The northern kingdom represented the lower nature in the temple of mankind, it represented the body in the temple of the church, it represented the human flesh in the temple of Christ. Christ built every temple, and He laid every foundation, and the first stone in the Millerite temple was the doctrine of the “seven times,” which is represented by Ezekiel’s two sticks. In the rebellion of 1863, Laodicean Adventism rejected their prophetic “cornerstone”, which also occurred in the building of the earthly temple. The rejected stone was destined to be chosen at the conclusion of the temple erection, though it had been a stumbling stone for the entire construction period. Yet, the prophetic Word identifies that the rejected stone of stumbling will ultimately become the head of the corner.
Северно царство је представљало нижу природу у храму човечанства; представљало је тело у храму цркве; представљало је људско тело у храму Христовом. Христос је саградио сваки храм, и Он је положио сваки темељ, а први камен у милеритском храму била је доктрина о „седам времена“, која је представљена Језекиљевим двају штапова. У побуни 1863. године, лаодикијски адвентизам је одбацио свој пророчки „угаони камен“, што се такође догодило и у грађењу земаљског храма. Одбачени камен био је одређен да буде изабран при закључењу подизања храма, иако је током читавог периода градње био камен спотицања. Ипак, пророчка Реч указује да ће одбачени камен спотицања на крају постати глава угла.
The stick of the “seven times,” as represented by the southern kingdom, is the “head,” in relation to the northern kingdom. It is the “head,” for it is in the southern kingdom that God chose to identify Jerusalem, as His city, where He placed His sanctuary and His name. Until the two sticks were joined from 1798 unto 1844, the “head” had been the lower, southern kingdom. Once John, in 1844, was told to leave off the northern kingdom, for it was given to the Gentiles, the southern kingdom was left as an ensign standing alone as one nation, or at least that was the plan. That plan was hindered by the rebellion of 1863, and modern Israel’s first “rebellion at Kadesh”.
Штап „седам времена“, представљен јужним царством, јесте „глава“ у односу на северно царство. Он је „глава“, јер је у јужном царству Бог изабрао да поистовети Јерусалим као свој град, где је поставио своје светилиште и своје име. Све док два штапа нису била сједињена од 1798. до 1844, „глава“ је била ниже, јужно царство. Када је Јовану 1844. било речено да се окане северног царства, јер је оно било дато незнабошцима, јужно царство је остало као застава која стоји само, као један народ, или је бар то био план. Тај план био је ометен побуном из 1863. и првом „побуном у Кадису“ савременог Израиља.
On September 11, 2001, the Lord brought His Laodicean church back to 1863, back to 1888, back to 1919, and back to 1957 to the second “rebellion at Kadesh”. But at that rebellion the promise of the stone that was rejected becoming the head of the corner is now being fulfilled. It is fulfilled in those represented as the one hundred and forty-four thousand, who Christ accomplishes the combination of Divinity and humanity among forever.
Дана 11. септембра 2001. године, Господ је Своју лаодикијску цркву вратио у 1863, вратио у 1888, вратио у 1919. и вратио у 1957, до друге „побуне код Кадиса“. Али при тој побуни обећање да ће камен који је био одбачен постати глава од угла сада се испуњава. Оно се испуњава у онима који су представљени као сто четрдесет и четири хиљаде, међу којима Христос заувек остварује сједињење божанства и човечанства.
Paul identified the lower nature as the flesh, and the higher nature as the mind. He identified the body (the lower nature) as death.
Павле је нижу природу поистоветио са телом, а вишу природу са умом. Он је тело (нижу природу) означио као смрт.
For we know that the law is spiritual: but I am carnal, sold under sin. For that which I do I allow not: for what I would, that do I not; but what I hate, that do I. If then I do that which I would not, I consent unto the law that it is good. Now then it is no more I that do it, but sin that dwelleth in me. For I know that in me (that is, in my flesh,) dwelleth no good thing: for to will is present with me; but how to perform that which is good I find not. For the good that I would I do not: but the evil which I would not, that I do. Now if I do that I would not, it is no more I that do it, but sin that dwelleth in me. I find then a law, that, when I would do good, evil is present with me. For I delight in the law of God after the inward man: But I see another law in my members, warring against the law of my mind, and bringing me into captivity to the law of sin which is in my members. O wretched man that I am! who shall deliver me from the body of this death? Romans 7:14–24.
