Moses and Elijah are prophetic symbols that can each be understood by context as a singular symbol, or they can also be understood as a symbol that contains both prophets. Upon the testimony of two a thing is established and in Revelation eleven Moses and Elijah represent the two witnesses of the Old and New Testaments. At the Mount of Transfiguration, representing the Second Coming of Christ, the dual symbol represents both the one hundred and forty-four thousand (Elijah) and the martyrs (Moses) of the Sunday law crisis. Together as a symbol, in the cave of Horeb, they represent God’s people at the end of the world who “hear,” “read” and “keep” the message that is a Revelation of God’s character which contains the power to transform a Laodicean unto a Philadelphian. There will soon, (very soon) come a point where it will no longer be possible for the foolish Laodicean Adventists to avail themselves of the “oil” needed to correctly respond to the cry, “Behold the Bridegroom cometh.”
Мојсије и Илија су пророчки симболи који се, у зависности од контекста, могу разумети сваки понаособ као појединачан симбол, а могу се разумети и као симбол који обухвата оба пророка. На основу сведочанства двојице ствар се утврђује, и у Откривењу једанаест Мојсије и Илија представљају два сведока Старога и Новога завета. На Гори Преображења, која представља Други Христов долазак, двојни симбол представља и сто четрдесет и четири хиљаде (Илија) и мученике (Мојсије) у кризи недељног закона. Заједно као симбол, у пећини на Хориву, они представљају Божји народ на крају света који „слуша“, „чита“ и „држи“ поруку која је откривење Божјег карактера и која садржи силу да преобрази једног Лаодикејца у Филаделфијца. Ускоро ће доћи, (веома ускоро) тачка када више неће бити могуће да се луди Лаодикејски адвентисти послуже „уљем“ које је потребно да би исправно одговорили на повик: „Ево Женика иде.“
And Moses said unto the Lord, See, thou sayest unto me, Bring up this people: and thou hast not let me know whom thou wilt send with me. Yet thou hast said, I know thee by name, and thou hast also found grace in my sight. Now therefore, I pray thee, if I have found grace in thy sight, shew me now thy way, that I may know thee, that I may find grace in thy sight: and consider that this nation is thy people. And he said, My presence shall go with thee, and I will give thee rest. And he said unto him, If thy presence go not with me, carry us not up hence. For wherein shall it be known here that I and thy people have found grace in thy sight? is it not in that thou goest with us? so shall we be separated, I and thy people, from all the people that are upon the face of the earth. And the Lord said unto Moses, I will do this thing also that thou hast spoken: for thou hast found grace in my sight, and I know thee by name. And he said, I beseech thee, shew me thy glory. And he said, I will make all my goodness pass before thee, and I will proclaim the name of the Lord before thee; and will be gracious to whom I will be gracious, and will shew mercy on whom I will shew mercy. And he said, Thou canst not see my face: for there shall no man see me, and live. And the Lord said, Behold, there is a place by me, and thou shalt stand upon a rock: And it shall come to pass, while my glory passeth by, that I will put thee in a clift of the rock, and will cover thee with my hand while I pass by: And I will take away mine hand, and thou shalt see my back parts: but my face shall not be seen. And the Lord said unto Moses, Hew thee two tables of stone like unto the first: and I will write upon these tables the words that were in the first tables, which thou brakest. And be ready in the morning, and come up in the morning unto mount Sinai, and present thyself there to me in the top of the mount. And no man shall come up with thee, neither let any man be seen throughout all the mount; neither let the flocks nor herds feed before that mount. And he hewed two tables of stone like unto the first; and Moses rose up early in the morning, and went up unto mount Sinai, as the Lord had commanded him, and took in his hand the two tables of stone. And the Lord descended in the cloud, and stood with him there, and proclaimed the name of the Lord. And the Lord passed by before him, and proclaimed, The Lord, The Lord God, merciful and gracious, longsuffering, and abundant in goodness and truth, Keeping mercy for thousands, forgiving iniquity and transgression and sin, and that will by no means clear the guilty; visiting the iniquity of the fathers upon the children, and upon the children’s children, unto the third and to the fourth generation. And Moses made haste, and bowed his head toward the earth, and worshipped. And he said, If now I have found grace in thy sight, O Lord, let my Lord, I pray thee, go among us; for it is a stiffnecked people; and pardon our iniquity and our sin, and take us for thine inheritance. And he said, Behold, I make a covenant: before all thy people I will do marvels, such as have not been done in all the earth, nor in any nation: and all the people among which thou art shall see the work of the Lord: for it is a terrible thing that I will do with thee. Exodus 33:12–34:10.
