In the book titled, Hitler’s Pope, the author John Cornwell starts the story of the future pope who reigned when Hitler ruled Germany, with his grandfather and Pope Pius IX, who were driven out of the City of Rome. When Pius IX fled from the city of Rome, disguised as a nun, the only man he took with him was the future pope’s grandfather. Cornwall addresses the close relationship of the two men, and thereafter identifies how the future pope’s father also was connected with the power center of the Catholic Church. In doing so he identifies the social, political and religious environment of the history from the time of Pius IX, through World War II. The overview of history is tremendously informative.
У књизи под насловом Hitler’s Pope, аутор Џон Корнвелл започиње причу о будућем папи који је владао у време када је Хитлер владао Немачком, његовим дедом и папом Пијем IX, који су били протерани из града Рима. Када је Пије IX побегао из града Рима, прерушен у монахињу, једини човек кога је повео са собом био је деда будућег папе. Корнвелл се бави блиским односом те двојице људи, а потом показује како је и отац будућег папе био повезан са средиштем моћи Католичке цркве. Чинећи то, он приказује друштвено, политичко и верско окружење историје од времена Пија IX па све до Другог светског рата. Тај преглед историје изузетно је поучан.
“Another step in papal assumption was taken, when, in the eleventh century, Pope Gregory VII proclaimed the perfection of the Roman Church. Among the propositions which he put forth was one declaring that the church had never erred, nor would it ever err, according to the Scriptures. But the Scripture proofs did not accompany the assertion. The proud pontiff also claimed the power to depose emperors, and declared that no sentence which he pronounced could be reversed by anyone, but that it was his prerogative to reverse the decisions of all others.
„Још један корак у папском присвајању власти учињен је када је, у једанаестом веку, папа Гргур VII прогласио савршенство Римске цркве. Међу тврдњама које је изнео била је и једна која је објављивала да црква никада није погрешила, нити ће икада погрешити, према Светом писму. Али библијски докази нису пратили ту тврдњу. Охоли понтифик је такође присвојио право да свргава цареве и изјавио да ниједну пресуду коју он изрекне нико не може поништити, док је његова повластица да поништава одлуке свих других.“
“A striking illustration of the tyrannical character of this advocate of infallibility was given in his treatment of the German emperor, Henry IV. For presuming to disregard the pope’s authority, this monarch was declared to be excommunicated and dethroned. Terrified by the desertion and threats of his own princes, who were encouraged in rebellion against him by the papal mandate, Henry felt the necessity of making his peace with Rome. In company with his wife and a faithful servant he crossed the Alps in midwinter, that he might humble himself before the pope. Upon reaching the castle whither Gregory had withdrawn, he was conducted, without his guards, into an outer court, and there, in the severe cold of winter, with uncovered head and naked feet, and in a miserable dress, he awaited the pope’s permission to come into his presence. Not until he had continued three days fasting and making confession, did the pontiff condescend to grant him pardon. Even then it was only upon condition that the emperor should await the sanction of the pope before resuming the insignia or exercising the power of royalty. And Gregory, elated with his triumph, boasted that it was his duty to pull down the pride of kings.” The Great Controversy, 57.
„Упечатљив пример тираничног карактера овог заговорника непогрешивости дат је у његовом поступању према немачком цару, Хенриху IV. Зато што се дрзнуо да занемари папин ауторитет, овај монарх био је проглашен изопштеним из Цркве и свргнутим с престола. Ужаснут отпадањем и претњама сопствених кнежева, које је папски налог подстицао на побуну против њега, Хенрих је осетио неопходност да се помири с Римом. У друштву своје жене и једног верног слуге прешао је Алпе усред зиме, да би се понизио пред папом. Када је стигао до замка у који се Гргур повукао, био је, без своје страже, уведен у спољашње двориште, и тамо је, на жестокој зимској хладноћи, откривене главе и босих ногу, у бедној одећи, чекао папино допуштење да ступи у његово присуство. Тек пошто је три дана провео у посту и исповедању, понтифик је снисходио да му подари опроштај. И тада је то било само под условом да цар сачека папино одобрење пре него што поново преузме знаке или врши краљевску власт. А Гргур се, опијен својим тријумфом, хвалио да му је дужност да обара охолост краљева.“ Велика борба, 57.
