In Daniel chapter eight, Daniel is given a vision of the kingdoms of Bible prophecy, and thereafter he hears a heavenly dialogue represented by a question and an answer.

У осмом поглављу Књиге пророка Данила, Данилу је дато виђење о царствима библијског пророштва, а потом чује небески разговор представљен кроз питање и одговор.

Then I heard one saint speaking, and another saint said unto that certain saint which spake, How long shall be the vision concerning the daily sacrifice, and the transgression of desolation, to give both the sanctuary and the host to be trodden under foot? And he said unto me, Unto two thousand and three hundred days; then shall the sanctuary be cleansed. Daniel 8:13, 14.

Тада чух једнога светога где говори; и други свети рече ономе светоме који говораше: Докле ће трајати виђење о свакодневној жртви и о преступу опустошења, да се и светиња и војска предају да буду погажене? И рече ми: До две хиљаде и три стотине дана; тада ће се светиња очистити. Данило 8:13, 14.

The first twelve verses represent the vision, and verses thirteen and fourteen identify another vision. As with the two different Hebrew words that are both translated as “take away,” and the two different Hebrew words that are both translated as “sanctuary,” in Daniel chapter eight there are also two different Hebrew words, that are both translated as “vision.”

Првих дванаест стихова представљају виђење, а стихови тринаести и четрнаести означавају друго виђење. Као што у осмом поглављу Књиге пророка Данила постоје две различите јеврејске речи које се обе преводе као „одузети“, и две различите јеврејске речи које се обе преводе као „светилиште“, тако постоје и две различите јеврејске речи које се обе преводе као „виђење“.

When it comes to the two words translated as “take away,” the theologians of Adventism argue that the words should both be understood to mean “remove.” When it comes to the two words translated as “sanctuary,” the theologians of Adventism argue that the words should both be understood to mean “God’s sanctuary”, and when it comes to the two words translated as “vision,” the theologians of Adventism, once again, gloss over the distinctions between the two words. The distinction was important enough to Daniel, that he purposely used two very different Hebrew words, so we should identify and uphold the distinction. The word “vision,” in verse thirteen is the Hebrew word “chazon,” and it means a dream, revelation, or oracle—a vision.

Када је реч о две речи преведене као „уклонити“, адвентистички теолози тврде да обе речи треба разумети у значењу „одстранити“. Када је реч о две речи преведене као „светилиште“, адвентистички теолози тврде да обе речи треба разумети као „Божје светилиште“, а када је реч о две речи преведене као „виђење“, адвентистички теолози, још једном, прелазе преко разлика између те две речи. Та разлика била је довољно важна Данилу да је намерно употребио две веома различите јеврејске речи, те би стога требало да ту разлику препознамо и одржимо. Реч „виђење“ у тринаестом стиху јесте јеврејска реч „chazon“, и она значи сан, откривење или пророчанство — виђење.

The word “vision,” occurs ten times in Daniel chapter eight, but it represents two different Hebrew words. “Chazon,” that is located in verse thirteen, is also found in verse one, then twice in verse two, of course verse thirteen, and one time in verses fifteen, seventeen and twenty-six. Seven of the ten times the word “vision” occurs in Daniel chapter eight, it is the word “chazon,” simply meaning “a vision”.

Реч „виђење“ појављује се десет пута у осмој глави Данила, али она представља две различите јеврејске речи. „Chazon“, која се налази у тринаестом стиху, налази се такође у првом стиху, затим два пута у другом стиху, наравно у тринаестом стиху, и једном у стиховима петнаест, седамнаест и двадесет шест. У седам од десет случајева у којима се реч „виђење“ појављује у осмој глави Данила, то је реч „chazon“, која једноставно значи „виђење“.

The other three times the word “vision” occurs in Daniel chapter eight, it is the Hebrew word “mareh,” meaning a view; or an appearance. In chapter eight, the Hebrew word “mareh,” is also translated one time not as “vision,” but as “appearance,” thus identifying more perfectly the meaning of the word. Why did Daniel use two different Hebrew words, that are so close in meaning that the translators would treat them as the same word? Does it matter?

Друга три пута када се реч „виђење“ јавља у осмој глави Данила, она је хебрејска реч „mareh“, која значи призор, или појаву. У осмој глави, хебрејска реч „mareh“ је такође једном преведена не као „виђење“, него као „појава“, чиме се још потпуније одређује значење те речи. Зашто је Данило употребио две различите хебрејске речи, које су толико блиске по значењу да би их преводиоци третирали као исту реч? Да ли је то важно?

“Every principle in the word of God has its place, every fact its bearing. And the complete structure, in design and execution, bears testimony to its Author. Such a structure no mind but that of the Infinite could conceive or fashion.” Education, 123.

„Свако начело у Речи Божјој има своје место, свака чињеница свој значај. А целокупна грађа, по замисли и извођењу, сведочи о своме Аутору. Такву грађу ниједан ум осим ума Бесконачнога не би могао ни да замисли ни да обликује.“ Education, 123.

