The jewels of William Miller’s dream will shine ten times brighter than they shone in the history of the Millerites. The Millerites’ understanding of the knowledge that was increased during their history was accurate, but incomplete. When their understanding is placed into a more accurate historical setting it identifies more serious implications, for it not only expands the prophetic truths represented by the jewels, but it also produces the test for ten virgins of the last days. The Millerite understanding is represented upon the two pioneer charts (1843 and 1850). Both charts were a fulfillment of the tables prophesied in Habakkuk’s chapter two, and the fact that the charts were a fulfillment of Habakkuk, and also that those very truths were the foundational truths of Adventism were identified as such by the Spirit of Prophecy.
Драгуљи из сна Вилијама Милера засијаће десет пута јаче него што су сијали у историји милерита. Разумевање милерита у погледу знања које је било умножено током њихове историје било је тачно, али непотпуно. Када се њихово разумевање постави у прецизнији историјски оквир, оно указује на озбиљније последице, јер не само да проширује пророчке истине представљене драгуљима, него такође доноси и пробу за десет девојака последњих дана. Милеритско разумевање представљено је на две пионирске карте (1843. и 1850). Обе карте биле су испуњење таблица проречених у другој глави Авакума, а чињеница да су карте биле испуњење Авакума, као и да су управо те истине биле темељне истине адвентизма, била је као таква потврђена Духом Пророштва.
The understanding of a few of the foundational truths were increased in glory as the Millerites were led into an understanding of the heavenly sanctuary and the truths associated with the sanctuary, after the great disappointment of October 22, 1844. But Adventism’s transition into a Laodicean condition in 1856, and their ultimate rejection of the “seven times” in 1863, led them into the wilderness of Laodicea. No significant truth has been brought forth through Adventism since the 1850’s. If you doubt that claim, then identify why it is incorrect.
Разумевање неколицине темељних истина увећано је у слави када су Милерити, после великог разочарања 22. октобра 1844, били доведени до разумевања небеске светиње и истина повезаних са светињом. Али прелазак адвентизма у лаодикијско стање 1856. године, и њихово коначно одбацивање „седам времена“ 1863. године, одвели су их у пустињу Лаодикије. Од 1850-их ниједна значајна истина није била изнета посредством адвентизма. Ако сумњате у ту тврдњу, онда назначите зашто је нетачна.
The Millerites were correct on the understanding of Daniel two, but their understanding was limited. Adventism never went beyond the Millerite understanding. Today all eight kingdoms represented in Daniel chapter two can be seen, as can the symbolism of Daniel praying to understand the secret of Nebuchadnezzar’s dream. That secret represents the final prophetic secret, (all the prophets are identifying the last days), and the last prophetic secret is what John identifies as the Revelation of Jesus Christ. That secret is unsealed when the “time is at hand,” just before probation closes, and that secret is now being unsealed, for those who choose to see.
Mileriti su bili u pravu u pogledu razumevanja druge glave Danilove, ali je njihovo razumevanje bilo ograničeno. Adventizam nikada nije otišao dalje od mileritskog razumevanja. Danas se može videti svih osam carstava predstavljenih u drugoj glavi knjige proroka Danila, kao i simbolika Danilove molitve da razume tajnu Navuhodonosorovog sna. Ta tajna predstavlja poslednju proročku tajnu (svi proroci ukazuju na poslednje dane), a poslednja proročka tajna jeste ono što Jovan označava kao Otkrivenje Isusa Hrista. Ta tajna se otpečaćuje kada je „vreme blizu“, neposredno pre nego što se završi vreme probe, i ta tajna se sada otpečaćuje za one koji izaberu da vide.
The Millerite understanding of “the daily” in the book of Daniel was identified by inspiration as correct, but by 1901, Adventism began a process of rejecting that foundational truth, and by the 1930’s Adventism had reverted back to the old Protestant view, which claims that “the daily” represents some aspect of Christ’s sanctuary ministry. That satanic view, the Spirit of Prophecy says, came from “angels that had been expelled from heaven.” Today the correct Millerite view of “the daily,” can be seen as not only the symbol of paganism, but as the symbol of the rebellion of Adventism, which brings the strong delusion upon those who do not love the truth.
Милеритско разумевање „свакодневне“ у књизи пророка Данила надахнуће је означило као исправно, али је до 1901. године адвентизам започео процес одбацивања те темељне истине, а до тридесетих година XX века адвентизам се вратио старом протестантском гледишту, које тврди да „свакодневна“ представља неки аспект Христове службе у Светињи. Дух пророштва каже да је то сатанско гледиште потекло од „анђела који су били избачени с неба“. Данас се исправно милеритско гледиште о „свакодневној“ може сагледати не само као симбол паганизма, него и као симбол побуне адвентизма, која доводи силну заблуду на оне који не љубе истину.
The Millerites were led to the correct date for the expiration of the twenty-three hundred years, and Adventism immediately after the Great Disappointment recognized increased light associated with that prophecy, but with their rejection of the “seven times,” from 1856 through 1863, and even unto this very day, they have seen no advancing light from the doctrine they claim is their central pillar and foundation. Today the “seven times” can be seen, (by those willing to see), as being directly associated with every time period of the twenty-three hundred year prophecy.
Милерити су били доведени до тачног датума истека две хиљаде и три стотине година, а адвентизам је непосредно после Великог разочарања препознао увећану светлост повезану с тим пророчанством; али својим одбацивањем „седам времена“, од 1856. до 1863. године, па чак и до самога овога дана, нису видели никакву напредујућу светлост из учења за које тврде да је њихов средишњи стуб и темељ. Данас се „седам времена“ могу видети (од оних који су вољни да виде) као непосредно повезана са сваким временским раздобљем пророчанства о две хиљаде и три стотине година.
