At Panium, which was Caesarea Philippi, which is verses thirteen through fifteen in chapter eleven of the book of Daniel, which is the history where the Republican and Protestant horns fulfill the enigma of being the eighth that is of the seven, which is the history where the Seal of God is permanently impressed upon the one hundred and forty-four thousand, and the history of the arrival of the message of the Midnight Cry, Christ gave a promise to His last-day people.

Код Панијума, то јест Кесарије Филипове, што обухвата стихове тринаести до петнаести у једанаестом поглављу књиге пророка Данила, што је историја у којој републикански и протестантски рогови испуњавају загонетку да су осми који је од седморице, што је историја у којој се Печат Божји трајно утискује на сто четрдесет и четири хиљаде, и историја доласка поруке Поноћног вапаја, Христос је дао обећање Свом народу последњих дана.

And I say also unto thee, That thou art Peter, and upon this rock I will build my church; and the gates of hell shall not prevail against it. And I will give unto thee the keys of the kingdom of heaven: and whatsoever thou shalt bind on earth shall be bound in heaven: and whatsoever thou shalt loose on earth shall be loosed in heaven. Matthew 16:18, 19.

И ја теби кажем: ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. И даћу ти кључеве Царства небескога; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима. Матеј 16:18, 19.

The period of the sealing which began on September 11, 2001, when the mighty buildings of New York City were brought down, which ends at the soon coming Sunday law, was designed by the Alpha and Omega. The very last part of the period repeats the very first part of the period. On September 11, 2001 the Lord led His people back to the old paths, where among other truths they discovered the “seven times,” just as it was found in the days of king Josiah. The latter rain then began to sprinkle, and a testing process that produced a separation of two classes of worshippers began.

Раздобље запечаћења које је започело 11. септембра 2001, када су моћне грађевине Њујорка биле оборене, а које се завршава ускоро долазећим недељним законом, било је осмишљено од Алфе и Омеге. Сасвим последњи део тог раздобља понавља сасвим први део тог раздобља. Дана 11. септембра 2001. Господ је повео Свој народ натраг на старе стазе, где су, међу осталим истинама, открили „седам времена“, као што је то било пронађено у данима цара Јосије. Тада је позни дажд почео да ромиња, и започео је процес кушања који је произвео раздвајање двеју класа богослужитеља.

In fulfillment of Habakkuk chapter two the two sacred charts were discovered and became an emblem of that historical period. Just as significantly the “debate” of Habakkuk chapter two began, between the methodology of line upon line, which is the latter rain methodology, in opposition to the methodology of apostate Protestantism that had been progressively adopted by Adventism beginning in the rebellion of 1863.

У испуњењу друге главе Авакумове откривене су две свете карте и постале су обележје тог историјског раздобља. Подједнако значајно, отпочела је „расправа“ из друге главе Авакумове, између методологије ред на ред, која је методологија позног дажда, насупрот методологији отпалог протестантизма коју је адвентизам постепено усвајао, почевши од побуне 1863. године.

Jesus promised that He would give His last-day people “the keys of the kingdom,” and in so doing, He is referring to the correct biblical methodology, that contains the necessary prophetic keys to recognize, establish and proclaim the message of the Midnight Cry and Loud Cry.

Исус је обећао да ће своме народу последњих дана дати „кључеве царства“, и тиме упућује на исправну библијску методологију, која садржи неопходне пророчке кључеве да би се препознала, утврдила и објавила вест Поноћног поклича и Гласног поклича.

“Those who commune with God walk in the light of the Sun of Righteousness. They do not dishonor their Redeemer by corrupting their way before God. Heavenly light shines upon them. As they near the close of this earth’s history, their knowledge of Christ, and of the prophecies relating to him, greatly increases. They are of infinite worth in God’s sight; for they are in unity with his Son. To them the word of God is of surpassing beauty and loveliness. They see its importance. Truth is unfolded to them. The doctrine of the incarnation is invested with a soft radiance. They see that the Scripture is the key that unlocks all mysteries and solves all difficulties. Those who have been unwilling to receive the light and walk in the light will be unable to understand the mystery of godliness, but those who have not hesitated to take up the cross and follow Jesus, will see light in God’s light.” The Southern Watchman, April 4, 1905.

