God never changes, and therefore Adventism is judged in its fourth generation.

Бог се никада не мења, и стога се адвентизам суди у свом четвртом нараштају.

“‘And he called to the man clothed with linen, which had the writer’s inkhorn by his side; and the Lord said unto him, Go through the midst of the city, through the midst of Jerusalem, and set a mark upon the foreheads of the men that sigh and that cry for all the abominations that be done in the midst thereof. And to the others he said in mine hearing, Go ye after him through the city, and smite: let not your eye spare, neither have ye pity: slay utterly old and young, both maids, and little children, and women: but come not near any man upon whom is the mark; and begin at My sanctuary. Then they began at the ancient men which were before the house.’

„И повика човека обученог у ланене хаљине, који имаше писарски прибор о бедру; и Господ му рече: Прођи посред града, посред Јерусалима, и стави знак на чела људи који уздишу и плачу због свих гадости што се чине усред њега. А другима рече, тако да сам чуо: Идите за њим кроз град и побијајте; нека око ваше не штеди, нити имајте сажаљења: сасвим побијте старце и младиће, и девојке, и малу децу, и жене; али ниједном човеку на коме је знак не приближујте се; и почните од Мога светилишта. Тада почеше од стараца који беху пред Домом.“

“Jesus is about to leave the mercy seat of the heavenly sanctuary to put on garments of vengeance and pour out His wrath in judgments upon those who have not responded to the light God has given them. ‘Because sentence against an evil work is not executed speedily, therefore the heart of the sons of men is fully set in them to do evil.’ Instead of being softened by the patience and long forbearance that the Lord has exercised toward them, those who fear not God and love not the truth strengthen their hearts in their evil course. But there are limits even to the forbearance of God, and many are exceeding these boundaries. They have overrun the limits of grace, and therefore God must interfere and vindicate His own honor.

„Исус ће ускоро напустити престо милости у небеској светињи да би обукао хаљине освете и излио Свој гнев у судовима на оне који нису одговорили на светлост коју им је Бог дао. ‘Зато што се казна за зло дело не извршава брзо, срце синова људских потпуно је предано томе да чини зло.’ Уместо да буду омекшани стрпљењем и дугим трпљењем које је Господ показивао према њима, они који се не боје Бога и не љубе истину учвршћују своја срца на свом злом путу. Али и Божје дуго трпљење има своје границе, и многи прелазе те међе. Прекорачили су границе благодати, и зато Бог мора да се умеша и одбрани Своју сопствену част.“

“Of the Amorites the Lord said: ‘In the fourth generation they shall come hither again: for the iniquity of the Amorites is not yet full.’ Although this nation was conspicuous because of its idolatry and corruption, it had not yet filled up the cup of its iniquity, and God would not give command for its utter destruction. The people were to see the divine power manifested in a marked manner, that they might be left without excuse. The compassionate Creator was willing to bear with their iniquity until the fourth generation. Then, if no change was seen for the better, His judgments were to fall upon them.

„За Амореје Господ рече: ‘У четвртом нараштају вратиће се овамо, јер безакоње Амореја још није навршено.’ Иако је овај народ био упадљив по своме идолопоклонству и покварености, још није био напунио чашу свога безакоња, и Бог не би дао заповест за његово потпуно уништење. Народ је требало да види божанску силу показану на нарочит начин, да би остао без изговора. Самилосни Створитељ био је вољан да подноси њихово безакоње до четвртог нараштаја. Тада, ако се не би видела никаква промена набоље, Његови судови требало је да падну на њих.“

“With unerring accuracy the Infinite One still keeps an account with all nations. While His mercy is tendered with calls to repentance, this account will remain open; but when the figures reach a certain amount which God has fixed, the ministry of His wrath commences. The account is closed. Divine patience ceases. There is no more pleading of mercy in their behalf.

„Непогрешивом тачношћу Бесконачни и даље води обрачун са свим народима. Док се Његова милост пружа уз позиве на покајање, тај обрачун ће остати отворен; али када бројке достигну одређени износ који је Бог одредио, отпочиње служба Његовог гнева. Обрачун је закључен. Божанско стрпљење престаје. Нема више заступања милости у њихову корист.“

“The prophet, looking down the ages, had this time presented before his vision. The nations of this age have been the recipients of unprecedented mercies. The choicest of heaven’s blessings have been given them, but increased pride, covetousness, idolatry, contempt of God, and base ingratitude are written against them. They are fast closing up their account with God.