The first forty-nine years represents the cycle of the land resting every seventh year that is repeated seven times. The four hundred and ninety years represents not only a period of probation for ancient Israel, but it identifies how many years of rebellion against the command to allow the land to rest would transpire in order to accumulate a total of seventy years that the land was prevented from resting (which is the period of captivity for that very rebellion). The week Christ confirmed the covenant is structured by three and a half years to the cross and three and a half years after the cross. In that week Christ was gathering all men, for he said if he was lifted up, he would gather all men.
Првих четрдесет и девет година представљају циклус у коме земља почива сваке седме године, који се понавља седам пута. Четири стотине и деведесет година не представљају само време провере за древни Израиљ, него такође показују колико ће година побуне против заповести да се земљи допусти да почива протећи, како би се накупио укупан збир од седамдесет година у којима је земљи било ускраћено почивање (што је раздобље ропства управо због те побуне). Седмица у којој је Христос потврдио завет устројена је са три и по године до крста и три и по године после крста. У тој седмици Христос је сабирао све људе, јер је рекао да ће, ако буде подигнут, сабрати све људе.
Now is the judgment of this world: now shall the prince of this world be cast out. And I, if I be lifted up from the earth, will draw all men unto me. John 12:31, 32.
Сада је суд овоме свету; сада ће кнез овога света бити избачен. И ја, кад будем подигнут са земље, све ћу привући к себи. Јован 12:31, 32.
The twenty-five hundred and twenty days in which Christ confirmed the covenant and gathered men unto Himself, represents the twenty-five hundred and twenty years that God scattered His rebellious people, due to the quarrel of His covenant. The “seven times” carried out against the northern kingdom of Israel, represented the scattering of twenty-five hundred and twenty years that began in 723 BC and ended in 1798. The year 538, divides the two periods and creates two successive periods of twelve-hundred and sixty years. The first period representing the trampling down of the sanctuary and host by paganism, and the second the trampling down accomplished by papalism.
Две хиљаде пет стотина и двадесет дана, током којих је Христос потврдио завет и сабирао људе к Себи, представљају две хиљаде пет стотина и двадесет година током којих је Бог расејао Свој непокорни народ због свађе око Свога завета. „Седам времена“ извршених над северним царством Израела представљало је расејање од две хиљаде пет стотина и двадесет година, које је отпочело 723. године пре Христа и окончало се 1798. године. Година 538. дели та два раздобља и образује два узастопна раздобља од хиљаду двеста и шездесет година. Прво раздобље представља гажење светиње и војске од стране паганства, а друго гажење које је извршио папизам.
The “seven times,” of twenty-five hundred and twenty years against the southern kingdom that began in 677 BC, and ended in 1844, ended on October 22, 1844. It is a symbol of the curse of the covenant, and concluded by the sounding of the jubilee trumpet which was to be blown upon the Day of Atonement. The antitypical Day of Atonement that began on October 22, 1844 represents a period of time. It is the period of the Investigative Judgment, and during that period of time the jubilee trumpet associated with the sacred cycle of seven was to be sounded.
„Седам времена“, од две хиљаде пет стотина и двадесет година против јужног царства, која су започела 677. године пре Христа, а завршила се 1844. године, окончала су се 22. октобра 1844. То је симбол проклетства завета и завршило се оглашавањем јубиларне трубе која је требало да буде затрубљена на Дан помирења. Антитипски Дан помирења, који је започео 22. октобра 1844, представља временски период. То је период истражног суда, и током тог временског периода требало је да се огласи јубиларна труба повезана са светим циклусом седам.
But in the days of the voice of the seventh angel, when he shall begin to sound, the mystery of God should be finished, as he hath declared to his servants the prophets. Revelation 10:7.
Него у дане гласа седмога анђела, када затруби, свршиће се тајна Божја, као што је јавио својим слугама пророцима. Откривење 10:7.
The sounding of the seventh Trumpet, which began on October 22, 1844, represents the Jubilee Trumpet of the sacred cycle of seven, as set forth in Leviticus twenty-five. The Millerites were ultimately correct on the dating of the twenty-three-hundred-year prophecy, and Adventism came to understand more of it just after the Great Disappointment, but Miller’s “jewel” of the period of twenty-three-hundred-years is today shining ten times brighter. Every prophetic characteristic of the seven periods represented within the period of twenty-three-hundred-years, has a direct prophetic connection with the twenty-five-hundred and twenty years (“seven times”), of Leviticus chapters twenty-five and twenty-six.
Оглашавање седме Трубе, које је отпочело 22. октобра 1844. године, представља Јубилејску Трубу светог циклуса од седам, како је изложено у двадесет петој глави Књиге Левитске. Милерити су у крајњој линији били у праву у погледу датирања пророчанства о две хиљаде и три стотине година, и адвентизам је дошао до разумевања већег дела тога непосредно после Великог разочарања, али Милеров „драгуљ“ периода од две хиљаде и три стотине година данас сија десет пута јаче. Свака пророчка одлика седам периода представљених унутар периода од две хиљаде и три стотине година има непосредну пророчку везу са две хиљаде и пет стотина и двадесет година („седам времена“) из двадесет пете и двадесет шесте главе Књиге Левитске.
The Millerites rejected the claim of apostate Protestantism and Catholicism that the “robbers of thy people,” who “exalted themselves,” and “fell” was a symbol of Antiochus Epiphanes, and they were correct. They knew and defended the truth that it is Rome that in God’s prophetic word is represented as the “robbers of thy people that established the vision”, not some unknown and historically insignificant Syrian king that established the vision.