Јер знамо да је закон духован; али сам ја телесан, продан под грех. Јер оно што чиним не одобравам; јер не чиним оно што хоћу, него чиним оно што мрзим. Ако, дакле, чиним оно што нећу, саглашавам се са законом да је добар. А сада то не чиним више ја, него грех који пребива у мени. Јер знам да у мени, то јест у мом телу, не пребива никакво добро; јер хтети имам у себи, али чинити добро не налазим. Јер добро које хоћу не чиним; него зло које нећу, оно чиним. А ако чиним оно што нећу, то не чиним више ја, него грех који пребива у мени. Налазим, дакле, закон: кад хоћу да чиним добро, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божјем по унутрашњем човеку; али видим други закон у својим удовима, који војује против закона мога ума и заробљава ме законом греха који је у мојим удовима. Ја јадан човек! Ко ће ме избавити од тела ове смрти? Римљанима 7:14–24.
Paul knew that in his “flesh” dwelt “no good thing.” The tendencies, both inherited and cultivated that existed in his flesh (his body), only worked to lead him into sin. Those tendencies represented the law of sin, but Paul desired to keep the law of God, not the law of sin. The law of God Paul identified as the “law of his mind” (his higher nature). His cry was “who shall deliver me from the body of death?” Of course, Paul knew that it was divinity that would bring deliverance, but he also knew that the work of deliverance required his participation.
Павле је знао да у његовом „телу“ не обитава „ништа добро“. Склоности, и наслеђене и стечене, које су постојале у његовом телу (његовом организму), деловале су само тако да га воде у грех. Те склоности представљале су закон греха, али је Павле желео да држи закон Божји, а не закон греха. Закон Божји Павле је поистоветио са „законом свога ума“ (својом вишом природом). Његов вапај био је: „ко ће ме избавити од тела смрти?“ Наравно, Павле је знао да је божанство то које ће донети избављење, али је такође знао да дело избављења захтева и његово учешће.
Wherefore, my beloved, as ye have always obeyed, not as in my presence only, but now much more in my absence, work out your own salvation with fear and trembling. For it is God which worketh in you both to will and to do of his good pleasure. Philippians 2:12, 13.
Зато, љубљени моји, као што сте свагда били послушни, не само кад сам био присутан, него сада још више у мојој одсутности, са страхом и дрхтањем градите своје спасење. Јер је Бог тај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовој благој вољи. Филипљанима 2:12, 13.
The deliverance from the body of death was accomplished by Divine power, which was connected with human power, and that was the example Jesus provided for men. Even with the law of sin actively working in the lower nature of the body, Jesus kept His lower nature in subjection to God’s law by surrendering His will, to the will of His Father. Paul could find deliverance if he would surrender his will unto the will of divinity. In doing so, he was working out his own salvation, and this is what Sister White means when she speaks about the work of eliminating sin from our life.
Избављење од тела смрти извршено је божанском силом, која је била повезана с људском силом, и то је био пример који је Исус пружио људима. Чак и док је закон греха делатно дејствовао у нижој природи тела, Исус је своју нижу природу држао у покорности Божјем закону потчињавајући своју вољу вољи свога Оца. Павле је могао наћи избављење када би потчинио своју вољу вољи божанства. Чинећи тако, он је градио своје сопствено спасење, и то је оно што сестра Вајт мисли када говори о делу уклањања греха из нашег живота.
“Every soul that refuses to give himself to God is under the control of another power. He is not his own. He may talk of freedom, but he is in the most abject slavery. He is not allowed to see the beauty of truth, for his mind is under the control of Satan. While he flatters himself that he is following the dictates of his own judgment, he obeys the will of the prince of darkness. Christ came to break the shackles of sin-slavery from the soul. ‘If the Son therefore shall make you free, ye shall be free indeed.’ ‘The law of the Spirit of life in Christ Jesus’ sets us ‘free from the law of sin and death.’ Romans 8:2.
