After Ezekiel describes the process of the two nations becoming one, he then identifies that the nation would be ruled by King David, and that he will enter into covenant with them and that His tabernacle will be with them.
Након што Језекиљ опише процес уједињења два народа у један, затим указује да ће тим народом владати цар Давид, да ће Он ступити с њима у савез и да ће Његов шатор бити међу њима.
Neither shall they defile themselves any more with their idols, nor with their detestable things, nor with any of their transgressions: but I will save them out of all their dwelling places, wherein they have sinned, and will cleanse them: so shall they be my people, and I will be their God. And David my servant shall be king over them; and they all shall have one shepherd: they shall also walk in my judgments, and observe my statutes, and do them. And they shall dwell in the land that I have given unto Jacob my servant, wherein your fathers have dwelt; and they shall dwell therein, even they, and their children, and their children’s children for ever: and my servant David shall be their prince forever. Moreover I will make a covenant of peace with them; it shall be an everlasting covenant with them: and I will place them, and multiply them, and will set my sanctuary in the midst of them for evermore. My tabernacle also shall be with them: yea, I will be their God, and they shall be my people. And the heathen shall know that I the Lord do sanctify Israel, when my sanctuary shall be in the midst of them for evermore. Ezekiel 37:23–28.
И неће се више скврнити својим идолима, ни својим гадостима, нити иједним од својих преступа; него ћу их избавити из свих њихових пребивалишта у којима су сагрешили, и очистићу их; и биће ми народ, а ја ћу им бити Бог. И Давид, слуга мој, биће цар над њима; и сви ће имати једнога пастира; и ходиће по мојим уредбама, и држаће моје законе, и извршаваће их. И наставаће у земљи коју сам дао Јакову, слузи своме, у којој су настајали оци ваши; и наставаће у њој они и деца њихова и деца деце њихове довека; и Давид, слуга мој, биће им кнез довека. И склопићу с њима завет мира; биће то вечни завет с њима; и утврдићу их и умножићу их, и поставићу Светињу своју усред њих довека. И скинија моја биће с њима; да, ја ћу им бити Бог, и они ће ми бити народ. И незнабошци ће познати да ја Господ освећујем Израиља, када Светиња моја буде усред њих довека. Језекиљ 37:23–28.
Ezekiel chapter thirty-seven is providing a very detailed presentation of the sealing of the one hundred and forty-four thousand. The two sticks that are to become one nation when divinity is combined with humanity, and they will have a king over them. The one nation is God’s church of the last days, who are the one hundred and forty-four thousand. The two sticks are the two periods of scattering for the northern and southern kingdoms of Israel. Those two sticks are those who Paul identifies as the “body,” when he also identifies Christ as the “head” of that body. Ezekiel identifies Paul’s “head,” as “king David,” and the “body,” as “one nation.”
Језекиљ, тридесет седмо поглавље, пружа веома детаљан приказ запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде. Два штапа треба да постану један народ када се божанство сједини са човечанством, и имаће једнога цара над собом. Тај један народ јесте Божја црква последњих дана, која су сто четрдесет и четири хиљаде. Два штапа представљају два раздобља расејања северног и јужног царства Израиља. Та два штапа су они које Павле означава као „тело“, док Христа истовремено означава као „главу“ тог тела. Језекиљ Павлову „главу“ поистовећује са „царем Давидом“, а „тело“ са „једним народом“.
In the message which was provided to Adventism in 1856, as represented by the unfinished series on the “seven times” by Hiram Edson in 1856, Edson refers to Isaiah, chapter seven’s prophecy of sixty-five years as the biblical point of reference for the starting points of both periods of seven times. The sixty-five year time prophecy is placed in an enigmatic context, similar to the passages in the book of Revelation that state, “he who hath ears, let him hear.” If you have eyes that can perceive, and ears that can understand, there is something very wonderful in that passage.
У поруци која је била дата адвентизму 1856. године, како је представљено у недовршеном низу о „седам времена“ Хирама Едсона из 1856. године, Едсон указује на пророчанство о шездесет и пет година у седмом поглављу Исаије као на библијску референтну тачку за почетке оба раздобља од по седам времена. Пророчанство о шездесет и пет година постављено је у загонетан контекст, сличан одломцима у књизи Откривења који кажу: „Ко има уши да чује, нека чује.“ Ако имате очи које могу да виде и уши које могу да разумеју, у том одломку има нечег веома чудесног.