„Они који заједничаре с Богом ходе у светлости Сунца Правде. Они не обешчашћују свога Искупитеља кварећи свој пут пред Богом. Небеска светлост обасјава их. Како се приближавају завршетку историје ове земље, њихово познање Христа и пророштава која се односе на Њега знатно се увећава. Они су од бескрајне вредности у Божјим очима; јер су у јединству с Његовим Сином. Њима је реч Божја надмашно лепа и дивна. Они увиђају њен значај. Истина им се открива. Наука о оваплоћењу обасјана је благим сјајем. Они виде да је Свето писмо кључ који откључава све тајне и разрешава све тешкоће. Они који нису били вољни да приме светлост и ходе у светлости неће бити у стању да разумеју тајну побожности, али они који нису оклевали да узму крст и следе Исуса, видеће светлост у Божјој светлости.“ The Southern Watchman, April 4, 1905.

Those represented by Peter, who are the one hundred and forty-four thousand, are those who accept the Laodicean message that arrived on September 11, 2001, which is now being repeated since July, 2023. The Laodicean message that arrived in 1856, was the increased knowledge of the “seven times,” and when Christ brings the dead bones together, and thereafter brings them to life they transition from the Laodicean movement of the third angel unto the Philadelphian movement of the one hundred and forty-four thousand. That transition is brought about by Christ’s Word, for they are sanctified by His Word, and His Word is “truth,” and His Word is the “key” that unlocks His Word.

Они које представља Петар, а који су сто четрдесет и четири хиљаде, јесу они који прихватају лаодикијску поруку која је стигла 11. септембра 2001, а која се сада понавља од јула 2023. Лаодикијска порука која је стигла 1856. године била је умножено знање о „седам времена“, и када Христос саставља мртве кости, а потом их оживљава, они прелазе из лаодикијског покрета трећег анђела у филаделфијски покрет сто четрдесет и четири хиљаде. Тај прелаз остварује се Христовом Речју, јер се они посвећују Његовом Речју, а Његова Реч је „истина“, и Његова Реч је „кључ“ који откључава Његову Реч.

And to the angel of the church in Philadelphia write; These things saith he that is holy, he that is true, he that hath the key of David, he that openeth, and no man shutteth; and shutteth, and no man openeth; I know thy works: behold, I have set before thee an open door, and no man can shut it: for thou hast a little strength, and hast kept my word, and hast not denied my name. Revelation 3:7–8.

И анђелу цркве у Филаделфији напиши: Ово говори Свети, Истинити, онај који има кључ Давидов, који отвара, и нико не затвара; и затвара, и нико не отвара: Знам твоја дела; ево, поставих пред тобом отворена врата, и нико их не може затворити; јер имаш мало силе, и одржао си моју реч, и ниси се одрекао мога имена. Откривење 3:7–8.

The methodology of “line upon line” is the key which Christ promised to His last-day people in the battle at the “gates”. A “gate” is a church.

Методологија „ред по ред“ јесте кључ који је Христос обећао Свом народу последњих дана у борби на „вратима“. „Врата“ су црква.

And Jacob awaked out of his sleep, and he said, Surely the Lord is in this place; and I knew it not. And he was afraid, and said, How dreadful is this place! this is none other but the house of God, and this is the gate of heaven. Genesis 28:16, 17.

И Јаков се пробуди од сна свога и рече: Заиста је Господ на овоме месту; а ја не знадох. И уплаши се, и рече: Како је страшно ово место! Ово није ништа друго до дом Божји, и ово су врата небеска. 1. Мојсијева 28:16, 17.

The battle at the gates represents the religious battles that occur between truth and error, and the error of the religion of Greece, is the gate of hell, and the religion of apostate Laodicean Adventism is also a gate. The Laodicean Adventist gate represents where the debate of Habakkuk is fulfilled.

Битка на вратима представља верске борбе које настају између истине и заблуде, а заблуда религије Грчке јесте врата пакла, и религија отпалог лаодикијског адвентизма такође је врата. Лаодикијска адвентистичка врата представљају место где се испуњава Авакумова расправа.

In that day shall the Lord of hosts be for a crown of glory, and for a diadem of beauty, unto the residue of his people, And for a spirit of judgment to him that sitteth in judgment, and for strength to them that turn the battle to the gate. But they also have erred through wine, and through strong drink are out of the way; the priest and the prophet have erred through strong drink, they are swallowed up of wine, they are out of the way through strong drink; they err in vision, they stumble in judgment. For all tables are full of vomit and filthiness, so that there is no place clean. Whom shall he teach knowledge? and whom shall he make to understand doctrine? them that are weaned from the milk, and drawn from the breasts. For precept must be upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little: For with stammering lips and another tongue will he speak to this people. To whom he said, This is the rest wherewith ye may cause the weary to rest; and this is the refreshing: yet they would not hear. But the word of the Lord was unto them precept upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little; that they might go, and fall backward, and be broken, and snared, and taken. Wherefore hear the word of the Lord, ye scornful men, that rule this people which is in Jerusalem. Isaiah 28:5-14