Gregory VII was an “advocate of infallibility,” but the ridiculous claim was not made an official doctrine (dogma), until Pius IX, who made the foolish claim an established doctrine at the first Vatican Council. The doctrine was passed July 18, 1870, one hundred and fifty years to the day before the first disappointment of the one hundred and forty-four thousand.
Гргур VII био је „заступник непогрешивости“, али та смешна тврдња није била проглашена званичним учењем (догмом) све до Пија IX, који је ту безумну тврдњу установио као званичну догму на Првом ватиканском сабору. Догма је усвојена 18. јула 1870, тачно сто педесет година пре првог разочарања сто четрдесет и четири хиљаде.
What is informative about the history is that when Pius IX organized the first Vatican Council, and implemented his doctrine of infallibility, his motivation was brought about by his hatred of what was called “modernism.” It was not rooted in the idea that a pope could make no errors when defining biblical doctrines, it was a defense of the papal opposition to the influence that had been produced by the French Revolution. It was directed against what would ultimately be known as Communism.
Оно што је поучно у историји јесте то да је, када је Пије IX организовао Први ватикански сабор и спровео своју доктрину о непогрешивости, његова побуда проистекла из његове мржње према ономе што се називало „модернизам“. Она није била укорењена у идеји да папа не може погрешити када дефинише библијске доктрине, већ је представљала одбрану папског противљења утицају који је произвела Француска револуција. Била је усмерена против онога што ће на крају постати познато као комунизам.
The French Revolution brought about an upheaval in the ruling structure of European nations, with a particular hatred for the monarchy that is the papacy. It was an Italian Republican revolt that had temporarily driven Pius IX, and his right-hand man out of Rome. The “modernism,” that was represented by the various philosophies that were produced by the French Revolution was Pius IX’s, arch enemy, and his doctrine of infallibility was designed to sustain every claim that the pope made against the modernists ideas that were produced by the French Revolution.
Француска револуција изазвала је потрес у владајућој структури европских народа, са нарочитом мржњом према монархији која је папство. Италијанска републиканска побуна била је та која је привремено протерала Пија IX и његову десну руку из Рима. „Модернизам“, који су представљале разне философије настале у Француској револуцији, био је заклети непријатељ Пија IX, а његова доктрина непогрешивости била је осмишљена да подржи сваку тврдњу коју је папа износио против модернистичких идеја проистеклих из Француске револуције.
Daniel chapter eleven, verse forty identifies that in 1798, the king of the south (atheistic France), delivered the deadly wound to the king of the north (the papacy).
Данијел, једанаесто поглавље, четрдесети стих, указује да је 1798. године цар југа (атеистичка Француска) задао смртоносну рану цару севера (папству).
Pius IX’s doctrine of infallibility was connected with the war represented by verse forty of Daniel eleven, and from the latter part of 1869 to the following year Pius IX called together the first Vatican Council, known as Vatican 1, for the purpose of confirming that the pope was the head of Catholicism, and that Catholicism was the head of all the churches, as had been proclaimed by Justinian’s decree in the year 533.
Учење Пија IX о непогрешивости било је повезано са ратом представљеним четрдесетим стихом једанаестог поглавља Данила, и од познијег дела 1869. до наредне године Пије IX сазвао је Први ватикански сабор, познат као Vatican 1, са циљем да потврди да је папа поглавар католицизма, и да је католицизам поглавар свих цркава, као што је било проглашено Јустинијановим декретом 533. године.
The Second Vatican Council, also known as Vatican II, was held from 1962 to 1965. It was a landmark event in the history of the Catholic Church, and one of the most significant ecumenical councils in modern times. The council convened under the leadership of Pope John XXIII and continued during the pontificate of Pope Paul VI after John XXIII’s death in 1963. It is important to recognize the distinct difference between these two councils.
