The Battle of Raphia and the Battle of Panium are two distinct historical events that occurred in different periods and contexts, but they both have significance in the history of ancient Judea and its surrounding regions. The Battle of Raphia took place in 217 BC. The Battle of Panium occurred in 200 BC between the Seleucid kingdom (king of the north) and the Ptolemaic kingdom (king of the south). These two battles are identified in verses eleven through fifteen of Daniel chapter eleven. These two battles preceded the Maccabean Revolt in 167 BC.

Битка код Рафије и битка код Панијума јесу два различита историјска догађаја која су се одиграла у различитим раздобљима и околностима, али оба имају значај у историји древне Јудеје и околних области. Битка код Рафије одиграла се 217. године пре Христа. Битка код Панијума догодила се 200. године пре Христа између Селеукидског царства (цара севера) и Птолемејског царства (цара југа). Ове две битке препознате су у стиховима једанаестом до петнаестом једанаестог поглавља Књиге пророка Данила. Ове две битке претходиле су Макавејском устанку 167. године пре Христа.

The Battle of Panium took its name from the nearby geographical feature, Mount Panium, where the conflict occurred. The name Panium is derived from the Greek god Pan, to whom a temple was there dedicated. The site was known as Panium due to its association with the worship of Pan. The temple complex was often referred to as the Sanctuary of Pan, emphasizing its role as a place of religious devotion and worship dedicated to the god Pan. The term “Nymphaeum” refers to a monument or shrine dedicated to water nymphs in ancient Greek and Roman religion. The temple complex at Panium included a grotto and natural spring, which were believed to be inhabited by nymphs, and thus it was sometimes referred to as the Nymphaeum of Panium.

Битка код Панијума добила је своје име по оближњем географском обележју, гори Панијум, где се сукоб одиграо. Име Панијум потиче од грчког бога Пана, коме је тамо био посвећен храм. Место је било познато као Панијум због своје повезаности са обожавањем Пана. Храмски комплекс се често називао Светиштем Пана, чиме се наглашавала његова улога као места религиозне побожности и богослужења посвећеног богу Пану. Израз „Нимфејум” односи се на споменик или светилиште посвећено воденим нимфама у старогрчкој и римској религији. Храмски комплекс у Панијуму обухватао је пећину и природни извор, за које се веровало да су настањени нимфама, те се стога понекад називао Нимфејумом Панијума.

After the city was rebuilt and expanded by Herod Philip, son of Herod the Great, it was known as Caesarea Philippi in honor of the Roman Emperor Caesar Augustus and Herod Philip himself. The temple complex was an important religious center within this city.

Након што је град обновио и проширио Ирод Филип, син Ирода Великог, био је познат као Кесарија Филипова у част римског цара Августа и самог Ирода Филипа. Храмски комплекс био је важно верско средиште унутар овога града.

During the reign of Emperor Augustus, the temple was rededicated or renamed in honor of Augustus, reflecting the imperial cult and the integration of Roman religious practices into the local religious landscape. The area near the ancient city of Caesarea Philippi, where the temple of Pan was located, was sometimes referred to as the “Gates of Hell” or the “Gates of Hades.”

Током владавине цара Августа, храм је поново посвећен или преименован у част Августа, одражавајући царски култ и укључивање римских верских обичаја у локални верски пејзаж. Подручје у близини древног града Кесарије Филипове, где се налазио Панов храм, понекад је називано „врата пакла“ или „врата Ада“.

In verses sixteen through nineteen of Daniel chapter eleven, the three geographical areas of conquest that pagan Rome was to overcome in order to be established as the fourth kingdom of Bible prophecy and the king of the north in the chapter, are represented. In verse sixteen, the Roman general Pompey is identified as conquering Syria in 65 BC, and then Jerusalem in 63 BC. Verses seventeen through nineteen identify Julius Caesar’s conquering of Egypt, the third of the three obstacles. The Battle of Actium in 31 BC, marks the beginning of the three hundred and sixty years that pagan Rome would rule supremely in fulfillment of verse twenty-four, of Daniel chapter eleven.