„Пророку је, док је посматрао векове који долазе, ово време било предочено у виђењу. Народи овога доба били су примаоци невиђених милости. Најизабранији небески благослови били су им даровани, али су против њих записани појачана охолост, лакомство, идолопоклонство, презир према Богу и ниска незахвалност. Они убрзано приводе крају свој рачун с Богом.

“But that which causes me to tremble is the fact that those who have had the greatest light and privileges have become contaminated by the prevailing iniquity. Influenced by the unrighteous around them, many, even of those who profess the truth, have grown cold and are borne down by the strong current of evil. The universal scorn thrown upon true piety and holiness leads those who do not connect closely with God to lose their reverence for His law. If they were following the light and obeying the truth from the heart, this holy law would seem even more precious to them when thus despised and set aside. As the disrespect for God’s law becomes more manifest, the line of demarcation between its observers and the world becomes more distinct. Love for the divine precepts increases with one class according as contempt for them increases with another class.

„Али оно што ме наводи да дрхтим јесте чињеница да су се они који су имали највећу светлост и предности оскврнили преовлађујућим безакоњем. Под утицајем неправедних око себе, многи, чак и од оних који исповедају истину, охладнели су и бивају ношени снажном струјом зла. Општи презир који се излива на истинску побожност и светост наводи оне који нису тесно повезани с Богом да изгубе поштовање према Његовом закону. Када би следили светлост и били послушни истини из срца, овај свети закон би им изгледао још драгоценији онда када га тако презиру и одбацују. Како непоштовање према Божјем закону постаје све очигледније, тако линија разграничења између његових држалаца и света постаје све јаснија. Љубав према божанским прописима расте у једној класи сразмерно томе како презир према њима расте у другој класи.“

“The crisis is fast approaching. The rapidly swelling figures show that the time for God’s visitation has about come. Although loath to punish, nevertheless He will punish, and that speedily. Those who walk in the light will see signs of the approaching peril; but they are not to sit in quiet, unconcerned expectancy of the ruin, comforting themselves with the belief that God will shelter His people in the day of visitation. Far from it. They should realize that it is their duty to labor diligently to save others, looking with strong faith to God for help. ‘The effectual fervent prayer of a righteous man availeth much.’

„Криза се брзо приближава. Бројке које се нагло увећавају показују да је време Божјег похода готово дошло. Иако нерадо кажњава, ипак ће казнити, и то ускоро. Они који ходе у светлости видеће знаке надолазеће опасности; али не треба да седе у тихом, безбрижном ишчекивању пропасти, тешећи се уверењем да ће Бог у дан похода заклонити Свој народ. Далеко од тога. Треба да схвате да им је дужност да марљиво раде на спасавању других, гледајући с чврстом вером на Бога ради помоћи. „Много може усрдна и делотворна молитва праведника.“

“The leaven of godliness has not entirely lost its power. At the time when the danger and depression of the church are greatest, the little company who are standing in the light will be sighing and crying for the abominations that are done in the land. But more especially will their prayers arise in behalf of the church because its members are doing after the manner of the world.

„Квасац побожности није у потпуности изгубио своју силу. У време када су опасност и потиштеност цркве највећи, мала скупина оних који стоје у светлости уздисаће и плакаће због гадости које се чине у земљи. Но нарочито ће се њихове молитве уздизати за цркву, јер њени чланови поступају по начину овога света.

“The earnest prayers of this faithful few will not be in vain. When the Lord comes forth as an avenger, He will also come as a protector of all those who have preserved the faith in its purity and kept themselves unspotted from the world. It is at this time that God has promised to avenge His own elect which cry day and night unto Him, though He bear long with them.

„Usrdne molitve ove verne manjine neće biti uzaludne. Kada Gospod izađe kao osvetnik, On će takođe doći kao zaštitnik svih onih koji su sačuvali veru u njenoj čistoti i održali sebe neokaljanima od sveta. U to vreme Bog je obećao da će odbraniti svoje izabrane, koji Mu vape dan i noć, premda dugo podnosi zbog njih.