Други ватикански концил, познат и као Ватикан II, одржан је од 1962. до 1965. године. Био је то прекретнички догађај у историји Католичке цркве и један од најзначајнијих васељенских концилâ у новијем добу. Концил је сазван под вођством папе Јована XXIII, а након смрти Јована XXIII 1963. године настављен је за време понтификата папе Павла VI. Важно је препознати јасну разлику између ова два концила.
The first council was to establish what is called the “primacy,” of the pope, meaning that the pope is the supreme ruler, teacher and shepherd of the Church, responsible for preserving and interpreting the doctrines of faith. His authority consisted in defining dogmas, issuing doctrinal decrees, and making authoritative pronouncements on matters of faith and morals, known as papal infallibility. It includes the pope’s jurisdictional authority over the universal church, including the power to appoint bishops, regulate the sacraments, and govern the church’s administration.
Први сабор је требало да установи оно што се назива „примат“ папе, што значи да је папа врховни управитељ, учитељ и пастир Цркве, одговоран за очување и тумачење учења вере. Његов ауторитет се састојао у дефинисању догми, издавању доктринарних декрета и давању ауторитативних изјава о питањима вере и морала, што је познато као папска непогрешивост. То обухвата папину јурисдикциону власт над васељенском Црквом, укључујући овлашћење да поставља епископе, уређује свете тајне и управља црквеном администрацијом.
The second council was to redirect the church into an ecumenical entity. The councils were directly opposite propositions. The conservative first council was contradicted by the liberal second council. Those two factions were as different as night and day, and the prophecy that is attributed to the three secrets of Fatima identify an internal war fitly represented by these two councils.
Drugi sabor trebalo je da preusmeri Crkvu u ekumenski entitet. Sabori su predstavljali međusobno sasvim suprotne postavke. Konzervativnom prvom saboru protivurečio je liberalni drugi sabor. Te dve frakcije bile su različite kao noć i dan, a proročanstvo koje se pripisuje trima fatimskim tajnama prepoznaje unutrašnji rat koji je prikladno predstavljen ova dva sabora.
The prophecy identifies a class who uphold the primacy represented by Pius IX as being represented by what is either called the “white pope,” the “good pope,” or the “good bishop”, and the other class, associated with Vatican II, are represented by the “black pope,” or the “bad pope,” or the “bad bishop.” The controversy of the two political concepts is represented when you visit the shrine of the miracle of Fatima, in Fatima, Portugal. When entering, the walkway is set between a statue of a black pope on one side, and a white pope on the other side.
Пророштво препознаје једну групу која одржава првенство представљено Пијем IX као ону која је приказана оним што се назива „бели папа“, „добри папа“ или „добри епископ“, а друга група, повезана с Другим ватиканским концилом, приказана је „црним папом“, или „злим папом“, или „злим епископом“. Спор између та два политичка појма представљен је када посетите светилиште чуда у Фатими, у Фатими, Португал. При уласку, прилаз је постављен између статуе црног папе с једне стране, и белог папе с друге стране.
It therefore becomes part of the heritage of the man that would ultimately become what the book identifies as Hitler’s pope, that his roots are entwined in the struggle between modernism (the king of the south), and papal primacy (the king of the north).
Стога то постаје део наслеђа човека који ће на крају постати оно што књига означава као Хитлеровог папу, тако да су његови корени испреплетени у борби између модернизма (цара јужног) и папског примата (цара северног).
It is to be understood that the author of the book we are considering was a Catholic of good standing, and his stated purpose for writing the book was to shed light upon the claim that the pope that reigned during World War 2 had supported Hitler, the Nazi’s or had any culpability in the holocaust against the Jews, and others. When Cornwell addresses Pius XII’s grandfather, who was the right-hand man that ordained the Vatican 1 council, the history of the struggle between the kings of the south and north is being acted out in that very history. When the “Republicanism” revolution reached Italy, for about a year, the Italians drove Pius IX out of the city of Rome, and from then on, even after he returned, all the papacy has ever owned was the one hundred and ten acres, known as Vatican City.