И Мојсије рече Господу: Види, Ти ми говориш: Изведи овај народ; а ниси ми обзнанио кога ћеш послати са мном. А рекао си: Познајем те по имену, и нашао си милост преда мном. Сада, дакле, молим Те, ако сам нашао милост пред Тобом, покажи ми сада пут Свој, да Те познам, да бих нашао милост пред Тобом; и узми у обзир да је овај народ Твој народ. А Он рече: Моје присуство ићи ће с тобом, и даћу ти починак. А он Му рече: Ако присуство Твоје не пође са мном, не изводи нас одавде. Јер по чему ће се овде знати да смо ја и Твој народ нашли милост пред Тобом? Неће ли по томе што Ти идеш с нама? Тако ћемо бити одвојени, ја и Твој народ, од свих народа који су на лицу земље. И Господ рече Мојсију: Учинићу и то што си казао; јер си нашао милост преда мном, и познајем те по имену. А он рече: Молим Те, покажи ми славу Своју. А Он рече: Учинићу да сва Моја доброта прође испред тебе, и објавићу име Господње пред тобом; и бићу милостив коме ћу бити милостив, и показаћу милосрђе коме ћу показати милосрђе. И рече: Не можеш видети лица Мога; јер не може човек Мене видети и остати жив. И Господ рече: Ево места код Мене, и стаћеш на стену; и кад Моја слава буде пролазила, ставићу те у раселину стене, и заклонићу те руком Својом док не прођем; а онда ћу уклонити руку Своју, и видећеш Моја леђа; али се Моје лице неће видети. И Господ рече Мојсију: Исеци себи две камене плоче као прве; и написаћу на тим плочама речи које су биле на првим плочама, које си разбио. И буди спреман ујутру, па изиђи ујутру на гору Синај, и тамо ми се јави на врху горе. И нека нико не иде с тобом, нити нека се ко покаже по свој гори; ни стада ситне ни крупне стоке нека не пасу пред том гором. И исекао је две камене плоче као прве; и Мојсије уста рано ујутру, и изиђе на гору Синај, као што му је Господ заповедио, и узе у руку своју две камене плоче. И Господ сиђе у облаку, и стаде с њим онде, и објави име Господње. И Господ прође испред њега, и објави: Господ, Господ Бог, милостив и благодатан, дуготрпељив и обилан у доброти и истини, који чува милост хиљадама, који прашта безакоње и преступ и грех, али кривца никако не оставља некажњена; који походи безакоње отаца на деци и на деци дечјој до трећега и до четвртога колена. И Мојсије похита, те приклони главу своју к земљи и поклони се. И рече: Ако сам, дакле, нашао милост пред Тобом, Господе, нека Господ, молим Те, иде међу нама; јер је то народ тврдоврат; и опрости наше безакоње и наш грех, и узми нас за Своје наследство. А Он рече: Ево, склапам завет; пред свим твојим народом учинићу чудеса каква нису учињена по свој земљи нити у иједном народу; и сав народ међу којим си ти видеће дело Господње; јер је страшна ствар што ћу учинити с тобом. Излазак 33:12–34:10.
Moses represents God’s people at the end of the world. They are those who in the “last days” of the investigative judgment ask God to show them His “way, that” they might “know” God, and in response receive an answer from God that includes the promise that His “presence shall go with” them, and that God will give those people “rest.”
Мојсије представља Божји народ на крају света. То су они који у „последњим данима“ истражног суда моле Бога да им покаже свој „пут, да“ би „познали“ Бога, и као одговор примају од Бога одговор који укључује обећање да ће Његово „присуство ићи с“ њима, и да ће Бог том народу дати „починак“.
Thus saith the Lord, Stand ye in the ways, and see, and ask for the old paths, where is the good way, and walk therein, and ye shall find rest for your souls. But they said, We will not walk therein. Also I set watchmen over you, saying, Hearken to the sound of the trumpet. But they said, We will not hearken. Jeremiah 6:16, 17.
Овако вели Господ: Станите на путевима и погледајте, и распитајте се за старе стазе, где је добар пут, и ходите њиме, и наћи ћете покој душама својим. Али они рекоше: Нећемо ходити њиме. И поставих над вама стражаре, говорећи: Слушајте глас трубе. Али они рекоше: Нећемо слушати. Јеремија 6:16, 17.
Jeremiah identifies a class that refuse to “see” and “hearken” and therefore do not receive the “rest” promised to those who seek the “good way” and “walk therein.” That rest is identified as the “refreshing” by Isaiah.
Јеремија указује на једну групу која одбија да „види” и „послуша”, те стога не прима „покој” обећан онима који траже „добар пут” и „иду њим”. Тај покој Исаија поистовећује са „окрепљењем”.
Whom shall he teach knowledge? and whom shall he make to understand doctrine? them that are weaned from the milk, and drawn from the breasts. For precept must be upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little: For with stammering lips and another tongue will he speak to this people. To whom he said, This is the rest wherewith ye may cause the weary to rest; and this is the refreshing: yet they would not hear. But the word of the Lord was unto them precept upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little; that they might go, and fall backward, and be broken, and snared, and taken. Isaiah 28:9–13.
