We are still addressing Elijah as a prophetic symbol. Elijah proclaimed to Ahab that there would not be rain, except at his word for three years.
Још увек разматрамо Илију као пророчки симбол. Илија је објавио Ахаву да неће бити кише, осим по његовој речи, током три године.
And Elijah the Tishbite, who was of the inhabitants of Gilead, said unto Ahab, As the Lord God of Israel liveth, before whom I stand, there shall not be dew nor rain these years, but according to my word. 1 Kings 17:1.
Илија Тишбићанин, један од становника Галадских, рече Ахаву: Жив био Господ Бог Израиљев, пред којим стојим, неће бити ни росе ни дажда ових година, осим по мојој речи. 1. Царевима 17:1.
Christ informs us in the book of Luke, that the three years was actually three and a half years.
Христос нас у Јеванђељу по Луки обавештава да су те три године заправо биле три и по године.
An he said, Verily, I say unto you, No prophet is accepted in his own country. But I tell you of a truth, many widows were in Israel in the days of Elias, when the heaven was shut up three years and six months, when great famine was throughout all the land; But unto none of them was Elias sent, save unto Sarepta, a city of Sidon, unto a woman that was a widow. Luke 4:24–26.
А Он рече: Заиста вам кажем: ниједан пророк није прихваћен у својој отаџбини. А заиста вам кажем, многе удовице бејаху у Израиљу у дане Илијине, када се небо затвори на три године и шест месеци, када наста велика глад по свој земљи; али ни к једној од њих не би послан Илија, осим у Сарепту Сидонску, к жени која беше удовица. Лука 4:24–26.
The three and a half years took place in the time of Ahab and Jezebel, thus identifying the three and a half prophetic years from 538 until 1798, when the papacy, represented as Jezebel in the church of Thyatira, ruled during the Dark Ages.
Три и по године одиграле су се у време Ахава и Језавеље, чиме се означавају три и по пророчке године од 538. до 1798, када је папство, представљено као Језавеља у тирјатирској цркви, владало током Мрачног доба.
Notwithstanding I have a few things against thee, because thou sufferest that woman Jezebel, which calleth herself a prophetess, to teach and to seduce my servants to commit fornication, and to eat things sacrificed unto idols. And I gave her space to repent of her fornication; and she repented not. Behold, I will cast her into a bed, and them that commit adultery with her into great tribulation, except they repent of their deeds. And I will kill her children with death; and all the churches shall know that I am he which searcheth the reins and hearts: and I will give unto every one of you according to your works. Revelation 2:20–23.
Али имам неколико ствари против тебе: што допушташ оној жени Језавељи, која себе назива пророчицом, да учи и заводи моје слуге да чине блуд и да једу жртвовано идолима. И дадох јој време да се покаје за свој блуд, и не покаја се. Ево, бацићу је на постељу, а оне који с њом чине прељубу у велику невољу, ако се не покају за своја дела. И децу њезину побићу смрћу; и све ће цркве познати да сам ја онај који испитује бубреге и срца; и даћу свакоме од вас по делима вашим. Откривење 2:20–23.
Jezebel’s “space to repent” was three and a half years in the days of Elijah, and three and a half prophetic years from 538 until 1798 in the Dark Ages of papal persecution. The punishment of Jezebel and the kings of Europe who committed fornication with her, was to be cast into a bed of tribulation and the death of her children. There were faithful souls during the Dark Ages, that had also been cast into a bed of tribulation, but they would live. When cast into the bed of tribulation, the outcome of life for the faithful or death for the unfaithful was based upon their “works.” The faithful’s bed of tribulation, produced patience and life. Their bed of tribulation would cease towards the end of the three and a half years, just before Elijah left Sarepta to command Ahab to call all Israel to Mount Carmel.
Језавељин „простор за покајање“ износио је три и по године у дане Илијине, и три и по пророчке године од 538. до 1798. у мрачним вековима папског прогона. Казна Језавеље и царева Европе који су с њом чинили блуд била је да буду бачени на постељу невоље и да њена деца буду погубљена. У току мрачних векова било је и верних душа које су такође биле бачене на постељу невоље, али оне ће живети. Када су били бачени на постељу невоље, исход — живот за верне или смрт за неверне — био је заснован на њиховим „делима“. Постеља невоље верних доносила је трпљење и живот. Њихова постеља невоље престала би пред крај три и по године, непосредно пре него што је Илија напустио Сарепту да заповеди Ахаву да сабере сав Израиљ на гору Кармил.
“The persecution of the church did not continue throughout the entire period of the 1260 years. God in mercy to His people cut short the time of their fiery trial. In foretelling the ‘great tribulation’ to befall the church, the Saviour said: ‘Except those days should be shortened, there should no flesh be saved: but for the elect’s sake those days shall be shortened.’ Matthew 24:22. Through the influence of the Reformation the persecution was brought to an end prior to 1798.” The Great Controversy, 266, 267.