Треба разумети да је аутор књиге коју разматрамо био католик на добром гласу, и да је његова изричито наведена сврха у писању те књиге била да расветли тврдњу да је папа који је владао током Другог светског рата подржавао Хитлера, нацисте или да је сносио било какву кривицу за холокауст над Јеврејима и другима. Када Корнвел говори о деди Пија XII, који је био десна рука човека који је организовао Први ватикански концил, историја борбе између царева југа и севера одиграва се управо у тој историји. Када је револуција „републиканизма“ захватила Италију, Италијани су, током отприлике једне године, истерали Пија IX из града Рима, и од тада па надаље, чак и након што се вратио, све што је папство икада поседовало било је сто десет јутара, познатих као Град Ватикан.
The only way he was even able to return to the Vatican is with the help of French troops, and a loan from the Rothschilds, the infamous Jewish bankers. To intelligently understand the papal complicity in the holocaust during World War II, requires some basic understanding of Europe’s attitude towards the Jews since the crucifixion of Christ. The book suggests that antisemitism and racism are two different attitudes, claiming Hitler’s hatred of the Jews was racist, for Hitler viewed the Jews as a lesser category of human beings, whereas antisemitism was the hatred of the Jews because they killed God. Whether they are one and the same, or there is actually a distinction between the two, the reality of the plight of the Jews is worth understanding.
Једини начин на који је уопште могао да се врати у Ватикан био је уз помоћ француских трупа и зајма од Ротшилда, озлоглашених јеврејских банкара. Да би се разборито разумела папска саучесност у холокаусту током Другог светског рата, потребно је извесно основно разумевање односа Европе према Јеврејима још од Христовог распећа. Књига сугерише да су антисемитизам и расизам два различита става, тврдећи да је Хитлерова мржња према Јеврејима била расистичка, јер је Хитлер на Јевреје гледао као на нижу категорију људских бића, док је антисемитизам био мржња према Јеврејима зато што су убили Бога. Било да су то једно те исто, или између њих заиста постоји разлика, стварност страдања Јевреја вредна је разумевања.
For instance, in America today if the word “ghetto,” is used most think it is the definition of the poor, run down side of town. But the term “ghetto,” originally referred to a section of a city, especially in Venice, Italy, where Jews were compelled to live during the Middle Ages. The first ghetto was established in Venice in 1516, when the Venetian Republic confined Jews to a designated area of the city known as the “geto nuovo” (new foundry), which eventually became known as the ghetto.
На пример, у данашњој Америци, ако се употреби реч „гето“, већина мисли да је то назив за сиромашан, запуштен део града. Међутим, израз „гето“ првобитно се односио на део града, нарочито у Венецији, у Италији, где су Јевреји били приморани да живе током средњег века. Први гето успостављен је у Венецији 1516. године, када је Млетачка република ограничила Јевреје на одређени део града познат као „geto nuovo“ (нова ливница), који је временом постао познат као гето.
In Europe through the Middle Ages, Jews were restricted as to where they could live, and also the professions they were allowed to practice. The restrictions were based upon the old definition of antisemitism, which referred to the belief that the Jews had killed God, and that all of their subsequent problems had been brought upon themselves through their own actions.
У Европи су током средњег века Јевреји били ограничавани у погледу тога где су могли да живе, као и у погледу занимања којима им је било допуштено да се баве. Та ограничења су се заснивала на старој дефиницији антисемитизма, која се односила на веровање да су Јевреји убили Бога и да су све њихове потоње невоље сами навукли на себе сопственим поступцима.
In the Middle Ages, it was an established tradition that Christians could not lend money or accept interest for a loan. The Jews were exempt from that restriction, and lending money became one of the professions that Jews were allowed to perform. The Jewish bankers, such as the Rothschild family, were the money changers in response to legal restrictions against what professions they were allowed to perform. When Pius IX needed funds to return to the Vatican, the frustration of no longer ruling the city of Rome was magnified by his need to reach out to the Jews for money.
У средњем веку било је утврђено правило да хришћани не могу позајмљивати новац нити узимати камату на зајам. Јевреји су били изузети од тог ограничења, те је позајмљивање новца постало једно од занимања којима је Јеврејима било допуштено да се баве. Јеврејски банкари, као што је породица Ротшилд, били су мењачи новца као одговор на законска ограничења у погледу тога којим им је занимањима било допуштено да се баве. Када су Пију IX била потребна средства да се врати у Ватикан, огорченост због тога што више није владао градом Римом била је појачана његовом потребом да се обрати Јеврејима за новац.