Кога ће научити знању? и кога ће уразумити науци? оне који су одбијени од млека и одвојени од дојки. Јер заповест мора бити на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; овде мало, онде мало: Јер ће муцавим уснама и другим језиком говорити овом народу. Којему рече: Ово је починак којим можете дати покој уморноме; и ово је освежење: али не хтеше слушати. Али им реч Господња би заповест на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; овде мало, онде мало; да би ишли, и падали натраг, и разбили се, и заплели се, и били ухваћени. Исаија 28:9–13.
The “rest” and the “refreshing” represent the latter rain that is poured out during the proclamation of the final warning message.
„Починак“ и „освежење“ представљају позни дажд који се излива током објављивања последње опомене.
“I was pointed down to the time when the third angel’s message was closing. The power of God had rested upon His people; they had accomplished their work and were prepared for the trying hour before them. They had received the latter rain, or refreshing from the presence of the Lord, and the living testimony had been revived. The last great warning had sounded everywhere, and it had stirred up and enraged the inhabitants of the earth who would not receive the message.” Early Writings, 279.
„Било ми је указано на време када се завршавала вест трећег анђела. Сила Божја почивала је на Његовом народу; они су извршили своје дело и били су припремљени за час кушње који је био пред њима. Примили су позни дажд, или освежење од присуства Господњег, и живо сведочанство било је оживљено. Последње велико упозорење одјекивало је свуда, и узбудило је и разгневило становнике земље који нису хтели да приме ту вест.“ Early Writings, 279.
The promise of the “rest” or the “refreshing” that is the “latter rain,” includes the promise given to Moses in the cave that God’s “presence” would go with His people.
Обећање о „починку“ или „освежењу“, које је „позни дожд“, укључује обећање дато Мојсију у пећини да ће Божје „присуство“ ићи са Његовим народом.
“The work will be similar to that of the day of Pentecost. As the ‘former rain’ was given, in the outpouring of the Holy Spirit at the opening of the gospel, to cause the upspringing of the precious seed, so the ‘latter rain’ will be given at its close, for the ripening of the harvest. ‘Then shall we know, if we follow on to know the Lord; his going forth is prepared as the morning; and he shall come unto us as the rain, as the latter and former rain unto the earth.’ (Hosea 6:3.) ‘Be glad then, ye children of Zion, and rejoice in the Lord your God; for he hath given you the former rain moderately, and he will cause to come down for you the rain, the former rain, and the latter rain.’ (Joel 2:23.) ‘In the last days, saith God, I will pour out of my Spirit upon all flesh.’ ‘And it shall come to pass, that whosoever shall call on the name of the Lord shall be saved.’ (Acts 2:17, 21.) The great work of the gospel is not to close with less manifestation of the power of God than marked its opening. The prophecies which were fulfilled in the outpouring of the former rain at the opening of the gospel, are again to be fulfilled in the latter rain at its close. Here are ‘the times of refreshing’ to which the apostle Peter looked forward when he said, ‘Repent ye therefore, and be converted, that your sins may be blotted out [in the investigative Judgment], when the times of refreshing shall come from the presence of the Lord; and he shall send Jesus.’ (Acts 3:19–20.)
„Ovo delo biće slično onome u dan Pentekosta. Kao što je „rani dažd“ bio dat, u izlivanju Svetoga Duha na početku Jevanđelja, da učini da dragoceno seme nikne, tako će „pozni dažd“ biti dat na njegovom svršetku, radi sazrevanja žetve. „Tada ćemo poznati, ako nastavimo da poznajemo Gospoda; izlazak je njegov uređen kao zora, i doći će nam kao dažd, kao pozni i rani dažd zemlji.“ (Osija 6:3.) „Radujte se dakle, sinovi Sionski, i veselite se u Gospodu Bogu svojemu; jer vam je dao rani dažd u pravoj meri, i spuštaće vam dažd, rani dažd i pozni dažd.“ (Joilo 2:23.) „U poslednje dane, govori Bog, izliću od Duha svojega na svako telo.“ „I biće: svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se.“ (Dela 2:17, 21.) Veliko delo Jevanđelja ne treba da se završi sa manjim ispoljavanjem Božje sile nego što je obeležilo njegov početak. Proročanstva koja su se ispunila u izlivanju ranoga dažda na početku Jevanđelja, ponovo treba da se ispune u poznom daždu na njegovom svršetku. Ovo su „vremena osveženja“ na koja je apostol Petar unapred gledao kada je rekao: „Pokajte se dakle i obratite se da se očistite od greha svojih [u istražnom sudu], da dođu vremena osveženja od lica Gospodnjeg, i da pošalje Isusa.“ (Dela 3:19–20.)“
“Servants of God, with their faces lighted up and shining with holy consecration, will hasten from place to place to proclaim the message from Heaven. By thousands of voices, all over the earth, the warning will be given. Miracles will be wrought, the sick will be healed, and signs and wonders will follow the believers. Satan also works with lying wonders, even bringing down fire from heaven in the sight of men. (Revelation 13:13.) Thus the inhabitants of the earth will be brought to take their stand.” The Great Controversy, 611, 612.