„Прогонство цркве није трајало током читавог раздобља од 1260 година. Бог је, у милости према Свом народу, скратио време њихове огњене кушње. Предсказујући „велику невољу“ која ће задесити цркву, Спаситељ је рекао: „И да се не скрате дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они.“ Матеј 24:22. Под утицајем Реформације, прогонство је било окончано пре 1798. године.“ Велика борба, 266, 267.
The judgment of the “bed of tribulation” for the papacy would “kill her children with death,” but the judgment of the “bed of tribulation” contained a promise of life for those whose works demonstrated their faithfulness, as illustrated in the death of the widow of Sarepta’s son.
Суд „постеље невоље“ над папством „побиће њену децу смрћу“, али је суд „постеље невоље“ садржавао обећање живота за оне чија су дела показивала њихову верност, као што је приказано у смрти сина сарептске удовице.
And it came to pass after these things, that the son of the woman, the mistress of the house, fell sick; and his sickness was so sore, that there was no breath left in him. And she said unto Elijah, What have I to do with thee, O thou man of God? art thou come unto me to call my sin to remembrance, and to slay my son? And he said unto her, Give me thy son. And he took him out of her bosom, and carried him up into a loft, where he abode, and laid him upon his own bed. And he cried unto the Lord, and said, O Lord my God, hast thou also brought evil upon the widow with whom I sojourn, by slaying her son? And he stretched himself upon the child three times, and cried unto the Lord, and said, O Lord my God, I pray thee, let this child’s soul come into him again. And the Lord heard the voice of Elijah; and the soul of the child came into him again, and he revived. And Elijah took the child, and brought him down out of the chamber into the house, and delivered him unto his mother: and Elijah said, See, thy son liveth. And the woman said to Elijah, Now by this I know that thou art a man of God, and that the word of the Lord in thy mouth is truth. 1 Kings 17:17–24.
И догоди се после ових догађаја да се разболе син жене, господарице куће; и болест његова беше тако тешка да у њему не остаде даха. И она рече Илији: Шта ја имам с тобом, човече Божји? Јеси ли дошао к мени да опоменеш на мој грех и да усмртиш мога сина? А он јој рече: Дај ми свога сина. И узе га из њеног наручја, и однесе га горе у горњу одају, где је боравио, и положи га на своју постељу. И завапи Господу, и рече: Господе, Боже мој, зар си и на удовицу код које пребивам навео зло, усмртивши њенога сина? И пружи се над дететом три пута, и завапи Господу, и рече: Господе, Боже мој, молим ти се, нека се душа овога детета врати у њега. И Господ услиши глас Илијин; и душа дететова врати се у њега, и оно оживе. И узе Илија дете, и донесе га доле из горње одаје у кућу, и предаде га његовој мајци; и Илија рече: Гледај, твој син је жив. А жена рече Илији: Сада по овоме знам да си човек Божји и да је реч Господња у твојим устима истина. 1. Царевима 17:17–24.
The widow recognized that Elijah was “a man of God,” for “the word of the Lord” that brought her child back to life, was the word “truth.” The three-step process of Elijah stretching himself upon the widow’s son was understood by the widow as the “word” in Elijah’s mouth as “truth.” The Hebrew word ‘emeth,’ is translated in the passage as “truth,” and represents the creative power of Alpha and Omega. It is the Hebrew word created by the first, thirteenth and last letter of the Hebrew alphabet, and represents the Power who can bring the dead back to life.
Удовица је препознала да је Илија „човек Божји“, јер „реч Господња“ која је њено дете вратила у живот беше реч „истине“. Удовица је тростепени поступак у којем се Илија пружио преко удовичиног сина разумела као „реч“ у Илијиним устима као „истину“. Јеврејска реч „емет“ (‘emeth’) у овом одломку преведена је као „истина“ и представља стваралачку силу Алфе и Омеге. То је јеврејска реч сачињена од првог, тринаестог и последњег слова јеврејског алфабета и представља Силу која може мртве вратити у живот.
The faithful, just as the unfaithful in the “space” of probationary time represented by the three and a half years, received the judgment of a “bed of tribulation.” Death was the outcome for the children of the class that followed the whore who committed fornication and taught the doctrines of paganism. Life was given to the other class who followed the directions of Elijah, and believed the Word of “truth.”
Верни су, исто као и неверни у „простору“ времена кушње, представљеном са три и по године, примили суд „постеље невоље“. Смрт је била исход за децу оне класе која је следила блудницу која је чинила прељубу и поучавала наукама паганства. Живот је дат другој класи која је следила упутства Илијина и веровала Речи „истине“.