The answer to the second question is Yes, that it really does matter why Daniel made the distinction, so it therefore becomes the responsibility of the student of prophecy to seek to understand the first question, which asks why Daniel made the distinction. The distinctions he made concerning the word translated as “sanctuary,” and the word translated as “take away,” have eternal consequences, so why would anyone expect less of an importance with the word translated as “vision?” “Every fact” has “its bearing” “in the word of God,” and impacts the prophetic “structure,” and the fulfillment of the prophecy when it is “executed.”

Одговор на друго питање јесте: Да, заиста је важно зашто је Данило начинио ту разлику; стога одговорност проучаваоца пророштва постаје да настоји да разуме прво питање, које гласи зашто је Данило начинио ту разлику. Разлике које је начинио у погледу речи преведене као „светиња“ и речи преведене као „укинути“ имају вечне последице, па зашто би ико очекивао мању важност у вези са речју преведеном као „виђење“? „Свака чињеница“ има „свој значај“ „у речи Божјој“ и утиче на пророчку „структуру“ и на испуњење пророштва када се оно „изврши“.

As we begin to consider the word “vision,” in chapter eight, a “fact” that has “bearing” on Daniel’s testimony, is who it was that answered the question of Daniel eight, verse thirteen with, “Unto two thousand and three hundred days; then shall the sanctuary be cleansed.”

Док почињемо да разматрамо реч „визија“ у осмом поглављу, једна „чињеница“ која има „значај“ за Данилово сведочанство јесте ко је био тај који је одговорио на питање из Данила осам, тринаестог стиха, речима: „До две хиљаде и три стотине дана; онда ће се светиња очистити.“

There are four facts that have a direct “bearing” upon Daniel chapter eight, which I intend to address. One is that the vision of the Ulai River has been identified as a prophecy for the last days, and it is also the symbol of the “knowledge” of the book of Daniel which was “unsealed” at the “time of the end” in 1798.

Постоје четири чињенице које имају непосредан „утицај” на осмо поглавље Данила, којима намеравам да се позабавим. Једна је да је визија о реци Улај препозната као пророчанство за последње дане, а уједно је и симбол „знања” књиге Данилове које је било „отпечатено” у „време краја” 1798. године.

“There is need of a much closer study of the Word of God. Especially should Daniel and the Revelation have attention as never before in the history of our work. We may have less to say in some lines, in regard to the Roman power and the papacy, but we should call attention to what the prophets and the apostles have written under the inspiration of the Spirit of God. The Holy Spirit has so shaped matters, both in the giving of the prophecy, and in the events portrayed, as to teach that the human agent is to be kept out of sight, hid in Christ, and the Lord God of heaven and His law are to be exalted.

„Потребно је много присније проучавање Речи Божје. Нарочито Данилу и Откривењу треба посветити пажњу као никада раније у историји нашега дела. Можда ћемо у неким правцима имати мање да кажемо у погледу римске силе и папства, али треба да скренемо пажњу на оно што су пророци и апостоли написали под надахнућем Духа Божјега. Свети Дух је тако уобличио ствари, како у давању пророштва тако и у догађајима који су приказани, да поучи како људски чинилац треба да остане ван видокруга, сакривен у Христу, а да Господ Бог небески и Његов закон буду узвишени.״

“Read the book of Daniel. Call up, point by point, the history of the kingdoms there represented. Behold statesmen, councils, powerful armies, and see how God wrought to abase the pride of men, and lay human glory in the dust. God alone is represented as great. In the vision of the prophet He is seen casting down one mighty ruler and setting up another. He is revealed as the monarch of the universe, about to set up His everlasting kingdom—the Ancient of days, the living God, the Source of all wisdom, the Ruler of the present, the Revealer of the future. Read and understand how poor, how frail, how short-lived, how erring, how guilty, is man in lifting up his soul unto vanity.

„Читајте књигу пророка Данила. Дозовите, тачку по тачку, историју царстава која су тамо представљена. Посматрајте државнике, савете, моћне војске, и видите како је Бог деловао да понизи гордост људи и баци људску славу у прах. Само је Бог представљен као велики. У виђењу пророка Он се види како обара једног моћног владара и поставља другога. Он се открива као владар васионе, који ће ускоро успоставити Своје вечно царство — Старац дана, живи Бог, Извор све мудрости, Управитељ садашњости, Откривалац будућности. Читајте и разумејте како је бедан, како крхак, како кратковек, како погрешив, како крив човек који подиже душу своју ка таштини.״

“The Holy Spirit through Isaiah points us to God, the living God, as the chief object of attention—to God as revealed in Christ. ‘Unto us a child is born, unto us a son is given: and the government shall be upon His shoulder: and His name shall be called Wonderful, Counsellor, The mighty God, The everlasting Father, The Prince of Peace’ [Isaiah 9:6].