У стиховима шеснаест до деветнаест једанаестог поглавља Данила представљена су три географска подручја освајања која је пагански Рим требало да савлада да би био утврђен као четврто царство библијског пророштва и као цар севера у том поглављу. У шеснаестом стихy, римски војсковођа Помпеј је приказан као онај који је освојио Сирију 65. године пре Христа, а затим Јерусалим 63. године пре Христа. Стихови седамнаест до деветнаест указују на то да је Јулије Цезар освојио Египат, трећу од те три препреке. Битка код Акцијума 31. године пре Христа означава почетак три стотине и шездесет година током којих ће пагански Рим владати врховно, у испуњењу двадесет четвртог стиха једанаестог поглавља Данила.

In verse twenty the reign of Augustus Caesar is marked, and in that history, Jesus was born. Then in verses twenty-one and twenty-two the wicked Tiberius Caesar’s reign is identified, thus marking the crucifixion of Christ. In verse twenty-three, the league which the Maccabean Jews entered into with pagan Rome is marked, and thus the flow of history that began in verse eleven is halted, and the historical narrative drops back to the period of 161 BC to 158 BC.

У двадесетом стиху означена је владавина Августа Цезара, и у тој историји Исус је рођен. Затим се у стиховима двадесет првом и двадесет другом означава владавина злог Тиберија Цезара, чиме се обележава Христово распеће. У двадесет трећем стиху означен је савез у који су Макавејски Јевреји ступили са незнабожачким Римом, и тиме се ток историје који је започео у једанаестом стиху зауставља, а историјски наратив враћа се на раздобље од 161. до 158. године пре Христа.

Verse twenty-three represents the line of the Maccabees, and though it does not provide all the details of their prophetic line, the record of history does. In 217 BC, the Battle of Raphia took place, and in the aftermath a child king left Egypt vulnerable. As the Seleucid and Greek kings made plans to deal with the child king in the year 200 BC, Rome inserted itself into the history and became the defender of the Egyptian child king. In the same year the Battle of Panium took place. Then in 167 BC the guerilla warfare of the Maccabees, began.

Двадесет и трећи стих представља лозу Макавеја, и премда не износи све појединости њихове пророчке лозе, историјски запис то чини. Године 217. пре Христа одиграла се битка код Рафије, а након ње је један дечак-краљ оставио Египат рањивим. Док су селевкидски и грчки цареви правили планове како да се обрачунају с дечаком-краљем године 200. пре Христа, Рим се умешао у историју и постао заштитник египатског дечака-краља. Исте године одиграла се битка код Панијума. Потом је 167. пре Христа отпочело герилско ратовање Макавеја.

The Maccabean revolt began in Modein in 167 BC, and it consisted of the Maccabees not only engaging against the Seleucid Empire, but also engaging the Jews that they had determined were in alliance with the Seleucids. The revolt was religiously motivated, and it was carried out against an internal and external enemy. In 164 BC the Maccabees rededicated the temple, and this event is commemorated by the Jewish celebration of Hanukkah. In that year the infamous Antiochus Epiphanes died. Then from 161 BC to 158 BC the “league” of verse twenty-three was entered into with Rome.

Макавејски устанак започео је у Модеину 167. године пре Христа, и састојао се у томе што су Макавејци не само ступили у борбу против Селеукидског царства, него су се борили и против Јевреја за које су утврдили да су у савезу са Селеукидима. Устанак је био верски мотивисан и вођен је против унутрашњег и спољашњег непријатеља. Године 164. пре Христа Макавејци су поново посветили храм, и тај догађај се обележава јеврејским празником Хануком. Те године је умро озлоглашени Антиох Епифан. Потом је од 161. до 158. године пре Христа склопљен „савез“ из двадесет трећег стиха са Римом.

The only direct reference to the Maccabees, their revolt and their league with Rome, is found in verse twenty-three, but the history of the dynasty, called the Hasmonean Dynasty began at Modein in 167 BC, and continued to the time of the cross. The final representatives of the Hasmonean Dynasty were the Pharisees of Christ’s time period. Therefore, there is a prophetic line of the history of apostate Judaism as represented by the Maccabees which began in 167 BC at the revolt of Modein, which ends in verses twenty-one and twenty-two when Jesus was crucified.

Једино непосредно упућивање на Макавејце, њихову побуну и њихов савез са Римом, налази се у двадесет трећем стиху, али историја династије, назване Хасмонејска династија, започела је у Модину 167. године пре Христа и трајала до времена крста. Последњи представници Хасмонејске династије били су фарисеји из Христовог времена. Стога постоји пророчка линија историје отпадничког јудаизма, представљеног Макавејцима, која је започела 167. године пре Христа побуном у Модину, а завршава се у двадесет првом и двадесет другом стиху, када је Исус био распет.