„Слуге Божје, са лицима обасјаним и озареним светим посвећењем, журиће од места до места да објаве поруку с Неба. Хиљадама гласова, по целој земљи, биће упућено упозорење. Чиниће се чуда, болесни ће бити исцељивани, а знаци и чудеса пратиће вернике. Сотона такође делује лажним чудесима, чак и чини да огањ силази с неба пред људима. (Откривење 13:13.) Тако ће становници земље бити наведени да заузму свој став.“ Велика борба, 611, 612.
The outpouring of the Holy Spirit in the latter days has been typified by the outpouring of the Holy Spirit in the beginning of the proclamation of the gospel. The “word of the Lord unto them” who will not hear what the Spirit sayeth unto the churches, was the prophetic principle of adding one prophetic line of history to another prophetic line of history in order to illustrate the end of the world. It is nothing less than the principle that the end of a thing is illustrated by the beginning of a thing. The prophetic rule is rejected by the foolish Laodicean Seventh-day Adventist people. When accepted, God can “teach knowledge,” which Daniel identifies is increased at the time of the end, and the very same knowledge Hosea says God’s people are destroyed for rejecting. The class in Isaiah and Jeremiah who refuse to hear or see, reject the “refreshing,” which is the “rest” God promises to deliver to His “last day” people in order that they might safely navigate the crisis at the end of days.
Изливање Светога Духа у последње дане било је предобразовано изливањем Светога Духа на почетку објављивања јеванђеља. „Реч Господња њима“ који неће да чују шта Дух говори црквама, била је пророчко начело додавања једне пророчке линије историје другој пророчкој линији историје да би се приказао крај света. То није ништа мање до начело да се крај нечега приказује почетком нечега. То пророчко правило одбацује луди лаодикијски народ адвентиста седмога дана. Када се прихвати, Бог може „поучити знању“, за које Данило указује да се умножава у време краја, и управо то исто знање за које Осија каже да Божји народ бива уништен јер га одбацује. Тај слој у Исаији и Јеремији који одбија да чује или види, одбацује „освежење“, које је „починак“ што Бог обећава да ће дати Своме народу „последњег дана“ како би могли безбедно да прођу кроз кризу на крају дана.
The “name of the Lord” (character) that God proclaimed to Moses was that “the Lord God,” is “merciful and gracious, longsuffering, and abundant in goodness and truth.” His character is mercy and truth. The truth which represents His character is always associated with His mercy, for no person will understand His truth, except God first exercises His mercy towards them, for all have sinned and come short of the glory (character) of God. The truth that Jesus Christ is the Alpha and Omega is recognized and kept by those who God has pardoned of their iniquities and sin. That pardon takes place in the final scenes of the investigative judgment. Those who He exercises His mercy towards, thus pardoning their sins, He takes for His inheritance and enters into a covenant with them.
„име Господње“ (карактер) које је Бог објавио Мојсију било је да је „Господ Бог“ „милостив и благодатан, дуготрпељив, и обилан добротом и истином“. Његов карактер је милост и истина. Истина која представља Његов карактер увек је повезана с Његовом милошћу, јер нико неће разумети Његову истину, осим ако Бог најпре не покаже Своју милост према њима, јер сви сагрешише и лишени су славе (карактера) Божје. Истину да је Исус Христос Алфа и Омега препознају и држе они којима је Бог опростио безакоња и грех. То опроштење збива се у завршним призорима истражног суда. Оне према којима показује Своју милост, те им тако опрашта грехе, Он узима за Своје наследство и ступа у завет с њима.
“In the last days of this earth’s history, God’s covenant with his commandment-keeping people is to be renewed.” Review and Herald, February 26, 1914.
„У последњим данима историје ове земље, Божји завет са Његовим народом који држи Његове заповести треба да буде обновљен.“ Review and Herald, 26. фебруар 1914.
All the prophets, including Moses are identifying the last days of the investigative judgment when God renews His covenant with those identified as the one hundred and forty-four thousand. And when that covenant is established, God “will do marvels, such as have not been done in all the earth, nor in any nation: and all the people among which thou art shall see the work of the Lord: for it is a terrible thing that I will do with thee.”