У онај дан Господ над војскама биће венац славе и дијадема красоте остатку свога народа, И дух суда ономе који седи на суду, и снага онима који бој враћају до врата. Али и ови посрћу од вина, и због жестоког пића скрећу с пута; свештеник и пророк посрћу од жестоког пића, савладани су вином, скрећу с пута од жестоког пића; греше у виђењу, спотичу се у суду. Јер сви су столови пуни бљувотине и нечистоте, те нема чиста места. Кога ће поучити знању? и коме ће дати да разуме науку? Онима који су одбијени од млека и одвојени од дојки. Јер заповест мора бити на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; овде мало, и онде мало: Јер ће муцавим уснама и другим језиком говорити овоме народу. Коме је рекао: Ово је починак којим можете дати одмор уморноме; и ово је освежење; али они не хтедоше слушати. Зато им реч Господња беше заповест на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; овде мало, и онде мало; да би ишли, и падали натраг, и били сломљени, и ухваћени у замку, и заробљени. Зато чујте реч Господњу, ви људи подсмевачи, који владате овим народом што је у Јерусалиму. Исаија 28:5-14

The keys of the kingdom are the words of the Scriptures, that are given to God’s last-day people by the Word.

Кључеви царства јесу речи Писма, које Реч даје Божјем народу последњих дана.

“There are truths in the word which, like veins of precious ore, are hidden beneath the surface. The hidden treasure is discovered as it is searched for, as a miner searches for gold and silver. The evidence of the truth of God’s word is in the word itself. Scripture is the key that unlocks scripture. The deep meaning of the truths of God’s word is unfolded to our minds by His Spirit.

„Постоје истине у Речи које су, као жиле драгоцене руде, скривене испод површине. Скривено благо открива се док се за њим трага, као што рудар тражи злато и сребро. Доказ истинитости Божје Речи налази се у самој Речи. Свето писмо је кључ који откључава Свето писмо. Дубоки смисао истина Божје Речи Његов Дух открива нашем уму.״

“The Bible is the great lesson book for the students in our schools. It teaches the whole will of God concerning the sons and daughters of Adam. It is the rule of life, teaching us of the character that we must form for the future life. We need not the dim light of tradition to make the Scriptures comprehensible. As well might we suppose that the noonday sun needs the glimmering torchlight of earth to increase its glory. The utterances of priest and minister are not needed to save men from error. Those who consult the divine Oracle will have light. In the Bible every duty is made plain. Every lesson given is comprehensible. Every lesson reveals to us the Father and the Son. The word is able to make all wise unto salvation. In the word the science of salvation is plainly revealed. Search the Scriptures, for they are the voice of God speaking to the soul.” Testimonies, volume 8, 157.

„Библија је велика уџбеничка књига за ученике у нашим школама. Она учи целокупној Божјој вољи у погледу синова и кћери Адамових. Она је правило живота, учећи нас о карактеру који морамо изградити за будући живот. Није нам потребна мутна светлост предања да би Свето писмо било разумљиво. Исто тако бисмо могли претпоставити да подневном сунцу треба треперава светлост земаљске буктиње да увећа његову славу. Искази свештеника и проповедника нису потребни да би се људи сачували од заблуде. Они који се саветују с божанским Пророчиштем имаће светлост. У Библији је свака дужност јасно изложена. Свака дата поука је разумљива. Свака поука открива нам Оца и Сина. Реч је кадра да све учини мудрима за спасење. У Речи је наука о спасењу јасно откривена. Истражујте Писма, јер су она глас Божји који говори души.“ Testimonies, volume 8, 157.

The keys that Christ gave unto the last-day church have the same power they had when they were given to Peter.

Кључеви које је Христос дао цркви последњих дана имају исту силу какву су имали када су били дати Петру.

“Peter had expressed the truth which is the foundation of the church’s faith, and Jesus now honored him as the representative of the whole body of believers. He said, ‘I will give unto thee the keys of the kingdom of heaven: and whatsoever thou shalt bind on earth shall be bound in heaven: and whatsoever thou shalt loose on earth shall be loosed in heaven.’