„Свети Дух нас кроз Исаију упућује на Бога, живога Бога, као на главни предмет пажње — на Бога онако како је откривен у Христу. ‘Јер нам се роди дете, син нам се даде; и власт ће бити на рамену његову; и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира’ [Исаија 9:6].“

“The light that Daniel received direct from God was given especially for these last days. The visions he saw by the banks of the Ulai and the Hiddekel, the great rivers of Shinar, are now in process of fulfillment, and all the events foretold will soon have come to pass.

„Светлост коју је Данило примио непосредно од Бога била је дата нарочито за ове последње дане. Виђења која је видео на обалама Улаја и Хидекела, великих река Синара, сада су у процесу испуњења, и сви догађаји који су били проречени ускоро ће се збити.

“Consider the circumstances of the Jewish nation when the prophecies of Daniel were given. The Israelites were in captivity, their temple had been destroyed, their temple service suspended. Their religion had centered in the ceremonies of the sacrificial system. They had made the outward forms all-important, while they had lost the spirit of true worship. Their services were corrupted with the traditions and practices of heathenism, and in the performance of the sacrificial rites they did not look beyond the shadow to the substance. They did not discern Christ, the true offering for the sins of men. The Lord wrought to bring the people into captivity, and to suspend the services in the temple, in order that the outward ceremonies might not become the sum total of their religion. Their principles and practices must be purged from heathenism. The ritual service ceased in order that heart service might be revived. The outward glory was removed that the spiritual might be revealed.

„Размотрите околности јеврејског народа у време када су дата Данилова пророчанства. Израиљци су били у ропству, њихов храм био је разрушен, а храмовна служба обустављена. Њихова религија била је усредсређена на обреде жртвеног система. Спољашње облике учинили су најважнијим, док су изгубили дух истинског богослужења. Њихове службе биле су искварене предањима и обичајима незнабоштва, а у вршењу жртвених обреда нису гледали даље од сенке ка суштини. Нису распознавали Христа, истинску жртву за грехе људи. Господ је деловао да народ одведе у ропство и да обустави службу у храму, да спољашњи обреди не би постали свеукупност њихове религије. Њихова начела и пракса морали су бити очишћени од незнабоштва. Обредна служба је престала да би служба срца могла бити обновљена. Спољашња слава била је уклоњена да би се духовно могло открити.“

“In the land of their captivity, as the people turned unto the Lord with repentance, He manifested Himself unto them. They lacked the outward representation of His presence; but the bright beams of the Sun of Righteousness shone into their minds and hearts. When they called unto God in their humiliation and distress, visions were given to His prophets which unfolded the events of the future—the overthrow of the oppressors of God’s people, the coming of the Redeemer, and the establishment of the everlasting kingdom.” Manuscript Releases, volume 16, 333–335.

„У земљи свога ропства, када се народ с покајањем обратио Господу, Он им се открио. Недостајало им је спољашње обележје Његовог присуства; али су сјајни зраци Сунца правде обасјавали њихов ум и срце. Када су у свом понижењу и тескоби завапили Богу, Његовим пророцима била су дата виђења која су откривала будуће догађаје — свргавање тлачитеља Божјег народа, долазак Искупитеља и успостављање вечнога царства.” Manuscript Releases, volume 16, 333–335.

The “fact” that the vision of the Ulai River was given for the last days demands that a student of prophecy makes the effort to understand what it has foretold of the events represented in the vision. The prophetic “matters” associated with the vision of the Ulai River were “shaped” by the “Holy Spirit” “both in the giving of the prophecy, and in the events portrayed.” What was happening with a prophet when they receive a vision, as well as the events of prophecy the prophet identifies are to be studied, with the knowledge that both are a prophetic representation of what will be fulfilled in the last days. The previous passage emphasizes that we should recognize that Daniel was in the captivity of the “seven times.”

„Чињеница“ да је визија о реци Улај дата за последње дане захтева да студент пророштва уложи напор да разуме шта је она прорекла о догађајима представљеним у визији. Пророчке „ствари“ повезане са визијом о реци Улај биле су „обликоване“ од „Светога Духа“ „како у давању пророштва, тако и у догађајима који су приказани“. Оно што се догађало са пророком када прими визију, као и догађаји пророштва које пророк идентификује, треба да се проучавају, са знањем да и једно и друго представљају пророчки приказ онога што ће се испунити у последњим данима. Претходни одломак наглашава да треба да препознамо да је Данило био у ропству „седам времена“.

Daniel represents those who recognize their captivity at the conclusion of the three-and-a-half days of Revelation eleven, who then turn to the Lord with repentance, fulfill the Leviticus twenty-six prayer, separate the precious from the vile, and then the Lord fulfills his promise to gather those who have been scattered, as he manifests Himself unto them. Their “chief object of attention,” then is “God as revealed in Christ.”