Милерити су одбацили тврдњу отпалог протестантизма и католицизма да су „насилници из народа твојега“, који су се „узвисили“ и „пали“, били симбол Антиоха Епифана, и били су у праву. Они су знали и бранили истину да је Рим тај који је у Божјој пророчкој речи представљен као „насилници из народа твојега који утврђују виђење“, а не неки непознати и историјски безначајни сиријски цар који је утврдио виђење.
Today the Adventist theologians teach that the “robbers of thy people” is Antiochus Epiphanes. Today, the argument which in Millerite history represented that the former covenant people who were being passed by did not, and could not, understand the vision (which is established by the correct understanding of the “robbers of thy people”), is once again being repeated by the former covenant people who are once again being passed by.
Данас адвентистички теолози уче да су „отимачи из твога народа“ Антиох Епифан. Данас се аргумент који је у милеритској историји представљао да бивши заветни народ, који је био заобилажен, није разумео, нити је могао разумети визију (што је утврђено исправним разумевањем израза „отимачи из твога народа“), поново понавља од стране бившег заветног народа који се још једном заобилази.
Where there is no vision, the people perish: but he that keepeth the law, happy is he. Proverbs 29:18.
Где нема визије, народ пропада; а блажен је онај који држи закон. Приче 29:18.
The Millerites taught correctly that the twenty-five hundred and twenty years (“seven times”), of Leviticus twenty-six, was the longest and last time prophecy in the Bible, but Laodicean Adventism rejected that “jewel” in 1863, and today it can be seen, (by those who wish to see), that not only were the Millerites correct in identifying the “seven times” as the longest time prophecy in the Bible, but also that “the curse”, which is God’s indignation, was carried out against both the northern and southern kingdoms of Israel.
Милерити су исправно учили да су две хиљаде пет стотина и двадесет година („седам времена“), из Левитске двадесет шесте главе, биле најдуже и последње временско пророчанство у Библији, али је лаодикијски адвентизам одбацио тај „драгуљ“ 1863. године, а данас се може видети, (онима који желе да виде), да не само да су Милерити били у праву када су „седам времена“ препознали као најдуже временско пророчанство у Библији, него и да је „проклетство“, које је Божје негодовање, било извршено и над северним и над јужним царством Израиља.
Today the respective conclusions of those two indignations, which the book of Daniel addresses (as do other prophets), can be seen to be two bookends (first and last) of a period of forty-six years, when Christ erected the Millerite temple, as typified by the forty-six days Moses was on the mount receiving instructions for erecting the wilderness tabernacle; and by the forty-six years of Herod’s remodeling of the temple which the Pharisees referred to in their conversation with Christ about Him “resurrecting” by the cleansing of a temple that had been “destroyed” by traders and money-changers, and also by the resurrection of His human temple that was created with forty-six chromosomes. Today, the Millerite foundational truths are as correct as ever, but they are now ten times more profound.
Данас се може увидети да одговарајући завршеци те две гневности, о којима говори књига пророка Данила (као и други пророци), представљају два граничника (први и последњи) раздобља од четрдесет и шест година, током којег је Христос подигао милеритски храм, као што је то предображено четрдесет и шест дана колико је Мојсије био на гори примајући упутства за подизање скиније у пустињи; и четрдесет и шест година Иродовог преуређивања храма, на које су се фарисеји позвали у свом разговору с Христом о томе како ће га Он „подићи“ очишћењем храма који су били „разорили“ трговци и мењачи новца, а такође и васкрсењем Свога људског храма, који је био створен са четрдесет и шест хромозома. Данас су темељне милеритске истине исправне као и увек, али су сада десет пута дубље.
Today it can be seen (by those willing to see), that when Christ introduced Himself as Palmoni (the Wonderful Numberer, or the Numberer of Secrets) in the thirteenth verse, of Daniel chapter eight, that He was presenting the connection between a vision that represented a period of twenty-three hundred years and another vision that represented twenty-five hundred and twenty years. When the relation of these two prophetic periods is recognized, it can be seen that they are directly connected with the twelve-hundred-and-sixty-years of papal rule, which in turn is connected with the twelve-hundred-and-ninety-years of Daniel twelve and also the thirteen-hundred-and-thirty-five-years of the same verse.
Данас се може видети (од оних који су вољни да виде) да је Христос, када се у тринаестом стиху осмог поглавља Књиге пророка Данила представио као Палмони (Чудесни Бројач, или Бројач Тајни), излагао повезаност између једног виђења које је представљало раздобље од две хиљаде и три стотине година и другог виђења које је представљало две хиљаде и пет стотина и двадесет година. Када се препозна однос ова два пророчка раздобља, може се увидети да су она непосредно повезана са хиљаду двеста шездесет година папске владавине, што је пак повезано са хиљаду двеста деведесет година из дванаестог поглавља Књиге пророка Данила, као и са хиљаду три стотине и тридесет пет година из истог стиха.
The are many more direct connections of prophetic periods that are associated with the two visions of verses thirteen and fourteen of Daniel eight, but they are only recognized by those who wish to see. But today, beyond the connections of all the time periods that are brought together by the two visions is the revelation of the name of Palmoni (the Wonderful Numberer, or the Numberer of Secrets). The Millerites were correct on the two verses, but limited, and today Adventism is simply in complete and utter darkness.
Постоји још много непосреднијих веза пророчких раздобља која су повезана са две визије из тринаестог и четрнаестог стиха осме главе Данила, али их препознају само они који желе да виде. Но данас, изнад повезаности свих временских раздобља која су сједињена тим двема визијама, стоји откривење имена Палмонија (Чудесног Бројача, или Бројача Тајни). Милерити су били у праву у погледу та два стиха, али ограничено, а данас је адвентизам једноставно у потпуној и крајњој тами.