“The command is: ‘Go through the midst of the city, through the midst of Jerusalem, and set a mark upon the foreheads of the men that sigh and that cry for all the abominations that be done in the midst thereof.’ These sighing, crying ones had been holding forth the words of life; they had reproved, counseled, and entreated. Some who had been dishonoring God repented and humbled their hearts before Him. But the glory of the Lord had departed from Israel; although many still continued the forms of religion, His power and presence were lacking.” Testimonies, volume 5, 207–210.

„Zapovest glasi: ‘Prođi posred grada, posred Jerusalima, i stavi znak na čela ljudi koji uzdišu i plaču zbog svih gadosti koje se čine usred njega.’ Ovi koji uzdišu i plaču iznosili su reči života; ukoravali su, savetovali i usrdno molili. Neki koji su obeščašćivali Boga pokajali su se i ponizili svoja srca pred Njim. Ali slava Gospodnja bila je odstupila od Izrailja; premda su mnogi još uvek nastavili da održavaju oblike vere, nedostajale su Njegova sila i Njegovo prisustvo.“ Testimonies, volume 5, 207–210.

The illustration of God’s judgment that Sister White is identifying in the passage is the judgment brought upon the city of Jerusalem, which in the last days is the Seventh-day Adventist church. The judgment is finalized at the Sunday law, for it is there that the seal of God and mark of the beast are impressed. Ezekiel chapter eight identifies four escalating abominations. The first verse emphasizes the vision is to be understood just before probation closes by identifying the fifth day of the sixth month of the sixth year.

Илустрација Божјег суда коју сестра Вајт препознаје у овом одломку јесте суд који је дошао на град Јерусалим, који је у последњим данима Црква адвентиста седмог дана. Суд се окончава при доношењу закона о недељи, јер се ту утискују Божји печат и жиг звери. Осмо поглавље Језекиља указује на четири све веће гадости. Први стих наглашава да се визија има разумети непосредно пре затварања времена милости, указујући на пети дан шестог месеца шесте године.

Ezekiel did not need to include that historical point of reference. He could have simply written, “And it came to pass as I sat in mine house, and the elders of Judah sat before me, that the hand of the Lord God fell there upon me.” The fact that he included the reference to the day before “666,” is a prophetic reference for students of prophecy. The reference for those who have the victory of the number of the beast’s name know “666,” is an element of the Revelation of Jesus Christ, which is unsealed just before probation closes. They know this for they are the people of God, that according to Peter, “in times past were not the people of God.”

Језекиљу није било потребно да укључи ту историјску одредницу. Могао је једноставно да напише: „И догоди се, док седејах у својој кући, и старешине Јудине сеђаху преда мном, да рука Господа Бога сиђе тамо на ме.“ Чињеница да је укључио упућивање на дан пре „666“ представља пророчко упућивање за проучаваоце пророштва. Упућивање за оне који имају победу над бројем имена звери, који познају „666“, јесте елемент Откривења Исуса Христа, које се отпечаћује непосредно пре него што се време милости затвори. Они то знају јер су они народ Божји, који, према Петру, „некада не беху народ Божји.“

In 1 Peter chapter two the people who are now the people of God, “have tasted that the Lord is gracious.” They are those who have prophetically “eaten” the word of God, as opposed to those who refused to eat the word of God. All the prophets speak of the last days, and in John chapter six, Jesus gave the message that His disciples must eat His flesh and drink His blood. In that chapter the disciples that refused to eat His flesh and drink His blood, did so in verse sixty-six.

У 1. Петровој, другој глави, народ који је сада народ Божији „окусио је да је Господ благ“. То су они који су, у пророчком смислу, „јели“ реч Божију, за разлику од оних који су одбили да једу реч Божију. Сви пророци говоре о последњим данима, а у Јовану, шестој глави, Исус је изнео поруку да Његови ученици морају јести Његово тело и пити Његову крв. У тој глави, ученици који су одбили да једу Његово тело и пију Његову крв, учинили су то у шездесет шестом стиху.

From that time many of his disciples went back, and walked no more with him. John 6:66.

Од тада многи од Његових ученика отидоше натраг и више не иђаху с Њим. Јован 6:66.

The wise who eat the flesh and drink the blood of Christ in the last days, understand that Christ as Palmoni, is the Wonderful Numberer, and they recognize His signature when it is presented. The number “665,” in the opening verse of Ezekiel eight, is there, for any who wish to see, that it is identifying at least two important prophetic points. The first is that the message is to be understood as covering a period of time before the Sunday law. The second is that the number “666” is in one of only two verses in the book of Revelation, that is qualified by identifying that the “wise” would understand in the last days.