Данило представља оне који препознају своје ропство на завршетку три и по дана из Откривења једанаест, који се потом с покајањем обраћају Господу, испуњавају молитву из Левитске двадесет шест, одвајају драгоцено од недостојног, а затим Господ испуњава своје обећање да сабере оне који су били расејани, док им се открива. Њихов „главни предмет пажње“, дакле, јесте „Бог како је откривен у Христу“.

The “bearing” of the vision of the Ulai River, and how it contributes to the “structure” of the prophetic message which was “designed” by Christ, is the first “fact” we have briefly considered, and the passage cited identifies that our chief object should be the revelation of God, as “revealed in Christ.” In Daniel chapter eight, Christ is not presented as He was by Isaiah, when Isaiah identified that Christ’s “name shall be called Wonderful, Counsellor, The mighty God, The everlasting Father, The Prince of Peace.” In Daniel chapter eight, God is revealed in Christ as Palmoni, meaning the Wonderful Numberer, or the Numberer of Secrets.

„Садржај“ виђења о реци Улају, и начин на који он доприноси „структури“ пророчке поруке коју је Христос „осмислио“, јесте прва „чињеница“ коју смо укратко разматрали, а наведени одломак показује да наш главни предмет треба да буде откривење Бога, као „откривеног у Христу“. У осмом поглављу Данилове књиге, Христос није представљен онако како га је представио Исаија, када је Исаија назначио да ће се Христово „име звати Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“. У осмом поглављу Данилове књиге, Бог је откривен у Христу као Палмони, што значи Дивни Бројилац, или Бројилац тајни.

That “fact” demands that the “bearing” of the name “Palmoni” must be sought for, along with how that name contributes to the “structure” and “design” of the prophecy. A third “fact” in Daniel chapter eight, that should be recognized, is that it is in that chapter that the central doctrinal pillar of the Millerite movement is set forth. Miller’s brightest jewel was found in verse fourteen, and we should seek to understand the “bearing” that “fact” has upon the vision of the Ulai River, that is now in the process of fulfillment.

Та „чињеница“ захтева да се испита „значење“ имена „Палмони“, заједно с тим како то име доприноси „структури“ и „нацрту“ пророчанства. Трећа „чињеница“ у осмом поглављу Данилове књиге, коју треба препознати, јесте да је управо у том поглављу изложен средишњи доктринарни стуб милеритског покрета. Милеров најсјајнији драгуљ налазио се у четрнаестом стиху, и треба да настојимо да разумемо какво „значење“ та „чињеница“ има за виђење о реци Улај, које се сада налази у процесу испуњења.

In Miller’s dream, when the casket was placed upon the table in the center of his room, it shone with the brightness of the sun, but in the last days the casket is larger and shines ten times brighter than it shone when initially placed upon Miller’s table. What is it about the vision of the Ulai River, that includes the central pillar to the Millerite movement, that increases the light of that doctrine by ten times in the last days? What is revealed in the last days that was not revealed at the time of the end in 1798? What are “the events” of the vision of the Ulai River, which Sister White says “are now in the process of fulfillment?”

У Милеровом сну, када је ковчежић био постављен на сто у средини његове собе, сијао је сјајем сунца; али у последњим данима ковчежић је већи и сија десет пута јаче него што је сијао када је првобитно био постављен на Милеров сто. Шта је то у вези са виђењем о реци Улај, које укључује средишњи стуб милеритског покрета, што у последњим данима увећава светлост те доктрине десет пута? Шта се открива у последњим данима, а што није било откривено у време краја 1798. године? Шта су „догађаји“ из виђења о реци Улај, за које сестра Вајт каже да се „сада налазе у процесу испуњења?“

If we candidly bring these first three facts together (the vision of the Ulai, Christ revealed as Palmoni and the central doctrinal pillar), we should be willing to accept a simple premise that will impact our study of the vision of the Ulai River. Those combined facts inform those who wish to see that the message that was unsealed in 1798 was a message that was “hung upon time.” Without the element of predictive time prophecy Miller’s message would not have existed.

Ако отворено сагледамо и повежемо ове прве три чињенице заједно (виђење о Улају, Христа откривеног као Палмонија и средишњи доктринарни стуб), требало би да будемо спремни да прихватимо једну једноставну претпоставку која ће утицати на наше проучавање виђења о реци Улај. Те удружене чињенице откривају онима који желе да виде да је порука која је била отпечаћена 1798. године била порука која је била „обешена о времену“. Без елемента пророчанског предсказујућег времена, Милерова порука не би постојала.

The fourth “fact” that has bearing on this chapter is that the Millerites presented a message based upon prophetic time. To emphasize this fact, God was revealed in Christ, in verse thirteen and fourteen as the Wonderful Numberer (Palmoni). The idea that the vision consisted of only identifying October 22, 1844, as the conclusion of the twenty-three hundred days of verse fourteen, is to throw cold water on the revelation of God being revealed through Christ as Palmoni.