Сви пророци, укључујући Мојсија, указују на последње дане истражног суда, када Бог обнавља свој завет са онима који су означени као сто четрдесет и четири хиљаде. И када тај завет буде утврђен, Бог ће „чинити чудеса каква нису учињена по свој земљи, нити у ком народу; и сав народ међу којим си ти видеће дело Господње; јер је страшна ствар оно што ћу учинити с тобом.“
Moses’ cave experience on Mount Horeb, also known as Mount Sinai was placed within the context of Moses’ struggle with God’s people. His struggle was to accomplish the task God had given to him. Moses was in a struggle concerning God’s message to the world. Just before the Lord showed his glory to Moses, we find Moses using logic against the Lord, suggesting that if the Lord destroyed the rebels who had just been dancing around Aaron’s golden calf, the destruction of the rebels would destroy the message that was identifying God’s power.
Искуство које је Мојсије имао у пећини на гори Хориву, познатој и као гора Синај, било је смештено у оквир Мојсијеве борбе са Божјим народом. Његова борба била је да изврши задатак који му је Бог поверио. Мојсије се налазио у борби у вези са Божјом поруком свету. Непосредно пре него што је Господ показао своју славу Мојсију, налазимо Мојсија како логички расуђује пред Господом, указујући да би, ако би Господ уништио бунтовнике који су управо били играли око Ароновог златног телета, уништење тих бунтовника уништило поруку која је сведочила о Божјој сили.
And the Lord said unto Moses, I have seen this people, and, behold, it is a stiffnecked people: Now therefore let me alone, that my wrath may wax hot against them, and that I may consume them: and I will make of thee a great nation. And Moses besought the Lord his God, and said, Lord, why doth thy wrath wax hot against thy people, which thou hast brought forth out of the land of Egypt with great power, and with a mighty hand? Wherefore should the Egyptians speak, and say, For mischief did he bring them out, to slay them in the mountains, and to consume them from the face of the earth? Turn from thy fierce wrath, and repent of this evil against thy people. Remember Abraham, Isaac, and Israel, thy servants, to whom thou swarest by thine own self, and saidst unto them, I will multiply your seed as the stars of heaven, and all this land that I have spoken of will I give unto your seed, and they shall inherit it forever. And the Lord repented of the evil which he thought to do unto his people. Exodus 32:9–14.
И Господ рече Мојсију: Видео сам овај народ, и гле, то је народ тврдоврат; зато ме сада пусти, да се распали гнев мој на њих и да их истребим; а од тебе ћу начинити велики народ. А Мојсије се усрдно мољаше Господу Богу своме, и рече: Господе, зашто се распаљује гнев твој на народ твој, који си извео из земље египатске великом силом и крепком руком? Зашто да говоре Мисирци и кажу: На зло их је извео, да их побије по горама и да их истреби са лица земље? Одврати се од жестине гнева свога, и покај се за ово зло против народа свога. Опомени се Аврама, Исака и Израиља, слугу својих, којима си се самим собом заклео и рекао им: Умножићу семе ваше као звезде небеске, и сву ову земљу, за коју сам говорио, даћу семену вашем, и наследиће је довека. И Господ се покаја за зло које беше наумио да учини народу своме. Излазак 32:9–14.
Moses’ cave experience includes the message that Moses was ordained to present to the world. The testimony of the Lord passing by Moses and proclaiming His character is placed within the context of an internal message about God’s rebellious (Laodicean) people and the context of Elijah’s cave experience was placed within his struggle with Jezebel, or the three-fold union of the United States, the Papacy and the United Nations. One represents the internal message for the church, the other the external message for the world, but the two witnesses of Moses and Elijah are in the same cave of Horeb, and they are both represented in the cave at the end of the world.
Мојсијево искуство у пећини укључује поруку коју је Мојсије био рукоположен да представи свету. Сведочанство о томе како је Господ прошао мимо Мојсија и објавио Свој карактер постављено је у оквир унутрашње поруке о Божјем бунтовном (лаодикијском) народу, а оквир Илијиног искуства у пећини постављен је у његову борбу са Језавељом, односно са троструким савезом Сједињених Држава, Папства и Уједињених нација. Једно представља унутрашњу поруку за цркву, друго спољашњу поруку за свет, али два сведока, Мојсије и Илија, налазе се у истој хоривској пећини, и обојица су представљена у пећини на крају света.
