The Millerite movement was represented in Isaiah chapter seven by a sixty-five year prophecy, that began in 742 BC. Those sixty-five years that took place in the history of Isaiah represent the sixty-five years from 1798 until 1863. Alpha and Omega will always portray the end, with the beginning. The sixty-five year prophecy identifies the curse of seven times against the northern and the southern kingdoms of Israel. The first seven times against the northern kingdom began in 723 BC, nineteen years after Isaiah presented the prediction to king Ahaz. The last seven times against the southern kingdom, began at the end of the sixty-five years in 677 BC.
Милеритски покрет био је представљен у седмом поглављу Исаије пророчанством од шездесет и пет година, које је отпочело 742. године пре Христа. Тих шездесет и пет година које су се одиграле у историји Исаије представљају шездесет и пет година од 1798. до 1863. године. Алфа и Омега ће увек приказивати крај заједно с почетком. Пророчанство од шездесет и пет година означава проклетство од седам времена над северним и јужним царством Израила. Првих седам времена над северним царством отпочело је 723. године пре Христа, деветнаест година након што је Исаија изнео предсказање цару Ахазу. Последњих седам времена над јужним царством отпочело је на крају тих шездесет и пет година, 677. године пре Христа.
The first curse of seven times against Ephraim ended in 1798, which was the time of the end when the vision of the Ulai River of chapters eight and nine of Daniel was unsealed. It prophetically marked both the arrival of the first angel’s message and the prophetic beginning of the Millerite movement. The last curse of seven times against Judah ended in 1844, which was the arrival of the third angel’s message. Nineteen years later in 1863, the sixty-five years represented in the beginning of the prediction marked the end of the Millerite movement, and the beginning of the Laodicean Seventh-day Adventist church. Seven years prior to 1863, in 1856, James White began to identify that the Millerite movement had ceased to be the church of Philadelphia and had become the church of Laodicea. His grandson, when writing Ellen White’s biography, writes about the history of 1856, and the Laodicean message.
Прво проклетство од седам времена против Јефрема окончало се 1798. године, што је било време свршетка када је откривено виђење о реци Улај из осме и девете главе Данила. То је пророчки означило и долазак поруке првог анђела и пророчки почетак милеритског покрета. Последње проклетство од седам времена против Јуде окончало се 1844. године, што је означило долазак поруке трећег анђела. Деветнаест година касније, 1863. године, шездесет и пет година представљених на почетку тог предсказања означиле су крај милеритског покрета и почетак лаодикијске Адвентистичке цркве седмог дана. Седам година пре 1863, 1856. године, Џејмс Вајт је почео да уочава да је милеритски покрет престао да буде црква Филаделфија и постао црква Лаодикија. Његов унук, пишући биографију Елен Вајт, пише о историји 1856. године и о лаодикијској поруци.
“The Laodicean Message
„Лаодикијска порука“
“The Sabbathkeeping Adventists had taken the position that the messages to the seven churches in Revelation 2 and 3 pictured the experience of the Christian church down through the centuries. It was their conclusion that the message to the Laodicean church applied to those they now termed nominal Adventists, those who had not accepted the seventh-day Sabbath. In a short editorial in the Review of October 9, James White raised some thought provoking questions that he introduced by stating:
„Адвентисти који су држали суботу заузели су став да поруке упућене седам цркава у Откривењу 2 и 3 представљају искуство хришћанске цркве кроз векове. Њихов закључак био је да се порука Лаодикијској цркви односи на оне које су сада називали номиналним адвентистима, на оне који нису прихватили седми дан суботе. У кратком уводнику у Review-у од 9. октобра, Џејмс Вајт покренуо је нека питања која подстичу на размишљање, уводећи их изјавом:“
“The inquiry is beginning to come up afresh, ‘Watchman, What of the night?’ At present there is space for only a few questions, asked to call attention to the subject to which they relate. A full answer, we trust, will soon be given.—Review and Herald, Oct. 9, 1856.
„Питање поново почиње да се изнова поставља: ‘Стражару, шта је с ноћи?’ За сада има места само за неколико питања, постављених да скрену пажњу на тему на коју се односе. Уздамо се да ће потпун одговор ускоро бити дат. —Review and Herald, 9. октобар 1856.
“Of the eleven questions he asked, it is the sixth that zeroed in on the Laodiceans.
„Од једанаест питања која је поставио, шесто је било оно које се усредсредило на Лаодикејце.‟
“6. Does not the state of the Laodiceans (lukewarm, and neither cold nor hot) fitly illustrate the condition of the body of those who profess the third angel’s message?—Ibid.
„6. Зар стање Лаодикејаца (млаки, и ни хладни ни врели) не приказује прикладно стање тела оних који исповедају поруку трећег анђела? — Исто.
“The last question lays the matter open:
„Последње питање открива суштину ствари:
“11. If this be our condition as a people, have we any real grounds to hope for the favor of God unless we heed the ‘counsel’ of the True Witness? I counsel thee to buy of me gold tried in the fire, that thou mayest be rich; and white raiment, that thou mayest be clothed, and that the shame of thy nakedness do not appear; and anoint thine eyes with eyesalve, that thou mayest see. As many as I love, I rebuke and chasten: be zealous therefore, and repent. Behold, I stand at the door, and knock: if any man hear my voice, and open the door, I will come in to him, and will sup with him, and he with me. To him that overcometh will I grant to sit with me in my throne, even as I also overcame, and am set down with my Father in his throne. Revelation 3:18–21.—Ibid.
„11. Ако је ово наше стање као народа, имамо ли икаквог стварног основа да се надамо Божјој наклоности, осим ако не послушамо „савет“ Истинитог Сведока? Саветујем ти да од мене купиш злато окушано у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се оденеш, и да се не покаже срамота твоје наготе; и помажи очи своје очном машћу, да видиш. Ја које љубим, оне карам и поправљам: зато ревнуј и покај се. Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује мој глас и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим, и он са мном. Ономе који победи даћу да седи са мном на мом престолу, као и ја што победих и седох са Оцем својим на престолу његовом. Откривење 3:18–21.—Ibid.