Stay yourselves, and wonder; cry ye out, and cry: they are drunken, but not with wine; they stagger, but not with strong drink. For the Lord hath poured out upon you the spirit of deep sleep, and hath closed your eyes: the prophets and your rulers, the seers hath he covered. And the vision of all is become unto you as the words of a book that is sealed, which men deliver to one that is learned, saying, Read this, I pray thee: and he saith, I cannot; for it is sealed: And the book is delivered to him that is not learned, saying, Read this, I pray thee: and he saith, I am not learned. Isaiah 29:9–12.
Запрепастите се и зачудите; вичите и ридајте: пијани су, али не од вина; посрћу, али не од жестока пића. Јер је Господ излио на вас дух дубока сна, и затворио је ваше очи; пророке и ваше кнезове, видиоце, покрио је. И утвара свега постала вам је као речи књиге запечаћене, коју дају ономе који је учен, говорећи: Читај ово, молим те; а он каже: Не могу, јер је запечаћена. И књига се даје ономе који није учен, говорећи: Читај ово, молим те; а он каже: Нисам учен. Исаија 29:9–12.
Sister White identifies that William Miller was given “great light” upon the book of Revelation, but his understanding of chapters twelve, thirteen, seventeen and eighteen of Revelation was, quite simply, not correct. Those incorrect understandings are not represented upon the two sacred charts, but what is represented from the book of Revelation, chapter nine, is the “jewel” that Islam is represented by the three Woes.
Sestra Vajt ukazuje da je Vilijam Mileru bila data „velika svetlost“ o knjizi Otkrivenja, ali njegovo razumevanje dvanaeste, trinaeste, sedamnaeste i osamnaeste glave Otkrivenja, sasvim jednostavno, nije bilo ispravno. Ta pogrešna razumevanja nisu prikazana na dve svete karte, ali ono što je prikazano iz devete glave knjige Otkrivenja jeste „dragulj“ — da je islam predstavljen kroz tri Jaoa.
“Preachers and people have looked upon the book of Revelation as mysterious and of less importance than other portions of the Sacred Scriptures. But I saw that this book is indeed a revelation given for the especial benefit of those who should live in the last days, to guide them in ascertaining their true position and their duty. God directed the mind of William Miller to the prophecies and gave him great light upon the book of Revelation.” Early Writings, 231.
„Проповедници и народ су на књигу Откривења гледали као на тајанствену и мање важну од других делова Светога Писма. Али видела сам да је ова књига заиста откривење дато на нарочиту корист онима који треба да живе у последњим данима, да би их водило у распознавању њиховог истинског положаја и њихове дужности. Бог је управио ум Вилијама Милера на пророчанства и дао му велику светлост о књизи Откривења.“ Early Writings, 231.
The expression “great light” in the writings of Sister White is very informative. Miller understood the churches, seals and trumpets of Revelation, for holy angels “directed his mind” on these subjects. The “great light” given to Miller was represented on the two sacred tables, and the doctrinal truths that were the “great light” were identified in his dream as “jewels”. Adventism was given that “great light” and began covering it up with counterfeit jewels beginning in 1863. The principle of “light” is that “light” is what Christ uses to judge a person or a people.
Израз „велика светлост“ у списима Сестре Вајт веома је поучан. Милер је разумео цркве, печате и трубе из Откривења, јер су свети анђели „управљали његовим умом“ у вези с тим темама. „Велика светлост“ дата Милеру била је представљена на двема светим плочама, а доктринарне истине које су биле „велика светлост“ у његовом сну биле су означене као „драгуљи“. Адвентизму је дата та „велика светлост“, и он ју је почео покривати кривотвореним драгуљима почев од 1863. године. Начело „светлости“ јесте да је „светлост“ оно чиме се Христос служи да суди појединцу или народу.
Not only does “light” judge a people, but the “light” which they could have had if they had not resisted (as they did in 1856, as only one of many examples). The other attribute associated with “light,” is that the “light” that is rejected produces a corresponding degree of darkness. Adventism rejected and covered up the “great light” given by God to Miller that represents the foundations of Adventism.
Народ не суди само „светлост“, него и „светлост“ коју су могли имати да јој се нису одупрли (као што су учинили 1856. године, као само један од многих примера). Друго својство повезано са „светлошћу“ јесте да „светлост“ која се одбацује производи одговарајући степен таме. Адвентизам је одбацио и прикрио „велику светлост“ коју је Бог дао Милеру, а која представља темеље адвентизма.
“One who sees beneath the surface, who reads the hearts of all men, says of those who have had “great light:” ‘They are not afflicted and astonished because of their moral and spiritual condition.’ Yea, they have chosen their own ways, and their soul delighteth in their abominations. I also will choose their delusions, and will bring their fears upon them; because when I called, none did answer; when I spake, they did not hear: but they did evil before Mine eyes, and chose that in which I delighted not.’ ‘God shall send them strong delusion, that they should believe a lie,’ because they received not the love of the truth, that they might be saved,’ ‘but had pleasure in unrighteousness.’ Isaiah 66:3, 4; 2 Thessalonians 2:11, 10, 12.
„Онај који види испод површине, који чита срца свих људи, каже о онима који су имали „велику светлост“: ‘Они нису ожалошћени нити запрепашћени због свог моралног и духовног стања.’ Да, изабрали су своје сопствене путеве, и душа њихова ужива у својим гадостима. И ја ћу изабрати њихове обмане, и пустићу на њих оно чега се боје; јер кад сам звао, нико се није одазвао; кад сам говорио, нису слушали; него су чинили зло пред мојим очима, и изабрали оно што мени није било по вољи.’ ‘И зато ће им Бог послати силу заблуде, да верују лажи,’ јер ‘нису примили љубав истине да би се спасли,’ ‘него су уживали у неправди.’ Исаија 66:3, 4; 2. Солуњанима 2:11, 10, 12.