Their history reached a turning point in verse sixteen, when Rome, for the first time, through Pompey, conquered Jerusalem. His primary motivation for bringing the destruction upon Jerusalem at that time was a dispute among two factions of the Hasmonean Dynasty. From that point in time (63 BC), Judah was under Roman rule. The Hasmonean Dynasty of the Maccabees begins prophetically at the battle of Modein in 167 BC, then is placed under subjection to Rome in 63 BC. Soon after the beginning of that history the Maccabees initiated and entered into a league with Rome from 161 BC to 158 BC. They were in subjection to Rome from 63 BC until the cross and the ultimate destruction of Jerusalem in the year 70.

Њихова историја достигла је прекретницу у шеснаестом стиху, када је Рим, по први пут, посредством Помпеја, освојио Јерусалим. Његов основни мотив за навођење тог разорења на Јерусалим у то време био је спор између двеју струја хасмонејске династије. Од тог тренутка (63. пре Христа), Јуда је био под римском влашћу. Хасмонејска династија Макавеја пророчки почиње битком код Модеина 167. пре Христа, а затим је 63. пре Христа стављена у потчињеност Риму. Убрзо након почетка те историје, Макавеји су покренули и ступили у савез са Римом од 161. пре Христа до 158. пре Христа. Били су у потчињености Риму од 63. пре Христа до крста и коначног разорења Јерусалима 70. године.

The prophetic line of the Maccabees is the line of apostate Judaism, and it therefore typifies the line of apostate Protestantism. From the Battle of Panium until the Sunday law of verse sixteen the prophetic events of 200 BC, 167 BC, 164 BC, and the league from 161 BC to 158 BC will be repeated in the history of apostate Protestantism. These waymarks will occur in the history of the eighth president who is of the seven in advance of the Sunday law. 200 BC represents the external line of the Republican horn in relation to 167 BC, representing the internal line of the apostate Protestant horn.

Пророчка линија Макавеја јесте линија отпалог јудаизма, и стога она представља типолошку слику линије отпалог протестантизма. Од битке код Панијума па све до недељног закона из шеснаестог стиха, пророчки догађаји из 200. пре Хр., 167. пре Хр., 164. пре Хр., и савез од 161. пре Хр. до 158. пре Хр., биће поновљени у историји отпалог протестантизма. Ове прекретнице појавиће се у историји осмог председника који је од седморице, пре недељног закона. 200. пре Хр. представља спољашњу линију републиканског рога у односу на 167. пре Хр., који представља унутрашњу линију рога отпалог протестантизма.

These waymarks are essentially hidden within the historical line of the Hasmonean Dynasty, but none-the-less form part of the hidden history of verse forty of Daniel eleven. It is a line that is part of the “that portion of the prophecy of Daniel relating to the last days.”

Ове прекретнице су у суштини скривене унутар историјске линије Хасмонејске династије, али ипак сачињавају део скривене историје четрдесетог стиха једанаесте главе Данила. То је линија која представља део „оног дела Даниловог пророчанства који се односи на последње дане“.

The fact that Judaism celebrates Hanukkah in memory of the revolt of the Maccabees, does not define the Maccabees as righteous. Due to rebellion the shekinah never returned to the temple that was rebuilt after the captivity of seventy years. The final prophetic message came through Malachi roughly two centuries before the Maccabees. The history of the Maccabees identifies that they allowed their political leaders to also function as high priest, the very sin that the Egyptian Ptolemy attempted, and that King Uzziah also attempted. Tradition identifies that God intervened to prevent Ptolemy from the sacrilegious action, and God’s Word identifies directly that God did intervene when king Uzziah attempted to perform the work of the priest and king. The final fruit of their dynasty was the Pharisees. There is no reason to conclude the Maccabees were a symbol of righteousness, in spite of the historical reverence modern Judaism’s Jews may hold to.

Чињеница да јудаизам прославља Хануку у спомен на устанак Макавејаца не одређује Макавејце као праведне. Због побуне, шекина се никада није вратила у храм који је био поново сазидан после седамдесетогодишњег ропства. Последња пророчка порука дошла је кроз Малахију отприлике два века пре Макавејаца. Историја Макавејаца показује да су допустили да њихове политичке вође истовремено врше и службу првосвештеника, управо онај грех који је египатски Птолемеј покушао да учини, и који је и цар Озија такође покушао да учини. Предање сведочи да је Бог интервенисао да спречи Птолемеја у том светогрдном чину, а Реч Божја непосредно показује да је Бог заиста интервенисао када је цар Озија покушао да обавља дело свештеника и цара. Коначни плод њихове династије били су фарисеји. Нема разлога закључити да су Макавејци били симбол праведности, упркос историјском поштовању које савремени Јевреји у јудаизму могу гајити према њима.