“It is clear that the truth of the matter was just dawning on the mind of James White. The next issue of the Review carried a seven-column presentation of the seven churches, under that title. In his opening remarks he declared:
„Јасно је да је истина о томе тек почињала да свиће у уму Џејмса Вајта. Следећи број часописа Review донео је приказ седам цркава у седам ступаца, под тим насловом. У својим уводним напоменама изјавио је:“
“We must agree with some modern expositors that these seven churches should be understood as representing seven conditions of the Christian church, in seven periods of time, covering the ground of the entire Christian age.—Ibid., Oct. 16, 1856.
„Морамо се сложити с неким савременим тумачима да ових седам цркава треба разумети као представнике седам стања хришћанске цркве, у седам временских раздобља, која обухватају целокупно раздобље хришћанске ере.—Ibid., 16. октобар 1856.‟
“He then took up the prophecy, dealing with each church separately. Coming to the seventh, the Laodicean, he declared:
„Затим се прихватио пророштва, разматрајући сваку цркву посебно. Дошавши до седме, Лаодикијске, изјавио је:“
“How humbling to us as a people is the sad description of this church. And is not this dreadful description a most perfect picture of our present condition? It is; and it will be of no use to try to evade the force of this searching testimony to the Laodicean church. The Lord help us to receive it, and to profit by it.—Ibid.
„Колико је понизно за нас као народ овај жалосни опис ове цркве. И није ли овај страшни опис најсавршенија слика нашег садашњег стања? Јесте; и неће бити ни од какве користи покушавати да се избегне сила овог продорног сведочанства упућеног Лаодикијској цркви. Нека нам Господ помогне да га примимо и да имамо користи од њега.—Ibid.“
“After he devoted two columns to the Laodicean church, his closing remarks made a strong appeal:
„Пошто је посветио две колумне лаодикијској цркви, његове завршне речи упутиле су снажан позив:“
“Dear brethren, we must overcome the world, the flesh, and the devil, or we shall have no part in the kingdom of God. . . . Lay hold of this work at once, and in faith claim the gracious promises to the repenting Laodiceans. Arise in the name of the Lord, and let your light shine to the glory of His blessed name.—Ibid.
„Драга браћо, морамо надвладати свет, тело и ђавола, иначе нећемо имати удела у царству Божјем.... Прихватите се овога дела одмах и у вери полажите право на милостива обећања упућена покајаним Лаодикијцима. Устаните у име Господње, и нека ваша светлост светли на славу Његовог благословеног имена.—Ibid.
“The response from the field was electrifying. Wrote G. W. Holt from Ohio on October 20:
„Одјек са терена био је наелектрисавајући. Г. В. Холт је 20. октобра из Охаја написао:“
“Yes, I do believe that we who are in the third message with the commandments of God and the faith of Jesus are the church this language is addressed to; and we cannot be too soon in applying for tried gold and white raiment, and eyesalve, that we may see.—Ibid., Nov. 6, 1856.
„Да, верујем да смо ми који смо у трећој поруци, са заповестима Божјим и вером Исусовом, црква којој је овај језик упућен; и не можемо сувише рано затражити прекаљено злато и беле хаљине, и очњу маст, да бисмо могли видети.“ — Ibid., 6. новембар 1856.
“From the Northeast a new voice was heard on the subject, that of Stephen N. Haskell, of Princeton, Massachusetts. As a first-day Adventist he had begun to preach at the age of 20; now three years later he was in the third angel’s message. A thorough Bible student, after having seen White’s brief initial editorial introducing the question of the seven churches, he chose to write an extended piece for the Review:
„Са североистока се о тој теми зачуо нов глас, глас Стивена Н. Хаскела, из Принстона, у Масачусетсу. Као адвентиста првог дана почео је да проповеда у двадесетој години; а сада, три године касније, био је у поруци трећег анђела. Као темељан проучавалац Библије, пошто је видео Вајтов кратки уводни уреднички чланак којим се покреће питање седам цркава, одлучио је да за Review напише опсежнији прилог:“
“The subject referred to has been one of deep interest to me for some months past. . . . I have for some time been led to believe that the message to the Laodiceans belongs to us; i.e., to those who believe in the third angel’s message, from many reasons which I consider to be good. I will mention two.—Ibid.
„Предмет на који се указује већ ми је неколико протеклих месеци био од дубоког интересовања.... Већ неко време навођен сам да верујем да порука Лаодикијцима припада нама; тј. онима који верују у поруку трећег анђела, из многих разлога које сматрам ваљаним. Навешћу два.—Ibid.“
“This he does, devoting two columns to his conclusions. As he closed he declared:
„То он чини, посвећујући два ступца својим закључцима. Завршавајући, изјавио је:“
“A theory of the third angel’s message never, no never, will save us, without the wedding garment, which is the righteousness of the saints. We must perfect holiness in the fear of the Lord.—Ibid.
„Teorija poruke trećeg anđela nikada, ne nikada, neće nas spasti bez svadbenog ruha, koje je pravednost svetih. Moramo usavršavati svetost u strahu Gospodnjem. —Ibid.“
“As James White continued his editorials on the message to the Laodicean church the concepts the Sabbathkeeping Adventists were now reading in the Review were startling, but on thoughtful, prayerful consideration they were seen to be applicable. The letters to the editor showed quite general agreement and indicated that a revival was under way. That the stirring message was not the outgrowth of excitement was attested to by the first article in Testimony No. 3, published in April, 1857, titled Be Zealous and Repent. It opens, “The Lord has shown me in vision some things concerning the church in its present lukewarm state, which I will relate to you.”—1T, p. 141. In this Ellen White presented what was shown to her of Satan’s attacks on the church through earthly prosperity and possessions.” Arthur White, Ellen G. White: The Early Years, volume 1, 342–344.
