као средњи међаш, као што је предображен крстом. Обе историје носе печат Алфе и Омеге, јер су почетак и свршетак у свакој од тих историја представљени Божјим гласом. Оне такође представљају истину, јер је средњи међаш побуна недељног закона, а хебрејска реч „истина“ сачињена је од првог, тринаестог и последњег слова хебрејског алфабета. Први глас у осамнаестом поглављу Откривења јесте Христов глас, последњи глас јесте Божји глас, а глас у средини, будући такође Божји глас, уједно је и место где је побуна тринаестог слова представљена тиме што земаљска звер „говори“ као аждаја, као што је представљено у ТРИНАЕСТОМ поглављу Откривења.
The ensign at the soon-coming Sunday law represents the “sign” to flee for God’s faithful, but it also identifies that the beginning of the prophetic period that ends with the ensign being lifted up must also have a “sign.” That “sign” is what Jesus identifies as evidence that the last generation of planet earth has arrived. In Luke chapter twenty-one the disciples ask what Christ meant when He identified that the temple was going to be destroyed.
Застава при ускоро долазећем недељном закону представља „знак“ за бег Божјих верних, али она такође показује да почетак пророчког раздобља које се завршава подизањем заставе мора такође имати „знак“. Тај „знак“ јесте оно што Исус означава као доказ да је стигао последњи нараштај планете Земље. У двадесет првом поглављу Јеванђеља по Луки ученици питају шта је Христос мислио када је казао да ће храм бити разрушен.
And they asked him, saying, Master, but when shall these things be? and what sign will there be when these things shall come to pass? Luke 21:7.
И упиташе га, говорећи: Учитељу, а када ће то бити? и какав ће знак бити када се све то има збити? Лука 21:7.
Jesus then begins to identify the history that leads to the year 70 when the temple and city would be destroyed, and continues on to verse twenty-four where He identifies when the “times” of the Gentiles would be fulfilled.
Исус затим почиње да излаже историју која води до године 70, када ће храм и град бити разрушени, и наставља све до двадесет четвртог стиха, где указује на то када ће се испунити „времена“ незнабожаца.
And they shall fall by the edge of the sword, and shall be led away captive into all nations: and Jerusalem shall be trodden down of the Gentiles, until the times of the Gentiles be fulfilled. Luke 21:24.
I пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свим народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не испуне времена незнабожаца. Лука 21:24.
The idea that this verse is referring to literal Jerusalem is based upon the Catholic theological foolishness called futurism, that applies symbolic literally and places the fulfillment of the prophecies exclusively at the end of the world. The attack upon the correct application of this verse has been a major attack of Satan throughout the reading of the New Testament. Literal Jerusalem ceased to be the symbol of prophetic Jerusalem in the time of Christ, when literal prophecy changed the spiritual application. This revelation was a major teaching established by the apostle Paul. The trampling down of Jerusalem identifies the twelve hundred and sixty years of papal darkness from the year of 538 to 1798.
Замисао да се овај стих односи на дословни Јерусалим заснива се на католичкој теолошкој лудости званој футуризам, која симболичко примењује дословно и испуњење пророштава смешта искључиво на крај света. Напад на исправну примену овога стиха био је један од главних Сотониних напада током читања Новога завета. Дословни Јерусалим престао је да буде симбол пророчког Јерусалима у време Христа, када је дословно пророштво променило духовну примену. Ово откривење било је једно од главних учења које је утврдио апостол Павле. Гажење Јерусалима означава хиљаду двеста и шездесет година папске таме, од 538. до 1798. године.
But the court which is without the temple leave out, and measure it not; for it is given unto the Gentiles: and the holy city shall they tread under foot forty and two months. Revelation 11:2.
А трем који је изван храма изостави, и не мери га; јер је дат незнабошцима; и они ће газити свети град четрдесет и два месеца. Откривење 11:2.
Jerusalem of prophecy ceased to be the symbol of the chosen city at the cross.
Јерусалим пророштва престао је да буде симбол изабраног града на крсту.
“How many there are who feel that it would be a good thing to tread the soil of old Jerusalem, and that their faith would be greatly strengthened by visiting the scenes of the Saviour’s life and death! But old Jerusalem will never be a sacred place until it is cleansed by the refining fire from heaven.” Review and Herald, June 9, 1896.