Prior to his being driven out of Rome Pius IX had appeared to be in one of two camps concerning the Jews and the church’s relation to the Jews. The two camps consisted of those who believed the Jews, no matter what happens to them, are simply getting what they deserve, and the other tended to show a little mercy towards the Jews. When Pius IX returned to the Vatican, after being driven out, the mercy he had sometimes manifested prior to his exile was never manifested again. Before his exile he had shut down the ghetto in the city of Rome, and after his return he re-established the ghetto, and began a taxation upon the Jews in order to regroup his financial losses.
Пре него што је био протеран из Рима, Пије IX је изгледало припадао једном од два табора у погледу Јевреја и односа цркве према Јеврејима. Та два табора састојала су се од оних који су веровали да Јевреји, ма шта им се догодило, једноставно добијају оно што заслужују, и другог, који је био склон да покаже нешто мало милосрђа према Јеврејима. Када се Пије IX, након што је био протеран, вратио у Ватикан, милосрђе које је понекад испољавао пре свога изгнанства више никада није било испољено. Пре свога изгнанства био је укинуо гето у граду Риму, а по своме повратку поново је успоставио гето и почео да намеће порез Јеврејима како би надокнадио своје финансијске губитке.
Pope Pius IX’s right-hand man was Marcantonio Pacelli, the grandfather of Hitler’s pope. He was an attorney that belonged to a special class of attorneys that supported the papacy. His son became part of that same elite class of attorneys, as did his grandson, who would ultimately become Hitler’s pope. After the book runs through the history of Eugenio Pacelli’s grandfather, his father, and his youth and education, it addresses the position that Pacelli took up as he began his work for the papacy. As an attorney, descending from the elite papal attorneys, he was picked to head up a department that specialized in contracts, which are called concords. In 1901 Pacelli was brought into the office of the Papal Secretariat of State.
Десна рука папе Пија IX био је Маркантонио Паћели, деда Хитлеровог папе. Био је адвокат који је припадао посебној класи адвоката што су подржавали папство. Његов син постао је део те исте елитне класе адвоката, као и његов унук, који ће на крају постати Хитлеров папа. Пошто књига изложи историју деде Еуђенија Паћелија, његовог оца, као и његову младост и образовање, она се осврће на положај који је Паћели преузео када је започео свој рад за папство. Као адвокат, који је потицао из редова елитних папских адвоката, био је изабран да стане на чело одељења специјализованог за уговоре, који се називају конкордати. Године 1901. Паћели је примљен у канцеларију Папског државног секретаријата.
Pacelli became the envoy to the nations. Prophetically Pacelli became the legal point of contact that consummated the fornication of the kings of the earth with the papacy. In 1903, Pius X was coronated as pope. Immediately he began to attack the “intellectual poison” that produced “relativism and skepticism.” The man who ran Pius X’s effort to eradicate “modernism” was Umberto Benigni, who worked in the same office as Pacelli. Benigni once stated of a group of world-class historians, that they were men for whom, “history is nothing but a continual desperate attempt to vomit. For this sort of human being there is only one remedy: the inquisition!” To Benigni, a historian that expressed any sympathy with the ideas that came from the French Revolution were to be executed.
Пачели је постао изасланик народима. У пророчком смислу, Пачели је постао правна тачка додира која је довршила блуд царева земаљских с папством. Године 1903. Пије X је крунисан за папу. Одмах је почео да напада „интелектуални отров“ који је произвео „релативизам и скептицизам“. Човек који је предводио настојање Пија X да искорени „модернизам“ био је Умберто Бенињи, који је радио у истој канцеларији као и Пачели. Бенињи је једном изјавио за групу историчара светског гласа да су то људи којима „историја није ништа друго до непрестан очајнички покушај да поврате. За овакву врсту људског бића постоји само један лек: инквизиција!“ За Бенињија, историчари који би испољили било какву наклоност према идејама које су проистекле из Француске револуције требало је да буду погубљени.