„Док је Џејмс Вајт настављао своје уводнике о поруци лаодикијској цркви, појмови које су сада адвентисти који држе суботу читали у Review-у били су запањујући, али су се, после промишљеног, молитвеног разматрања, показали као применљиви. Писма упућена уреднику показивала су прилично опште слагање и указивала да је препород у току. Да та потресна порука није била изданак узбуђења, посведочено је првим чланком у Сведочанству бр. 3, објављеном у априлу 1857, под насловом Буди реван и покај се. Он започиње речима: „Господ ми је у виђењу показао неке ствари у вези са црквом у њеном садашњем млаком стању, које ћу вам изложити.“ —1T, стр. 141. У овоме је Елен Вајт изнела оно што јој је било показано о Сатаниним нападима на цркву посредством земаљског благостања и иметка.“ Arthur White, Ellen G. White: The Early Years, volume 1, 342–344.
The Millerite movement began prophetically as the Philadelphian church, and in 1856 it became the Laodicean church. Seven years later the movement ended, and the Seventh-day Adventist church began as the Laodicean church and will remain so, until it is spewed out of the mouth of the Lord. The movement of the one hundred and forty-four thousand came out of the fold of the Laodicean church, just as the Millerite movement came out of the fold of the church of Sardis. The movement of the one hundred and forty-four thousand parallels the Millerite movement in that the first movement changed from Philadelphia to Laodicea and the last movement changes from Laodicea to Philadelphia. The point of transition from Philadelphia unto Laodicea in Millerite history is specifically marked as 1856, so the point of transition must also be marked in the last movement, for God never changes. The point of transition is identified in Revelation eleven with the two prophets that are slain in the streets.
Милеритски покрет је пророчки започео као Филаделфијска црква, а 1856. године постао је Лаодикијска црква. Седам година касније тај покрет се окончао, а Црква адвентиста седмог дана започела је као Лаодикијска црква и тако ће и остати, све док не буде избљувана из уста Господњих. Покрет сто четрдесет и четири хиљаде изашао је из окриља Лаодикијске цркве, као што је и Милеритски покрет изашао из окриља цркве у Сардису. Покрет сто четрдесет и четири хиљаде паралелан је Милеритском покрету утолико што се први покрет променио из Филаделфије у Лаодикију, а последњи покрет мења се из Лаодикије у Филаделфију. Тачка прелаза из Филаделфије у Лаодикију у милеритској историји посебно је означена као 1856. година, стога и тачка прелаза мора бити означена у последњем покрету, јер се Бог никада не мења. Тачка прелаза поистовећује се у Откривењу једанаест са два пророка који бивају убијени на улицама.
And when they shall have finished their testimony, the beast that ascendeth out of the bottomless pit shall make war against them, and shall overcome them, and kill them. And their dead bodies shall lie in the street of the great city, which spiritually is called Sodom and Egypt, where also our Lord was crucified. Revelation 11:7, 8.
И када сврше своје сведочанство, звер што излази из бездана заратиће на њих, и надвладаће их, и побиће их. И тела њихова мртва лежаће на улици великога града, који се духовно зове Содом и Египат, где и Господ наш би распет. Откривење 11:7, 8.
The last movement would die, then stand and thereafter be resurrected as the ensign. In so doing it would align with the Republican horn. The Republican horn forms an image to the beast, and the beast that it forms the image of is addressed in Revelation seventeen, and that beast is identified as the fifth head that received a deadly wound, that would be resurrected as the eighth head. It would be resurrected as the eighth that was of the seven.
Последњи покрет ће умрети, затим стати, а потом бити васкрснут као застава. Чинећи то, ускладиће се с републиканским рогом. Републикански рог прави лик звери, а звер којој прави лик разматра се у Откривењу седамнаест, и та звер је поистовећена с петом главом која је задобила смртоносну рану, и која ће бити васкрснута као осма глава. Биће васкрснута као осма, која беше од седам.
And the beast that was, and is not, even he is the eighth, and is of the seven, and goeth into perdition. Revelation 17:11.
И звер која беше, а није, и сама је осми, и од седморице је, и одлази у пропаст. Откривење 17:11.
The Republican horn would form an image of that beast, and it therefore would be killed and then resurrected. When it was resurrected it would be the eighth head that was of the seven previous heads. The Protestant horn, rides upon the same earth beast as the Republican horn and would need to possess the same prophetic dynamics. The transition from Philadelphia to Laodicea in the Millerite movement prefigures the transition from the Laodicea to Philadelphia in the last movement.
Републикански рог образовао би лик те звери, и стога би био убијен, а затим васкрснут. Када би био васкрснут, био би осма глава која је од седам претходних глава. Протестантски рог јаше на истој земаљској звери као и Републикански рог и морао би поседовати исту пророчку динамику. Прелазак из Филаделфије у Лаодикију у милеритском покрету предображава прелазак из Лаодикије у Филаделфију у последњем покрету.
When the last movement received a deadly wound on July 18, 2020, it died as Laodicea. When, as represented in Revelation eleven it transitioned to Philadelphia, it would represent the eighth church, that is of the seven. The death in the year 2020, was paralleled by the Republican horn, for since the time of the end in 1989, there had been six presidents. The sixth president received a deadly wound, that will be healed in 2024. That head will then be the eighth head of the United States since the time of the end in 1989, and it will be of the seven. Both horns were the sixth that becomes the eighth. This truth is a large part of the message of the Revelation of Jesus Christ that is unsealed just before the close of probation.