„Свака душа која одбија да се преда Богу налази се под влашћу друге силе. Она не припада себи. Може говорити о слободи, али се налази у најбеднијем ропству. Није јој допуштено да види лепоту истине, јер је њен ум под Сатанином влашћу. Док себе заварава мишљу да следи налагања сопственог суда, она се покорава вољи кнеза таме. Христос је дошао да с душе скине окове ропства греху. ‘Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.’ ‘Закон Духа живота у Христу Исусу’ ослобађа нас ‘од закона греха и смрти.’ Римљанима 8:2.“
“In the work of redemption there is no compulsion. No external force is employed. Under the influence of the Spirit of God, man is left free to choose whom he will serve. In the change that takes place when the soul surrenders to Christ, there is the highest sense of freedom. The expulsion of sin is the act of the soul itself. True, we have no power to free ourselves from Satan’s control; but when we desire to be set free from sin, and in our great need cry out for a power out of and above ourselves, the powers of the soul are imbued with the divine energy of the Holy Spirit, and they obey the dictates of the will in fulfilling the will of God.
„У делу искупљења нема принуде. Не примењује се никаква спољашња сила. Под утицајем Духа Божјег, човеку је остављена слобода да изабере коме ће служити. У промени која настаје када се душа преда Христу, налази се највиши смисао слободе. Изгнање греха јесте чин саме душе. Истина, ми немамо силе да се сами ослободимо Сотонине власти; али када пожелимо да будемо ослобођени од греха, и у својој великој нужди завапимо за силом која је изван нас и изнад нас, силе душе бивају прожете божанском енергијом Светога Духа, и покоравају се налозима воље у испуњавању воље Божје.“
“The only condition upon which the freedom of man is possible is that of becoming one with Christ. ‘The truth shall make you free;’ and Christ is the truth. Sin can triumph only by enfeebling the mind, and destroying the liberty of the soul. Subjection to God is restoration to one’s self,—to the true glory and dignity of man. The divine law, to which we are brought into subjection, is ‘the law of liberty.’ James 2:12.” The Desire of Ages, 466.
„Једини услов под којим је слобода човека могућа јесте да постане једно са Христом. ‘Истина ће вас ослободити;’ а Христос је истина. Грех може да тријумфује једино тако што слаби ум и уништава слободу душе. Потчињеност Богу јесте повратак самоме себи,—истинској слави и достојанству човека. Божански закон, којему бивамо подвргнути, јесте ‘закон слободе.’ Јаков 2:12.“ Чежња векова, 466.
Paul cried out, “O wretched man that I am! who shall deliver me from the body of this death?” Sister White stated “when we desire to be set free from sin, and in our great need cry out for a power out of and above ourselves, the powers of the soul are imbued with the divine energy of the Holy Spirit, and they obey the dictates of the will in fulfilling the will of God.” In engaging in the combination of our humanity with the divinity of Christ, through the exercise of our will, we accomplish the “act” of removing sin from our own “soul.”
Павле је узвикнуо: „Јадан ли сам човек ја! ко ће ме избавити од тела ове смрти?” Сестра Вајт је изјавила: „када желимо да будемо ослобођени од греха, и у својој великој потреби завапимо за силом која је изван нас и изнад нас самих, силе душе бивају прожете божанском енергијом Светога Духа, и оне се покоравају налозима воље у испуњавању воље Божје.” У ступању у сједињење наше људске природе са Христовим божанством, кроз упражњавање наше воље, ми извршавамо „чин” уклањања греха из сопствене „душе.”
But what we “need to understand is the true force of the will.” The will is “the governing power in the nature of man, the power of decision, or of choice. Everything depends on the right action of the will. The power of choice God has given to men; it is theirs to exercise. You cannot change your heart, you cannot of yourself give to God its affections; but you can choose to serve Him. You can give Him your will; He will then work in you to will and to do according to His good pleasure. Thus your whole nature will be brought under the control of the Spirit of Christ; your affections will be centered upon Him, your thoughts will be in harmony with Him.”
Али оно што „треба да разумемо јесте права снага воље.“ Воља је „управљачка сила у човековој природи, сила одлуке, или избора. Све зависи од правилног деловања воље. Моћ избора Бог је дао људима; на њима је да је упражњавају. Не можете променити своје срце, не можете сами од себе дати Богу његова осећања; али можете изабрати да Му служите. Можете Му предати своју вољу; тада ће Он деловати у вама да хоћете и чините по Његовом добром нахођењу. Тако ће цела ваша природа бити доведена под управу Христовог Духа; ваша осећања биће усредсређена на Њега, ваше мисли биће у складу с Њим.“
Paul knew these truths, and He knew that his lower nature needed to be held in subjection by his higher nature, through the exercise of his will. This is why Paul died daily.