And Ahab told Jezebel all that Elijah had done, and withal how he had slain all the prophets with the sword. Then Jezebel sent a messenger unto Elijah, saying, So let the gods do to me, and more also, if I make not thy life as the life of one of them by tomorrow about this time. And when he saw that, he arose, and went for his life, and came to Beersheba, which belongeth to Judah, and left his servant there. But he himself went a day’s journey into the wilderness, and came and sat down under a juniper tree: and he requested for himself that he might die; and said, It is enough; now, O Lord, take away my life; for I am not better than my fathers. And as he lay and slept under a juniper tree, behold, then an angel touched him, and said unto him, Arise and eat. And he looked, and, behold, there was a cake baken on the coals, and a cruse of water at his head. And he did eat and drink, and laid him down again. And the angel of the Lord came again the second time, and touched him, and said, Arise and eat; because the journey is too great for thee. And he arose, and did eat and drink, and went in the strength of that meat forty days and forty nights unto Horeb the mount of God. And he came thither unto a cave, and lodged there; and, behold, the word of the Lord came to him, and he said unto him, What doest thou here, Elijah? And he said, I have been very jealous for the Lord God of hosts: for the children of Israel have forsaken thy covenant, thrown down thine altars, and slain thy prophets with the sword; and I, even I only, am left; and they seek my life, to take it away. And he said, Go forth, and stand upon the mount before the Lord. And, behold, the Lord passed by, and a great and strong wind rent the mountains, and brake in pieces the rocks before the Lord; but the Lord was not in the wind: and after the wind an earthquake; but the Lord was not in the earthquake: And after the earthquake a fire; but the Lord was not in the fire: and after the fire a still small voice. And it was so, when Elijah heard it, that he wrapped his face in his mantle, and went out, and stood in the entering in of the cave. And, behold, there came a voice unto him, and said, What doest thou here, Elijah? And he said, I have been very jealous for the Lord God of hosts: because the children of Israel have forsaken thy covenant, thrown down thine altars, and slain thy prophets with the sword; and I, even I only, am left; and they seek my life, to take it away. And the Lord said unto him, Go, return on thy way to the wilderness of Damascus: and when thou comest, anoint Hazael to be king over Syria: And Jehu the son of Nimshi shalt thou anoint to be king over Israel: and Elisha the son of Shaphat of Abelmeholah shalt thou anoint to be prophet in thy room. And it shall come to pass, that him that escapeth the sword of Hazael shall Jehu slay: and him that escapeth from the sword of Jehu shall Elisha slay. Yet I have left me seven thousand in Israel, all the knees which have not bowed unto Baal, and every mouth which hath not kissed him. 1 Kings 19:1–18.
И Ахав исприча Језавељи све што је Илија учинио, и како је све пророке погубио мачем. Тада Језавеља посла гласника Илији, говорећи: Тако нека ми учине богови, и још више, ако сутра у ово доба не учиним твој живот као живот једнога од њих. И кад то виде, уста и оде ради живота свога, и дође у Вирсавеју, која припада Јуди, и остави онде свога слугу. А сам оде дан хода у пустињу, и дође те седе под једну смреку; и заиска себи смрт, говорећи: Доста је; сада, Господе, узми душу моју, јер нисам бољи од отаца својих. И леже и заспа под смреком; и гле, анђео га дотаче и рече му: Устани и једи. И погледа, а гле, код његове главе погача печена на жару и суд с водом. И једе и пи, па опет леже. А анђео Господњи дође опет други пут, и дотаче га, и рече: Устани и једи, јер је пут предуг за тебе. И уста, и једе и пи, и иђаше у сили те хране четрдесет дана и четрдесет ноћи до Хорива, горе Божје. И дође онде у једну пећину и преноћи у њој; и гле, реч Господња дође му, и рече му: Шта ћеш ти овде, Илија? А он рече: Ревновао сам веома за Господа Бога над војскама; јер су синови Израиљеви оставили твој завет, разорили твоје жртвенике и твоје пророке побили мачем; и остао сам само ја, и траже душу моју да је узму. А Он рече: Изиђи и стани на гори пред Господом. И гле, Господ прође, и ветар велик и силан раздире горе и ломи стене пред Господом; али Господ не беше у ветру. И после ветра дође земљотрес; али Господ не беше у земљотресу. И после земљотреса огањ; али Господ не беше у огњу. И после огња глас тих и танак. И кад га Илија чу, зави лице своје плаштом својим, па изиђе и стаде на улазу у пећину. И гле, дође му глас и рече: Шта ћеш ти овде, Илија? А он рече: Ревновао сам веома за Господа Бога над војскама; јер су синови Израиљеви оставили твој завет, разорили твоје жртвенике и твоје пророке побили мачем; и остао сам само ја, и траже душу моју да је узму. Тада му Господ рече: Иди, врати се својим путем у пустињу дамаску; и кад дођеш, помажи Азаила за цара над Сиријом. И Јуја, сина Намесијева, помажи за цара над Израиљем; а Јелисеја, сина Сафатова, из Авел-Меоле, помажи за пророка место себе. И биће: ко умакне мачу Азаилову, погубиће га Јуј; а ко умакне мачу Јујеву, погубиће га Јелисеј. Али сам оставио себи у Израиљу седам хиљада, сва колена која се нису преклонила пред Ваалом и сва уста која га нису пољубила. 1. о царевима 19:1–18.