For the head of Syria is Damascus, and the head of Damascus is Rezin; and within threescore and five years shall Ephraim be broken, that it be not a people. And the head of Ephraim is Samaria, and the head of Samaria is Remaliah’s son. If ye will not believe, surely ye shall not be established. Isaiah 7:8, 9.
Јер је глава Сирији Дамаск, а глава Дамаску Резин; и за шездесет и пет година Јефрем ће се разбити тако да више не буде народ. И глава Јефрему јесте Самарија, а глава Самарији син Ремалијин. Ако не узверујете, заиста се нећете одржати. Исаија 7:8, 9.
The sixty-five year prophecy began in 742 BC, and within those sixty-five years, nineteen years later in 723 BC, the northern kingdom of Israel was taken into slavery by Assyria, and when those years ended in 677 BC, Manasseh was taken captive by Babylon. Those sixty five years were also represented in the fulfillments of the end of the scatterings of the two nations, that were to become one stick in Ezekiel’s narrative. They marked 1798, 1844 and 1863, respectively. In the verses which identify the message that was rejected in 1863 there is a special prophetic revelation in which the prophecy is couched.
Пророштво о шездесет и пет година започело је 742. године пре Христа, и унутар тих шездесет и пет година, деветнаест година касније, 723. године пре Христа, северно царство Израиља било је одведено у ропство од стране Асирије; а када су те године истекле, 677. године пре Христа, Манасија је био одведен у заробљеништво у Вавилон. Тих шездесет и пет година такође су биле представљене у испуњењима свршетка расејања два народа, који су, у Језекиљевом казивању, требало да постану један штап. Оне су означиле 1798, 1844. и 1863. годину, редом. У стиховима који поистовећују поруку која је била одбачена 1863. године постоји посебно пророчко откривење у које је пророштво заоденуто.
It is the revelation that the “head” of a nation is its capital city, and that the “head” of the capital city is the king. It provides two witnesses to this revelation, and then brings the entire prophecy and revelation to a conclusion with the enigma that, “If ye will not believe, surely ye shall not be established.” If you do not believe that the king is the head, and that the head is the capital city, then you will not be established.
То је откривење да је „глава“ једног народа његов главни град, и да је „глава“ главног града цар. Оно пружа два сведока за ово откривење, а затим приводи цело пророштво и откривење закључку загонетком: „Ако не узверујете, заиста се нећете утврдити.“ Ако не верујете да је цар глава, и да је глава главни град, тада се нећете утврдити.
Ezekiel’s nation that is produced by joining the two sticks of the northern and southern kingdoms, was to have a king, which is a head, which is the capital city of the nation. The entire passage of Ezekiel is speaking to the prophetic characteristics of the sealing of the one hundred and forty-four thousand, which represents the joining together of Divinity with humanity during the period of the sounding of the seventh trumpet of Islam of the third woe.
Језекиљев народ, који настаје спајањем два штапа северног и јужног царства, требало је да има цара, који је глава, која је престони град народа. Читав овај одломак из Језекиља говори о пророчким обележјима запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде, што представља сједињење Божанства са човечанством током периода оглашавања седме трубе ислама трећег тешког јада.
The days of the sounding of the Seventh Trumpet, in Revelation chapter ten, began when there was to be “time no longer,” which was October 22, 1844, when the third angel arrived. At that point John experienced the bitterness of that date, and he was there and then told to measure the temple, but leave off the history of the twelve hundred and sixty years of the trampling down of the sanctuary and host, for that period was given to the Gentiles.
Дани оглашавања Седме трубе, у десетој глави Откривења, отпочели су када више није требало да буде „времена“, а то је било 22. октобра 1844. године, када је стигао трећи анђео. У том тренутку Јован је искусио горчину тог датума, и тада му је било речено да измери храм, али да изостави историју хиљаду двеста шездесет година гажења светиње и војске, јер је тај период био дат незнабошцима.
And the angel which I saw stand upon the sea and upon the earth lifted up his hand to heaven, And sware by him that liveth for ever and ever, who created heaven, and the things that therein are, and the earth, and the things that therein are, and the sea, and the things which are therein, that there should be time no longer: But in the days of the voice of the seventh angel, when he shall begin to sound, the mystery of God should be finished, as he hath declared to his servants the prophets. And the voice which I heard from heaven spake unto me again, and said, Go and take the little book which is open in the hand of the angel which standeth upon the sea and upon the earth.