Када је последњи покрет задобио смртоносну рану 18. јула 2020, умро је као Лаодикеја. Када је, као што је представљено у Једанаестом поглављу Откривења, прешао у Филаделфију, представљао би осму цркву, то јест ону која је од седам. Смрт у 2020. години била је упоредна са републиканским рогом, јер је од времена краја 1989. било шест председника. Шести председник задобио је смртоносну рану, која ће бити исцељена 2024. Та глава ће потом бити осма глава Сједињених Држава од времена краја 1989, и биће од седам. Оба рога била су шести који постаје осми. Ова истина је велики део поруке Откривења Исуса Христа која је одпечаћена непосредно пре завршетка времена благодати.
For this reason, it is important to be clear about the Millerite history that typifies our current history. Sister White confirmed James White’s application of Laodicea upon the movement in 1856, so this is not an application that is derived by human logic. Seven years before the Seventh-day Adventist church was legally connected with the Republican horn, it was identified by inspiration as the Laodicean church. This means there has never been one day in the history of the Seventh-day Adventist church when it was anything other than naked, poor, blind, miserable and wretched. This prophetic reality provides the context and justification for recognizing the four escalating abominations of Ezekiel chapter eight as the four generations of Adventism.
Из тог разлога, важно је да будемо јасни у погледу милеритске историје која представља образац наше садашње историје. Сестра Вајт је 1856. године потврдила примену коју је Џејмс Вајт начинио на Лаодикију у односу на покрет, тако да то није примена изведена људском логиком. Седам година пре него што је Црква адвентиста седмог дана била правно повезана са републиканским рогом, она је надахнућем била означена као лаодикијска црква. То значи да у историји Цркве адвентиста седмог дана никада није постојао ниједан дан у коме је она била ишта друго осим нага, сиромашна, слепа, бедна и јадна. Ова пророчка стварност пружа контекст и оправдање за препознавање четири растуће гадости из осме главе Језекиљеве као четири генерације адвентизма.
When the Millerite history is approached from the structure of Isaiah seven’s sixty-five years, it is to be recognized that the prophecy of the seven times is the prophetic umbrella that covers the entire history of the Millerite movement. In 1856, the message to the Laodicean church became present truth for Millerite Adventism. The one who presents the message of Laodicea was not James or Ellen White, it was the Faithful and True Witness.
Када се милеритској историји приступа из структуре шездесет и пет година из седме главе Исаије, треба признати да је пророчанство о седам времена пророчки свод који обухвата целокупну историју милеритског покрета. Године 1856, порука Лаодикијској цркви постала је садашња истина за милеритски адвентизам. Онај који износи поруку Лаодикије није био ни Џејмс ни Елен Вајт, него Верни и Истинити Сведок.
And unto the angel of the church of the Laodiceans write; These things saith the Amen, the faithful and true witness, the beginning of the creation of God; I know thy works, that thou art neither cold nor hot: I would thou wert cold or hot. So then because thou art lukewarm, and neither cold nor hot, I will spue thee out of my mouth. Because thou sayest, I am rich, and increased with goods, and have need of nothing; and knowest not that thou art wretched, and miserable, and poor, and blind, and naked: I counsel thee to buy of me gold tried in the fire, that thou mayest be rich; and white raiment, that thou mayest be clothed, and that the shame of thy nakedness do not appear; and anoint thine eyes with eyesalve, that thou mayest see. As many as I love, I rebuke and chasten: be zealous therefore, and repent. Behold, I stand at the door, and knock: if any man hear my voice, and open the door, I will come in to him, and will sup with him, and he with me. To him that overcometh will I grant to sit with me in my throne, even as I also overcame, and am set down with my Father in his throne. He that hath an ear, let him hear what the Spirit saith unto the churches. Revelation 3:14–22.
И анђелу цркве Лаодикијаца напиши: Ово говори Амин, верни и истинити сведок, почетак створења Божјега: Знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врео; о, да си хладан или врео! Тако, пошто си млак, и ниси ни хладан ни врео, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромах, и слеп, и наг: саветујем ти да купиш од мене злато опробано у огњу, да се обогатиш; и беле хаљине, да се оденеш, и да се не покаже срамота наготе твоје; и помажи очи своје машћу за очи, да видиш. Ја које љубим, оне карам и поправљам; зато ревнуј и покај се. Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим, и он са мном. Ономе који победи даћу да седи са мном на престолу моме, као што и ја победих и седох с Оцем својим на престолу његову. Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 3:14–22.
The True Witness identifies that if any man would “hear” His voice, He would come in and “sup with him.” If Laodicea would open the door, Christ would come in and sup with them. If Christ is allowed to enter, he brings a message, for the symbolism of eating represents the reception of a message. The message can be generalized as simply the Laodicean message, but that is a shallow consideration of what the message He offers represents. In 1856, Hiram Edson set forth a series of eight articles that contained the prophetic information that expands the understanding of the very first “time prophecy” the angels of God led William Miller to recognize and proclaim. In those eight articles, Edson correctly identifies the sixty-five years of Isaiah seven.
Истинити Сведок указује да ће, ако ко „чује“ Његов глас, Он ући к њему и „вечерати с њим“. Ако би Лаодикија отворила врата, Христос би ушао и вечерао с њима. Ако је Христу допуштено да уђе, Он доноси поруку, јер символика јела представља примање поруке. Та порука се може уопштено означити једноставно као лаодикијска порука, али то је површно разматрање онога што представља порука коју Он нуди. Године 1856, Хајрам Едсон изложио је низ од осам чланака који су садржали пророчке податке што проширују разумевање самог првог „временског пророчанства“ које су анђели Божји навели Вилијама Милера да препозна и објави. У тих осам чланака, Едсон исправно препознаје шездесет и пет година из Исаије седам.