Четврта „чињеница“ која има значаја за ово поглавље јесте да су милерити изнели поруку засновану на пророчком времену. Да би се нагласила ова чињеница, Бог је био откривен у Христу, у тринаестом и четрнаестом стиху, као Чудесни Бројитељ (Palmoni). Сматрати да се виђење састојало само у томе да се 22. октобар 1844. године означи као завршетак две хиљаде и три стотине дана из четрнаестог стиха, значи умањити откривење Бога који се кроз Христа открива као Palmoni.

The theologians of Adventism have diligently worked to bury the significance of the question of verse thirteen of Daniel chapter eight in order to produce the flavor in their dish of fables, that they have determined will keep the unlearned with the itching ears, from being concerned about the truths connected with the central pillar of Adventism.

Теолози адвентизма марљиво су настојали да сахране значај питања из тринаестог стиха осме главе Данила, како би произвели онај укус у свом јелу бајки за који су одлучили да ће неуке, сврбежљивих ушију, одвратити од бриге за истине повезане са средишњим стубом адвентизма.

“The scripture which above all others had been both the foundation and central pillar of the Advent faith was the declaration, ‘Unto two thousand and three hundred days; then shall the sanctuary be cleansed.’ [Daniel 8:14.] These had been familiar words to all believers in the Lord’s soon coming. By the lips of thousands was this prophecy repeated as the watchword of their faith. All felt that upon the events therein foretold depended their brightest expectations and most cherished hopes. These prophetic days had been shown to terminate in the autumn of 1844. In common with the rest of the Christian world, Adventists then held that the earth, or some portion of it, was the sanctuary. They understood that the cleansing of the sanctuary was the purification of the earth by the fires of the last great day, and that this would take place at the second advent. Hence the conclusion that Christ would return to the earth in 1844.

„Стих Светога писма који је, више од свих других, био и темељ и средишњи стуб адвентне вере, био је објава: ‘До две хиљаде и три стотине дана; онда ће се светиња очистити.’ [Данило 8:14.] Те речи биле су добро познате свима који су веровали у скори долазак Господњи. Са усана хиљада овај пророчки исказ понављан је као лозинка њихове вере. Сви су осећали да од догађаја у њему предсказаних зависе њихова најсјајнија очекивања и најдраже наде. Било је показано да се ти пророчки дани завршавају у јесен 1844. године. Заједно са осталим хришћанским светом, адвентисти су тада сматрали да је земља, или неки њен део, светиња. Разумели су да је очишћење светиње очишћење земље огњем последњег великог дана, и да ће се то збити приликом другог доласка. Отуда је проистекао закључак да ће се Христос вратити на земљу 1844. године.“

“But the appointed time had passed, and the Lord had not appeared. The believers knew that God’s Word could not fail; their interpretation of the prophecy must be at fault; but where was the mistake? Many rashly cut the knot of difficulty by denying that the 2300 days ended in 1844. No reason could be given for this, except that Christ had not come at the time they expected him. They argued that if the prophetic days had ended in 1844, Christ would then have returned to cleanse the sanctuary by the purification of the earth by fire; and that since he had not come, the days could not have ended.

„Али одређено време беше прошло, а Господ се није појавио. Верници су знали да Реч Божја не може изневерити; њихово тумачење пророчанства морало је бити погрешно; али где је била грешка? Многи су непромишљено пресекли чвор тешкоће поричући да се две хиљаде и три стотине дана завршавају 1844. године. За то се није могао навести никакав разлог, осим што Христос није дошао у време када су Га очекивали. Тврдили су да, ако су се пророчки дани завршили 1844. године, Христос би се тада вратио да очисти Светињу очишћењем земље огњем; и да, пошто није дошао, ти дани нису могли бити завршени.

“To accept this conclusion was to renounce the former reckoning of the prophetic periods. The 2300 days had been found to begin when the commandment of Artaxerxes for the restoration and building of Jerusalem went into effect, in the autumn of B. C. 457. Taking this as the starting-point, there was perfect harmony in the application of all the events foretold in the explanation of that period in Daniel 9:25–27. Sixty-nine weeks, the first 483 of the 2300 years, were to reach to the Messiah, the Anointed One; and Christ’s baptism and anointing by the Holy Spirit, A. D. 27, exactly fulfilled the specification. In the midst of the seventieth week, Messiah was to be cut off. Three and a half years after his baptism, Christ was crucified, in the spring of A. D. 31. The seventy weeks, or 490 years, were to pertain especially to the Jews. At the expiration of this period, the nation sealed its rejection of Christ by the persecution of his disciples, and the apostles turned to the Gentiles, A. D. 34. The first 490 years of the 2300 having then ended, 1810 years would remain. From A. D. 34, 1810 years extend to 1844. ‘Then,’ said the angel, ‘shall the sanctuary be cleansed.’ All the preceding specifications of the prophecy had been unquestionably fulfilled at the time appointed. With this reckoning, all was clear and harmonious, except that it was not seen that any event answering to the cleansing of the sanctuary had taken place in 1844. To deny that the days ended at that time was to involve the whole question in confusion, and to renounce positions which had been established by unmistakable fulfillments of prophecy.