“The heavenly Teacher inquired: ‘What stronger delusion can beguile the mind than the pretense that you are building on the right foundation and that God accepts your works, when in reality you are working out many things according to worldly policy and are sinning against Jehovah? Oh, it is a great deception, a fascinating delusion, that takes possession of minds when men who have “once known the truth,” mistake the form of godliness for the spirit and power thereof; when they suppose that they are rich and increased with goods and in need of nothing, while in reality they are in need of everything.’” Testimonies, volume 8, 249, 250.
„Небески Учитељ је упитао: „Каква би јача обмана могла да заведе ум од претварања да градите на правом темељу и да Бог прихвата ваша дела, док у стварности многе ствари чините по световној политици и грешите против Јехове? О, то је велика превара, заносна обмана, која овладава умовима када људи који су „једном познали истину“ побркају обличје побожности са њеним духом и силом; када умишљају да су богати и обогатили се и да ништа не потребују, док су у стварности у потреби за свим.““ Сведочанства, том 8, 249, 250.
Laodicea, which Adventism became in 1856, represents those who once were given “great light,” but are destined to receive the “strong delusion” of Second Thessalonians, while all the time believing the false foundation they have erected through the introduction of counterfeit coins and jewels is ordained of God, but actually it is a foundation that is built upon sand. Adventism is “a church that has had great light, great evidence”, but is a “church” that has discarded “the message the Lord” has “sent”, and has since received “the most unreasonable assertions and false suppositions and false theories”.
Лаодикија, у коју је адвентизам постао 1856. године, представља оне којима је некада била дата „велика светлост“, али којима је суђено да приме „силну заблуду“ из Друге посланице Солуњанима, док све то време верују да је лажни темељ који су подигли увођењем кривотворених новчића и драгуља одређен од Бога, а у стварности је то темељ саграђен на песку. Адвентизам је „црква која је имала велику светлост, велике доказе“, али је то „црква“ која је одбацила „поруку коју је Господ“ „послао“, и од тада је примила „најнеразумније тврдње и лажне претпоставке и лажне теорије“.
“Unsanctified ministers are arraying themselves against God. They are praising Christ and the god of this world in the same breath. While professedly they receive Christ, they embrace Barabbas, and by their actions say, ‘Not this Man, but Barabbas.’ Let all who read these lines, take heed. Satan has made his boast of what he can do. He thinks to dissolve the unity which Christ prayed might exist in His church. He says, ‘I will go forth and be a lying spirit to deceive those that I can, to criticize, and condemn, and falsify.’ Let the son of deceit and false witness be entertained by “a church that has had great light,” great evidence, and that church will discard the message the Lord has sent, and receive the most unreasonable assertions and false suppositions and false theories. Satan laughs at their folly, for he knows what truth is.
„Несвећени проповедници сврставају се против Бога. Они у истом даху хвале Христа и бога овога света. Док на речима примају Христа, прихватају Вараву и својим делима говоре: ‘Не овога Човека, него Вараву.’ Нека сви који читају ове редове пазе. Сатана се хвали оним што може да учини. Он мисли да разори јединство за које се Христос молио да може постојати у Његовој цркви. Он каже: ‘Изаћи ћу и бићу дух лажи да преварим оне које могу, да критикујем, и осуђујем, и изврћем истину.’ Нека син преваре и лажног сведочанства буде примљен од стране „цркве која је имала велику светлост“, велике доказе, и та ће црква одбацити поруку коју је Господ послао, и примити најнеразумније тврдње и лажне претпоставке и лажне теорије. Сатана се смеје њиховој лудости, јер зна шта је истина.“
“Many will stand in our pulpits with the torch of false prophecy in their hands, kindled from the hellish torch of Satan. If doubts and unbelief are cherished, the faithful ministers will be removed from the people who think they know so much. ‘If thou hadst known,’ said Christ, ‘even thou, at least in this thy day, the things which belong unto thy peace! but now they are hid from thine eyes.’
„Многи ће стајати за нашим проповедаоницама с бакљом лажног пророштва у својим рукама, упаљеном од паклене бакље Сотонине. Ако се негују сумње и неверовање, верни служитељи биће уклоњени од народа који мисле да толико знају. ‘Кад би и ти знао’, рече Христос, ‘бар у овај твој дан, шта је за мир твој! Али сада је сакривено од очију твојих.’“
“Nevertheless, the foundation of God standeth sure. The Lord knoweth them that are His. The sanctified minister must have no guile in his mouth. He must be open as the day, free from every taint of evil. A sanctified ministry and press will be a power in flashing the light of truth on this untoward generation. Light, brethren, more light we need. Blow the trumpet in Zion; sound an alarm in the holy mountain. Gather the host of the Lord, with sanctified hearts, to hear what the Lord will say unto His people; for He has increased light for all who will hear. Let them be armed and equipped, and come up to the battle—to the help of the Lord against the mighty. God Himself will work for Israel. Every lying tongue will be silenced. Angels’ hands will overthrow the deceptive schemes that are being formed. The bulwarks of Satan will never triumph. Victory will attend the third angel’s message. As the Captain of the Lord’s host tore down the walls of Jericho, so will the Lord’s commandment-keeping people triumph, and all opposing elements be defeated. Let no soul complain of the servants of God who have come to them with a heaven-sent message. Do not any longer pick flaws in them, saying, ‘They are too positive; they talk too strongly.’ They may talk strongly; but is it not needed? God will make the ears of the hearers tingle if they will not heed His voice or His message. He will denounce those who resist the word of God.