The beginning of Miller’s work was the discovery of the seven times, and seven years before the movement named after his service was to end, a deeper revelation of that very prophecy was offered to Millerite Adventism. It was offered in the same year they were identified by inspiration as Laodiceans. Prophetically, twenty-five hundred and twenty days later in 1863, Miller’s first discovery of prophetic time was rejected. The Laodicean message for the Advent movement arrived in 1856, and the Lord knocked on the door eight times, with eight articles to see if He could find entrance. At the ending of the movement, the True Witness wished to sup together with His people by dining upon the very first message of time from the beginning of the movement. His people refused to eat, and seven years, or twenty-five hundred and twenty prophetic days later, His people shut the door that had been opened with the key of David that had been placed into the hand of William Miller. They returned to an old Samaritan prophet who fed them a lie, sealing their fate to die between an ass and a lion.
Почетак Милеровог дела било је откриће о седам времена, а седам година пре него што је покрет назван по његовој служби требало да се оконча, Милеритском адвентизму било је понуђено дубље откривење управо тог пророчанства. Понуђено им је исте године када су надахнућем били означени као Лаодикејци. Пророчки, две хиљаде пет стотина и двадесет дана касније, 1863. године, Милерово прво откриће пророчког времена било је одбачено. Лаодикејска порука за адвентни покрет стигла је 1856. године, и Господ је осам пута покуцао на врата, са осам чланака, да види може ли наћи улаз. На крају покрета, Верни Сведок је желео да вечера са Својим народом, хранећи се управо првом поруком о времену са самог почетка покрета. Његов народ је одбио да једе, и седам година, или две хиљаде пет стотина и двадесет пророчких дана, касније, Његов народ је затворио врата која су била отворена кључем Давидовим, положеним у руку Вилијама Милера. Вратили су се старом самарићанском пророку који их је нахранио лажју, запечативши њихову судбину да умру између магарца и лава.
In 1856, the Protestant horn was in the crisis of the valley of vision, for where there is no vision, the people perish. In 1856, the Republican horn was also in a crisis.
Године 1856, протестантски рог налазио се у кризи долине виђења, јер где нема виђења, народ пропада. Године 1856, и републикански рог такође се налазио у кризи.
1856, marked a continuation of the violent conflict known as Bleeding Kansas, the Kansas-Missouri Border War. The struggle was over whether Kansas would enter the Union as a free state or a slave state. The conflict included violent clashes between pro-slavery and anti-slavery settlers.
1856. година означила је наставак насилног сукоба познатог као Крвави Канзас, погранични рат између Канзаса и Мисурија. Борба се водила око тога да ли ће Канзас ући у Унију као слободна држава или као робовласничка држава. Сукоб је обухватао насилне окршаје између досељеника који су били за ропство и оних који су му се противили.
On May 22, 1856, a violent incident also occurred in the United States Senate chamber, when Congressman Preston Brooks, a pro-slavery advocate from South Carolina, brutally attacked Senator Charles Sumner of Massachusetts with his cane. Sumner had delivered an anti-slavery speech titled The Crime Against Kansas, which deeply offended Brooks. The caning incident highlighted the growing tensions between North and South over the issue of slavery.
Дана 22. маја 1856. године, насилан инцидент догодио се и у дворани Сената Сједињених Америчких Држава, када је конгресмен Престон Брукс, заговорник ропства из Јужне Каролине, брутално напао сенатора Чарлса Самнера из Масачусетса својим штапом. Самнер је одржао говор против ропства под насловом Злочин против Канзаса, што је дубоко увредило Брукса. Инцидент са премлаћивањем штапом истакао је растуће напетости између Севера и Југа поводом питања ропства.
In 1856, the Republican Party was founded as a response to the political turmoil caused by the Kansas-Nebraska Act, passed in 1854, which produced the growing opposition to the spread of slavery into new territories. The party’s first national convention was held in Philadelphia, and John C. Fremont was chosen as their first presidential candidate in the 1856 election.
Године 1856. основана је Републиканска странка као одговор на политичка превирања изазвана Законом Канзас–Небраска, усвојеним 1854. године, који је довео до растућег противљења ширењу ропства на нове територије. Прва национална конвенција странке одржана је у Филаделфији, а Џон С. Фремонт изабран је за њеног првог председничког кандидата на изборима 1856. године.
The Kansas-Nebraska Act organized the territories of Kansas and Nebraska and allowed the settlers in those territories to decide whether they would allow slavery within their borders. This concept, known as “popular sovereignty,” effectively repealed the Missouri Compromise of 1820, which had prohibited slavery north of the 36°30’ parallel in the Louisiana Territory. The act had a profound impact on the issue of slavery in the territories. It reignited sectional tensions because it opened the possibility that slavery could expand into areas that were previously considered free soil, such as Kansas. The passage of the Kansas-Nebraska Act led to a rush of pro-slavery and anti-slavery settlers into the Kansas Territory, each hoping to influence the outcome of the popular sovereignty vote. This competition for control of the territory led to violent clashes and a period of lawlessness known as Bleeding Kansas in 1856.
Закон о Канзасу и Небраски организовао је територије Канзаса и Небраске и омогућио насељеницима на тим територијама да одлуче да ли ће допустити ропство унутар својих граница. Овај концепт, познат као „народни суверенитет“, у суштини је ставио ван снаге Компромис из Мисурија из 1820. године, који је забрањивао ропство северно од паралеле 36°30’ на територији Луизијане. Тај закон је имао дубок утицај на питање ропства на територијама. Поново је распламсао секционе напетости, јер је отворио могућност да се ропство прошири на области које су се раније сматрале слободним тлом, као што је Канзас. Усвајање Закона о Канзасу и Небраски довело је до навале присталица и противника ропства на Територију Канзаса, при чему се свака страна надала да ће утицати на исход гласања у оквиру народног суверенитета. Ово надметање за контролу над територијом довело је до насилних сукоба и раздобља безакоња познатог као Крвави Канзас 1856. године.
The presidential election of 1856 was a significant political event. It featured a three-way race between Democrat James Buchanan, Republican John C. Fremont, and former President Millard Fillmore of the American Party. James Buchanan won the election and became the 15th President of the United States.