„Petar je izrazio istinu koja je temelj vere crkve, i Isus ga je sada počastvovao kao predstavnika celokupnog tela vernika. Rekao je: ‘Daću ti ključeve Carstva nebeskog; i što god svežeš na zemlji biće svezano na nebu; i što god razdrešiš na zemlji biće razdrešeno na nebu.’“

“‘The keys of the kingdom of heaven’ are the words of Christ. All the words of Holy Scripture are His, and are here included. These words have power to open and to shut heaven. They declare the conditions upon which men are received or rejected. Thus the work of those who preach God’s word is a savor of life unto life or of death unto death. Theirs is a mission weighted with eternal results.” The Desire of Ages, 413.

„‘Кључеви царства небескога’ јесу Христове речи. Све речи Светога писма јесу Његове и овде су обухваћене. Те речи имају силу да отворе и да затворе небо. Оне објављују услове под којима се људи примају или одбацују. Тако је дело оних који проповедају Божју реч мирис животни за живот или смртни за смрт. Њихова је мисија оптерећена вечним последицама.“ The Desire of Ages, 413.

The power that is manifested through His words, when placed in the hands of men is based upon the principles identified in His word. The simplest perhaps, and perhaps the most profound is that truth is established upon the testimony of two.

Сила која се испољава кроз Његове речи, када је положена у руке људи, заснива се на начелима утврђеним у Његовој речи. Најједноставније, а можда и најдубље, јесте да се истина утврђује на сведочанству двојице.

“Another grave evil that had arisen in the church was that of brethren going to law against one another. Abundant provision had been made for the settlement of difficulties among believers. Christ Himself had given plain instruction as to how such matters were to be adjusted. ‘If thy brother shall trespass against thee,’ the Saviour had counseled, ‘go and tell him his fault between thee and him alone: if he shall hear thee, thou hast gained thy brother. But if he will not hear thee, then take with thee one or two more, that in the mouth of two or three witnesses every word may be established. And if he shall neglect to hear them, tell it unto the church: but if he neglect to hear the church, let him be unto thee as a heathen man and a publican. Verily I say unto you, Whatsoever ye shall bind on earth shall be bound in heaven: and whatsoever ye shall loose on earth shall be loosed in heaven.” Matthew 18:15–18.” Acts of the Apostles, 304.

„Друго тешко зло које се појавило у цркви било је то што су браћа водила парнице један против другога. Била је пружена обилна могућност за решавање тешкоћа међу верницима. Сам Христос дао је јасно упутство о томе како таква питања треба уредити. ‘Ако ли ти згреши брат твој,’ саветовао је Спаситељ, ‘иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи цркви; ако ли не послуша ни цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: што свежете на земљи, биће свезано на небу; и што разрешите на земљи, биће разрешено на небу.’ Матеј 18:15–18.” Дела апостолска, 304.

There are at least three geographical witnesses of the period when the one hundred and forty-four thousand are sealed at the Midnight Cry. Remembering the fact that at the cry at midnight, it is too late to obtain the oil, we find the geographical testimony of the Exeter camp meeting providing an illustration of the point where God’s last-day people are sealed, and we find that truth represented by the geography of Caesarea Philippi, and also by the testimony of the battle of Panium, in verses thirteen to fifteen of Daniel chapter eleven. Perhaps it is a little off to identify these three witnesses as geographical, but I am employing that term because the geography is certainly part of the setting in Exeter and Caesarea Philippi. Jesus places Peter within the prophetic geography that the one hundred and forty-four thousand find themselves in the last days. Then He gives a command.

Постоје најмање три географска сведока периода у коме је сто четрдесет и четири хиљаде запечаћено при Поноћном повику. Имајући у виду чињеницу да је при повику у поноћ прекасно да се набави уље, налазимо да географско сведочанство таборског састанка у Ексетеру пружа илустрацију тачке на којој је Божји народ последњих дана запечаћен, и налазимо да је та истина представљена географијом Кесарије Филипове, а такође и сведочанством битке код Панијума, у стиховима тринаест до петнаест једанаестог поглавља Данила. Можда је помало непрецизно идентификовати ова три сведока као географска, али употребљавам тај израз јер је географија свакако део оквира у Ексетеру и Кесарији Филиповој. Исус смешта Петра унутар пророчке географије у којој се сто четрдесет и четири хиљаде налазе у последњим данима. Потом даје заповест.