Павле је знао ове истине, и знао је да његова нижа природа мора бити држана у покорности његовој вишој природи, упражњавањем своје воље. Зато је Павле сваки дан умирао.
I protest by your rejoicing which I have in Christ Jesus our Lord, I die daily. 1 Corinthians 15:31.
Сведочим вашом хвалом коју имам у Христу Исусу, Господу нашем: сваки дан умирем. 1. Коринћанима 15:31.
Paul knew he needed to crucify his lower nature daily by exercising his will to keep his lower nature in subjection. He therefore crucified his flesh.
Павле је знао да је потребно да свакодневно разапиње своју нижу природу, употребљавајући своју вољу да би своју нижу природу држао у покорности. Стога је разапео своје тело.
And they that are Christ’s have crucified the flesh with the affections and lusts. Galatians 5:24.
А они који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. Галатима 5:24.
Paul knew his sinful flesh would exist in humanity until the Second Coming of Christ, when the faithful, in the twinkling of an eye, would receive a new glorified body. This is why 1798 identifies the foundation of the forty-six years where the Millerite temple was erected, for Christ, as the only foundation, was the lamb slain from the foundation. The northern kingdom was the body, which through sin had taken ascendancy over humanity, and elevated itself to be the counterfeit northern kingdom. In 1844, John was told to “leave out” the courtyard, which means in the Greek, to reject the lower nature, that had taken ascendancy over the higher nature where God had chosen to place His name, and in 1798, the flesh (the lower nature) with “the affections and lusts” was to be crucified.
Павле је знао да ће његова грешна плот постојати у човечанству све до Другог Христовог доласка, када ће верни, у трену ока, примити ново прослављено тело. Зато 1798. година означава темељ оних четрдесет и шест година у којима је био подигнут милеритски храм, јер је Христос, као једини темељ, био Јагње заклано од постања света. Северно царство било је тело, које је кроз грех задобило превласт над човечанством и уздигло се да буде кривотворено северно царство. Године 1844. Јовану је било речено да „изостави“ предворје, што на грчком значи одбацити нижу природу, која је задобила превласт над вишом природом, где је Бог изабрао да положи Своје име, а 1798. године плот (нижа природа) са „страстима и жељама“ требало је да буде разапета.
At the foundation, Christ’s flesh died at the crucifixion, as He was cut off from the living. The southern kingdom was then to be one nation, with one king, in covenant with God, and a nation who had God’s sanctuary in their midst. Line upon line, the “seven times,” is now “the head of the corner,” for since September 11, 2001 God is raising up His “northern army” as an ensign. That army is to be one nation, and that nation will reflect His image alone, and it does so at the very time when Satan is raising up his “horn” that is the image of the beast. In Ezekiel chapter thirty-seven the message of the four winds breathes the latter rain message upon those who then stand up as that army. The message of the four winds is the message of the Seventh Trumpet, which is where the mystery of God is finished.
У самој основи, Христово тело умрло је при распећу, јер је био истребљен из земље живих. Јужно царство је тада требало да буде један народ, с једним царем, у савезу с Богом, и народ који има Божје светилиште усред себе. Ред на ред, „седам времена“, сада је „глава од угла“, јер од 11. септембра 2001. године Бог подиже Своју „северну војску“ као заставу. Та војска треба да буде један народ, и тај народ ће одражавати само Његов лик, и то чини управо у време када Сатана подиже свој „рог“ који је лик звери. У тридесет седмом поглављу Језекиља, порука четири ветра удише поруку позног дажда на оне који тада устају као та војска. Порука четири ветра јесте порука Седме трубе, где се свршава тајна Божја.
The finishing work of the sealing began on October 7, 2023. The sealing time of the one hundred and forty-four thousand is accomplished during the sounding of the Seventh Trumpet, and that trumpet sounds three times during the sealing process. It always marks a strike by Islam against the Glorious Land. The modern spiritual “glorious land” was hit on September 11, 2001, and the ancient literal glorious land was hit on October 7, 2023, the very year the two witnesses who had been slain came back to life. The third strike is at the soon coming Sunday law in the United States.