Председнички избори 1856. године били су значајан политички догађај. На њима се водила тространа изборна утакмица између демократа Џејмса Бјукенена, републиканца Џона К. Фримонта и бившег председника Миларда Филмора из Америчке странке. Џејмс Бјукенен је победио на изборима и постао 15. председник Сједињених Америчких Држава.
James Buchanan’s presidency is primarily known for its failure to effectively address the growing tensions and divisions between the North and the South, ultimately culminating in the outbreak of the American Civil War shortly after he left office. His presidency is often viewed as one of the least successful presidency in American history, due to these significant failures in leadership and crisis management.
Председниковање Џејмса Бјукенена првенствено је познато по томе што није делотворно одговорило на растуће напетости и поделе између Севера и Југа, што је на крају кулминирало избијањем Америчког грађанског рата убрзо након што је напустио дужност. Његово председниковање се често сматра једним од најнеуспешнијих у америчкој историји, услед ових значајних неуспеха у вођству и управљању кризом.
The infamous Dred Scott Decision in 1857, declared that slaves whether enslaved or free were not citizens and could not sue in federal courts. It also declared that Congress could not prevent slavery in the territories of the United States. The Democrat Buchanan publicly endorsed the pro-slavery Dred Scott Decision.
Озлоглашена одлука у предмету Дред Скот из 1857. године прогласила је да робови, било да су у ропству или слободни, нису грађани и да не могу тужити пред савезним судовима. Она је такође прогласила да Конгрес не може спречити ропство на територијама Сједињених Држава. Демократа Бјукенен јавно је подржао одлуку Дред Скот, наклоњену ропству.
Not only did the pro-slavery position of the Democrat Buchanan allow tensions to escalate into Civil War, but his inability to manage the economics of the country led to the Panic of 1857, which was one of the greatest economic downturns in American history prior to the great depression. The Panic of 1857 resulted in a severe economic depression that lasted several years. Businesses and banks closed, unemployment increased and the stock market declined.
Не само да је проропски став демократа Бјукенена омогућио да напетости ескалирају у Грађански рат, него је и његова неспособност да управља економијом земље довела до Панике из 1857. године, која је представљала један од најтежих економских падова у америчкој историји пре Велике депресије. Паника из 1857. године довела је до тешке економске депресије која је трајала неколико година. Предузећа и банке су се затварале, незапосленост је расла, а берза је опадала.
During Buchanan’s presidency the Southern states began their process of seceding from the Union, and they broke away in response to the election of the Republican Abraham Lincoln, in 1860. Buchanan took a passive approach to the secession crisis, arguing that the federal government lacked the authority to forcibly prevent secession. This lack of decisive action allowed the secession movement to gain momentum. His lack of strong leadership and his reluctance to take decisive action to address the secession crisis contributed to the South’s perception that it could leave the Union without facing military opposition.
Током Бјукененовог председништва јужне државе започеле су свој процес отцепљења од Уније, и отцепиле су се као одговор на избор републиканца Абрахама Линколна 1860. године. Бјукенен је заузео пасиван приступ кризи отцепљења, тврдећи да савезна влада нема овлашћење да силом спречи отцепљење. Тај недостатак одлучног деловања омогућио је покрету за отцепљење да добије на замаху. Његов недостатак снажног вођства и његова неспремност да предузме одлучне мере ради решавања кризе отцепљења допринели су схватању на Југу да он може напустити Унију без суочавања са војним отпором.
In 1860, Abraham Lincoln the first Republican president, was elected. On January 1, 1863, President Lincoln signed and issued the final Emancipation Proclamation, which declared that all enslaved people in Confederate-held territory were to be set free. This executive order had a significant impact on the Civil War as it turned the conflict into a struggle not only to preserve the Union, but also to end slavery. The Emancipation Proclamation did not immediately free all enslaved individuals. It applied specifically to Confederate-held territory, where the Union had limited authority. As Union forces advanced and gained control over Confederate territory, the proclamation was enforced, and enslaved people in those areas were set free. The Emancipation Proclamation was a crucial step toward the eventual abolition of slavery in the United States and paved the way for the passage of the Thirteenth Amendment to the U.S. Constitution, which was passed and ratified on December 6, 1865.
Године 1860. изабран је Абрахам Линколн, први републикански председник. Дана 1. јануара 1863. године, председник Линколн је потписао и издао коначну Прокламацију о еманципацији, којом је проглашено да сви поробљени људи на територији под контролом Конфедерације треба да буду ослобођени. Ова извршна наредба имала је значајан утицај на Грађански рат, јер је претворила сукоб у борбу не само за очување Уније, него и за окончање ропства. Прокламација о еманципацији није одмах ослободила све поробљене људе. Она се односила посебно на територију под контролом Конфедерације, где је Унија имала ограничену власт. Како су снаге Уније напредовале и преузимале контролу над територијом Конфедерације, прокламација је спровођена, а поробљени људи у тим областима били су ослобађани. Прокламација о еманципацији била је пресудан корак ка коначном укидању ропства у Сједињеним Америчким Државама и утрла је пут за усвајање Тринаестог амандмана на Устав Сједињених Америчких Држава, који је усвојен и ратификован 6. децембра 1865. године.
The Republican horn from the 1850’s onward was in the crisis of the issue of slavery. Two primary divisions in the country represented by two primary classes of political thought. A separation process began in 1856 as anti and pro slavery groups moved into the Kansas territory in attempt to uphold their views of slavery, at the very time Philadelphia was being separated from Laodicea. Democrats were pro-slavery and Republicans were anti-slavery.
Републикански рог, почев од 1850-их па надаље, налазио се у кризи поводом питања ропства. Две главне поделе у земљи биле су представљене двема главним струјама политичке мисли. Процес раздвајања започео је 1856. године, када су се групе против ропства и за ропство преселиле на територију Канзаса у настојању да одрже своја гледишта о ропству, управо у време када се Филаделфија одвајала од Лаодикије. Демократе су биле за ропство, а Републиканци против ропства.