And I will give unto thee the keys of the kingdom of heaven: and whatsoever thou shalt bind on earth shall be bound in heaven: and whatsoever thou shalt loose on earth shall be loosed in heaven. Then charged he his disciples that they should tell no man that he was Jesus the Christ. From that time forth began Jesus to show unto his disciples, how that he must go unto Jerusalem, and suffer many things of the elders and chief priests and scribes, and be killed, and be raised again the third day. Then Peter took him, and began to rebuke him, saying, Be it far from thee, Lord: this shall not be unto thee. But he turned, and said unto Peter, Get thee behind me, Satan: thou art an offence unto me: for thou savourest not the things that be of God, but those that be of men. Matthew 16:19–23.

И даћу ти кључеве Царства небескога; и што год свежеш на земљи, биће свезано на небесима; и што год разрешиш на земљи, биће разрешено на небесима. Тада заповеди својим ученицима да никоме не кажу да је он Исус Христос. Од тада поче Исус показивати својим ученицима да му ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и бити убијен, и трећи дан васкрснути. Тада га Петар узе на страну и поче га прекоревати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе. А он се окрену и рече Петру: Иди од мене, Сатано; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божје, него што је људско. Матеј 16:19–23.

The word “Exeter” is the name of a city in Devon, England. Its etymology can be traced back to Old English, where it was known as “Exanceaster” or “Execestre.” The name is believed to derive from the Old English words “Exe” (referring to the River Exe, upon which the city is situated) and “ceaster” (meaning “Roman fort” or “walled city”). Therefore, “Exeter” means either the “fort on the River Exe,” or “the walled city by the River Exe.” The geography associated with the arrival and fulfillment of the Midnight Cry in Millerite history identifies a location where there was water, representing the outpouring of the Holy Spirit, and a point where God was raising up an army to proclaim the message to the world, which Sister White informs us went like a “tidal wave.” A tidal wave is not simply river water, it is water that is super empowered.

Реч „Exeter“ јесте назив једног града у Девону, у Енглеској. Њена етимологија може се пратити до староенглеског, у коме је био познат као „Exanceaster“ или „Execestre“. Сматра се да назив потиче од староенглеских речи „Exe“ (која се односи на реку Exe, на којој је град смештен) и „ceaster“ (у значењу „римска тврђава“ или „утврђени град“). Према томе, „Exeter“ значи или „тврђава на реци Exe“, или „утврђени град крај реке Exe“. Географија повезана са доласком и испуњењем Поноћног поклича у милеритској историји указује на место где је било воде, која представља изливање Светога Духа, и на тачку на којој је Бог подизао војску да објави поруку свету, за коју нас сестра Вајт обавештава да је ишла попут „плимног таласа“. Плимни талас није просто речна вода; то је вода која је надмоћно оснажена.

Millerite history was the fulfillment of the parable of the ten virgins, and when the one hundred and forty-four thousand are brought to the conclusion of the sealing time, they will repeat the waymarks identified at the beginning of the sealing time, and also the history of the Exeter camp meeting. An angel will descend with a testing message that is required to be eaten. That message will lead to the foundations, and it will confront the two classes with the “seven times,” of Leviticus twenty-six. It will include the Revelation of Jesus Christ, that is represented by Peter as an acceptance that Jesus was anointed as the Christ, when the divine symbol descended in the form of a dove, typifying September 11, 2001. It will include the understanding that Jesus is the divine Son of God, and also that by Jesus taking upon His divine being the flesh of fallen mankind, He is also the Son of man.

Милеритска историја била је испуњење приче о десет девојака, а када сто четрдесет и четири хиљаде буду доведене до закључка времена запечаћења, поновиће међаше препознате на почетку времена запечаћења, као и историју саборног скупа у Ексетеру. Анђео ће сићи с поруком кушања коју је потребно појести. Та порука ће водити ка темељима, и суочиће те две класе са „седам времена“ из Левитске двадесет и шесте. Она ће обухватити Откривење Исуса Христа, које Петар представља као прихватање да је Исус помазан као Христос, када је божански симбол сишао у облику голуба, предочавајући 11. септембар 2001. године. Она ће обухватити разумевање да је Исус божански Син Божји, а такође и да је, тиме што је Исус на своје божанско биће узео тело палог човечанства, Он исто тако и Син човечји.

These truths will produce two classes of worshippers, as they did post-September 11, 2001. The two classes were represented at the Exeter camp meeting, for at that camp meeting there was a tent set up by a group from Watertown, who rejected the message of the Midnight Cry as presented through Samuel Snow. They held counterfeit meetings that were so loud and emotional the leaders of the meetings of Snow went to them and informed them to quiet down. At the camp meeting there were two classes manifested, and both professed to be associated with water, but one was a counterfeit and represented the foolish who were without oil. The group in the Exeter tent were the army who were the city, that was also a fort, for they were typifying Ezekiel’s dead dry bones who are raised up as a mighty army at the message of the Midnight Cry.