Officially, Benigni ran the propaganda ministry for the papacy, but unofficially he also ran a clandestine spy network, designed to identify any Catholics that had any sympathy for the “modernism,” that had originated with the king of the south. Ultimately in 1910, his work produced a directive that obliged employees of the papacy to swear an oath, called the Antimodernist Oath. It is still in force. To be employed by the Vatican you must swear to a hatred of modernist ideas, which today we would call communistic ideas.
Званично, Бенињи је руководио пропагандним министарством папства, али је незванично управљао и тајном шпијунском мрежом, осмишљеном да открије све католике који су имали икакве симпатије према „модернизму“, који је потекао од јужнога цара. Најзад је 1910. године његов рад изнедрио директиву која је обавезивала службенике папства да положе заклетву, названу Антимодернистичка заклетва. Она је и даље на снази. Да бисте били запослени у Ватикану, морате се заклети на мржњу према модернистичким идејама, које бисмо данас назвали комунистичким идејама.
In the summary of Cronwell’s book, on the flyleaf it states, “In the first decade of the century, as a brilliant young Vatican lawyer, Pacelli helped shape an ideology of unprecedented papal power; during the 1920’s he employed cunning and blackmail to impose power in Germany. In 1933, Hitler became his perfect negotiating partner and a concordant was established that granted religious and educational advantages to the Catholic Church in exchange for Catholic withdrawal from social and political action. This ‘voluntary’ abdication of political Catholicism imposed from Rome facilitated the rise of Nazism.
У сажетку Кронвелове књиге, на унутрашњој корици стоји: „У првој деценији века, као бриљантан млади ватикански правник, Пачели је помогао у обликовању идеологије папске власти без преседана; током двадесетих година служио се лукавством и уценом да наметне власт у Немачкој. Године 1933, Хитлер је постао његов савршени преговарачки партнер и успостављен је конкордат који је Католичкој цркви доделио верске и образовне повластице у замену за католичко повлачење из друштвеног и политичког деловања. Ова ‘добровољна’ абдикација политичког католицизма, наметнута из Рима, олакшала је успон нацизма.״
At a cabinet meeting on July 14, 1933, Adolph Hitler expressed his opinion that very month that the concordance manufactured by Pacelli with the Nazi’s gave Germany created “an area of trust…. In the developing struggle against international Jewry.”
На седници кабинета 14. јула 1933. године, Адолф Хитлер је изнео мишљење, управо тог месеца, да је конкордат који је Пачели склопио са нацистима Немачкој створио „подручје поверења…. у развијајућој борби против међународног јеврејства“.
Cornwell’s book was not well received by Catholics who refused to accept the evidence that Pacelli was the primary reason that Hitler was able to rise to power, for Germany was a majority of Catholics. Pacelli had struck an agreement that prevented the Catholic publishing house, Catholic news agencies and Catholic schools from saying anything about the direction of Hitler from 1933 onward. The book traces the obvious anti-Semitic bent of Pacelli, who thereafter became the pope during World War II. At least three items can be established on very reliable historical sources from the book.
Kornvelova knjiga nije bila dobro primljena među katolicima koji su odbijali da prihvate dokaze da je Pačeli bio glavni razlog što je Hitler mogao da se uzdigne na vlast, jer je Nemačka bila zemlja sa većinskim katoličkim stanovništvom. Pačeli je sklopio sporazum koji je sprečavao katoličku izdavačku kuću, katoličke novinske agencije i katoličke škole da od 1933. godine nadalje govore bilo šta o pravcu kojim je Hitler išao. Knjiga prati očiglednu antisemitsku sklonost Pačelija, koji je potom tokom Drugog svetskog rata postao papa. Najmanje tri stavke mogu se utvrditi na osnovu veoma pouzdanih istorijskih izvora iz te knjige.
The first is the warfare of the king of the north and the king of the south, as represented in Daniel chapter eleven. In that warfare the enemies are Catholicism against atheism, the pope against Communism. The other point is that the pope employed Nazism as his proxy army against atheism during World War II, just as the pope employed apostate Protestantism in 1989, as its proxy army against the atheism of the USSR. The book also identifies the internal and external prophetic structure represented by the satanic messages that came forth from the miracle at Fatima.