Мудри, који у последњим данима једу тело и пију крв Христову, разумеју да је Христос, као Палмони, Дивни Бројилац, и препознају Његов потпис када им се предочи. Број „665“, у уводном стиху осме главе Језекиља, налази се ту, за свакога ко жели да види, као ознака најмање двеју важних пророчких тачака. Прва је да се порука има разумети као да обухвата временски период пре закона о недељи. Друга је да се број „666“ налази у једном од само два стиха у књизи Откривења, који је одређен тиме што се указује да ће „мудри“ разумети у последњим данима.

Here is wisdom. Let him that hath understanding count the number of the beast: for it is the number of a man; and his number is Six hundred threescore and six. Revelation 13:18.

Овде је мудрост. Ко има разум нека израчуна број звери; јер је то број човека; и број њезин је шест стотина шездесет и шест. Откривење 13:18.

The “wise” who understand the increase of knowledge in the last days, when the Revelation of Jesus Christ is unsealed will know that “666,” is an important prophetic symbol for they will have gotten victory over the number. Ezekiel therefore introduces an escalating rebellion in chapter eight, that is represented by four increasing abominations. The final identifies the foolish as bowing down to the sun, thus marking the judgment of Jerusalem (Adventism), in the last days. That judgment takes place in the fourth generation. The four abominations are the symbols of the four generations of Laodicean Adventism.

„Мудри“ који разумеју умножавање знања у последњим данима, када се открива Откривење Исуса Христа, знаће да је „666“ важан пророчки симбол, јер су задобили победу над тим бројем. Стога Језекиљ у осмом поглављу уводи побуну која се појачава, а која је представљена кроз четири све веће гадости. Последња поистовећује безумне као оне који се клањају сунцу, чиме се означава суд над Јерусалимом (адвентизмом), у последњим данима. Тај суд наступа у четвртом нараштају. Четири гадости су симболи четири нараштаја лаодикејског адвентизма.

The first generation began in 1863, with the rebellion against Moses’ oath of “seven times.” Twenty-five years later, the rebellion of 1888 was manifested. Thirty-one years later the rebellion of 1919 occurred, represented by W. W. Prescott’s book, “The Doctrine of Christ”. Thirty-eight years after that, in 1957, the rebellion represented by the book, “Questions on Doctrine” took place. We will now begin to demonstrate why these four waymarks align with the four abominations of Ezekiel eight.

Прва генерација отпочела је 1863. године, побуном против Мојсијеве заклетве о „седам времена“. Двадесет и пет година касније, испољила се побуна из 1888. године. Тридесет и једну годину касније догодила се побуна из 1919. године, представљена књигом В. В. Прескота „The Doctrine of Christ“. Тридесет и осам година након тога, 1957. године, догодила се побуна представљена књигом „Questions on Doctrine“. Сада ћемо почети да показујемо зашто су ове четири ознаке на путу усклађене са четири гадости из осмог поглавља Језекиља.

In 1863, Laodicean Adventism introduced a new chart to replace the two charts that were fulfillments of Habakkuk chapter two’s command to, “write the vision and make it plain upon tables.” The 1863 chart dropped the “seven times” from the prophetic illustration, as it had been on the two sacred charts along with the 1260, 1290, and 1335. In Habakkuk the command identified that the tables (in the plural) would be published in a fashion that, “he may run that readeth it.” The 1863 chart was so far off the mark, that it required a handout of explanation to go with it. It was not possible to look at the 1863 chart and “run” without an extra handout.

Године 1863. лаодикијски адвентизам је увео нову карту да замени две карте које су биле испуњења заповести из другог поглавља Авакума: „Запиши виђење и да буде разговетно на таблицама.“ Карта из 1863. изоставила је „седам времена“ из пророчког приказа, иако су се она налазила на две свете карте заједно са 1260, 1290 и 1335. У Авакуму је заповест указивала да ће таблице (у множини) бити објављене тако да „може трчати који чита“. Карта из 1863. била је толико промашена, да је захтевала пратећи летак с објашњењем. Није било могуће погледати карту из 1863. и „трчати“ без додатног летка.