In 1856, Bleeding Kansas represented a microcosm of the impending war. In that year a pro-slavery Democrat was elected as head of the Republican horn, and his ineffective leadership became the symbol of an ineffective presidency, until these recent last days. He preceded the first Republican president that was forced to clean up the mess left by Buchanan’s presidency.
Године 1856, „Крвави Канзас“ представљао је микрокосмос предстојећег рата. Те године је један демократа наклоњен ропству био изабран за поглавара републиканског рога, а његово неуспешно вођство постало је симбол неуспешног председништва, све до ових недавних последњих дана. Он је претходио првом републиканском председнику који је био приморан да рашчисти неред који је за собом оставило Бјукенаново председништво.
By 1863, the Republican horn made the most significant executive order in the history of the earth beast of Revelation thirteen. The executive order was addressing slavery. One paragraph of the proclamation states, “That on the first day of January, in the year of our Lord one thousand eight hundred and sixty-three, all persons held as slaves within any State or designated part of a State, the people whereof shall then be in rebellion against the United States, shall be then, thenceforward, and forever free; and the Executive Government of the United States, including the military and naval authority thereof, will recognize and maintain the freedom of such persons, and will do no act or acts to repress such persons, or any of them, in any efforts they may make for their actual freedom.” Though the resolution of the problem of slavery was historically incomplete at that point, the essence of the Constitution is recognized when Lincoln wrote, “all persons held as slaves within any state … shall be then, thenceforward, and forever free.”
До 1863. године, републикански рог издао је најзначајнију извршну наредбу у историји звери земље из тринаесте главе Откривења. Та извршна наредба односила се на ропство. Један одломак прогласа гласи: „Да ће првог дана јануара, године Господње хиљаду осам стотина шездесет и треће, сва лица држана као робови унутар било које државе или означеног дела државе, чији ће народ тада бити у побуни против Сједињених Држава, тада, од тог тренутка па надаље, и заувек бити слободна; и да ће Извршна власт Сједињених Држава, укључујући њену војну и поморску власт, признати и одржавати слободу таквих лица, и неће учинити ниједан чин нити чине да потисне таква лица, или било које од њих, у било каквим настојањима која би могла предузети ради своје стварне слободе.“ Иако је решење проблема ропства у том тренутку историјски било непотпуно, суштина Устава препознаје се у Линколновим речима: „сва лица држана као робови унутар било које државе … тада, од тог тренутка па надаље, и заувек бити слободна.“
Lincoln was returning to the foundational principle expressed in the Constitution, which identifies that “all men are created equal.” Lincoln was returning to the foundational truths at the same time the Protestant horn was rejecting its foundational prophecy, which is the prophecy of slavery. Therefore, at the very time the Republican horn was making its most significant “executive order” in history concerning slavery, the Protestant horn made the most significant executive order in its prophetic history concerning the prophecy of slavery, represented by Moses’ oath and curse. The Republican horn chose to return to the foundations, the Protestant horn chose to reject its foundation and return to those it had been instructed to never return unto.
Линколн се враћао темељном начелу израженом у Уставу, које утврђује да су „сви људи створени једнаки“. Линколн се враћао темељним истинама у исто време када је протестантски рог одбацивао своје темељно пророчанство, а то је пророчанство о ропству. Стога, управо у време када је републикански рог доносио своју најзначајнију „извршну наредбу“ у историји у вези с ропством, протестантски рог је донео најзначајнију извршну наредбу у својој пророчкој историји у вези с пророчанством о ропству, представљеним Мојсијевом заклетвом и проклетством. Републикански рог је изабрао да се врати темељима; протестантски рог је изабрао да одбаци свој темељ и да се врати онима којима му је било наложено да им се никада не врати.
In 1863, the Republican horn had been divided into two camps, as was ancient Israel’s kingdom divided in the time of Jeroboam and Rehoboam. In 1863, the Protestant horn became legally attached to the Republican horn, as represented by Jeroboam’s two altars at Bethel and Dan. The two horns move through history in parallel to each other, and the history of 1863, especially represents the history of the last days.
Године 1863. републикански рог био је подељен на два табора, као што је и царство древног Израиља било подељено у време Јеровоама и Ровоама. Године 1863. протестантски рог постао је законски везан за републикански рог, као што је представљено Јеровоамовим двама жртвеницима у Ветиљу и Дану. Та два рога крећу се кроз историју упоредо један с другим, а историја 1863. године нарочито представља историју последњих дана.
Millerite history is repeated in the history of the one hundred and forty-four thousand with a few prophetic caveats. One of those caveats is that the target audience in Millerite history was first those outside the movement, and thereafter the movement itself. In the movement of the one hundred and forty-four thousand the two voices of Revelation eighteen, identify two target audiences, but those targets are in reverse of Millerite history. The first target is God’s people and the second voice is God’s other flock, that are still in Babylon.
Милеритска историја се понавља у историји сто четрдесет и четири хиљаде, уз неколико пророчких ограда. Једна од тих ограда јесте да су циљна публика у милеритској историји најпре били они изван покрета, а потом сам покрет. У покрету сто четрдесет и четири хиљаде, два гласа из Откривења осамнаест указују на две циљне публике, али су те циљне публике обрнуте у односу на милеритску историју. Прва циљна публика јесте Божји народ, а други глас је упућен Божјем другом стаду, које је још увек у Вавилону.
Another prophetic caveat is that though both histories transcend from one church unto another, the Millerites moved from Philadelphia to Laodicea, and the mighty movement of the third angel moves from Laodicea unto Philadelphia. This identifies that the Millerites went from the sixth unto the seventh church and the one hundred and forty-four thousand go from the seventh church unto the eighth church, which is of the seven.