Прво је ратовање цара севера и цара југа, као што је представљено у једанаестом поглављу Књиге пророка Данила. У том ратовању непријатељске силе су католицизам против атеизма, папа против комунизма. Друга тачка јесте да је папа употребио нацизам као своју посредничку војску против атеизма током Другог светског рата, као што је папа 1989. године употребио отпало протестантизам као своју посредничку војску против атеизма СССР-а. Књига такође идентификује унутрашњу и спољашњу пророчку структуру представљену сатанским порукама које су произашле из чуда у Фатими.
The borderline war of Raphia, represented in verses eleven and twelve of Daniel eleven, represent the war of the borderline currently playing out in the Ukraine. The ancient war was a hot war, the second is the second proxy war, with the proxy armies involved in mortal interaction. Raphia identifies the borderline war as being between the king of the north and the king of the south, but prophecy teaches that until the soon coming Sunday law, the whore of Tyre is forgotten, Jezebel is in Samaria, and Herodias skipped Herod’s birthday party. Those three witnesses of the role of the king of the north in this current history, is that she is behind the scenes pulling the strings. The hot wars, proxy wars and cold wars that happen while she is forgotten are accomplished by her proxy armies.
Погранични рат код Рафије, представљен у једанаестом и дванаестом стиху једанаесте главе Данила, представља рат око пограничне линије који се тренутно одвија у Украјини. Древни рат био је врући рат, а овај други је други посреднички рат, при чему су посредничке војске укључене у смртоносни сукоб. Рафија идентификује погранични рат као рат између цара севера и цара југа, али пророчанство учи да је, све до ускоро долазећег закона о недељи, блудница Тира заборављена, Језавеља је у Самарији, а Иродијада је прескочила Иродов рођендански пир. Та три сведока о улози цара севера у овој садашњој историји јесу да она из позадине повлачи конце. Врући ратови, посреднички ратови и хладни ратови који се догађају док је она заборављена, извршавају се посредством њених посредничких војски.
Russia is the king of the south, and it is now involved in a borderline war that is being financed by the globalists of the Western world, primarily the progressive Democrats and RINO (Republican In Name Only) Republicans in the United States. When the United States is represented as the king of the north’s proxy army in verse forty of Daniel eleven, its two prophetic characteristics are military might and financial power. The United States is accomplishing the same work in Ukraine that it did in 1989, helping the Pope against Russia, and the proxy army on the ground, defending Ukraine, is so full of Nazi supporters that even the mainstream media cannot deny it. Rome is now using the same proxy armies that she used in the hot war that was World War II, and in 1989, to war against Russia. Read the book: Hitler’s Pope, the Secret History of Pius XII.
Русија је цар југа, и сада је укључена у гранични рат који финансирају глобалисти западног света, првенствено прогресивне демократе и РИНО (републиканци само по имену) републиканци у Сједињеним Државама. Када су Сједињене Државе у четрдесетом стиху једанаесте главе Данила представљене као посредничка војска цара севера, њихове две пророчке одлике јесу војна моћ и финансијска снага. Сједињене Државе у Украјини обављају исти посао који су обављале 1989. године, помажући Папи против Русије, а посредничка војска на терену, која брани Украјину, толико је препуна присталица нацизма да чак ни главни ток медија то не може порицати. Рим сада користи исте посредничке војске које је користио у врућем рату, Другом светском рату, и 1989. године, да би ратовао против Русије. Прочитајте књигу: Hitler’s Pope, the Secret History of Pius XII.
We will continue this study in the next article.
Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.
“In like manner, when God was about to open to the beloved John the history of the church for future ages, He gave him an assurance of the Saviour’s interest and care for His people by revealing to him ‘One like unto the Son of man,’ walking among the candlesticks, which symbolized the seven churches. While John was shown the last great struggles of the church with earthly powers, he was also permitted to behold the final victory and deliverance of the faithful. He saw the church brought into deadly conflict with the beast and his image, and the worship of that beast enforced on pain of death. But looking beyond the smoke and din of the battle, he beheld a company upon Mount Zion with the Lamb, having, instead of the mark of the beast, the ‘Father’s name written in their foreheads.’ And again he saw ‘them that had gotten the victory over the beast, and over his image, and over his mark, and over the number of his name, stand on the sea of glass, having the harps of God’ and singing the song of Moses and the Lamb.