And the Lord answered me, and said, Write the vision, and make it plain upon tables, that he may run that readeth it. Habakkuk 2:2.

И Господ ми одговори и рече: Запиши виђење и јасно га изложи на плочама, да може трчати онај који га чита. Авакум 2:2.

The 1863, chart was a counterfeit designed to cover up the true, just as William Miller saw in his dream. The two sacred charts were the symbol of the covenant that Christ made with the people who had just taken the position as the true Protestant horn of the earth beast. Those two charts represented a symbol of the covenant relationship between the Millerites and Christ, who suddenly came to His temple in 1844, and when He came, He came as the Messenger of the Covenant. Ancient Israel illustrates modern Israel, and when Christ took ancient Israel out of the bondage of Egypt, He typified the time when He was to take modern Israel out of the bondage of twelve hundred and sixty years of papal rule. Sister White repeatedly upholds these two histories as parallel histories.

Карта из 1863. године била је кривотворина осмишљена да прикрије истину, управо онако како је Вилијам Милер видео у свом сну. Две свете карте биле су симбол завета који је Христос склопио са народом који је управо заузео положај истинског протестантског рога звери из земље. Те две карте представљале су симбол заветног односа између милерита и Христа, који је 1844. године изненада дошао у Свој храм, а када је дошао, дошао је као Весник Завета. Стари Израиљ представља слику новог Израиља, и када је Христос извео стари Израиљ из ропства у Египту, тиме је унапред означио време када је требало да изведе нови Израиљ из ропства хиљаду двеста шездесет година папске владавине. Сестра Вајт изнова и изнова потврђује ове две историје као паралелне историје.

“Upon us is shining the accumulated light of past ages. The record of Israel’s forgetfulness has been preserved for our enlightenment. In this age God has set His hand to gather unto Himself a people from every nation, kindred, and tongue. In the advent movement He has wrought for His heritage, even as He wrought for the Israelites in leading them from Egypt. In the great disappointment of 1844 the faith of His people was tested as was that of the Hebrews at the Red Sea.” Testimonies, volume 8, 115, 116.

„На нас обасјава сабрана светлост прошлих векова. Извештај о Израиљевом заборављању сачуван је ради нашег просвећења. У овом добу Бог је пружио своју руку да сабере к себи народ из сваког народа, племена и језика. У адвентном покрету деловао је за своје наслеђе, као што је деловао за Израиљце водећи их из Египта. У великом разочарању 1844. године вера Његовог народа била је испитана као што је била испитана вера Јевреја на Црвеном мору.“ Testimonies, volume 8, 115, 116.

When the Lord entered into covenant with ancient Israel, He gave two tables to represent the covenant relationship. When the Lord entered into covenant with modern Israel, He gave two tables to represent the covenant relationship. The two tables of the Ten Commandments typify Habakkuk’s two tables. He gave them the two tables shortly after the Red Sea crossing, which Sister White aligns with the great disappointment of 1844. Shortly after 1844, in terms of prophetic history, the Lord produced the second table. Ancient Israel was made the depositaries of God’s law, and modern Israel was made the depositaries of not only God’s law, but also those great prophetic truths.

Када је Господ ступио у завет са древним Израиљем, дао им је две плоче да представљају заветни однос. Када је Господ ступио у завет са савременим Израиљем, дао им је две плоче да представљају заветни однос. Две плоче Десет заповести представљају Авакумове две плоче. Дао им је те две плоче убрзо после преласка Црвеног мора, који сестра Вајт доводи у везу са великим разочарањем 1844. године. Убрзо после 1844. године, у погледу пророчке историје, Господ је изнео другу плочу. Древни Израиљ био је постављен за чувара Божјег закона, а савремени Израиљ био је постављен за чувара не само Божјег закона, него и оних великих пророчких истина.

“God has called His church in this day, as He called ancient Israel, to stand as a light in the earth. By the mighty cleaver of truth, the messages of the first, second, and third angels, He has separated them from the churches and from the world to bring them into a sacred nearness to Himself. He has made them the depositaries of His law and has committed to them the great truths of prophecy for this time. Like the holy oracles committed to ancient Israel, these are a sacred trust to be communicated to the world.” Testimonies, volume 5, 455.