Elijah’s cave experience represents the prophet’s discouragement with the message and his perceived effect of his message and work. Moses was defending God’s stated message and Elijah had given up on the message. It is the same message, with the exception of one being internal about the church and the other being external of the church. Yet prophetically, together they are both illustrating the two-fold message of Revelation eighteen. What I need to emphasize about all the truths connected with the cave is that in the “last days” the discouragement that is expressed in either case is over the message and its effect.
Искуство Илијино у пећини представља пророкову обесхрабреност у погледу поруке и његовог опаженог учинка његове поруке и рада. Мојсије је бранио Божју објављену поруку, а Илија је одустао од поруке. То је иста порука, с тим што је једна унутрашња у односу на цркву, а друга спољашња у односу на цркву. Ипак, пророчки, заједно обе илуструју двоструку поруку осамнаестог поглавља Откривења. Оно што треба да нагласим у вези са свим истинама повезаним са пећином јесте да је у „последњим данима“ обесхрабреност која се изражава у оба случаја усмерена на поруку и њен учинак.
Moses and Elijah both represent those who “hear” and “see” the “voice” which is the “word of the Lord.” That “word” represents His character of mercy and truth. The Psalmist also asks to be shown God’s mercy, which is His character. In order to see His “mercy,” the Psalmist promises to “hear” what the Spirit saith unto the churches.
Мојсије и Илија обојица представљају оне који „чују“ и „виде“ „глас“, који је „реч Господња“. Та „реч“ представља Његов карактер милости и истине. И Псалмист моли да му буде показана Божја милост, која је Његов карактер. Да би видео Његову „милост“, Псалмист обећава да ће „чути“ шта Дух говори црквама.
To the chief Musician, A Psalm for the sons of Korah. Lord, thou hast been favourable unto thy land: thou hast brought back [reversed] the captivity of Jacob. Thou hast forgiven the iniquity of thy people, thou hast covered all their sin. Selah. Thou hast taken away all thy wrath: thou hast turned thyself from the fierceness of thine anger. Turn us, O God of our salvation, and cause thine anger toward us to cease. Wilt thou be angry with us forever? wilt thou draw out thine anger to all generations? Wilt thou not revive us again: that thy people may rejoice in thee? Show us thy mercy, O Lord, and grant us thy salvation. I will hear what God the Lord will speak: for he will speak peace unto his people, and to his saints: but let them not turn again to folly. Surely his salvation is nigh them that fear him; that glory may dwell in our land. Mercy and truth are met together; righteousness and peace have kissed each other. Truth shall spring out of the earth; and righteousness shall look down from heaven. Yea, the Lord shall give that which is good; and our land shall yield her increase. Righteousness shall go before him; and shall set us in the way of his steps. Psalm 85:1–13.
Хоровођи. Псалам синова Корејевих. Господе, био си милостив земљи својој; повратио си [преокренуо] ропство Јаковљево. Опростио си безакоње народу своме, покрио си сав грех њихов. Села. Уклонио си сав гнев свој; одвратио си се од жестине јарости своје. Поврати нас, Боже спасења нашега, и учини да престане гнев твој на нас. Хоћеш ли се довека гневити на нас? хоћеш ли продужити гнев свој од колена на колено? Нећеш ли нас опет оживети, да би се народ твој радовао у теби? Покажи нам, Господе, милост своју, и подај нам спасење своје. Слушаћу шта ће рећи Бог Господ; јер ће говорити мир народу своме и светима својима; али нека се не врате опет на лудост. Заиста, близу је спасење његово онима који га се боје, да би слава пребивала у земљи нашој. Милост и истина среле су се, правда и мир целивале су се. Истина ће никнути из земље, и правда ће погледати с небеса. Да, Господ ће дати добро, и земља наша даће род свој. Правда ће ићи пред њим, и поставиће нас на пут стопа његових. Псалам 85:1–13.
Notice that “mercy and truth,” (and “truth” is the Hebrew word ‘emet’ that we have been referring to) which produces righteousness and peace have “kissed.” They are joined. The Psalmist places his song in the last days of the investigative judgment when God has “forgiven the iniquity of” His “people.” The request is that the Lord would “revive” his people.
Запазите да су „милост и истина“ („истина“ је хебрејска реч „emet“ на коју смо се позивали), које рађају правду и мир, „пољубиле“ једна другу. Оне су сједињене. Псалмиста смешта своју песму у последње дане истражног суда, када је Бог „опростио безакоње“ свога „народа“. Молба је да Господ „оживи“ свој народ.