„Prihvatiti ovaj zaključak značilo je odreći se ranijeg računanja proročkih razdoblja. Ustanovljeno je da 2300 dana počinje kada je stupila na snagu naredba Artakserksa o obnovi i izgradnji Jerusalima, u jesen 457. godine pre Hrista. Uzimajući to kao početnu tačku, vladalo je potpuno skladje u primeni svih događaja prorečenih u objašnjenju tog razdoblja u Danilu 9:25–27. Šezdeset i devet sedmica, prvih 483 od 2300 godina, trebalo je da dosegnu do Mesije, Pomazanika; i Hristovo krštenje i pomazanje Svetim Duhom, 27. godine posle Hrista, tačno su ispunili to određenje. Usred sedamdesete sedmice Mesija je trebalo da bude pogubljen. Tri i po godine nakon svoga krštenja, Hristos je bio raspet, u proleće 31. godine posle Hrista. Sedamdeset sedmica, odnosno 490 godina, trebalo je da se naročito odnose na Jevreje. Po isteku tog razdoblja, narod je zapečatio svoje odbacivanje Hrista progonstvom njegovih učenika, a apostoli su se okrenuli neznabošcima, 34. godine posle Hrista. Pošto je tada isteklo prvih 490 godina od 2300, ostajalo je još 1810 godina. Od 34. godine posle Hrista, 1810 godina doseže do 1844. godine. ‘Tada’, reče anđeo, ‘svetinja će biti očišćena.’ Sve prethodne odrednice proročanstva bile su nesumnjivo ispunjene u određeno vreme. Po ovom računanju, sve je bilo jasno i skladno, osim što se nije videlo da se 1844. godine dogodio ikakav događaj koji bi odgovarao očišćenju svetinje. Poreći da su se dani završili u to vreme značilo bi uneti pometnju u čitavo pitanje i odreći se stavova koji su bili utvrđeni nepogrešivim ispunjenjima proročanstva.“

“But God had led his people in the great Advent movement; his power and glory had attended the work, and he would not permit it to end in darkness and disappointment, to be reproached as a false and fanatical excitement. He would not leave his word involved in doubt and uncertainty. Though many abandoned their former reckoning of the prophetic periods, and denied the correctness of the movement based thereon, others were unwilling to renounce points of faith and experience that were sustained by the Scriptures and by the witness of the Spirit of God. They believed that they had adopted sound principles of interpretation in their study of the prophecies, and that it was their duty to hold fast the truths already gained, and to continue the same course of Biblical research. With earnest prayer they reviewed their position, and studied the Scriptures to discover their mistake. As they could see no error in their reckoning of the prophetic periods, they were led to examine more closely the subject of the sanctuary.” The Great Controversy, 409, 410.

„Али Бог је водио свој народ у великом адвентном покрету; Његова сила и слава пратиле су то дело, и Он не би допустио да се оно заврши у тами и разочарању, да буде изложено прекору као лажно и фанатично узбуђење. Он не би оставио да Његова реч буде обавијена сумњом и неизвесношћу. Иако су многи напустили своје раније рачунање пророчких периода и порицали исправност покрета заснованог на томе, други нису били вољни да се одрекну тачака вере и искуства које су потврђивали Свето писмо и сведочанство Духа Божјег. Веровали су да су у свом проучавању пророштава усвојили здрава начела тумачења и да им је дужност да чврсто држе истине које су већ стекли и да наставе истим правцем библијског истраживања. Уз усрдну молитву преиспитали су свој положај и проучавали Свето писмо да би открили своју грешку. Како нису могли да уоче никакву грешку у свом рачунању пророчких периода, били су наведени да пажљивије испитају предмет светиње.” Велика борба, 409, 410.

We have been informed by Sister White, in the same passage where the vision of the Ulai River is identified, that there “is need of a much closer study of the Word of God.” The theologians will present the subject of “prophetic periods” in the previous passage from The Great Controversy, as if the “prophetic periods” Sister White is limiting her commentary to, is the five prophecies that are represented within the twenty-three hundred year prophecy. After all, they claim, four of those prophecies are specifically addressed in the passage. But a “much closer study” of the subject demonstrates that the term “prophetic periods” in the plural, in Sister White’s writings more accurately refers to the two prophecies that were to be fulfilled on October 22, 1844.

Обавештени смо од стране сестре Вајт, у истом одломку у коме је поистовећено виђење реке Улај, да „постоји потреба за много подробнијим проучавањем Речи Божје“. Теолози ће тему „пророчких периода“ у претходном одломку из Велике борбе представити тако као да су „пророчки периоди“ на које сестра Вајт ограничава свој коментар пет пророчанстава која су обухваћена унутар пророчанства о две хиљаде и три стотине година. Уосталом, тврде они, четири од тих пророчанстава су у том одломку изричито размотрена. Али „много подробније проучавање“ те теме показује да се израз „пророчки периоди“ у множини, у списима сестре Вајт, тачније односи на два пророчанства која су требало да се испуне 22. октобра 1844. године.