„Бог је позвао Своју цркву у ово доба, као што је позвао и древни Израиљ, да стоји као светлост на земљи. Моћним секачем истине, порукама првог, другог и трећег анђела, Он их је одвојио од цркава и од света да би их довео у свето приближење Себи. Учинио их је чуварима Свога закона и поверио им велике истине пророштва за ово време. Као и света пророштва поверена древном Израиљу, ово је свети залог који треба објавити свету.“ Testimonies, volume 5, 455.

The first two Commandments identify God’s hatred for idolatry, and in those first two Commandments He identifies that judgment is carried out unto the third and fourth generations, for He identifies that He is a jealous God.

Прве две заповести откривају Божју мржњу према идолопоклонству, и у тим првим двема заповестима Он показује да се суд извршава до трећег и четвртог колена, јер Он објављује да је Бог ревнитељ.

“The law was not spoken at this time exclusively for the benefit of the Hebrews. God honored them by making them the guardians and keepers of His law, but it was to be held as a sacred trust for the whole world. The precepts of the Decalogue are adapted to all mankind, and they were given for the instruction and government of all. Ten precepts, brief, comprehensive, and authoritative, cover the duty of man to God and to his fellow man; and all based upon the great fundamental principle of love. ‘Thou shalt love the Lord thy God with all thy heart, and with all thy soul, and with all thy strength, and with all thy mind; and thy neighbor as thyself.’ Luke 10:27. See also Deuteronomy 6:4, 5; Leviticus 19:18. In the Ten Commandments these principles are carried out in detail, and made applicable to the condition and circumstances of man.

„Закон у то време није био изговорен искључиво ради користи Јевреја. Бог им је указао част поставивши их за чуваре и заштитнике Свога закона, али он је требало да се чува као свети залог за цео свет. Прописи Декалога прилагођени су целом човечанству, и дати су ради поуке и управљања свима. Десет прописа, сажетих, свеобухватних и ауторитативних, обухватају дужност човека према Богу и према своме ближњем; а све се заснива на великом темељном начелу љубави. ‘Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега својега као самога себе.’ Лука 10:27. Видети и 5. Мојсијева 6:4, 5; 3. Мојсијева 19:18. У Десет заповести ова начела су разрађена у појединостима и учињена применљивим на човеково стање и околности.

“‘Thou shalt have no other gods before Me.’

„Немој имати других богова осим Мене.“

“Jehovah, the eternal, self-existent, uncreated One, Himself the Source and Sustainer of all, is alone entitled to supreme reverence and worship. Man is forbidden to give to any other object the first place in his affections or his service. Whatever we cherish that tends to lessen our love for God or to interfere with the service due Him, of that do we make a god.

„Јехова, вечни, самопостојећи, нестворени, који је сам Извор и Одржавалац свега, једини има право на најузвишеније страхопоштовање и обожавање. Човеку је забрањено да било ком другом предмету да прво место у својим осећањима или у својој служби. Шта год негујемо, а што тежи да умањи нашу љубав према Богу или да омета службу која Му припада, од тога себи чинимо бога.“

“‘Thou shalt not make unto thee any graven image, or any likeness of anything that is in heaven above, or that is in the earth beneath, or that is in the water under the earth: thou shalt not bow down thyself to them, nor serve them.’

„Не гради себи лика резана, нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље; не клањај им се нити им служи.“

“The second commandment forbids the worship of the true God by images or similitudes. Many heathen nations claimed that their images were mere figures or symbols by which the Deity was worshiped, but God has declared such worship to be sin. The attempt to represent the Eternal One by material objects would lower man’s conception of God. The mind, turned away from the infinite perfection of Jehovah, would be attracted to the creature rather than to the Creator. And as his conceptions of God were lowered, so would man become degraded.

„Друга заповест забрањује обожавање истинитога Бога посредством ликова или обличја. Многи незнабожачки народи тврдили су да су њихови идоли тек представе или символи посредством којих се Божанство обожава, али је Бог објавио да је такво обожавање грех. Покушај да се Вечни представи материјалним предметима снизио би човеково поимање Бога. Ум, одвраћен од бесконачног савршенства Јехове, био би привучен створењу, а не Творцу. И као што би његово поимање Бога било снижено, тако би и човек постао изопачен.“

“‘I the Lord thy God am a jealous God.’ The close and sacred relation of God to His people is represented under the figure of marriage. Idolatry being spiritual adultery, the displeasure of God against it is fitly called jealousy.” Patriarchs and Prophets, 305, 306.