И анђео кога видех где стоји на мору и на земљи подиже руку своју к небу, и закле се Ониме који живи у векове векова, који створи небо и оно што је на њему, и земљу и оно што је на њој, и море и оно што је у њему, да времена више неће бити; него у дане гласа седмога анђела, кад стане трубити, свршиће се тајна Божија, као што је објавио својим слугама пророцима. И глас који чух с неба проговори ми опет и рече: Иди, узми књижицу која је отворена у руци анђела који стоји на мору и на земљи.
And I went unto the angel, and said unto him, Give me the little book. And he said unto me, Take it, and eat it up; and it shall make thy belly bitter, but it shall be in thy mouth sweet as honey. And I took the little book out of the angel’s hand, and ate it up; and it was in my mouth sweet as honey: and as soon as I had eaten it, my belly was bitter. And he said unto me, Thou must prophesy again before many peoples, and nations, and tongues, and kings. And there was given me a reed like unto a rod: and the angel stood, saying, Rise, and measure the temple of God, and the altar, and them that worship therein. But the court which is without the temple leave out, and measure it not; for it is given unto the Gentiles: and the holy city shall they tread under foot forty and two months. Revelation 10:5–11:2.
И отидох к анђелу и рекох му: Дај ми књижицу. И рече ми: Узми је и поједи је; и загорчаће ти утробу, али ће ти у устима бити слатка као мед. И узех књижицу из руке анђелове и поједох је; и беше у мојим устима слатка као мед; а чим је поједох, утроба ми загорча. И рече ми: Ваља ти опет пророковати народима и племенима и језицима и царевима многима. И беше ми дата трска слична палици; и анђео стајаше говорећи: Устани и измери храм Божији, и жртвеник, и оне који се у њему клањају. А спољашње двориште храма изостави и не мери га, јер је дано незнабошцима; и свети град газиће четрдесет и два месеца. Откривење 10:5–11:2.
The temple which John was to measure on October 22, 1844, was the temple which had worshippers “therein.” The courtyard was to be left off. The temple which has an altar, that also has worshippers therein is the holy place of the heavenly sanctuary. There was an altar in the courtyard, but that was to be left off, so the only other altar in God’s sanctuary is the altar of incense that is located in the Holy Place. At the arrival of the third angel in 1844, which typified the third angel’s arrival at the beginning of the sealing time on September 11, 2001, the temple consisted of only two apartments.
Храм који је Јован требало да измери 22. октобра 1844. био је храм који је имао богомољце „у њему“. Трем је требало изоставити. Храм који има олтар, а уједно има и богомољце у њему, јесте Светиња небеске светиње. У трему је постојао олтар, али је њега требало изоставити, те је стога једини други олтар у Божјој светињи олтар кадиони који се налази у Светињи. При доласку трећег анђела 1844. године, што је предочавало долазак трећег анђела на почетку времена печаћења 11. септембра 2001. године, храм се састојао само од два одељења.
The Holy Place was a symbol of the Church, which Paul identifies as the body, and the Most Holy Place was a symbol of the head of the body. The holy place is a symbol of humanity, and the Most Holy Place is the symbol of divinity. The altar, and the smoke that ascended from the altar, which rose up and entered into the Most Holy Place, represents the point where humanity connected with divinity. Mankind can only enter the Most Holy Place by faith, but the experience of faithful people is located in the Holy Place.
Свето место било је симбол Цркве, коју Павле поистовећује са телом, а Светиња над светињама била је симбол главе тела. Свето место је симбол човечанства, а Светиња над светињама је симбол божанства. Жртвеник, и дим који се уздизао са жртвеника, који се подизао и улазио у Светињу над светињама, представља тачку на којој се човечанство повезало са божанством. Човечанство може ући у Светињу над светињама само вером, али се искуство верних налази у Светом месту.
There they are to eat the Word of God, as represented by the loaves upon the table of showbread. There they are to let their light shine before men, and glorify their heavenly father, as represented by the seven-branched candlestick, which we are informed represents the Church. There they are to connect with divinity as their prayers ascend with the merits of Christ into the very presence of the Divine.
Ту треба да једу Реч Божју, као што је представљено хлебовима на столу предложења. Ту треба да пусте да њихова светлост светли пред људима и да прославе свога небеског Оца, као што је представљено седмокраким свећњаком, за који нам је речено да представља Цркву. Ту треба да се повежу с божанством док се њихове молитве, са Христовим заслугама, уздижу у саму присутност Божанства.