Завршно дело печаћења започело је 7. октобра 2023. Време печаћења сто четрдесет и четири хиљаде остварује се током оглашавања Седме трубе, а та труба се оглашава три пута током процеса печаћења. Она увек означава удар ислама против Славне земље. Савремена духовна „славна земља“ била је погођена 11. септембра 2001, а древна дословна Славна земља била је погођена 7. октобра 2023, управо у години када су два сведока која беху побијена поново оживела. Трећи удар долази при скором доношењу закона о недељи у Сједињеним Државама.
From October 7, 2023, the Republican horn and the true Protestant horn of the earth beast are accomplishing their final transitions into a horn that either speaks as a dragon or as a Lamb, at the soon coming Sunday law. The two manifestations of the internal and external antagonists in the great controversy that is played out during the closing events of earth’s history, are both located in the history represented by verse forty in Daniel chapter eleven. The two final developments of the two horns is accomplished during the sounding of the Seventh Trumpet. The Seventh Trumpet is the third of three woe trumpets.
Од 7. октобра 2023. године, републикански рог и истински протестантски рог звери из земље остварују своје коначне прелазе у рог који, при ускоро долазећем недељном закону, говори или као аждаја или као Јагње. Две манифестације унутрашњег и спољашњег противника у великој борби која се одвија током завршних догађаја земаљске историје, обе су смештене у историји представљеној четрдесетим стихом једанаесте главе Данила. Два коначна развоја двају рогова остварују се током оглашавања Седме трубе. Седма труба је трећа од три трубе јао.
The three woes, represent a triple application of prophecy, and in doing so they provide a strong witness of the waymark of October 7, 2023. In both the first woe and the second woe, Islam’s warfare was carried out against the armies of Rome, which in the last days is the United States, as witnessed to by the conquering of the Soviet Union that was brought about by a secret alliance between the antichrist (Pope John Paul II), and the false prophet (Ronald Reagan) in 1989.
Три тешкоће представљају троструку примену пророштва, и тиме пружају снажно сведочанство о путоказу 7. октобра 2023. И у првој тешкоћи и у другој тешкоћи, ратовање ислама вођено је против војски Рима, што је у последњим данима Сједињене Америчке Државе, о чему сведочи освајање Совјетског Савеза, до којега је дошло тајним савезом између антихриста (папе Јована Павла II) и лажног пророка (Роналда Регана) 1989. године.
In the first woe, as set forth in Revelation chapter nine, there is a time prophecy of five months, which is one hundred and fifty years. In the second woe, there is a time prophecy of three hundred and ninety-one years, and fifteen days. Both time prophecies represent the warfare against Rome that Islam brought during the two histories that represent the first and second woes. Those two prophecies possessed two different outcomes of the warfare. In the first one hundred and fifty years Islam was to “hurt” Rome, and in the prophecy of three hundred and ninety-one years, and fifteen days, Islam was to “kill” Rome. Those two prophecies were directly connected. The ending of the one hundred and fifty years that Islam was to hurt Rome identified the beginning of the three hundred and ninety-one years, and fifteen days that Islam was to kill Rome. The first and second woes are divided by the ending of the one hundred and fifty years, and the starting of the three hundred and ninety-one years, and fifteen days.
У првом тешко, као што је изложено у деветом поглављу Откривења, постоји временско пророчанство од пет месеци, што износи сто педесет година. У другом тешко постоји временско пророчанство од три стотине деведесет и једне године и петнаест дана. Оба временска пророчанства представљају ратовање против Рима које је ислам водио током две историје које представљају прво и друго тешко. Та два пророчанства имала су два различита исхода тог ратовања. У првих сто педесет година ислам је требало да „мучи“ Рим, а у пророчанству од три стотине деведесет и једне године и петнаест дана ислам је требало да „убије“ Рим. Та два пророчанства била су непосредно повезана. Завршетак сто педесет година током којих је ислам требало да мучи Рим означио је почетак три стотине деведесет и једне године и петнаест дана током којих је ислам требало да убије Рим. Прво и друго тешко раздвојени су завршетком сто педесет година и почетком три стотине деведесет и једне године и петнаест дана.