„Ја, Господ Бог твој, Бог сам ревнитељ.“ Блиска и света веза Бога са Његовим народом представљена је сликом брака. Пошто је идолопоклонство духовна прељуба, Божје негодовање према њему с правом се назива ревношћу.“ Патријарси и пророци, 305, 306.

God’s jealousy is especially manifested against idolatry, and it is not a coincidence that the first abomination in Ezekiel chapter eight is “an image of jealousy.”

Божја љубомора се нарочито испољава против идолопоклонства, и није случајност што је прва гадост у осмом поглављу Језекиља „лик љубоморе“.

And it came to pass in the sixth year, in the sixth month, in the fifth day of the month, as I sat in mine house, and the elders of Judah sat before me, that the hand of the Lord God fell there upon me. Then I beheld, and lo a likeness as the appearance of fire: from the appearance of his loins even downward, fire; and from his loins even upward, as the appearance of brightness, as the colour of amber. And he put forth the form of an hand, and took me by a lock of mine head; and the spirit lifted me up between the earth and the heaven, and brought me in the visions of God to Jerusalem, to the door of the inner gate that looketh toward the north; where was the seat of the image of jealousy, which provoketh to jealousy. And, behold, the glory of the God of Israel was there, according to the vision that I saw in the plain. Then said he unto me, Son of man, lift up thine eyes now the way toward the north. So I lifted up mine eyes the way toward the north, and behold northward at the gate of the altar this image of jealousy in the entry. Ezekiel 8:1–5.

И догоди се шесте године, шестога месеца, петога дана у месецу, док седејах у својој кући и старешине Јудине седејаху преда мном, да рука Господа Господа сиђе онде на ме. И погледах, и гле, обличје као огањ: од изгледа бедара његових наниже — огањ; а од бедара његових навише — као изглед светлости, као боја ћилибара. И пружи обличје руке, и узе ме за прамен косе на глави мојој; и дух ме подиже између земље и неба, и одведе ме у виђењима Божјим у Јерусалим, к вратима унутрашњим, која гледају к северу, где беше седиште кипа љубоморе, који изазива на љубомору. И, гле, слава Бога Израиљева беше онде, по виђењу које видех у равници. Тада ми рече: Сине човечји, подигни сада очи своје према северу. И подигох очи своје према северу, и гле, на северној страни код врата жртвеника беше овај кип љубоморе на улазу. Језекиљ 8:1–5.

The image of jealousy is the first of four escalating abominations that Ezekiel is shown. The image of jealousy represents the beginning of the first of four generations of escalating rebellion in Adventism. The first generation began in 1863.

Лик љубоморе јесте прва од четири све веће гадости које су показане Језекиљу. Лик љубоморе представља почетак првог од четири нараштаја све већег отпадништва у адвентизму. Први нараштај отпочео је 1863. године.

We will continue this study in the next article.

Ово проучавање наставићемо у следећем чланку.

“Each of the ancient prophets spoke less for their own time than for ours, so that their prophesying is in force for us. ‘Now all these things happened unto them for ensamples: and they are written for our admonition, upon whom the ends of the world are come.’ 1 Corinthians 10:11. ‘Not unto themselves, but unto us they did minister the things, which are now reported unto you by them that have preached the gospel unto you with the Holy Ghost sent down from heaven; which things the angels desire to look into.’ 1 Peter 1:12. . . .

„Сваки од древних пророка говорио је мање за своје време него за наше, тако да је њихово прорицање на снази за нас. ‘А све им се ово догађаше за пример, и написано је за поуку нама, којима су дошли крајеви света.’ 1. Коринћанима 10:11. ‘Њима се откри да не себи самима, него нама служаху овим што вам је сада јављено преко оних који вам проповедаше јеванђеље Духом Светим посланим с неба; у што анђели желе завирити.’ 1. Петрова 1:12....”

“The Bible has accumulated and bound up together its treasures for this last generation. All the great events and solemn transactions of Old Testament history have been, and are, repeating themselves in the church in these last days.” Selected Messages, book 3, 338, 339.

„Библија је сабрала и повезала заједно своја блага за ову последњу генерацију. Сви велики догађаји и свечани поступци историје Старога завета понављали су се, и понављају се, у цркви у овим последњим данима.“ Selected Messages, књига 3, 338, 339.