„Колико је оних који сматрају да би било добро ходити тлом старог Јерусалима и да би њихова вера била знатно ојачана посетом местима Спаситељевог живота и смрти! Али стари Јерусалим никада неће бити свето место док не буде очишћен пречишћујућим огњем с неба.“ Review and Herald, June 9, 1896.
Once Jesus led the disciples to the time of the end in 1798 in verse twenty-four, He then introduced the Millerite time when the announcement of the first angel arrived into history.
Пошто је Исус у двадесет четвртом стиху повео ученике до времена краја 1798. године, тада је затим увео милеритско време, када је објава првог анђела ступила у историју.
And there shall be signs in the sun, and in the moon, and in the stars; and upon the earth distress of nations, with perplexity; the sea and the waves roaring; Men’s hearts failing them for fear, and for looking after those things which are coming on the earth: for the powers of heaven shall be shaken. And then shall they see the Son of man coming in a cloud with power and great glory. And when these things begin to come to pass, then look up, and lift up your heads; for your redemption draweth nigh. Luke 21:25–28.
И биће знаци на сунцу, и на месецу, и на звездама; а на земљи тескоба народâ, у недоумици; море и валови хујаће; људима ће срца клонути од страха и од очекивања онога што долази на земљу: јер ће се силе небеске покренути. И тада ће угледати Сина човечијега где долази на облаку са силом и великом славом. А када ово почне да се збива, погледајте горе и подигните главе своје; јер се приближава избављење ваше. Лука 21:25–28.
The signs that introduced the Millerite history were fulfilled in agreement with the never-failing power of God’s Word.
Знаци који су уводили историју милеритског покрета испунили су се у сагласности са непогрешивом силом Божје Речи.
“The signs in the sun, moon, and stars have been fulfilled.” Review and Herald, November 22, 1906.
„Знаци на сунцу, месецу и звездама испунили су се.“ Review and Herald, 22. новембар 1906.
We will continue Luke chapter twenty-one in the next article.
Наставићемо двадесет прво поглавље Јеванђеља по Луки у наредном чланку.
“December 16, 1848, the Lord gave me a view of the shaking of the powers of the heavens. I saw that when the Lord said ‘heaven,’ in giving the signs recorded by Matthew, Mark, and Luke, He meant heaven, and when He said ‘earth’ He meant earth. The powers of heaven are the sun, moon, and stars. They rule in the heavens. The powers of earth are those that rule on the earth. The powers of heaven will be shaken at the voice of God. Then the sun, moon, and stars will be moved out of their places. They will not pass away, but be shaken by the voice of God.
„Господ ми је 16. децембра 1848. дао виђење о потресању сила небеских. Видела сам да је Господ, када је, дајући знаке забележене код Матеја, Марка и Луке, рекао: ‘небо’, мислио на небо, а када је рекао: ‘земља’, мислио на земљу. Силе небеске јесу сунце, месец и звезде. Оне владају на небесима. Силе земаљске јесу оне које владају на земљи. Силе небеске биће потресене гласом Божјим. Тада ће сунце, месец и звезде бити померени са својих места. Они неће проћи, него ће бити потресени гласом Божјим.
“Dark, heavy clouds came up and clashed against each other. The atmosphere parted and rolled back; then we could look up through the open space in Orion, whence came the voice of God. The Holy City will come down through that open space. I saw that the powers of earth are now being shaken and that events come in order. War, and rumors of war, sword, famine, and pestilence are first to shake the powers of earth, then the voice of God will shake the sun, moon, and stars, and this earth also. I saw that the shaking of the powers in Europe is not, as some teach, the shaking of the powers of heaven, but it is the shaking of the angry nations.” Early Writings, 41.
„Тамни, тешки облаци надолазили су и сударали се један о други. Небески свод се раздвојио и повукао; тада смо могли да гледамо нагоре кроз отворени простор у Ориону, одакле је дошао глас Божји. Свети Град ће сићи кроз тај отворени простор. Видела сам да се силе земаљске сада потресају и да догађаји долазе својим редом. Рат, и гласови о рату, мач, глад и помор најпре ће потрести силе земаљске, а потом ће глас Божји потрести сунце, месец и звезде, и ову земљу такође. Видела сам да потресање сила у Европи није, као што неки уче, потресање сила небеских, него је то потресање разгневљених народа.“ Early Writings, 41.