The widow had followed Elijah’s command to fetch him some water and give him some bread, and her obedience to the prophet’s word represents the faithful in the Dark Ages of Thyatira. (It is worth noting that when Elijah commands the widow to first feed him, and thereafter feed her son and herself that what is represented is that Elijah is the first to receive the food to eat. He is first to receive the message, and thereafter the church.) We are informed that the works of the faithful, were greater at the end than the beginning.
Удовица је послушала Илијину заповест да му донесе мало воде и да му да нешто хлеба, а њена послушност пророковој речи представља верне у мрачним вековима Тијатире. (Вреди запазити да, када Илија заповеда удовици да најпре нахрани њега, а потом свога сина и себе, оно што се тиме представља јесте да Илија први прима храну да једе. Он први прима поруку, а потом црква.) Обавештени смо да су дела верних била већа на крају него на почетку.
And unto the angel of the church in Thyatira write; These things saith the Son of God, who hath his eyes like unto a flame of fire, and his feet are like fine brass; I know thy works, and charity, and service, and faith, and thy patience, and thy works; and the last to be more than the first. Revelation 2:18, 19.
И анђелу цркве у Тијатири напиши: Ово говори Син Божији, који има очи своје као пламен огњени, и ноге су му као углачана бронза: знам твоја дела, и љубав, и службу, и веру, и трпљење твоје, и дела твоја; и да је последњих више него првих. Откривење 2:18, 19.
The faithful manifested good “works” during the “space” the papacy was given to repent, but their works at the last were “more than the first.” As the “space” was ending, Christ sent the morning star of the reformation, who began the work of no longer suffering the papacy, who taught the church to “commit fornication, and eat things sacrificed unto idols.”
Верни су показивали добра „дела“ током „времена“ које је папству било дато да се покаје, али су њихова дела на крају била „већа од првих“. Како се то „време“ ближило крају, Христос је послао звезду Даницу реформације, која је започела дело да се више не трпи папство, које је учило цркву да „чини блуд и једе ствари жртвоване идолима.“
And he that overcometh, and keepeth my works unto the end, to him will I give power over the nations: And he shall rule them with a rod of iron; as the vessels of a potter shall they be broken to shivers: even as I received of my Father. And I will give him the morning star. He that hath an ear, let him hear what the Spirit saith unto the churches. Revelation 2:26–29.
И ономе који побеђује и држи дела моја до краја, даћу власт над незнабошцима; и управљаће њима палицом гвозденом; и они ће се разбити као судови грнчарски, као што и ја примих од Оца свога. И даћу му звезду јутарњу. Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 2:26–29.
Christ had “a few things against” the faithful at the beginning of the “space” given the papacy to repent, for they had allowed Jezebel “which calleth herself a prophetess, to teach and to seduce my servants to commit fornication, and to eat things sacrificed unto idols.” But at the end of the “space” the faithful would cease to suffer the papacy to continue her seductions.
Христос је имао „неколико ствари против“ верних на почетку „времена“ датог папству за покајање, јер су допустили Језавељи, „која себе назива пророчицом, да учи и заводи моје слуге да чине прељубу и да једу ствари жртвоване идолима“. Али на крају тог „времена“ верни више неће допуштати папству да настави своја завођења.
“In the fourteenth century arose in England the ‘morning star of the Reformation.’ John Wycliffe was the herald of reform, not for England alone, but for all Christendom. The great protest against Rome which it was permitted him to utter was never to be silenced. That protest opened the struggle which was to result in the emancipation of individuals, of churches, and of nations.” The Great Controversy, 80.
„У четрнаестом веку појавила се у Енглеској ‘звезда Даница Реформације’. Џон Виклиф био је весник реформе, не само за Енглеску, већ за целокупно хришћанство. Велики протест против Рима, који му је било допуштено да изрекне, никада више није требало да буде ућуткан. Тај протест отворио је борбу која је требало да доведе до ослобођења појединаца, цркава и народа.” The Great Controversy, 80.
The food God’s servants eat, is the doctrines or message they receive. Fornication is the church employing state power to accomplish the enforcement of her idolatrous doctrines. In the “space” Jezebel was given to repent, the church fled into the wilderness for protection.
Храна коју једу Божје слуге јесу доктрине, односно порука коју примају. Блуд је када црква употребљава државну власт да би спровела наметање својих идолопоклоничких доктрина. У „времену“ које је Језавељи дато да се покаје, црква је побегла у пустињу ради заштите.