The United States ceases to be the sixth kingdom of Bible prophecy at the soon-coming Sunday law, and it is then that it is prophetically “killed”. The hour of the “great earthquake”, in Revelation chapter eleven is the soon coming Sunday law, and when that hour arrives, so too does the Seventh Trumpet of Islam. It arrives to mark the end, or the death of the sixth kingdom, which is the army of Rome in the last days. That death was preceded by one hundred and fifty years of Islam hurting the armies of Rome. According to the mainstream media, which attempts to downplay the activities of radical Islam in the modern world, since October 7, 2023. Until the writing of this article on February 12, 2024, Islam has carried out one hundred and sixty-five attacks upon American interests around the globe.
Сједињене Америчке Државе престају да буду шесто царство библијског пророштва у време ускоро долазећег недељног закона, и тада бивају пророчки „убијене“. Час „великог земљотреса“ у једанаестом поглављу Откривења јесте ускоро долазећи недељни закон, и када тај час дође, тада долази и Седма труба ислама. Она долази да означи крај, односно смрт шестог царства, које је војска Рима у последњим данима. Тој смрти претходило је сто педесет година у којима је ислам наносио штету војскама Рима. Према главним медијима, који настоје да умање значај деловања радикалног ислама у савременом свету, од 7. октобра 2023. године, па до писања овог чланка 12. фебруара 2024. године, ислам је извршио сто шездесет и пет напада на америчке интересе широм света.
The one hundred and fifty years of Islam hurting the armies of Rome that leads to the killing of the armies of Rome in the first and second woes, is repeated in the history of the third woe, for that is how a triple application of prophecy works. The sounding of the Seventh Trumpet, which is the sealing of the one hundred and forty-four thousand, which is when the combination of Divinity with humanity occurs, as represented by the joining of the two sticks, has three waymarks, The first is the spiritual glorious land and the last is the spiritual glorious land. The middle waymark is the literal glorious land.
Сто педесет година током којих ислам наноси штету војскама Рима, што води ка убијању војски Рима у првој и другој невољи, понавља се у историји треће невоље, јер тако делује трострука примена пророштва. Оглашавање Седме Трубе, које је печаћење сто четрдесет и четири хиљаде, када долази до сједињења божанства са човечанством, као што је представљено спајањем два штапа, има три прекретнице: прва је духовна славна земља, а последња је духовна славна земља. Средишња прекретница је дословна славна земља.
In 2023, the second blast from the warning Trumpet of the third woe, identified the escalation of the warfare of Islam as it entered into a period where it would “hurt” the earth beast. In that same year, the two witnesses of the Republican horn and the true Protestant horn came back to life and began their mutual transitions into their final symbolic horns. For the Republican horn it was the combination of all the apostate Protestant powers, with all the apostate Republican powers in order to form one horn that is the image of the beast. With the true Protestant horn it was the combination of Divinity with humanity as the horn transitioned from Laodicean to Philadelphian in character, in order to reflect the opposite of the image of the beast. 2023 occurred twenty-two years after 2001, thus representing the symbolic link of Divinity combined with humanity.
Године 2023, друга труба упозорења трећег тешко, означила је ескалацију ратовања ислама, пошто је оно ушло у раздобље у којем ће „наудити“ звери земље. Те исте године, два сведока Републиканског рога и истински протестантски рог оживели су и отпочели своје узајамне прелазе у своје коначне симболичке рогове. За Републикански рог то је било сједињење свих отпадничких протестантских сила са свим отпадничким републиканским силама, да би се образовао један рог који је икона звери. Са истинским протестантским рогом то је било сједињење Божанства са човештвом, док је рог прелазио из лаодикијског у филаделфијски карактер, да би одражавао супротност икони звери. Година 2023 наступила је двадесет и две године после 2001, те тако представља симболичку везу Божанства сједињеног са човештвом.
All of this history occurs in verse forty of Daniel eleven, which is the verse that was unsealed and produced the increase of knowledge in 1989, that is represented by the Hiddekel River. In the prophetic history of that verse, the final work in the Most Holy Place is also accomplished, which is the light that was unsealed in 1798, and that is represented by the Ulai River. The beginning of verse forty identifies the time of the end in 1798, and the ending of the verse identifies the time of the end in 1989, and both rivers merge together in the history of verse forty, just as the Tigris and Euphrates (the Ulai and Hiddekel) do just before they reach the Persian Gulf.