The Protestant reformation began in the time of Luther, and it was a progressive development. It was not a new tradition, for Jesus and His disciples were Protestants. It was an awakening to the darkness of the history where Luther and other reformers were awakened. The climax of that progressive reformation was the Millerite movement. God did not only need to awaken the early reformers to the sins of Babylon, but He intended to bring them into the full understanding of His law, and His work in the heavenly sanctuary. On April 19, 1844 the Protestants rejected the increasing light of the reformation and became apostate Protestantism.

Протестантска реформација започела је у време Лутера и представљала је постепени развој. Она није била ново предање, јер су Исус и Његови ученици били протестанти. Било је то буђење из таме историје, у којој су се пробудили Лутер и други реформатори. Врхунац те постепене реформације био је милеритски покрет. Богу није било потребно само да ране реформаторе пробуди за грехе Вавилона, него је намеравао да их доведе до потпуног разумевања Свога закона и Свога дела у небеској светињи. Дана 19. априла 1844. протестанти су одбацили све већу светлост реформације и постали отпаднички протестантизам.

The faithful Millerites then were “given the mantle” and directed into the Most Holy Place to finish the work to become mature Protestant Christians. In 1863 those who had been given the mantle, through disobedience, set aside the mantle of Protestantism, and took the mantle of Laodicea. In the final period of the sealing of the one hundred and forty-four thousand, which began twenty-two years after September 11, 2001, in 2023, the Lion of the tribe of Judah is unsealing the truths that fill up the hidden history of verse forty of Daniel chapter eleven, which is the history from the collapse of the Soviet Union in 1989 unto the soon coming Sunday law. In doing this, He has unsealed the history of apostate Judaism as a symbol of apostate Protestantism.

Верним милеритима је тада „дат плашт“ и били су упућени у Светињу над светињама да доврше дело како би постали зрели протестантски хришћани. Године 1863. они којима је био дат плашт, кроз непослушност, одложили су плашт протестантизма и узели плашт Лаодикеје. У завршном раздобљу запечаћивања сто четрдесет и четири хиљаде, које је отпочело двадесет и две године после 11. септембра 2001, 2023. године, Лав из племена Јудина скида печате са истина које попуњавају скривену историју четрдесетог стиха једанаесте главе Данила, а то је историја од распада Совјетског Савеза 1989. па до ускоро долазећег недељног закона. Чинећи то, Он је скинуо печате са историје отпадничког јудаизма као симбола отпадничког протестантизма.

Both lines of God’s apostate people, whether those of literal Judah or spiritual Judah (both glorious lands), end at the conquering of Jerusalem, the former in 63 BC, and the latter at the soon coming Sunday law. Both lines represent warfare that is motivated by misguided religious convictions. Both lines represent a warfare against the religious philosophies of Greece, and both lines end up with the apostates being in subjection to Rome. I identify the three battles of verse forty representing the collapse of the Soviet Union in 1989, the Ukraine War, and Panium at the Sunday law for the purpose of identifying a distinction between those three battles and the three world wars.

Обе линије Божјег отпадничког народа, било оне дословне Јуде или духовне Јуде (обе славне земље), завршавају се освајањем Јерусалима, прва 63. године пре Христа, а друга при ускоро долазећем недељном закону. Обе линије представљају ратовање подстакнуто погрешно усмереним верским убеђењима. Обе линије представљају ратовање против верских филозофија Грчке, и обе се завршавају тиме што отпадници доспевају под власт Рима. Поистовећујем три битке из четрдесетог стиха са колапсом Совјетског Савеза 1989. године, ратом у Украјини и Панијумом при недељном закону, ради указивања на разлику између те три битке и три светска рата.