And the woman fled into the wilderness, where she hath a place prepared of God, that they should feed her there a thousand two hundred and threescore days…. And to the woman were given two wings of a great eagle, that she might fly into the wilderness, into her place, where she is nourished for a time, and times, and half a time, from the face of the serpent. And the serpent cast out of his mouth water as a flood after the woman, that he might cause her to be carried away of the flood. And the earth helped the woman, and the earth opened her mouth, and swallowed up the flood which the dragon cast out of his mouth. Revelation 12:6, 14–16.
И жена побеже у пустињу, где има место приправљено од Бога, да је онде хране хиљаду и двеста и шездесет дана…. И жени бише дата два крила великога орла, да одлети у пустињу, на своје место, где се храни за време, и времена, и пола времена, далеко од лица змијина. И змија избљува из уста својих за женом воду као реку, да учини да је река однесе. И земља поможе жени, и земља отвори уста своја, и прогута реку коју змај избљува из уста својих. Откривење 12:6, 14–16.
During the time of persecution of Jezebel and Ahab, Obadiah represented the protection that was provided by the wilderness in the time of the papal rule.
За време прогона од стране Језавеље и Ахава, Авдија је представљао заштиту коју је пружала пустиња у време папске владавине.
And Ahab called Obadiah, which was the governor of his house. (Now Obadiah feared the Lord greatly: For it was so, when Jezebel cut off the prophets of the Lord, that Obadiah took an hundred prophets, and hid them by fifty in a cave, and fed them with bread and water.) 1 Kings 18:3, 4.
И Ахав позва Авдију, који беше управитељ дома његова. (А Авдија се веома бојаше Господа; јер, кад Језавеља истреби пророке Господње, Авдија узе сто пророка и сакри их по педесет у једну пећину, и храњаше их хлебом и водом.) 1. о царевима 18:3, 4.
Obadiah’s work of hiding the prophets by fifty in caves is the symbol of the place in the wilderness that was prepared by God to feed the faithful, who refused to eat the doctrines of the papacy and who also refused to accept the unholy relationship represented by her fornication with the kings of Europe. The space of time that Elijah had been directed to the widow of Sarepta for food and protection from Jezebel and Ahab, was the space of time the church fled into the wilderness, and the place prepared for them by God was represented by the work of Obadiah.
Авдијино дело сакривања пророка по педесет у пећинама представља симбол места у пустињи које је Бог припремио да храни верне, који су одбили да једу науке папства и који су такође одбили да прихвате несвети однос представљен њеним блудом са царевима Европе. Време у коме је Илија био упућен к удовици из Сарепте ради хране и заштите од Језавеље и Ахава било је време у коме је црква побегла у пустињу, а место које им је Бог припремио било је представљено Авдијиним делом.
Elijah’s place of hiding in Sarepta, called “Zarephath” in the Hebrew, means purification. When the space given Jezebel to repent ended, Elijah went to Obadiah and summoned Ahab to call all Israel to Carmel.
Илијино место скривања у Сарепти, које се на јеврејском назива „Зарефат“, значи очишћење. Када се окончало време дато Језавељи за покајање, Илија је отишао к Авдији и наложио Ахаву да сазове сав Израиљ на Кармил.
And as Obadiah was in the way, behold, Elijah met him: and he knew him, and fell on his face, and said, Art thou that my lord Elijah? And he answered him, I am: go, tell thy lord, Behold, Elijah is here. 1 Kings 18:17, 18.
А кад Авадија беше на путу, гле, срете га Илија; и он га позна, и паде ничице, и рече: јеси ли ти тај, господару мој Илија? А он му одговори: јесам; иди, кажи своме господару: ево, Илија је овде. 1. Краљевима 18:17, 18.
Elijah’s time with the widow of Sarepta symbolizes the Dark Ages. In the narrative of Elijah and the widow, she was gathering two sticks, for she was about to die. A widow in prophecy is a church, and she represented the church in the wilderness that was about to die.
Илијино време код удовице из Сарепте симболизује Мрачни средњи век. У извештају о Илији и удовици, она је скупљала две гранчице, јер је била на умору. Удовица у пророштву представља цркву, и она је представљала цркву у пустињи која је била на умору.
And unto the angel of the church in Sardis write; These things saith he that hath the seven Spirits of God, and the seven stars; I know thy works, that thou hast a name that thou livest, and art dead. Be watchful, and strengthen the things which remain, that are ready to die: for I have not found thy works perfect before God. Revelation 3:1, 2.
И анђелу цркве у Сарду напиши: Ово говори онај који има седам Духова Божјих и седам звезда: Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си. Буди стражар, и утврди оно што је остало, што је на умирању; јер не нађох твоја дела савршена пред Богом. Откривење 3:1, 2.
She was “gathering two sticks”, and preparing for her death when Elijah interrupts her.
Она је „скупљала две гранчице“ и спремала се за своју смрт када ју је Илија прекинуо.