Сва ова историја одвија се у четрдесетом стиху једанаесте главе Данила, што је стих који је био отпечаћен и произвео пораст знања 1989. године, а који је представљен реком Хидекел. У пророчкој историји тог стиха такође се извршава завршно дело у Светињи над светињама, што је светлост која је била отпечаћена 1798. године, а која је представљена реком Улај. Почетак четрдесетог стиха означава време краја 1798. године, а завршетак стиха означава време краја 1989. године, и обе реке сливају се заједно у историји четрдесетог стиха, управо као што Тигар и Еуфрат (Улај и Хидекел) чине непосредно пре него што доспеју до Персијског залива.
We will continue this study in the next article.
Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.
The Spirit of the Lord God is upon me; because the Lord hath anointed me to preach good tidings unto the meek; he hath sent me to bind up the brokenhearted, to proclaim liberty to the captives, and the opening of the prison to them that are bound; To proclaim the acceptable year of the Lord, and the day of vengeance of our God; to comfort all that mourn; To appoint unto them that mourn in Zion, to give unto them beauty for ashes, the oil of joy for mourning, the garment of praise for the spirit of heaviness; that they might be called trees of righteousness, the planting of the Lord, that he might be glorified.
Дух Господа Бога је на мени; јер ме је Господ помазао да јављам добру вест кроткима; послао ме је да завијем ране онима који су сломљена срца, да огласим слободу заробљенима, и отварање тамнице свезанима; Да огласим годину милости Господње, и дан освете Бога нашега; да утешим све који тугују; Да одредим онима који тугују на Сиону, да им дам украс место пепела, уље радости место жалости, рухо хвале место духа клонућа; да се назову дрвећем правде, насадом Господњим, да се Он прослави.
And they shall build the old wastes, they shall raise up the former desolations, and they shall repair the waste cities, the desolations of many generations. And strangers shall stand and feed your flocks, and the sons of the alien shall be your plowmen and your vinedressers. But ye shall be named the Priests of the Lord: men shall call you the Ministers of our God: ye shall eat the riches of the Gentiles, and in their glory shall ye boast yourselves. For your shame ye shall have double; and for confusion they shall rejoice in their portion: therefore in their land they shall possess the double: everlasting joy shall be unto them.
И саградиће старе развалине, подићи ће пређашња пустошења и обновиће опустошене градове, пустошења многих нараштаја. И туђинци ће стајати и пасти стада ваша, и синови странаца биће вам орачи и виноградари. А ви ћете се називати свештеницима Господњим; људи ће вас звати служитељима Бога нашега; јешћете богатство незнабожаца, и њиховом славом хвалићете се. Уместо срама вашега имаћете двоструко, и уместо срамоте радоваће се уделу своме; зато ће у земљи својој наследити двоструко: вечна радост биће им.
For I the Lord love judgment, I hate robbery for burnt offering; and I will direct their work in truth, and I will make an everlasting covenant with them. And their seed shall be known among the Gentiles, and their offspring among the people: all that see them shall acknowledge them, that they are the seed which the Lord hath blessed. I will greatly rejoice in the Lord, my soul shall be joyful in my God; for he hath clothed me with the garments of salvation, he hath covered me with the robe of righteousness, as a bridegroom decketh himself with ornaments, and as a bride adorneth herself with her jewels. For as the earth bringeth forth her bud, and as the garden causeth the things that are sown in it to spring forth; so the Lord God will cause righteousness and praise to spring forth before all the nations. Isaiah 61:1–11.
Јер ја, Господ, љубим суд, мрзим грабеж за паљеницу; и управићу дело њихово у истини, и учинићу с њима вечни завет. И семе њихово биће познато међу незнабошцима, и потомство њихово међу народима; сви који их виде признаће их, да су они семе које је Господ благословио. Веома ћу се радовати у Господу, душа моја веселиће се у Богу мојему; јер ме обуче у хаљине спасења, огрну ме плаштом правде, као кад женик украшава себе накитом, и као невеста кад се кити својим драгуљима. Јер као што земља изводи свој изданак, и као што врт чини да узрасте оно што је у њему посејано, тако ће Господ Бог учинити да правда и хвала узникну пред свим народима. Исаија 61:1–11.