„Ипак, темељ Божји стоји чврсто. Господ познаје оне који су Његови. Посвећени проповедник не сме имати лукавства у својим устима. Он мора бити отворен као дан, слободан од сваке мрље зла. Посвећена служба и штампа биће сила у обасјавању ове покварене генерације светлошћу истине. Светлост, браћо, још више светлости нам је потребно. Затрубите трубом на Сиону; огласите узбуну на светој гори. Окупите војску Господњу, са посвећеним срцима, да чује шта ће Господ рећи Своме народу; јер је Он умножио светлост за све који ће чути. Нека буду наоружани и опремљени, и нека изиђу у бој — у помоћ Господу против силних. Сам Бог ће радити за Израиља. Сваки лажљиви језик биће ућуткан. Руке анђела обориће варљиве планове који се кују. Сатанини бедеми никада неће тријумфовати. Победа ће пратити поруку трећег анђела. Као што је Капетан војске Господње оборио зидове Јерихона, тако ће и народ Господњи који држи Његове заповести тријумфовати, и сви противнички чиниоци биће поражени. Нека ниједна душа не негодује против слугу Божјих који су им дошли са поруком посланом с неба. Не тражите више мане у њима, говорећи: ‘Они су сувише одсечни; говоре сувише оштро.’ Можда говоре оштро; али зар то није потребно? Бог ће учинити да ушима слушалаца зазуји ако не буду хтели да послушају Његов глас или Његову поруку. Он ће осудити оне који се опиру речи Божјој.״
“Satan has laid every measure possible that nothing shall come among us as a people to reprove and rebuke us, and exhort us to put away our errors. But there is a people who will bear the ark of God. Some will go out from among us who will bear the ark no longer. But these cannot make walls to obstruct the truth; for it will go onward and upward to the end. In the past God has raised up men, and He still has men of opportunity waiting, prepared to do His bidding—men who will go through restrictions which are only as walls daubed with untempered mortar. When God puts His Spirit upon men, they will work. They will proclaim the word of the Lord; they will lift up their voice like a trumpet. The truth will not be diminished or lose its power in their hands. They will show the people their transgressions, and the house of Jacob their sins.” Testimonies to Ministers, 409–411.
„Сатана је применио сваку могућу меру да ништа не дође међу нас као народ што би нас укорило и изобличило, и подстакло да одбацимо своје заблуде. Али постоји народ који ће носити ковчег Божји. Неки ће изаћи између нас који више неће носити ковчег. Али они не могу подићи зидове да би препречили истину; јер ће она ићи напред и навише до самога краја. У прошлости је Бог подизао људе, и Он још увек има људе повољног тренутка који чекају, припремљене да изврше Његову вољу — људе који ће проћи кроз ограничења која су само као зидови намачени непопуштеним малтером. Када Бог стави Својега Духа на људе, они ће радити. Они ће објављивати реч Господњу; подизаће свој глас као трубу. Истина се у њиховим рукама неће умањити нити изгубити своју силу. Они ће показати народу његове преступе, а дому Јаковљеву његове грехе.“ Testimonies to Ministers, 409–411.
To identify the satanic symbol of “the daily” as a symbol of Christ is to praise “Christ and the god of this world in the same breath. While professedly they receive Christ, they embrace Barabbas, and by their actions say, ‘Not this Man, but Barabbas.’” The truths represented in Miller’s dream as “jewels”, and also graphically illustrated upon the two sacred tables, are the “great light,” which Miller was given, and that Adventism has rejected.
Препознати сатански симбол „свакодневног“ као симбол Христа значи хвалити „Христа и бога овога света у истом даху. Док наизглед примају Христа, они прихватају Вараву и својим поступцима говоре: ‘Не овога Човека, него Вараву.’“ Истине представљене у Милеровом сну као „драгуљи“, а такође и сликовито приказане на двема светим таблицама, јесу „велика светлост“ која је дата Милеру, а коју је адвентизам одбацио.
They profess to be praising Christ with a satanic symbol, and claim they are standing upon the foundation of God, when it is a counterfeit foundation that brings strong delusion to all who take their stand upon that faulty doctrinal structure. There is nothing new under the sun, and modern Israel is simply walking in the prophetic footsteps of ancient Israel.
Они тврде да славе Христа сатанским симболом и тврде да стоје на Божјем темељу, а у ствари је то лажни темељ који доноси снажну заблуду свима који заузимају свој став на тој погрешној доктринарној грађевини. Нема ничег новог под сунцем, и савремени Израел једноставно иде пророчким стопама древног Израела.
“One matter burdens my soul: The great lack of the love of God, which has been lost through continued resistance of light and truth, and the influence of those who have been engaged in active labor, who, in the face of evidence piled upon evidence, have exerted an influence to counteract the work of the message God has sent. I point them to the Jewish nation and ask, Must we leave our brethren to pass over the same path of blind resistance, till the very end of probation? If ever a people needed true and faithful watchmen, who will not hold their peace, who will cry day and night, sounding the warnings God has given, it is Seventh-day Adventists. Those who have had great light, blessed opportunities, who, like Capernaum, have been exalted to heaven in point of privilege, shall they by non-improvement be left to darkness corresponding to the greatness of the light given?