„На сличан начин, када је Бог намеравао да љубљеном Јовану отвори историју цркве за будуће векове, дао му је уверење о Спаситељевом интересовању и старању за Његов народ откривајући му ‘некога сличног Сину човечијему’, који ходи усред свећњака, што су симболизовали седам цркава. Док је Јовану било показано последње велико борење цркве са земаљским силама, било му је такође допуштено да посматра и коначну победу и избављење верних. Видео је цркву доведену у смртоносни сукоб са звери и њеним ликом, а обожавање те звери наметнуто под претњом смрти. Али, гледајући даље од дима и хуке битке, угледао је мноштво на гори Сиону с Јагњетом, које је, уместо жига звериног, имало ‘име Оца Његова написано на челима својим’. И опет је видео ‘оне који победише звер и лик њезин, и жиг њезин, и број имена њезина, где стоје на стакленом мору, имајући гусле Божје’ и певају песму Мојсијеву и Јагњетову.“
“These lessons are for our benefit. We need to stay our faith upon God, for there is just before us a time that will try men’s souls. Christ, upon the Mount of Olives, rehearsed the fearful judgments that were to precede His second coming: ‘Ye shall hear of wars and rumors of wars.’ ‘Nation shall rise against nation, and kingdom against kingdom: and there shall be famines, and pestilences, and earthquakes, in divers places. All these are the beginning of sorrows.’ While these prophecies received a partial fulfillment at the destruction of Jerusalem, they have a more direct application to the last days.
„Ове поуке су за нашу корист. Потребно је да своју веру ослонимо на Бога, јер је управо пред нама време које ће окушати душе људи. Христос је, на Маслинској гори, изнео страшне судове који је требало да претходе Његовом другом доласку: ‘И чућете ратове и гласове о ратовима.’ ‘Устаће народ на народ, и царство на царство; и биће глади, и помора, и земљотреса по разним местима. А све је то почетак страдања.’ Иако су се ова пророштва делимично испунила приликом разорења Јерусалима, она се непосредније односе на последње дане.“
“We are standing on the threshold of great and solemn events. Prophecy is fast fulfilling. The Lord is at the door. There is soon to open before us a period of overwhelming interest to all living. The controversies of the past are to be revived; new controversies will arise. The scenes to be enacted in our world are not yet even dreamed of. Satan is at work through human agencies. Those who are making an effort to change the Constitution and secure a law enforcing Sunday observance little realize what will be the result. A crisis is just upon us.
„Стојимо на прагу великих и свечаних догађаја. Пророштво се брзо испуњава. Господ је пред вратима. Ускоро ће се пред нама отворити раздобље од пресудног значаја за све живе. Спорови из прошлости биће оживљени; појавиће се нови спорови. Призори који ће се одиграти у нашем свету још нису ни сањани. Сатана делује преко људских оруђа. Они који настоје да измене Устав и обезбеде закон којим се намеће светковање недеље мало схватају какав ће бити исход. Криза је управо пред нама.“
“But God’s servants are not to trust to themselves in this great emergency. In the visions given to Isaiah, to Ezekiel, and to John we see how closely heaven is connected with the events taking place upon the earth and how great is the care of God for those who are loyal to Him. The world is not without a ruler. The program of coming events is in the hands of the Lord. The Majesty of heaven has the destiny of nations, as well as the concerns of His church, in His own charge.” Testimonies, volume 5, 752, 753.
„Али Божје слуге не треба да се уздају у себе у овој великој кризи. У виђењима датим Исаији, Језекиљу и Јовану видимо колико је тесно небо повезано са догађајима који се одигравају на земљи и колика је Божја брига за оне који су Му верни. Свет није без владара. Ток будућих догађаја налази се у Господњим рукама. Величанство неба држи у Својој надлежности судбину народа, као и бригу о Својој цркви.” Сведочанства, књига 5, 752, 753.