And the word of the Lord came unto him, saying, Arise, get thee to Zarephath, which belongeth to Zidon, and dwell there: behold, I have commanded a widow woman there to sustain thee. So he arose and went to Zarephath. And when he came to the gate of the city, behold, the widow woman was there gathering of sticks: and he called to her, and said, Fetch me, I pray thee, a little water in a vessel, that I may drink. And as she was going to fetch it, he called to her, and said, Bring me, I pray thee, a morsel of bread in thine hand. And she said, As the Lord thy God liveth, I have not a cake, but an handful of meal in a barrel, and a little oil in a cruse: and, behold, I am gathering two sticks, that I may go in and dress it for me and my son, that we may eat it, and die. 1 Kings 17:8–12.
И дође му реч Господња говорећи: Устани, иди у Сарепту, која припада Сидону, и настани се онде; ево, заповедио сам онде једној жени удовици да те храни. И уста он и оде у Сарепту. А кад дође на градска врата, гле, жена удовица беше онде скупљајући дрва; и он је дозва и рече: Донеси ми, молим те, мало воде у суду, да пијем. И кад она пође да донесе, он је дозва и рече: Донеси ми, молим те, и залогај хлеба у својој руци. А она рече: Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба, до шаку брашна у суду и мало уља у крчагу; и, гле, скупљам два дрвета да уђем и зготовим то себи и своме сину, па да једемо и умремо. 1. Царевима 17:8–12.
The widow of Sarepta was gathering “two sticks.” The widow represents the faithful in the time of Jezebel. Her son represents those during the history of Thyatira that died with the promise of being resurrected in the first resurrection.
Удовица из Сарепте сакупљала је „два дрвета“. Удовица представља верне у време Језавеље. Њен син представља оне који су током историје Тијатире умрли с обећањем да ће васкрснути у првом васкрсењу.
And I saw thrones, and they sat upon them, and judgment was given unto them: and I saw the souls of them that were beheaded for the witness of Jesus, and for the word of God, and which had not worshipped the beast, neither his image, neither had received his mark upon their foreheads, or in their hands; and they lived and reigned with Christ a thousand years. But the rest of the dead lived not again until the thousand years were finished. This is the first resurrection. Blessed and holy is he that hath part in the first resurrection: on such the second death hath no power, but they shall be priests of God and of Christ, and shall reign with him a thousand years. Revelation 20:4–6.
И видех престоле, и седоше на њих, и суд им би дат; и видех душе оних који беху посечени за сведочанство Исусово и за реч Божију, и који се не поклонише звери ни лику њезину, нити примише жиг њезин на челима својим или на рукама својим; и оживеше и цароваше с Христом хиљаду година. А остали мртваци не оживеше док се не сврши хиљаду година. Ово је прво васкрсење. Блажен је и свет онај који има удела у првом васкрсењу: над таквима друга смрт нема власти, него ће бити свештеници Бога и Христа, и цароваће с њим хиљаду година. Откривење 20:4–6.
The widow also represents the few in Sardis, that were worthy and given white garments.
Удовица такође представља оне малобројне у Сарду који су били достојни и којима су дате беле хаљине.
Thou hast a few names even in Sardis which have not defiled their garments; and they shall walk with me in white: for they are worthy. He that overcometh, the same shall be clothed in white raiment; and I will not blot out his name out of the book of life, but I will confess his name before my Father, and before his angels. Revelation 3:4, 5.
Имаш неколико имена чак и у Сарду, која не окаљаше своје хаљине; и они ће ходити са мном у беломе, јер су достојни. Који победи, он ће се обући у беле хаљине; и нећу избрисати његово име из књиге живота, него ћу признати његово име пред Оцем својим и пред анђелима његовим. Откривење 3:4, 5.
Those in the fourth church of Thyatira, who faithfully died, represented by the widow’s son, were given white garments in the fifth seal.
Они у четвртој цркви у Тијатири, који су верно умрли, представљени удовичиним сином, добили су беле хаљине у петом печату.
And when he had opened the fifth seal, I saw under the altar the souls of them that were slain for the word of God, and for the testimony which they held: And they cried with a loud voice, saying, How long, O Lord, holy and true, dost thou not judge and avenge our blood on them that dwell on the earth? And white robes were given unto every one of them; and it was said unto them, that they should rest yet for a little season, until their fellowservants also and their brethren, that should be killed as they were, should be fulfilled. Revelation 6:9–11.
И кад отвори пети печат, видех под жртвеником душе оних који беху побијени за реч Божију и за сведочанство које држаху. И повикаше гласом великим говорећи: Докле, Господе свети и истинити, не судиш и не светиш крв нашу на онима што живе на земљи? И дадоше се свакоме од њих хаљине беле; и рече им се да почину још мало времена, док се не наврше и другови њихови у служби и браћа њихова, који има да буду побијени као и они. Откривење 6:9–11.