„Једна ствар оптерећује моју душу: велико одсуство Божје љубави, која је изгубљена услед сталног опирања светлости и истини, и утицаја оних који су били заузети делатним радом, који су, пред доказом нагомиланим на доказ, вршили утицај да осујете дело поруке коју је Бог послао. Упућујем их на јеврејски народ и питам: Морамо ли оставити своју браћу да пређу истим путем слепог опирања, све до самог краја времена милости? Ако је икада неком народу било потребно истинито и верно стражарење, људи који неће ћутати, који ће викати дан и ноћ, оглашавајући упозорења која је Бог дао, онда су то адвентисти седмога дана. Они који су имали велику светлост, благословене прилике, који су, као Капернаум, били уздигнути до неба у погледу предности, хоће ли због неискоришћавања бити препуштени тами сразмерној величини дате светлости?“
“I wish to plead with our brethren who shall assemble at the General Conference to heed the message given to the Laodiceans. What a condition of blindness is theirs! This subject has been brought to your notice again and again, but your dissatisfaction with your spiritual condition has not been deep and painful enough to work reform. ‘Thou sayest, I am rich, and increased with goods, and have need of nothing; and knowest not that thou art wretched, and miserable, and poor, and blind, and naked.’ The guilt of self-deception is upon our churches. The religious life of many is a lie.” Manuscript Releases, volume 16, 106, 107.
„Желим да упутим озбиљан позив нашој браћи која ће се окупити на Генералној конференцији да послушају поруку дату Лаодикејцима. У каквом се стању слепила налазе! Овај предмет је изнова и изнова стављан пред вас, али ваше незадовољство сопственим духовним стањем није било довољно дубоко и болно да би довело до реформе. ‘Говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.’ Кривица самообмане почива на нашим црквама. Верски живот многих је лаж.“ Manuscript Releases, volume 16, 106, 107.
“Capernaum” was the city which Jesus chose as his own city.
„Капернаум“ је био град који је Исус изабрао као свој град.
“At Capernaum Jesus dwelt in the intervals of His journeys to and fro, and it came to be known as ‘His own city.’ It was on the shores of the Sea of Galilee, and near the borders of the beautiful plain of Gennesaret, if not actually upon it.” The Desire of Ages, 252.
„У Капернауму је Исус боравио у раздобљима између Својих путовања тамо и амо, те је он постао познат као „Његов сопствени град“. Налазио се на обали Галилејског језера и близу граница дивне генисаретске равнице, ако не баш на њој.“ Чежња векова, 252.
Christ chose Capernaum as he had chosen Jerusalem of old.
Hristos je izabrao Kapernaum kao što je nekada izabrao Jerusalim.
And unto his son will I give one tribe, that David my servant may have a light alway before me in Jerusalem, the city which I have chosen me to put my name there. 1 Kings 11:36.
А његовом сину даћу једно племе, да би Давид, слуга мој, свагда имао жижак преда мном у Јерусалиму, у граду који сам изабрао себи да тамо ставим име своје. 1. Царевима 11:36.
Christ chose Adventism as his city in 1844, and by 1863, Adventism had rebuilt the city of “Jericho”, a symbol of Laodicean comfort and affluency. As with ancient Israel, so too, with modern Israel. Adventism believes they are the citizens of God’s special city, but they have rejected the “great light” that provides the evidence of citizenship. Like unto Shilo, in the time of Eli, Hophni and Phineas, Adventism will be judged according to the “great light” they were given opportunity to receive.
Христос је изабрао адвентизам као свој град 1844. године, а до 1863. адвентизам је поново изградио град „Јерихон“, симбол лаодикијске удобности и изобиља. Као са древним Израиљем, тако и са савременим Израиљем. Адвентизам верује да су они грађани Божјег посебног града, али су одбацили „велику светлост“ која пружа доказ о грађанству. Попут Силома, у време Илија, Офнија и Финеса, адвентизму ће се судити према „великој светлости“ коју су имали прилику да приме.
“Among the professed children of God, how little patience has been manifested, how many bitter words have been spoken, how much denunciation has been uttered against those not of our faith. Many have looked upon those belonging to other churches as great sinners, when the Lord does not thus regard them. Those who look thus upon the members of other churches, have need to humble themselves under the mighty hand of God. Those whom they condemn may have had but little light, few opportunities and privileges. If they had had the light that many of the members of our churches have had, they might have advanced at a far greater rate, and have better represented their faith to the world. Of those who boast of their light, and yet fail to walk in it, Christ says, ‘But I say unto you, It shall be more tolerable for Tyre and Sidon at the day of judgment, than for you. And thou, Capernaum [Seventh-day Adventists, who have had great light], which art exalted unto heaven [in point of privilege], shalt be brought down to hell: for if the mighty works, which have been done in thee, had been done in Sodom, it would have remained until this day. But I say unto you, That it shall be more tolerable for the land of Sodom in the day of judgment, than for thee.’ At that time Jesus answered and said, ‘I thank thee, O Father, Lord of heaven and earth, because thou hast hid these things from the wise and prudent [in their own estimation], and hast revealed them unto babes.’
„Међу онима који се изјашњавају као деца Божја, како је мало стрпљења показано, колико је горких речи изговорено, колико је осуде изречено против оних који нису наше вере. Многи су на оне који припадају другим црквама гледали као на велике грешнике, док их Господ не посматра тако. Они који тако гледају на чланове других цркава, имају потребу да се понизе под моћном руком Божјом. Они које осуђују можда су имали врло мало светлости, мало прилика и предности. Да су имали светлост коју су имали многи чланови наших цркава, могли су напредовати далеко брже и боље представљати своју веру свету. О онима који се хвале својом светлошћу, а ипак не ходе у њој, Христос каже: ‘А ја вам кажем, Тиру и Сидону лакше ће бити у дан суда него вама. И ти, Капернауме [адвентисти седмога дана, који су имали велику светлост], који си се до неба подигао [по питању предности], до пакла ћеш пропасти; јер да су у Содому била учињена чудеса која су у теби учињена, остао би до данас. Али вам кажем да ће земљи Содомској лакше бити у дан суда него теби.’ У то време Исус одговори и рече: ‘Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних [по сопственој оцени], а открио деци.’”