From 1798 to 1844, the Architect of the Temple raised up a temple of humanity which He intended to combine with His temple of divinity, but humanity rebelled. As of 2001, He once again is raising up the temple of humanity, represented as the one hundred and forty-four thousand. According to Ezekiel, “king David” is to reign over the nation, which is transformed from a valley of dead dry Laodicean bones, into the mighty army which is lifted up as an ensign at the soon-coming Sunday law.
Од 1798. до 1844. године, Архитекта Храма подигао је храм човечанства који је намеравао да сједини са Својим храмом божанства, али се човечанство побунило. Од 2001. године, Он поново подиже храм човечанства, представљен као сто четрдесет и четири хиљаде. Према Језекиљу, „цар Давид“ треба да влада над народом, који се преображава из долине мртвих, сувих лаодикијских костију у моћну војску која се подиже као застава у време ускоро долазећег закона о недељи.
The southern kingdom of Judah, is where the capital city of Jerusalem was located, and the nation, king and capital represent the “head.” Surely if you believe, you shall be established. In the relationship of the northern and southern kingdoms, Judah was the “head,” it was where the capitol was, and it is the city which the Lord chose to place His name. The northern kingdom was the “body”. Because of Solomon’s apostasy the Lord raised up adversaries against Solomon. One of those adversaries was Jeroboam, who became the first king of the divided northern kingdom of Israel.
Јужно царство Јудино било је место где се налазио главни град, Јерусалим, а народ, цар и престоница представљају „главу“. Ако верујете, заиста ћете се утврдити. У односу између северног и јужног царства, Јуда је била „глава“; тамо се налазила престоница, и то је град који је Господ изабрао да у њега стави Своје име. Северно царство било је „тело“. Због Соломоновог отпадништва Господ је подигао противнике против Соломона. Један од тих противника био је Јеровоам, који је постао први цар подељеног северног царства Израела.
And Jeroboam the son of Nebat, an Ephrathite of Zereda, Solomon’s servant, whose mother’s name was Zeruah, a widow woman, even he lifted up his hand against the king. And this was the cause that he lifted up his hand against the king: Solomon built Millo, and repaired the breaches of the city of David his father. And the man Jeroboam was a mighty man of valour: and Solomon seeing the young man that he was industrious, he made him ruler over all the charge of the house of Joseph. And it came to pass at that time when Jeroboam went out of Jerusalem, that the prophet Ahijah the Shilonite found him in the way; and he had clad himself with a new garment; and they two were alone in the field: And Ahijah caught the new garment that was on him, and rent it in twelve pieces: And he said to Jeroboam, Take thee ten pieces: for thus saith the Lord, the God of Israel, Behold, I will rend the kingdom out of the hand of Solomon, and will give ten tribes to thee: (But he shall have one tribe for my servant David’s sake, and for Jerusalem’s sake, the city which I have chosen out of all the tribes of Israel:)
А Јеровоам, син Наватов, Ефраћанин из Середе, слуга Соломонов, чијој се матери име зваше Серуа, жена удовица, и он подиже руку на цара. А ово беше узрок што подиже руку на цара: Соломон сазида Мило и оправи проломе града Давида, оца својега. И Јеровоам беше човек храбар и ваљан; и кад Соломон виде младића да је вредан, постави га над свим пословима дома Јосифова. И догоди се у то време, кад Јеровоам изиђе из Јерусалима, да га на путу нађе пророк Ахија Силомљанин; а беше се огрнуо новом хаљином; и њих двојица беху сами у пољу. И Ахија узе нову хаљину што беше на њему, и раздре је на дванаест комада; И рече Јеровоаму: Узми себи десет комада; јер овако вели Господ, Бог Израиљев: Ево, ја ћу истргнути царство из руке Соломонове и даћу теби десет племена: (Али ће му остати једно племе ради слуге мојега Давида и ради Јерусалима, града који изабрах између свих племена Израиљевих:)
Because that they have forsaken me, and have worshipped Ashtoreth the goddess of the Zidonians, Chemosh the god of the Moabites, and Milcom the god of the children of Ammon, and have not walked in my ways, to do that which is right in mine eyes, and to keep my statutes and my judgments, as did David his father. Howbeit I will not take the whole kingdom out of his hand: but I will make him prince all the days of his life for David my servant’s sake, whom I chose, because he kept my commandments and my statutes: But I will take the kingdom out of his son’s hand, and will give it unto thee, even ten tribes. And unto his son will I give one tribe, that David my servant may have a light alway before me in Jerusalem, the city which I have chosen me to put my name there. 1 Kings 11:26–36.