The martyrs of the Dark Ages were given white robes, and were told to rest in their graves, until another group of papal martyrs were to be killed, as they had been killed. They had been murdered by the papacy during the space of three and a half years, and they were promised that the papacy would ultimately be judged, but not until a second group of papal martyrs were to be murdered, during the soon-coming Sunday law crisis. Sister White connects the martyrs’ request for judgment upon the papacy, with two passages in the book of Revelation.
Mučenicima iz mračnog srednjeg veka date su bele haljine i rečeno im je da počinu u svojim grobovima, dok druga skupina papskih mučenika ne bude pobijena kao što su i oni bili pobijeni. Njih je papska vlast pogubila tokom razdoblja od tri i po godine, i bilo im je obećano da će papstvo na kraju biti osuđeno, ali ne pre nego što druga skupina papskih mučenika bude pogubljena tokom uskoro nadolazeće krize zakona o nedelji. Sestra Vajt povezuje molbu mučenika za sud nad papstvom sa dva odlomka u knjizi Otkrivenja.
“When the fifth seal was opened, John the Revelator in vision saw beneath the altar the company that were slain for the Word of God and the testimony of Jesus Christ. After this came the scenes described in the eighteenth of Revelation, when those who are faithful and true are called out from Babylon. [Revelation 18:1–5, quoted.]” Manuscript Releases, volume 20, 14.
„Када је био отворен пети печат, Јован Богослов је у виђењу видео под олтаром мноштво оних који беху побијени за Реч Божју и за сведочанство Исуса Христа. После овога уследили су призори описани у осамнаестој глави Откривења, када су они који су верни и истинити позвани да изађу из Вавилона. [Откривење 18:1–5, цитирано.]“ Manuscript Releases, volume 20, 14.
Revelation eighteen verses one through five represents the two voices of verse one and verse four. The second voice is the call out of Babylon, and it marks the beginning of the Sunday law persecution, when the mighty movement of the third angel, calls God’s other flock out of Babylon. She also places the passage from the fifth seal at the opening of the seventh seal.
Откривење осамнаест, стихови један до пет, представља две гласа из првог и четвртог стиха. Други глас је позив да се изађе из Вавилона, и он означава почетак прогона услед недељног закона, када силни покрет трећег анђела позива друго Божје стадо да изађе из Вавилона. Она такође поставља одломак о петом печату на почетак седмог печата.
“[Revelation 6:9–11 quoted]. Here were scenes presented to John that were not in reality but that which would be in a period of time in the future.
„[Откривење 6:9–11 цитирано]. Овде су Јовану били приказани призори који нису били стварност, већ оно што ће бити у једном будућем временском раздобљу.״
“Revelation 8:1–4 quoted.” Manuscript Releases, volume 20, 197.
„Otkrivenje 8:1–4 citirano.“ Manuscript Releases, tom 20, 197.
In Revelation chapter eight, verses one through four, the seventh seal is opened.
У осмој глави Откривења, у стиховима један до четири, отвара се седми печат.
And when he had opened the seventh seal, there was silence in heaven about the space of half an hour. And I saw the seven angels which stood before God; and to them were given seven trumpets. And another angel came and stood at the altar, having a golden censer; and there was given unto him much incense, that he should offer it with the prayers of all saints upon the golden altar which was before the throne. And the smoke of the incense, which came with the prayers of the saints, ascended up before God out of the angel’s hand. Revelation 8:1–4.
И кад отвори седми печат, настаде тишина на небу око пола часа. И видех седам анђела који стајаху пред Богом; и њима се дадоше седам труба. И други анђео дође и стаде пред олтаром, имајући златну кадионицу; и даде му се много тамјана, да га принесе са молитвама свих светих на златни олтар који беше пред престолом. И дим од тамјана, који долажаше са молитвама светих, узиђе пред Бога из руке анђелове. Откривење 8:1–4.
The prayers of the martyrs of the Dark Ages, who in the fifth seal are requesting that God bring judgment upon the whore that commits fornication with the kings of the earth, ascend “up before God,” when the seventh seal is opened. Inspiration aligns the opening of the seventh seal, with Revelation eighteen’s second voice, for it is at the second voice, that God remembers her iniquities, and he then doubles her judgment. Once for the martyrs of the Dark Ages, and once for the blood bath of the Sunday law crisis.