“‘And now, because ye have done all these works, saith the Lord, and I spake unto you, rising up early and speaking, but ye heard not; and I called you, but ye answered not; therefore will I do unto this house, which is called by my name, wherein ye trust, and unto the place which I gave to you and to your fathers, as I have done to Shiloh. And I will cast you out of my sight, as I have cast out all your brethren, even the whole seed of Ephraim.’
„И сада, зато што учинисте сва ова дела, говори Господ, и ја вам говорах, устајући рано и говорећи, али не послушасте; и звах вас, али се не одазвасте; зато ћу учинити овоме дому, који се назива мојим именом, у који се уздате, и месту које дадох вама и оцима вашим, као што учиних Силому. И одбацићу вас испред лица свога, као што одбацих сву браћу вашу, све семе Јефремово.“
“The Lord has established among us institutions of great importance, and they are to be managed, not as worldly institutions are managed, but after God’s order. They are to be managed with an eye single to his glory, that by all means perishing souls may be saved. To the people of God the testimonies of the Spirit have come, and yet many have not taken heed to reproofs, warnings, and counsels.
„Господ је међу нама успоставио установе од велике важности, и њима треба управљати, не онако како се управља световним установама, већ по Божјем поретку. Њима треба управљати с оком једноставним за Његову славу, да би се на сваки начин спасле душе које пропадају. Народу Божјем дошла су сведочанства Духа, а ипак многи нису послушали укоре, опомене и савете.
“‘Here now this, O foolish people, and without understanding; which have eyes, and see not; which have ears, and hear not: fear ye not me saith the Lord: will ye not tremble at my presence, which have placed the sand for the bound of the sea by a perpetual degree, that it cannot pass it: and though the waves thereof toss themselves, yet can they not prevail; though they roar, yet can they not pass over it? but this people hath a revolting and a rebellious heart; they are revolted and gone. Neither say they in their heart, Let us now fear the Lord our God, that giveth rain, both the former and the latter, in his season: he reserveth unto us the appointed weeks of the harvest. Your iniquities have turned away these things, and your sins have withholden good things from you. . . . They judge not the cause, the cause of the fatherless, yet they prosper; and the right of the needy do they not judge. Shall I not visit for these things? saith the Lord; shall not my soul be revenged on such a nation as this?’
„Чујте сада ово, народе безумни и неразумни, који имате очи, а не видите, који имате уши, а не чујете: зар се мене не бојите, говори Господ; зар нећете дрхтати пред лицем мојим, мене који поставих песак за међу мору уредбом вечном, да је не може прећи? И мада се валови његови подижу, ипак не могу надвладати; мада хуче, ипак је не могу прећи. Али овај народ има срце отпадничко и бунтовно; отпадоше и отидоше. И не говоре у срцу своме: Хајде сада да се бојимо Господа Бога својега, који даје дажд, и рани и позни, у своје време; који нам чува одређене седмице жетве. Безакоња ваша одвратише ово, и греси ваши ускратише вам добра.... Не суде за ствар, за ствар сироте, па ипак напредују; и право убогих не расуђују. Зар да не походим за ово? говори Господ; зар да се душа моја не освети таквом народу као што је овај?“
“Shall the Lord be compelled to say, ‘Pray not thou for this people, neither lift up cry nor prayer for them, neither make intercession to me: for I will not hear thee’? ‘Therefore the showers have been withholden, and there hath been no latter rain. . . . Wilt thou not from this time cry unto me, My father, thou art the guide of my youth?’” Review and Herald, August 1, 1893.
„Хоће ли Господ бити принуђен да каже: ‘Не моли се за овај народ, нити подижи вапај ни молитву за њих, нити посредуј код мене; јер те нећу услишити’? ‘Зато су даждови ускраћени, и није било позног дажда.... Нећеш ли од сада викати к мени: Оче мој, ти си вођа младости моје?’“ Review and Herald, August 1, 1893.
We will continue our consideration of the “great light” that was given to William Miller on the book of Revelation in the next article.
У следећем чланку наставићемо наше разматрање „велике светлости“ која је дата Вилијаму Милеру о књизи Откривења.
“When Christ came into the world to exemplify true religion, and to exalt the principles that should govern the hearts and actions of men, falsehood had taken so deep a hold upon those who had had so great light, that they no longer comprehended the light, and had no inclination to yield up tradition for truth. They rejected the heavenly Teacher, they crucified the Lord of glory, that they might retain their own customs and inventions. The very same spirit is manifested in the world today. Men are averse to investigating truth, lest their traditions should be disturbed, and a new order of things should be brought in. There is with humanity a constant liability to err, and men are naturally inclined to highly exalt human ideas and knowledge, while the divine and eternal is not discerned or appreciated.” Counsels on Sabbath School Work, 47.
„Када је Христос дошао на свет да пружи пример истинске религије и да узвиси начела која треба да управљају срцима и поступцима људи, лаж је тако дубоко пустила корен међу онима који су имали тако велику светлост да они више нису разумевали светлост, нити су били склони да се одрекну предања ради истине. Они су одбацили небеског Учитеља, распели су Господа славе, да би задржали своје сопствене обичаје и измишљотине. Исти тај дух испољава се и у свету данас. Људи нерадо истражују истину, да им се не би уздрмала њихова предања и да не би био уведен нов поредак ствари. У човечанству постоји стална склоност ка заблуди, и људи су по природи склони да веома узвисују људске замисли и знање, док се божанско и вечно не разазнаје нити цени.“ Counsels on Sabbath School Work, 47.