“God’s word has given warning of the impending danger; let this be unheeded, and the Protestant world will learn what the purposes of Rome really are, only when it is too late to escape the snare. She is silently growing into power. Her doctrines are exerting their influence in legislative halls, in the churches, and in the hearts of men. She is piling up her lofty and massive structures in the secret recesses of which her former persecutions will be repeated. Stealthily and unsuspectedly she is strengthening her forces to further her own ends when the time shall come for her to strike. All that she desires is vantage ground, and this is already being given her. We shall soon see and shall feel what the purpose of the Roman element is. Whoever shall believe and obey the word of God will thereby incur reproach and persecution.” The Great Controversy, 581.

„Божја реч је дала упозорење о надолазећој опасности; нека то остане без пажње, и протестантски свет ће сазнати какве су уистину намере Рима тек онда када буде прекасно да умакне замци. Она тихо расте у сили. Њена учења врше свој утицај у законодавним дворанама, у црквама и у срцима људи. Она подиже своја узвишена и масивна здања, у чијим ће се скривеним одајама поновити њена ранија прогонства. Поткрадајући се и непримећено, она јача своје снаге да би остварила своје циљеве када дође време да удари. Све што она жели јесте повољан положај, а он јој се већ даје. Ускоро ћемо видети и осетити каква је намера римског елемента. Ко год буде веровао и био послушан Божјој речи, тиме ће навући на себе прекор и прогонство.“ The Great Controversy, 581.

From verse ten, which identifies the collapse of the Soviet Union in 1989, unto the Battle of Panium in verse fifteen, the papacy has been “strengthening her forces to further her own ends when the time shall come for her to strike.” These verses identify the prophetic circumstances that are the “snare” that has been prepared by the papacy, which will be impossible to “escape.” In the final engagement, represented by the Battle of Panium, the image of the beast will be formed in the United States. The formation of that image is the final test for God’s people of the last days.

Од десетог стиха, који означава распад Совјетског Савеза 1989. године, па све до битке код Панијума у петнаестом стиху, папство је „јачало своје снаге да би унапредило сопствене циљеве када дође време да удари“. Ови стихови указују на пророчке околности које су „замка“ коју је папство припремило, из које ће бити немогуће „умаћи“. У завршном сукобу, представљеном битком код Панијума, лик звери биће образован у Сједињеним Америчким Државама. Образовање тог лика јесте коначна проба за Божји народ последњих дана.

“The Lord has shown me clearly that the image of the beast will be formed before probation closes; for it is to be the great test for the people of God, by which their eternal destiny will be decided. … In Revelation 13 this subject is plainly presented; [Revelation 13:11–17, quoted].

„Господ ми је јасно показао да ће лик звери бити начињен пре него што се време милости заврши; јер то треба да буде велики испит за Божји народ, којим ће бити одлучена њихова вечна судбина. … У 13. глави Откривења овај предмет је јасно изложен; [Откривење 13:11–17, цитирано].“

“This is the test that the people of God must have before they are sealed. All who proved their loyalty to God by observing His law, and refusing to accept a spurious sabbath, will rank under the banner of the Lord God Jehovah, and will receive the seal of the living God. Those who yield the truth of heavenly origin and accept the Sunday sabbath, will receive the mark of the beast.” Manuscript Releases, volume 15, 15.

„Ово је испит који Божји народ мора имати пре него што буде запечаћен. Сви који су доказали своју верност Богу држањем Његовог закона и одбијањем да прихвате лажну суботу, сврстаће се под заставу Господа Бога Јехове и примиће печат живога Бога. Они који одбаце истину небеског порекла и прихвате недељну суботу, примиће жиг звери.“ Manuscript Releases, volume 15, 15.

The formation of the image of the beast is represented by the period when the league of Rome was entered into. The Protestant horn of the United States became the daughters of Rome in 1844, and the beginning of their history is repeated at the end of their history when they once again determine to imitate their mother.

Обликовање лика звери представљено је раздобљем у којем је склопљен савез са Римом. Протестантски рог Сједињених Држава постао је кћери Рима 1844. године, а почетак њихове историје понавља се на крају њихове историје када поново одлуче да подражавају своју мајку.

“I saw that the two-horned beast had a dragon’s mouth, and that his power was in his head, and that the decree would go out of his mouth. Then I saw the Mother of Harlots; that the mother was not the daughters, but separate and distinct from them. She has had her day, and it is past, and her daughters, the Protestant sects, were the next to come on the stage and act out the same mind that the mother had when she persecuted the saints. I saw that as the mother has been declining in power, the daughters had been growing, and soon they will exercise the power once exercised by the mother.