Зато што су ме оставили и поклонили се Астарти, богињи Сидонаца, Хемосу, богу Моаваца, и Милкому, богу синова Амонових, и нису ходили мојим путевима да чине што је право у мојим очима, и да држе моје уредбе и моје судове, као Давид, отац његов. Али нећу му узети све царство из руке његове; него ћу га поставити за кнеза за све дане живота његова ради Давида, слуге свога, кога изабрах, јер је држао моје заповести и моје уредбе. Него ћу узети царство из руке сина његова и даћу га теби, десет племена. А сину његову даћу једно племе, да Давид, слуга мој, има увек жижак преда мном у Јерусалиму, граду који сам изабрао себи да онде поставим име своје. 1. Царевима 11:26–36.
The nation that was created when Ezekiel joined the two sticks was to have “David” as king, and David ruled from Jerusalem, which is the capital city where God chose to place His name. The ten northern tribes were a symbol of the body, and Jerusalem was the symbol of the head. Because of the sins of Manasseh, Judah was carried to Babylon in captivity in 677 BC, thus beginning the scattering of the “seven times” against the southern kingdom. At that time the Lord rejected Jerusalem.
Народ који је настао када је Језекиљ саставио два штапа требало је да има „Давида“ за цара, а Давид је владао из Јерусалима, престоног града у којем је Бог изабрао да положи Своје име. Десет северних племена били су симбол тела, а Јерусалим је био симбол главе. Због греха Манасијиних, Јуда је 677. године пре Христа одведена у вавилонско ропство, чиме је отпочело расејање „седам времена“ против јужног царства. У то време Господ је одбацио Јерусалим.
Notwithstanding the Lord turned not from the fierceness of his great wrath, wherewith his anger was kindled against Judah, because of all the provocations that Manasseh had provoked him withal. And the Lord said, I will remove Judah also out of my sight, as I have removed Israel, and will cast off this city Jerusalem which I have chosen, and the house of which I said, My name shall be there. 2 Kings 23:26, 27.
Ипак, Господ се не одврати од жестине великога гнева свога, којим се разгневио на Јуду због свих увреда којима га је Манасија раздражио. И Господ рече: И Јуду ћу уклонити испред лица свога, као што сам уклонио Израиља; и одбацићу овај град Јерусалим, који сам изабрао, и дом за који сам рекао: Име моје биће ондје. 2. Царевима 23:26, 27.
It was in the “house” in Jerusalem where He chose to place His name, and the city and the house were cast off, but a promise was made by Zechariah that the Lord would once again choose Jerusalem.
У „дому“ у Јерусалиму Он је изабрао да положи Своје име, а град и дом били су одбачени; али је кроз Захарију дато обећање да ће Господ још једном изабрати Јерусалим.
Then the angel of the Lord answered and said, O Lord of hosts, how long wilt thou not have mercy on Jerusalem and on the cities of Judah, against which thou hast had indignation these threescore and ten years? And the Lord answered the angel that talked with me with good words and comfortable words. So the angel that communed with me said unto me, Cry thou, saying, Thus saith the Lord of hosts; I am jealous for Jerusalem and for Zion with a great jealousy. And I am very sore displeased with the heathen that are at ease: for I was but a little displeased, and they helped forward the affliction. Therefore thus saith the Lord; I am returned to Jerusalem with mercies: my house shall be built in it, saith the Lord of hosts, and a line shall be stretched forth upon Jerusalem.
Тада одговори анђео Господњи и рече: Господе над војскама, докле се нећеш смиловати на Јерусалим и на градове Јудине, на које си се гневио ових седамдесет година? И Господ одговори анђелу који говораше са мном добрим речима, речима утехе. Тада ми анђео који разговараше са мном рече: Објави, говорећи: Овако вели Господ над војскама: ревнујем за Јерусалим и за Сион великом ревношћу. И веома се гневим на народе који су безбрижни; јер се ја само мало разгневих, а они потпомогоше невољу. Зато овако вели Господ: вратио сам се Јерусалиму с милошћу; дом мој биће сазидан у њему, говори Господ над војскама, и уже ће се развући преко Јерусалима.