There are five specific time prophecies that Gabriel identified for Daniel that are part of the twenty-three hundred years. The first identifies forty-nine years, when the “streets and walls would be built in troublous times.” The second was Christ’s baptism after four hundred and eighty-three years from the starting point of 457 BC. The third was His crucifixion, the fourth identified when the gospel would go to the Gentiles at the end of the four hundred and ninety-years that were set apart especially for the Jewish nation, and the fifth, and only the fifth, time prophecy, ended on October 22, 1844. The previous four time prophecies ended well before 1844. So, what does Sister White actually mean when she uses the expression “prophetic periods” in the plural, that were to end in 1844?

Постоји пет одређених временских пророчанстава која је Гаврило назначио Данилу, а која су део две хиљаде и три стотине година. Прво означава четрдесет и девет година, када ће „улице и зидови бити саграђени у тешка времена“. Друго је било Христово крштење после четири стотине и осамдесет и три године од полазне тачке 457. пре Христа. Треће је било Његово распеће; четврто је означило када ће јеванђеље отићи незнабошцима на крају четири стотине и деведесет година које су биле посебно одвојене за јеврејски народ; а пето, и само пето, временско пророчанство, завршило се 22. октобра 1844. Претходна четири временска пророчанства окончала су се знатно пре 1844. године. Дакле, шта сестра Вајт заправо мисли када употребљава израз „пророчки периоди“ у множини, за које је требало да се окончају 1844. године?

Addressing the first disappointment of the Millerites she identifies the answer to that question:

Обраћајући се првом разочарању милерита, она указује на одговор на то питање:

“I saw the people of God joyful in expectation, looking for their Lord. But God designed to prove them. His hand covered a mistake in the reckoning of the prophetic periods. Those who were looking for their Lord did not discover this mistake, and the most learned men who opposed the time also failed to see it. God designed that His people should meet with a disappointment. The time passed, and those who had looked with joyful expectation for their Saviour were sad and disheartened, while those who had not loved the appearing of Jesus, but embraced the message through fear, were pleased that He did not come at the time of expectation. Their profession had not affected the heart and purified the life. The passing of the time was well calculated to reveal such hearts. They were the first to turn and ridicule the sorrowful, disappointed ones who really loved the appearing of their Saviour. I saw the wisdom of God in proving His people and giving them a searching test to discover those who would shrink and turn back in the hour of trial.

„Видела сам Божји народ радостан у ишчекивању, како очекује свога Господа. Али Бог је намеравао да их окуша. Његова рука прикрила је грешку у прорачуну пророчких раздобља. Они који су очекивали свога Господа нису открили ту грешку, а ни најученији људи који су се противили времену нису је увидели. Бог је намеравао да Његов народ доживи разочарање. Време је прошло, и они који су са радосним ишчекивањем очекивали свога Спаситеља били су жалосни и обесхрабрени, док су они који нису љубили појављење Исуса, него су прихватили вест из страха, били задовољни што Он није дошао у очекивано време. Њихово исповедање вере није утицало на срце нити очистило живот. Пролазак времена био је добро срачунат да открије таква срца. Они су били први да се окрену и исмеју ожалошћене, разочаране, који су заиста љубили појављење свога Спаситеља. Видела сам Божју мудрост у томе што је кушао Свој народ и дао му продоран испит да открије оне који би устукнули и повукли се у часу кушње.

“Jesus and all the heavenly host looked with sympathy and love upon those who had with sweet expectation longed to see Him whom their souls loved. Angels were hovering around them, to sustain them in the hour of their trial. Those who had neglected to receive the heavenly message were left in darkness, and God’s anger was kindled against them, because they would not receive the light which He had sent them from heaven. Those faithful, disappointed ones, who could not understand why their Lord did not come, were not left in darkness. Again they were led to their Bibles to search the prophetic periods. The hand of the Lord was removed from the figures, and the mistake was explained. They saw that the prophetic periods reached to 1844, and that the same evidence which they had presented to show that the prophetic periods closed in 1843, proved that they would terminate in 1844.” Early Writings, 235–237.

„Исус и сва небеска војска гледали су са саосећањем и љубављу на оне који су са слатким очекивањем чезнули да виде Онога кога су њихове душе волеле. Анђели су лебдели око њих, да их одрже у часу њиховог искушења. Они који су пропустили да приме небеску вест били су остављени у тами, и Божји гнев се распалио против њих, јер нису хтели да приме светлост коју им је Он послао с неба. Ти верни, разочарани људи, који нису могли да разумеју зашто њихов Господ није дошао, нису били остављени у тами. Поново су били упућени на своје Библије да истражују пророчке периоде. Рука Господња била је уклоњена са бројки, и грешка је била објашњена. Видели су да пророчки периоди досежу до 1844. године и да исти докази које су изнели да покажу да се пророчки периоди завршавају 1843. године доказују да ће се они окончати 1844. године.“ Early Writings, 235–237.