„Видела сам да је звер са два рога имала змајева уста, и да је њена власт била у њеној глави, и да ће указ изаћи из њених уста. Потом сам видела Матер Блудница; да мајка нису биле кћери, него да је била одвојена и различита од њих. Њен дан је био и прошао, а њене кћери, протестантске секте, биле су следеће које су ступиле на позорницу и испољиле исти дух који је мајка имала када је прогонила свете. Видела сам да су, како је мајка опадала у сили, кћери расле, и ускоро ће вршити власт коју је некада вршила мајка.“

“I saw the nominal church and nominal Adventists, like Judas, would betray us to the Catholics to obtain their influence to come against the truth. The saints then will be an obscure people, little known to the Catholics; but the churches and nominal Adventists who know of our faith and customs (for they hated us on account of the Sabbath, for they could not refute it) will betray the saints and report them to the Catholics as those who disregard the institutions of the people; that is, that they keep the Sabbath and disregard Sunday.

„Видела сам да ће номинална црква и номинални адвентисти, као Јуда, издати нас католицима да би задобили њихов утицај и устали против истине. Свети ће тада бити неупадљив народ, мало познат католицима; али ће цркве и номинални адвентисти, који знају за нашу веру и наше обичаје (јер су нас мрзели због суботе, пошто је нису могли оповргнути), издати свете и пријавити их католицима као оне који не поштују установе народа; то јест, да држе суботу и занемарују недељу.“

“Then the Catholics bid the Protestants to go forward, and issue a decree that all who will not observe the first day of the week, instead of the seventh day, shall be slain. And the Catholics, whose numbers are large, will stand by the Protestants. The Catholics will give their power to the image of the beast. And the Protestants will work as their mother worked before them to destroy the saints. But before their decree bring or bear fruit, the saints will be delivered by the Voice of God.” Spalding and Magan, 1, 2.

„Тада ће католици позвати протестанте да пођу напред и издају уредбу да сви који не буду светковали први дан седмице, уместо седмога дана, буду погубљени. А католици, чији је број велик, стајаће уз протестанте. Католици ће дати своју силу лику звери. И протестанти ће радити као што је њихова мајка радила пре њих, да униште свете. Али пре него што њихова уредба донесе или уроди плодом, свети ће бити избављени Гласом Божјим.” Spalding and Magan, 1, 2.

In the passage there are two groups of “nominal,” which means “in name only,” that betray God’s faithful ones to the Catholics. Ellen White’s understanding of nominal churches and nominal Adventists is different than what they actually represent in the last days, for her understanding of a “nominal Adventist,” would have represented a Christian who professed to believe in the return of Christ. But the prophets speak more for the last days, than the days in which they lived, and a “nominal Adventist,” in the last days represents the Laodicean Seventh-day Adventist church, and the nominal churches are the descendants of those who became the daughters of Rome in 1844.

U tom odlomku postoje dve grupe „nominalnih“, što znači „samo po imenu“, koje izdaju Božje verne katolicima. Razumevanje Elen Vajt o nominalnim crkvama i nominalnim adventistima razlikuje se od onoga što oni zapravo predstavljaju u poslednjim danima, jer bi, prema njenom razumevanju, „nominalni adventista“ predstavljao hrišćanina koji tvrdi da veruje u Hristov povratak. Ali proroci govore više za poslednje dane nego za dane u kojima su živeli, i „nominalni adventista“ u poslednjim danima predstavlja laodikijsku Crkvu adventista sedmog dana, a nominalne crkve su potomci onih koji su 1844. godine postali kćeri Rima.

Seventh-day Adventists will hate the “obscure people,” who are God’s true representatives for they “cannot refute the Sabbath truth,” which represents the Sabbath of the land resting. The Seventh-day Adventist church professes to uphold the seventh-day as the day of worship, but in the last days the Sabbath they can not refute is the “seven times,” of Leviticus twenty-six, which was the first foundational truth they rejected in 1863.

Адвентисти седмога дана мрзеће „безначајни народ“, који су Божји истински представници, јер „не могу побити истину о суботи“, која представља суботу почивања земље. Црква адвентиста седмога дана исповеда да држи седми дан као дан богослужења, али у последњим данима субота коју не могу побити јесте „седам времена“ из Левитске двадесет шест, што је била прва темељна истина коју су одбацили 1863. године.

The passage that we are now addressing is identifying the prophetic dynamics associated with the history that begins at the soon coming Sunday law, but the final testing history that follows the Sunday law is first accomplished within the United States. At the Sunday law the United States will force the entire world to erect an image to the beast, but before they accomplish that work, they will have erected an image to the beast in the United States.