Још једна пророчка напомена јесте да, иако обе историје прелазе из једне цркве у другу, милерити су прешли из Филаделфије у Лаодикију, а моћни покрет трећег анђела прелази из Лаодикије у Филаделфију. То показује да су милерити прешли из шесте у седму цркву, а сто четрдесет и четири хиљаде прелазе из седме цркве у осму цркву, која је од седам.
The Republican horn began its movement from a pro-slavery nation unto an anti-slavery nation in the history surrounding 1863. The crisis of that history established two political parties that are the same antagonists in these “last days.” Just as the first Republican president from that history was assassinated just days after the war ended, the last Republican president was symbolically assassinated and left in the street as dead while the world rejoiced. He was assassinated, not just days after the Civil War ended, but just before the final civil war begins.
Републикански рог започео је своје кретање од ропству наклоњене нације ка нацији противној ропству у историји која окружује 1863. годину. Криза те историје успоставила је две политичке странке које су исти противници у овим „последњим данима“. Као што је први републикански председник из те историје био убијен само неколико дана након окончања рата, тако је и последњи републикански председник симболично убијен и остављен на улици као мртав док се свет радовао. Био је убијен не само неколико дана након завршетка Грађанског рата, него непосредно пре него што отпочне последњи грађански рат.
The first Republican president was preceded by the most ineffective president of American history, and the last Republican president will be preceded by the same. The ineffectiveness of the Democratic president that preceded the first Republican president precipitated the crisis that evolved into the civil war, and the same ineffectiveness is now taking place. The Democratic president that precedes the last Republican president managed the economy in such a fashion that it produced the greatest economic crash in American history up until that point in time. The two horns run parallel unto the Sunday law. In 1863, the first generation of both horns began, and for both horns the fourth and final generation will be facing the east, and bowing down to the sun.
Првом републиканском председнику претходио је најнеефикаснији председник у америчкој историји, а и последњем републиканском председнику претходиће исти такав. Неефикасност демократског председника који је претходио првом републиканском председнику убрзала је кризу која се развила у грађански рат, а иста таква неефикасност сада се поново показује. Демократски председник који претходи последњем републиканском председнику управљао је привредом на такав начин да је то произвело највећи економски слом у америчкој историји до тог времена. Два рога теку упоредо све до закона о недељи. Године 1863. отпочело је прво поколење оба рога, и код оба рога четврто и последње поколење биће окренуто ка истоку и клањаће се сунцу.
The Elijah message is always accompanied with the judgments of God confirming the message of warning. The society of the world is now living as the people before the flood. They are eating, drinking and expecting the globalist techno-giants to solve any problem that might arise. God’s Word is identifying that the world is now on the verge of a tremendous crisis.
Илијина порука увек је праћена Божјим судовима који потврђују поруку опомене. Друштво овога света сада живи као људи пре потопа. Једу, пију и очекују да глобалистички технолошки гиганти реше сваки проблем који би могао настати. Божја Реч показује да се свет сада налази на самом рубу страховите кризе.
“‘What of the night?’ Do I discern the import of these messages? Do I understand the place they occupy in the closing work of the great remedial system? Am I so familiar with the ‘sure word of prophecy’ that I can see in the events transpiring around me positive evidence that the coming King is even at the door? Do I sense the responsibility that rests upon me, in view of the light God has given? Am I using every talent entrusted to me as his steward, in well-directed effort to rescue the perishing? or am I lukewarm and indifferent, partly mixed up with a wicked world, using the means and ability God has given me, largely in self-gratification, caring more for my own ease and comfort than for the advancement of his cause? Am I by my course strengthening ‘the conviction that has been gaining ground in the world that Seventh-day Adventists are giving the trumpet an uncertain sound, and are following in the path of worldlings’?
„‘Шта је с ноћи?’ Да ли разазнајем значај ових порука? Да ли разумем место које оне заузимају у завршном делу великог система исцељења? Јесам ли толико упознат са ‘поузданом пророчком речју’ да могу да видим у догађајима који се збивају око мене јасан доказ да је Цар који долази већ пред самим вратима? Да ли осећам одговорност која почива на мени, с обзиром на светлост коју је Бог дао? Да ли употребљавам сваки талант који ми је поверен као Његовом управитељу, у добро усмереном настојању да спасем оне који пропадају? Или сам млак и равнодушан, делимично помешан са злим светом, користећи средства и способности које ми је Бог дао углавном за сопствено угађање, бринући више за сопствену лакоћу и удобност него за напредак Његовог дела? Да ли својим владањем учвршћујем ‘уверење које све више узима маха у свету да адвентисти седмог дана дају неодређен звук трубе и да иду стазом људи овога света’?“
“We hear the footsteps of an approaching God to punish the world for their iniquity. The end of time is close upon us. The world’s inhabitants are being bound in bundles to be burned. Shall you be bound up with the tares? Do you realize that every year thousands and thousands and ten times ten thousand souls are perishing, dying in their sins? The plagues and judgments of God are already doing their work, and souls are going to ruin because the light of truth has not been flashed upon their pathway.” General Conference Daily Bulletin, April 1, 1897.
„Чујемо кораке Бога који се приближава да казни свет због њиховог безакоња. Крај времена нам је близу. Становници света везују се у снопове да би били спаљени. Хоћете ли и ви бити свезани са кукољем? Схватате ли да сваке године хиљаде и хиљаде и десет хиљада пута десет хиљада душа пропадају, умирући у својим гресима? Зла и Божји судови већ врше своје дело, а душе одлазе у пропаст јер светлост истине није била обасјала њихову стазу.“ General Conference Daily Bulletin, April 1, 1897.
With my soul have I desired thee in the night; yea, with my spirit within me will I seek thee early: for when thy judgments are in the earth, the inhabitants of the world will learn righteousness. Isaiah 26:9.
Душом својом чезнуо сам за Тобом у ноћи; да, духом својим у мени тражићу Те рано; јер када су судови Твоји на земљи, становници света уче се правди. Исаија 26:9.