The “prophetic periods” were the “prophetic periods” that “reached to 1844,” which the Millerites had initially believed reached to 1843. The “prophetic periods” that reached to 1844, were three prophetic periods,” and all are represented upon Habakkuk’s tables. One of the three periods simply “touches” 1844, and the other two reach to October 22, 1844. The thirteen hundred and thirty-five days reached to the very first day of 1844, when the first disappointment of the Millerites arrived, and the tarrying time of both Habakkuk chapter two, and of the parable of the ten virgins in Matthew twenty-five began.

„Пророчки периоди“ били су „пророчки периоди“ који су „досезали до 1844“, за које су Милерити у почетку веровали да досежу до 1843. „Пророчки периоди“ који су досезали до 1844, били су „три пророчка периода“, и сви су приказани на Авакумовим таблицама. Један од та три периода једноставно „дотиче“ 1844, а друга два досежу до 22. октобра 1844. Хиљаду триста тридесет и пет дана досезали су до самог првог дана 1844, када је наступило прво разочарање Милерита, и када је отпочело време чекања и из Авакума, друге главе, и из приче о десет девојака у Матеју двадесет петој.

The twenty-three hundred days of Daniel chapter eight, verse fourteen reached to October 22, 1844, and the twenty-five hundred and twenty years, of the “seven times” against the southern kingdom of Judah ended there as well. Palmoni introduces himself as the Wonderful Numberer in verse thirteen of Daniel eight, and the prophetic “structure” and “design” that he then set forth included at least ten interconnected time prophecies.

Две хиљаде и три стотине дана из осме главе Данила, четрнаестог стиха, досегле су до 22. октобра 1844. године, а ту су се такође окончале и две хиљаде пет стотина и двадесет година „седам времена“ против јужног царства Јудиног. Палмони се у тринаестом стиху осме главе Данила представља као Дивни Бројилац, а пророчка „структура“ и „нацрт“ које је потом изложио обухватали су најмање десет међусобно повезаних временских пророчанстава.

We will begin to consider these truths further in the next article.

Почећемо да даље разматрамо ове истине у следећем чланку.

“Christ gave to the world a lesson that should be engraved on mind and soul. ‘This is life eternal,’ he said, ‘that they might know thee the only true God, and Jesus Christ, whom thou hast sent.’ But Satan works on human minds, saying, Do this or that action, and ye shall be as gods. By deceptive reasoning he led Adam and Eve to doubt God’s word, and to supply its place with a theory that led to transgression and disobedience. And his sophistry is doing today what it did in Eden. When Christ came to our world, he selected humble fishermen as the foundation of his church. To these disciples he tried to explain the nature of his kingdom and mission. But their limited comprehension imposed a restraint upon him. They had been receiving the sayings of the scribes and Pharisees, and therefore much of what they believed was untrue. And though Christ had many things to say to them, they were unable to hear much of what he longed to communicate.

„Hristos je svetu dao pouku koja treba da bude urezana u um i dušu. ‘A ovo je život večni,’ rekao je, ‘da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga, i Isusa Hrista, koga si poslao.’ Ali sotona deluje na ljudske umove govoreći: Učini ovo ili ono delo, i bićete kao bogovi. Obmanjujućim rasuđivanjem naveo je Adama i Evu da posumnjaju u Božju reč i da na njeno mesto stave teoriju koja je vodila u prestup i neposlušnost. I njegova sofistika danas čini ono što je činila u Edemu. Kada je Hristos došao na naš svet, izabrao je smerne ribare za temelj svoje crkve. Ovim učenicima nastojao je da objasni prirodu svoga carstva i svoje misije. Ali njihovo ograničeno razumevanje nametalo mu je ograničenje. Primali su izreke književnika i fariseja, i stoga je mnogo od onoga što su verovali bilo neistinito. I premda je Hristos imao mnogo toga da im kaže, oni nisu bili u stanju da čuju mnogo od onoga što je žudeo da im saopšti.“

“Christ finds the religionists of this time so full of erroneous sentiments that there is no room in their minds for the truth. With the education given, teachers mingle the sentiments of infidel authors. Thus they have sown tares in the minds of the youth. They give utterance to sentiments that should not be presented to young or old, never thinking of what kind of seed they are sowing, or of the harvest they will have to garner as the result.” Review and Herald, July 3, 1900.

„Hristos nalazi da su religiozni ljudi ovoga vremena toliko puni pogrešnih shvatanja da u njihovim umovima nema mesta za istinu. Obrazovanjem koje se pruža, učitelji mešaju gledišta bezbožnih pisaca. Tako su posejali kukolj u umovima mladih. Oni iznose stavove koji ne bi smeli biti predstavljeni ni mladima ni starima, ne pomišljajući kakvo seme seju, niti kakvu će žetvu morati da saberu kao posledicu.“ Review and Herald, July 3, 1900.