Ове истине ће произвести две класе богослужитеља, као што су то учиниле после 11. септембра 2001. Те две класе биле су представљене на логорском састанку у Ексетеру, јер је на том логорском састанку била подигнута шатра једне групе из Вотертауна, која је одбацила вест Поноћног вапаја како је била изнета преко Самуила Сноуа. Они су одржавали кривотворене скупове који су били толико гласни и емотивни да су вође Сноуових састанака отишле к њима и обавестиле их да се утишају. На том логорском састанку испољиле су се две класе, и обе су исповедале да су повезане с водом, али једна је била кривотворина и представљала је луде девојке које су биле без уља. Група у ексетерској шатри била је војска која је била град, који је уједно био и тврђава, јер су они представљали Језекиљеве мртве сухе кости које се подижу као моћна војска на вест Поноћног вапаја.

In the history where those two classes are manifested Peter represented both classes. His confession that identified Jesus as the Christ, and the Son of God was produced by the inspiration of the Holy Spirit, for Christ plainly told him, “Flesh and blood hath not revealed it unto thee, but my Father which is in heaven.” When Jesus then informed the disciples of the cross, Peter, lacking the influence of the Holy Spirit at that moment, took Christ, “and began to rebuke Him, saying, Be it far from thee, Lord: this shall not be unto thee. But He turned, and said unto Peter, Get thee behind me, Satan: thou art an offence unto me: for thou savourest not the things that be of God, but those that be of men.”

У историји у којој се те две класе испољавају, Петар је представљао обе класе. Његово признање, којим је Исуса препознао као Христа и Сина Божјег, било је проузроковано надахнућем Светога Духа, јер му је Христос јасно рекао: „Тело и крв нису ти то открили, него Отац мој који је на небесима.“ Када је Исус потом обавестио ученике о крсту, Петар је, лишен у том тренутку утицаја Светога Духа, узео Христа, „и поче Га укоревати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе. А Он се окрену и рече Петру: Иди од мене, Сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божје, него што је људско.“

The emotional outburst of Peter aligned with the emotional worship that was occurring in the Watertown tent when Samuel Snow was presenting the message of the Midnight Cry. At that level Peter represents those who are candidates to be among the one hundred and forty-four thousand. Those candidates represent a class that has the oil, which is the Holy Spirit, and it is the message and it is the character, and the other class lacks the oil. In the setting of Caesarea Philippi, Christ began to unfold “that he must go unto Jerusalem, and suffer many things of the elders and chief priests and scribes, and be killed, and be raised again the third day.”

Петров емотивни излив био је у складу са емотивним богослужењем које се одвијало у ватертаунском шатору када је Самјуел Сноу излагао поруку Поноћног поклича. На том нивоу Петар представља оне који су кандидати да буду међу сто четрдесет и четири хиљаде. Ти кандидати представљају класу која има уље, које је Свети Дух, и то је порука и то је карактер, а друга класа нема уља. У оквиру збивања у Кесарији Филиповој, Христос је почео да открива „да му ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и првосвештеника и књижевника, и бити убијен, и трећи дан устати“.

The disappointment of the disciples when those events were actually fulfilled at the cross is the history Sister White employs to illustrate the disappointment of October 22, 1844, and the disappointment of the Hebrews at the Red Sea crossing with Pharaoh’s army closing in and the waters of the sea in front of them. All of those witnesses identify the soon coming Sunday law, and the revelation of verses thirteen to fifteen of Daniel eleven, provides the testimony of the events that lead to that Sunday law. In doing so they also represent the “portion of the prophecy of Daniel relating to the last days.”

Разочарање ученика када су се ти догађаји заиста испунили на крсту јесте историја коју сестра Вајт употребљава да би илустровала разочарање од 22. октобра 1844. године, као и разочарање Јевреја при преласку преко Црвеног мора, када се фараонова војска приближавала, а пред њима су биле морске воде. Сви ти сведоци указују на скори долазак недељног закона, а откривење стихова тринаест до петнаест у Данилу једанаест пружа сведочанство о догађајима који воде ка том недељном закону. Чинећи то, они такође представљају „део Даниловог пророчанства који се односи на последње дане.“

We will continue this study in the next article.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.