Cry yet, saying, Thus saith the Lord of hosts; My cities through prosperity shall yet be spread abroad; and the Lord shall yet comfort Zion, and shall yet choose Jerusalem. Then lifted I up mine eyes, and saw, and behold four horns. And I said unto the angel that talked with me, What be these? And he answered me, These are the horns which have scattered Judah, Israel, and Jerusalem. And the Lord shewed me four carpenters. Then said I, What come these to do? And he spake, saying, These are the horns which have scattered Judah, so that no man did lift up his head: but these are come to fray them, to cast out the horns of the Gentiles, which lifted up their horn over the land of Judah to scatter it.
Опет вичи, говорећи: Овако вели Господ над војскама: Моји ће се градови још разлећи изобиљем; и Господ ће још утешити Сион, и још ће изабрати Јерусалим. Тада подигох очи своје и видех, и гле, четири рога. И рекох анђелу који говораше са мном: Шта су ово? А он ми одговори: То су рогови који расејаше Јуду, Израиља и Јерусалим. И Господ ми показа четири тесара. Тада рекох: Шта су ови дошли да чине? А он проговори, говорећи: То су рогови који расејаше Јуду, тако да нико не подиже главе своје; али ови су дошли да их устраше, да оборе рогове незнабожаца, који подигоше свој рог на земљу Јудину да је расеју.
I lifted up mine eyes again, and looked, and behold a man with a measuring line in his hand. Then said I, Whither goest thou? And he said unto me, To measure Jerusalem, to see what is the breadth thereof, and what is the length thereof. And, behold, the angel that talked with me went forth, and another angel went out to meet him, And said unto him, Run, speak to this young man, saying, Jerusalem shall be inhabited as towns without walls for the multitude of men and cattle therein: For I, saith the Lord, will be unto her a wall of fire round about, and will be the glory in the midst of her. Ho, ho, come forth, and flee from the land of the north, saith the Lord: for I have spread you abroad as the four winds of the heaven, saith the Lord. Deliver thyself, O Zion, that dwellest with the daughter of Babylon. For thus saith the Lord of hosts; After the glory hath he sent me unto the nations which spoiled you: for he that toucheth you toucheth the apple of his eye.
И опет подигох очи своје и погледах, и гле, човек са мерним ужетом у руци својој. Тада рекох: Куда идеш? А он ми рече: Да измерим Јерусалим, да видим колика му је ширина и колика му је дужина. И гле, анђео који говораше са мном изиђе, и други анђео изиђе да га сретне, и рече му: Трчи, говори томе младићу, говорећи: Јерусалим ће бити настањен као места без зидова, због мноштва људи и стоке у њему. Јер ја ћу му, говори Господ, бити зид огњени унаоколо, и бићу слава усред њега. Хајде, хајде, изађите и бежите из земље северне, говори Господ; јер вас расејах као четири ветра небеска, говори Господ. Избави се, Сионе, ти који пребиваш код кћери вавилонске. Јер овако говори Господ над војскама: После славе посла ме к народима који вас опљачкаше; јер ко се вас дотиче, дотиче зеницу ока његова.
For, behold, I will shake mine hand upon them, and they shall be a spoil to their servants: and ye shall know that the Lord of hosts hath sent me. Sing and rejoice, O daughter of Zion: for, lo, I come, and I will dwell in the midst of thee, saith the Lord. And many nations shall be joined to the Lord in that day, and shall be my people: and I will dwell in the midst of thee, and thou shalt know that the Lord of hosts hath sent me unto thee. And the Lord shall inherit Judah his portion in the holy land, and shall choose Jerusalem again. Be silent, O all flesh, before the Lord: for he is raised up out of his holy habitation. Zechariah 1:12–2:13.
Јер, гле, махнућу руком својом на њих, и они ће бити плен слугама својим; и знаћете да ме је Господ над војскама послао. Певај и радуј се, кћери Сионска; јер, ево, ја долазим, и настањиваћу се усред тебе, говори Господ. И многи народи ће се присајединити Господу у тај дан, и биће мој народ; и настањиваћу се усред тебе, и знаћеш да ме је Господ над војскама послао к теби. И Господ ће наследити Јуду, свој део у светој земљи, и опет ће изабрати Јерусалим. Умукни, свако тело, пред Господом; јер се подигао из светога обиталишта својега. Захарија 1:12–2:13.