Молитве мученика из мрачног средњег века, који у петом печату моле да Бог изврши суд над блудницом која чини блуд са царевима земаљским, узлазе „пред Бога“ када се отвори седми печат. Надахнуће доводи у склад отварање седмог печата са другим гласом из Откривења осамнаест, јер се управо при другом гласу Бог опомиње њених безакоња, и тада јој удвостручује суд. Једном за мученике мрачног средњег века, а једном за крвопролиће кризе недељног закона.
And I heard another voice from heaven, saying, Come out of her, my people, that ye be not partakers of her sins, and that ye receive not of her plagues. For her sins have reached unto heaven, and God hath remembered her iniquities. Reward her even as she rewarded you, and double unto her double according to her works: in the cup which she hath filled fill to her double. Revelation 18:4–6.
И чух други глас с неба где говори: Изиђите из ње, народе мој, да не будете саучесници у њеним гресима, и да не примите од њених зала. Јер су греси њени допрли до неба, и Бог се сетио њених безакоња. Узвратите јој као што је и она вама узвратила, и удвостручите јој двоструко по делима њеним; у чашу коју је она напунила, напуните јој двоструко. Откривење 18:4–6.
The few in Sardis that had not defiled their garments, represent those that came out of the history of Thyatira that ended in 1798. They are represented by the widow of Sarepta, a widow who was going to the marriage in 1844.
Малобројни у Сарду који нису оскврнили своје хаљине представљају оне који су произашли из историје Тијатире која се окончала 1798. године. Њих представља удовица из Сарепте, удовица која је ишла на свадбу 1844. године.
“The coming of Christ as our high priest to the most holy place, for the cleansing of the sanctuary, brought to view in Daniel 8:14; the coming of the Son of man to the Ancient of Days, as presented in Daniel 7:13; and the coming of the Lord to His temple, foretold by Malachi, are descriptions of the same event; and this is also represented by the coming of the bridegroom to the marriage, described by Christ in the parable of the ten virgins, of Matthew 25.” The Great Controversy, 426.
„Христов долазак као нашег Првосвештеника у Светињу над светињама, ради очишћења светиње, приказан у Данилу 8:14; долазак Сина човечјег ка Старцу дана, како је изложено у Данилу 7:13; и долазак Господа у Његов храм, проречен од стране Малахије, описи су истог догађаја; а то је такође представљено доласком женика на свадбу, који је Христос описао у причи о десет девојака, у Матеју 25.“ Велика борба, 426.
The widow, was preparing her last supper before her death, when Elijah commanded her to serve him. She illustrates the faithful few in Thyatira, transitioning into the faithful few in Sardis that were gathering “two sticks” for a “fire”.
Удовица је припремала своју последњу вечеру пред смрт, када јој је Илија заповедио да њему послужи. Она представља верну мањину у Тијатири, која прелази у верну мањину у Сарду, што је сакупљало „два дрвета“ за „ватру“.
The “two sticks” represent both houses of ancient Israel, that were trampled down by paganism and then papalism, but were to be gathered together and joined as “one stick,” in the history of 1798 to 1844.
„Два штапа“ представљају оба дома древног Израиља, који су били погажени паганством, а потом и папством, али је требало да буду сабрани заједно и сједињени као „један штап“, у историји од 1798. до 1844. године.
The word of the Lord came again unto me, saying, Moreover, thou son of man, take thee one stick, and write upon it, For Judah, and for the children of Israel his companions: then take another stick, and write upon it, For Joseph, the stick of Ephraim, and for all the house of Israel his companions: And join them one to another into one stick; and they shall become one in thine hand. And when the children of thy people shall speak unto thee, saying, Wilt thou not shew us what thou meanest by these? Say unto them, Thus saith the Lord God; Behold, I will take the stick of Joseph, which is in the hand of Ephraim, and the tribes of Israel his fellows, and will put them with him, even with the stick of Judah, and make them one stick, and they shall be one in mine hand. And the sticks whereon thou writest shall be in thine hand before their eyes. And say unto them, Thus saith the Lord God; Behold, I will take the children of Israel from among the heathen, whither they be gone, and will gather them on every side, and bring them into their own land: And I will make them one nation in the land upon the mountains of Israel; and one king shall be king to them all: and they shall be no more two nations, neither shall they be divided into two kingdoms any more at all: Neither shall they defile themselves any more with their idols, nor with their detestable things, nor with any of their transgressions: but I will save them out of all their dwelling places, wherein they have sinned, and will cleanse them: so shall they be my people, and I will be their God. And David my servant shall be king over them; and they all shall have one shepherd: they shall also walk in my judgments, and observe my statutes, and do them. And they shall dwell in the land that I have given unto Jacob my servant, wherein your fathers have dwelt; and they shall dwell therein, even they, and their children, and their children’s children forever: and my servant David shall be their prince forever. Moreover I will make a covenant of peace with them; it shall be an everlasting covenant with them: and I will place them, and multiply them, and will set my sanctuary in the midst of them for evermore. My tabernacle also shall be with them: yea, I will be their God, and they shall be my people. And the heathen shall know that I the Lord do sanctify Israel, when my sanctuary shall be in the midst of them for evermore. Ezekiel 37:15–28.