“A careful study of types and antitypes led to the observation that the crucifixion of Christ took place on the very day in the yearly round of ceremonies given to Israel when the Passover lamb was slain. Would not the cleansing of the sanctuary typified in the Day of Atonement—falling on the tenth day of the seventh month—likewise take place on the very day in the year celebrated in the type? (see The Great Controversy, 399). This, according to the true Mosaic reckoning of time, would be October 22. Early in August, 1844, at a camp meeting at Exeter, New Hampshire, this view was introduced and it was accepted as the date for the fulfillment of the prophecy of the 2300 days. The parable of the ten virgins in Matthew 25:1–13 took on particular significance—the tarrying of the bridegroom, the waiting and slumbering of those who awaited the marriage, the cry at midnight, the shutting of the door, et cetera. The message that Christ was coming on October 22 came to be known as the ‘midnight cry.’ ‘The ‘midnight cry,’ wrote Ellen White, ‘was heralded by thousands of believers.’ She added:

„Пажљиво проучавање типова и антитипова довело је до запажања да се Христово распеће одиграло управо онога дана у годишњем кругу обреда датих Израиљу када је било заклано пасхално јагње. Не би ли и очишћење светиње, које је било предзнаковано Даном помирења — падајући на десети дан седмога месеца — исто тако наступило управо онога дана у години који је у типу био празнован? (види The Great Controversy, 399). То би, према истинском мојсијевском рачунању времена, био 22. октобар. Почетком августа 1844. године, на једном логорском сабрању у Ексетеру, у Њу Хемпширу, ово гледиште је било изнесено, и оно је било прихваћено као датум испуњења пророчанства о 2300 дана. Причa о десет девојака у Матеју 25,1–13 добила је нарочит значај — жениково одлагање, чекање и дремање оних који су очекивали свадбу, повик у поноћ, затварање врата, и тако даље. Вест да Христос долази 22. октобра постала је позната као „поноћни повик“. „‘Поноћни повик’, писала је Елен Вајт, ‘објављивале су хиљаде верника.’“ Она је додала:“

“‘Like a tidal wave the [seventh-month] movement swept over the land. From city to city, from village to village, and into remote country places it went, until the waiting people of God were fully aroused.—The Great Controversy, 400.’

„Као плимни талас, покрет [седмога месеца] прешао је преко земље. Из града у град, из села у село, и у удаљена сеоска места, ширио се, све док Божји народ који је чекао није био потпуно пробуђен.—Велика борба, 400.“

“The rapidity with which the message spread is depicted by writers cited by L. E. Froom:

„Брзина којом се вест ширила описана је код писаца које наводи L. E. Froom:“

“‘Bates left the record that the Exeter message ‘flew as it were upon the wings of the wind.’ Men and women sped by rail and water, by stagecoach and horseback, with bundles of books and papers, distributing them as ‘profusely as the leaves of autumn.’ White said, ‘The work before us was to fly to every part of that wide field, sound the alarm, and wake the slumbering ones.’ And Wellcome adds that the movement broke forth like the released waters of a dam. Fields of ripened grain were left standing unharvested, and full-grown potatoes left undug in the ground. The coming of the Lord was nigh. There was no time now for such earthly things.—The Prophetic Faith of Our Fathers, Vol. IV, p. 816.

„Bates je ostavio zapis da je poruka iz Exetera „letela, takoreći, na krilima vetra“. Muškarci i žene žurili su železnicom i vodenim putevima, diližansom i na konjima, sa svežnjevima knjiga i spisa, razdeljujući ih „obilno kao jesenje lišće“. White je rekao: „Delo koje je stajalo pred nama bilo je da poletimo u svaki deo toga širokog polja, oglasimo uzbunu i probudimo usnule.“ A Wellcome dodaje da je pokret izbio kao vode oslobođene iz brane. Polja sazrelog žita ostajala su da stoje nepožnjevena, a potpuno izrastao krompir ostavljan je neizvađen u zemlji. Dolazak Gospodnji bio je blizu. Sada više nije bilo vremena za takve zemaljske stvari.—The Prophetic Faith of Our Fathers, Vol. IV, p. 816.

“As an eyewitness and participant in the movement, Ellen White described the character of the rapidly accelerating work:

„Као очевидац и учесник у покрету, Елен Вајт је описала карактер рада који се убрзано развијао:“

“‘Believers saw their doubt and perplexity removed, and hope and courage animated their hearts. The work was free from those extremes which are ever manifested when there is human excitement without the controlling influence of the word and Spirit of God…. It bore the characteristics that mark the work of God in every age. There was little ecstatic joy, but rather deep searching of heart, confession of sin, and forsaking of the world. A preparation to meet the Lord was the burden of agonizing spirits….