The promises of the Lord once again choosing Jerusalem were fulfilled when ancient Israel rebuilt Jerusalem after their captivity in Babylon, but the prophets speak more about the last days than the days in which they lived. The Lord was “raised up out of his holy temple,” on October 22, 1844, when He arose and moved from the Holy Place to the Most Holy Place, at which time “all flesh” was to “be silent” before the Lord,” for the antitypical Day of Atonement had arrived, in agreement with Habakkuk TWO-TWENTY.
Обећања да ће Господ поново изабрати Јерусалим испунила су се када је древни Израиљ, након свога ропства у Вавилону, поново саградио Јерусалим; али пророци говоре више о последњим данима него о данима у којима су живели. Господ је „подигао се из светога храма својега“ 22. октобра 1844. године, када је устао и прешао из Светиње у Светињу над светињама, у које време је „свако тело“ требало да „ћути пред Господом“, јер је настао противслични Дан помирења, у складу са Авакумом 2:20.
But the Lord is in his holy temple: let all the earth keep silence before him. Habakkuk 2:20.
Али Господ је у светом храму своме; нека сва земља ћути пред Њим. Авакум 2:20.
At that time, John in chapter eleven of Revelation was told to measure the temple, which Zechariah witnessed when he “lifted up” his “eyes again, and looked, and behold a man with a measuring line in his hand”. Then Zechariah said, “Whither goest thou?” And John said unto Zechariah, “To measure Jerusalem, to see what is the breadth thereof, and what is the length thereof.” The history of the rebuilding of Jerusalem after the seventy year captivity, and the history that began in 1798 but ended in rebellion when the third angel arrived in 1844, both identify the work that began on September 11, 2001.
У то време, Јовану је у једанаестом поглављу Откривења било речено да измери храм, чему је Захарија посведочио када је „подигао“ своје „очи опет, и погледао, и гле, човек са ужећем мерничким у руци својој“. Тада Захарија рече: „Куда идеш?“ А Јован рече Захарији: „Да измерим Јерусалим, да видим колика му је ширина и колика му је дужина.“ Историја поновне изградње Јерусалима после седамдесетогодишњег ропства, и историја која је започела 1798. године, али се завршила побуном када је трећи анђео стигао 1844. године, обе поистовећују дело које је започело 11. септембра 2001. године.
The southern kingdom, the city of Jerusalem, and king David are all the “head” where the character of God is to be manifested. The northern kingdom represents the “body”, and when the Lord determined to once again “have mercy on Jerusalem” and to “comfort her” and to once again “choose her”, He is identifying the sealing of the one hundred and forty-four thousand, which includes the joining together of the dead dry bones of Laodicea, and thereafter the revival of those bones into a mighty army.
Јужно царство, град Јерусалим и цар Давид јесу „глава“ на којој треба да се пројави карактер Божји. Северно царство представља „тело“, а када је Господ одредио да поново „помилује Јерусалим“ и да га „утеши“ и да га поново „изабере“, Он тиме указује на запечаћење сто четрдесет и четири хиљаде, што укључује сједињавање мртвих сувих костију Лаодикије, а потом и оживљавање тих костију у силну војску.
That work is represented in Ezekiel chapter thirty-seven, and it is represented by the northern and southern kingdoms, which provide a simile of the work of fulfilling the covenant promise to write His law upon the hearts and minds of the one hundred and forty-four thousand. Of the two sticks, one and one only is identified as the head, and if you believe, if your eyes can perceive and your ears can understand, this identifies the other stick as the body.
То дело је представљено у тридесет седмом поглављу Језекиља, и представљено је северним и јужним царством, која пружају поређење дела испуњења заветног обећања да ће Његов закон уписати у срца и умове сто четрдесет и четири хиљаде. Од два штапа, један и само један је означен као глава, и ако верујете, ако ваше очи могу да виде и ваше уши могу да разумеју, то означава други штап као тело.
We will continue this study in the next article.
Ову студију наставићемо у следећем чланку.
“Upon the foundation that Christ Himself had laid, the apostles built the church of God. In the Scriptures the figure of the erection of a temple is frequently used to illustrate the building of the church. Zechariah refers to Christ as the Branch that should build the temple of the Lord. He speaks of the Gentiles as helping in the work: ‘They that are far off shall come and build in the temple of the Lord;’ and Isaiah declares, ‘The sons of strangers shall build up thy walls.’ Zechariah 6:12, 15; Isaiah 60:10.