И дође ми опет реч Господња говорећи: А ти, сине човечји, узми себи један штап и напиши на њему: За Јуду и за синове Израиљеве, другове његове; потом узми други штап и напиши на њему: За Јосифа, штап Јефремов, и за сав дом Израиљев, другове његове. И састави их један с другим у један штап, и постаће једно у твојој руци. А кад ти синови народа твога проговоре говорећи: Нећеш ли нам казати шта ти то значи? реци им: Овако вели Господ Господ: Ево, узећу штап Јосифов, који је у руци Јефремовој, и племена Израиљева, другове његове, и придружићу их њему, са штапом Јудиним, и начинићу их једним штапом, и биће једно у мојој руци. И штапови на које напишеш биће у твојој руци пред њиховим очима. И реци им: Овако вели Господ Господ: Ево, узећу синове Израиљеве између незнабожаца, куда отидоше, и сабраћу их са свих страна, и довешћу их у њихову земљу. И учинићу их једним народом у земљи, на горама Израиљевим; и један цар биће цар свима њима; и неће више бити два народа, нити ће се више икад разделити на два царства. Нити ће се више скврнити својим идолима, ни својим гадостима, нити иједним својим преступом; него ћу их избавити из свих њихових пребивалишта у којима сагрешише, и очистићу их; тако ће ми бити народ, и ја ћу им бити Бог. И слуга мој Давид биће цар над њима, и сви ће имати једнога пастира; и ходиће по мојим судовима, и држаће моје уредбе, и извршаваће их. И наставаће у земљи коју дадох Јакову, слузи своме, у којој наставаше оци ваши; и наставаће у њој они, и деца њихова, и деца деце њихове довека; и слуга мој Давид биће кнез њихов довека. И склопићу с њима завет мира; биће то вечни завет с њима; и утврдићу их, и умножићу их, и поставићу светињу своју усред њих довека. И шатор мој биће код њих; и ја ћу им бити Бог, и они ће ми бити народ. И познаће незнабошци да сам ја Господ који освећује Израиља, кад светиња моја буде усред њих довека. Језекиљ 37:15–28.
When Elijah leaves Sarepta to call Ahab and all Israel to Mount Carmel, the widowed church that has fled into the wilderness was gathering two sticks for the fire that purifies the widow in advance of the wedding on October 22, 1844. The gathering of the two sticks is the gathering of the Millerite movement that is accomplished in the last sixty-five year period identified in Isaiah seven. The northern kingdom suffered the curse of Moses from 723 BC through 1798, and the southern kingdom suffered the same curse from 677 BC until 1844. In 1844, the spiritual descendants of those two literal nations, were gathered together as one stick, or one nation.
Када Илија напушта Сарепту да позове Ахава и сав Израиљ на гору Кармил, удовичка црква која је побегла у пустињу сакупљала је две цепанице за огањ који унапред очишћује удовицу за свадбу 22. октобра 1844. године. Сакупљање те две цепанице јесте сабирање милеритског покрета, које се остварује у последњем шездесетпетогодишњем раздобљу означеном у Исаији седам. Северно царство претрпело је Мојсијево проклетство од 723. године пре Христа до 1798. године, а јужно царство претрпело је то исто проклетство од 677. године пре Христа до 1844. године. Године 1844, духовни потомци те две дословне нације били су сабрани заједно као једна цепаница, односно један народ.
If nothing else Ezekiel defines the two sticks as two nations, that become one nation.
Ако ништа друго, Језекиљ одређује та два штапа као два народа, која постају један народ.
For the head of Syria is Damascus, and the head of Damascus is Rezin; and within threescore and five years shall Ephraim be broken, that it be not a people. And the head of Ephraim is Samaria, and the head of Samaria is Remaliah’s son. If ye will not believe, surely ye shall not be established. Isaiah 7:8, 9.
Јер је глава Сирије Дамаск, а глава Дамаска Ресин; и за шездесет и пет година Јефрем ће се разбити тако да не буде више народ. И глава Јефремова јесте Самарија, а глава Самарије син Ремалијин. Ако не верујете, заиста се нећете одржати. Исаија 7:8, 9.
If we will not believe the prophecy of sixty-five years, we will not be established.
Ако не будемо веровали пророчанству о шездесет и пет година, нећемо бити утврђени.
We will continue to present Elijah’s symbolism in the next article.
Наставићемо да излажемо Илијину симболику у следећем чланку.