Одељак којим се сада бавимо идентификује пророчке динамике повезане са историјом која започиње ускоро долазећим недељним законом, али се завршна историја кушања, која следи након недељног закона, најпре остварује унутар Сједињених Држава. При недељном закону Сједињене Државе ће приморати читав свет да подигне лик звери, али пре него што изврше то дело, оне ће у Сједињеним Државама већ подићи лик звери.

“As America, the land of religious liberty, shall unite with the Papacy in forcing the conscience and compelling men to honor the false sabbath, the people of every country on the globe will be led to follow her example.” Testimonies, volume 6, 18.

„Када се Америка, земља верске слободе, уједини с Папством у приморавању савести и присиљавању људи да одају част лажној суботи, народи сваке земље на земаљској кугли биће наведени да следе њен пример.“ Testimonies, volume 6, 18.

“Foreign nations will follow the example of the United States. Though she leads out, yet the same crisis will come upon our people in all parts of the world.” Testimonies, volume 6, 395.

„Strani narodi poći će za primerom Sjedinjenih Država. Premda ona prednjači, ipak će ista kriza doći na naš narod u svim delovima sveta.” Testimonies, volume 6, 395.

The great test for the people of God, occurs before the Sunday law, for at the Sunday law probation closes for Seventh-day Adventists. The test is represented as the formation of the image of the beast, and the image of the beast is the combination of church and state, with the church in control of the relationship. Just as the Protestants became a daughter of Rome in 1844, and a daughter is the image of her mother, the apostate Protestants will accomplish a parallel work in the last days, for Jesus always illustrates the end of a thing with the beginning of a thing.

Велики испит за Божји народ настаје пре недељног закона, јер се при недељном закону завршава време милости за адвентисте седмог дана. Тај испит је представљен као образовање иконе звери, а икона звери јесте сједињење цркве и државе, при чему црква управља тим односом. Као што су протестанти постали кћи Рима 1844. године, а кћи је икона своје мајке, тако ће отпали протестанти извршити упоредно дело у последњим данима, јер Исус увек крај нечега приказује почетком нечега.

The history represented by the “league” of verse twenty-three of Daniel chapter eleven, represented a professed apostate people of the glorious land reaching out to form a union with Rome. 161 BC to 158 BC represents the formation of the image of the beast that culminates at the Sunday law.

Историја представљена „савезом“ из двадесет трећег стиха једанаестог поглавља Књиге пророка Данила представљала је народ славне земље који се отпаднички изјашњавао, пружајући руку да ступи у унију са Римом. Период од 161. пре Христа до 158. пре Христа представља образовање иконе звери које достиже своју кулминацију у закону о недељи.

We will continue this study in the next article.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.

“But what is the ‘image to the beast’? and how is it to be formed? The image is made by the two-horned beast, and is an image to the beast. It is also called an image of the beast. Then to learn what the image is like and how it is to be formed we must study the characteristics of the beast itself—the papacy.

„А шта је ‘икона звери’? и како треба да буде начињена? Икону прави звер са два рога, и она је икона звери. Она се такође назива иконом звери. Да бисмо, дакле, сазнали каква је та икона и како треба да буде начињена, морамо проучити обележја саме звери — папства.

“When the early church became corrupted by departing from the simplicity of the gospel and accepting heathen rites and customs, she lost the Spirit and power of God; and in order to control the consciences of the people, she sought the support of the secular power. The result was the papacy, a church that controlled the power of the state and employed it to further her own ends, especially for the punishment of ‘heresy.’ In order for the United States to form an image of the beast, the religious power must so control the civil government that the authority of the state will also be employed by the church to accomplish her own ends.” The Great Controversy, 443.

„Када се рана црква искварила одступањем од једноставности јеванђеља и прихватањем незнабожачких обреда и обичаја, изгубила је Духа и силу Божју; а да би владала савешћу народа, потражила је потпору световне власти. Резултат тога било је папство, црква која је управљала државном влашћу и служила се њоме ради остварења сопствених циљева, нарочито ради кажњавања „јереси“. Да би Сједињене Државе образовале лик звери, верска сила мора тако овладати грађанском влашћу да и ауторитет државе буде употребљен од стране цркве ради остварења њених сопствених циљева.“ Велика борба, 443.