„На темељу који је сам Христос поставио, апостоли су сазидали цркву Божју. У Светом писму се често употребљава слика подизања храма да би се приказало зидање Цркве. Захарија упућује на Христа као на Изданак који ће сазидати храм Господњи. Он говори о незнабошцима као о онима који помажу у том делу: ‘И они који су далеко доћи ће и зидаће храм Господњи;’ а Исаија објављује: ‘И синови туђинаца сазидаће твоје зидове.’ Захарија 6,12.15; Исаија 60,10.“
“Writing of the building of this temple, Peter says, ‘To whom coming, as unto a living stone, disallowed indeed of men, but chosen of God, and precious, ye also, as lively stones, are built up a spiritual house, an holy priesthood, to offer up spiritual sacrifices, acceptable to God by Jesus Christ.’ 1 Peter 2:4, 5.
„Пишући о зидању овога храма, Петар каже: „Приступајући к Њему, живоме камену, који је, истина, од људи одбачен, али од Бога изабран и драгоцен, и ви се, као живо камење, зидајте у духовни дом, свештенство свето, да приносите духовне жртве, угодне Богу кроз Исуса Христа.“ 1. Петрова 2:4, 5.
“In the quarry of the Jewish and the Gentile world the apostles labored, bringing out stones to lay upon the foundation. In his letter to the believers at Ephesus, Paul said, ‘Now therefore ye are no more strangers and foreigners, but fellow citizens with the saints, and of the household of God; and are built upon the foundation of the apostles and prophets, Jesus Christ Himself being the Chief Cornerstone; in whom all the building fitly framed together groweth unto an holy temple in the Lord: in whom ye also are builded together for an habitation of God through the Spirit.’ Ephesians 2:19–22.
„У каменолому јеврејског и незнабожачког света апостоли су се трудили, износећи камење да га положе на темељ. У својој посланици верницима у Ефесу, Павле је рекао: ‘Тако, дакле, више нисте туђини ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божји; назидани на темељу апостола и пророка, где је сам Исус Христос угаони камен; на коме сва грађевина, складно састављена, расте у свети храм у Господу; на коме се и ви заједно зиђете за пребивалиште Божје у Духу.’ Ефесцима 2:19–22.“
“And to the Corinthians he wrote: ‘According to the grace of God which is given unto me, as a wise master builder, I have laid the foundation, and another buildeth thereon. But let every man take heed how he buildeth thereupon. For other foundation can no man lay than that is laid, which is Jesus Christ. Now if any man build upon this foundation gold, silver, precious stones, wood, hay, stubble; every man’s work shall be made manifest: for the day shall declare it, because it shall be revealed by fire; and the fire shall try every man’s work of what sort it is.” 1 Corinthians 3:10–13.
„A Korinćanima je pisao: ‘Po blagodati Božjoj koja mi je data, kao mudar neimar postavio sam temelj, a drugi zida na njemu. Ali svaki neka pazi kako zida na njemu. Jer drugoga temelja niko ne može postaviti osim onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos. Ako li ko zida na ovome temelju zlato, srebro, drago kamenje, drva, sijeno, slamu; delo svakoga izaći će na videlo: jer će Dan pokazati, pošto će se ognjem otkriti; i oganj će ispitati kakvo je čije delo.’ 1. Korinćanima 3:10–13.
“The apostles built upon a sure foundation, even the Rock of Ages. To this foundation they brought the stones that they quarried from the world. Not without hindrance did the builders labor. Their work was made exceedingly difficult by the opposition of the enemies of Christ. They had to contend against the bigotry, prejudice, and hatred of those who were building upon a false foundation. Many who wrought as builders of the church could be likened to the builders of the wall in Nehemiah’s day, of whom it is written: ‘They which builded on the wall, and they that bare burdens, with those that laded, everyone with one of his hands wrought in the work, and with the other hand held a weapon.’ Nehemiah 4:17.” Acts of the Apostles, 595–597.
„Апостоли су градили на сигурном темељу, на Стени векова. На тај темељ доносили су камење које су исклесали из света. Градитељи нису радили без сметњи. Њихов рад био је изузетно отежан противљењем Христових непријатеља. Морали су да се боре против нетрпељивости, предрасуда и мржње оних који су градили на лажном темељу. Многи који су радили као градитељи цркве могли би се упоредити са градитељима зида у дане Немијине, о којима је записано: ‘Који зидаху зид, и који ношаху терет, и који товараху, сваки једном руком рађаше посао, а другом руком држаше оружје.’ Немија 4:17.” Дела апостолска, 595–597.