„Верници су видели како су њихова сумња и недоумица уклоњене, а нада и храброст испуниле су њихова срца. То дело било је слободно од оних крајности које се увек испољавају када постоји људско узбуђење без управљачког утицаја речи и Духа Божјег…. Оно је носило обележја која означавају дело Божје у сваком веку. Било је мало заносне радости, али зато дубоко испитивање срца, признање греха и одрицање од света. Припрема за сусрет с Господом била је терет духова у агонији….“

“‘Of all the great religious movements since the days of the apostles, none have been more free from human imperfection and the wiles of Satan than was that of the autumn of 1844. Even now, after the lapse of many years [1888], all who shared in that movement and who have stood firm upon the platform of truth still feel the holy influence of that blessed work and bear witness that it was of God.—Ibid., 400, 401.’

„Од свих великих верских покрета од времена апостола, ниједан није био слободнији од људске несавршености и Сотониних лукавстава него онај из јесени 1844. године. И сада, после протека многих година [1888], сви који су учествовали у том покрету и који су чврсто стајали на платформи истине још увек осећају свети утицај тог благословеног дела и сведоче да је оно било од Бога.—Ibid., 400, 401.”

“In spite of the evidences of a work sweeping across the land and drawing thousands into the fellowship of the Second Advent, and some two hundred ministers from various churches united in spreading the message, [See C. M. Maxwell, Tell it to the world, pp. 19, 20.] the Protestant churches as a whole spurned it and used every means at their command to prevent the belief in Christ’s soon coming from spreading. No one dared to mention in a church service the hope of the soon coming of Jesus, but to those awaiting the event it was quite different.

„Упркос доказима о делу које се ширило преко земље и привлачило хиљаде у заједништво Другог адвента, и око две стотине проповедника из разних цркава који су се ујединили у ширењу ове поруке, [Види C. M. Maxwell, Tell it to the world, стр. 19, 20.] протестантске цркве у целини су је с презиром одбациле и употребиле сва средства која су им стајала на располагању да спрече ширење веровања у Христов скори долазак. Нико се није усуђивао да на црквеном богослужењу помене наду у скори Исусов долазак, али за оне који су очекивали тај догађај било је сасвим друкчије.“

“Ellen White told what it was like:

„Елен Вајт је описала како је то изгледало:

“‘Every moment seemed precious and of the utmost importance to me. I felt that we were doing work for eternity, and that the careless and uninterested were in the greatest peril. My faith was unclouded, and I appropriated the precious promises of Jesus to myself….

„Сваки тренутак ми се чинио драгоценим и од највеће важности. Осећала сам да обављамо дело за вечност и да су немарни и незаинтересовани у највећој опасности. Моја вера није била ничим помрачена, и присвајала сам себи драгоцена Исусова обећања….“

“‘With diligent searching of hearts and humble confession we came prayerfully up to the time of expectation. Every morning we felt that it was our first business to secure the evidence that our lives were right before God. We realized that if we were not advancing in holiness we were sure to retrograde. Our interest for each other increased; we prayed much with and for one another.

„Са марљивим испитивањем срца и понизним признањем греха, у молитвеном духу дошли смо до времена очекивања. Сваког јутра осећали смо да нам је прва дужност да стекнемо доказ да су наши животи исправни пред Богом. Схватили смо да, ако не напредујемо у светости, сигурно ћемо назадовати. Наше занимање једних за друге се повећавало; много смо се молили једни с другима и једни за друге.״

“‘We assembled in the orchards and groves to commune with God and to offer up our petitions to Him, feeling more clearly His presence when surrounded by His natural works. The joys of salvation were more necessary to us than our food and drink. If clouds obscured our minds we dared not rest or sleep till they were swept away by the consciousness of our acceptance with the Lord.—Life Sketches of James White and Ellen G. White (1880), 188, 189.” Arthur White, The Ellen White Biography, volume 1, 51, 52.

„Окупљали смо се у воћњацима и гајевима да општимо с Богом и да Му узносимо своје молбе, осећајући јасније Његово присуство када смо били окружени Његовим делима у природи. Радости спасења биле су нам потребније него наша храна и пиће. Ако би облаци помрачили наше умове, не бисмо се усуђивали да отпочинемо нити да заспимо док не би били уклоњени свешћу о томе да смо прихваћени код Господа.—Life Sketches of James White and Ellen G. White (1880), 188, 189.” Arthur White, The Ellen White Biography, volume 1, 51, 52.