“A revival and a reformation must take place, under the ministration of the Holy Spirit. Revival and reformation are two different things. Revival signifies a renewal of spiritual life, a quickening of the powers of mind and heart, a resurrection from spiritual death. Reformation signifies a reorganization, a change in ideas and theories, habits and practices. Reformation will not bring forth the good fruit of righteousness unless it is connected with the revival of the Spirit. Revival and reformation are to do their appointed work, and in doing this work they must blend.” Selected Messages, book 1, 128.
„Pod delovanjem Duha Svetoga mora doći do probuđenja i reforme. Probuđenje i reforma su dve različite stvari. Probuđenje označava obnovu duhovnog života, oživljavanje sila uma i srca, vaskrsenje iz duhovne smrti. Reforma označava preuređenje, promenu u idejama i teorijama, navikama i postupcima. Reforma neće doneti dobar rod pravednosti ako nije povezana sa probuđenjem Duha. Probuđenje i reforma treba da izvrše svoje određeno delo, i vršeći ovo delo moraju se sjediniti.“ Selected Messages, knjiga 1, 128.
The “revival” the Psalmist asks for identifies a request from someone that knows they are dead. The revival the Psalmist asks for is a very difficult request for a Laodicean to ask, for a Laodicean is unaware that he is spiritually dead, but if he wasn’t he would not need to be revived. The revival is accomplished by agreeing to “hear what God the Lord will speak,” and no other work should come before our securing that revival that comes when the Holy Spirit abides within us.
„Оживљење“ за које Псалмист моли открива молбу некога ко зна да је мртав. Оживљење за које Псалмист моли веома је тешка молба за једног Лаодикејца, јер Лаодикејац није свестан да је духовно мртав; али да није такав, не би му ни било потребно да буде оживљен. То оживљење се остварује саглашавањем да „чујемо шта ће Бог Господ говорити“, и ниједно друго дело не треба да претходи нашем обезбеђивању тог оживљења које долази када Свети Дух обитава у нама.
“A revival of true godliness among us is the greatest and most urgent of all our needs. To seek this should be our first work.” Selected Messages, book 1, 121.
„Препород истинске побожности међу нама највећа је и најхитнија од свих наших потреба. Настојати да се ово задобије треба да буде наше прво дело.“ Selected Messages, књига 1, 121.
Speaking of the book of Revelation Sister White states the following.
Говорећи о књизи Откривења, сестра Вајт наводи следеће.
“When we as a people understand what this book means to us, there will be seen among us a great revival.” Testimonies to Ministers, 113.
„Када ми као народ будемо разумели шта ова књига значи за нас, међу нама ће се видети велико пробуђење.“ Testimonies to Ministers, 113.
The word “revival” is defined as bringing back to life. Those chosen to be among the one hundred and forty-four thousand must first recognize that they are dead and are in need of a revival. The fact that the one hundred and forty-four thousand are dead is a significant component of the message that is unsealed just before probation closes. We have much more to say of this truth. What revives them is the “mercy” which God extends to them when He “revives” them and gives them His righteousness. What revives them is the truth that Jesus is the Alpha and Omega, and this understanding produces within them a “peace” that surpasses all understanding. The promise is that “truth” “shall spring up out of the earth.” The message represented as the “truth,” which is the Alpha and Omega originates in the United States, for it springs up “out of the earth.” The message at the beginning came from the United States and the message at the end springs up from the same place.
Реч „пробуђење“ дефинише се као враћање у живот. Они који су изабрани да буду међу сто четрдесет и четири хиљаде најпре морају препознати да су мртви и да им је потребно пробуђење. Чињеница да је сто четрдесет и четири хиљаде мртво представља значајну саставницу поруке која се отпечаћује непосредно пре него што се време милости затвори. Имамо још много тога да кажемо о овој истини. Оно што их оживљава јесте „милост“ коју им Бог пружа када их „оживљава“ и даје им Своју праведност. Оно што их оживљава јесте истина да је Исус Алфа и Омега, и то разумевање у њима производи „мир“ који превазилази сваки разум. Обећање гласи да ће „истина“ „израсти из земље“. Порука представљена као „истина“, која је Алфа и Омега, потиче из Сједињених Држава, јер израста „из земље“. Порука на почетку дошла је из Сједињених Држава, и порука на крају израста са истог места.
With the context for God’s cavemen being a symbol, we will consider other prophets that have been in a symbolic cave. Jesus identified John the Baptist as Elijah, and John was in prison when he needed to know if Jesus was the Messiah to come. He needed to know Jesus’ true character. He needed to know if the message he had proclaimed and the message that Jesus continued to proclaim was the true message. He sent his disciples to ask Jesus the question, and Jesus, passed by their question and proceeded to show them His glory.
Са контекстом да су Божји пећински људи символ, размотрићемо и друге пророке који су били у символичној пећини. Исус је поистоветио Јована Крститеља са Илијом, а Јован је био у тамници када је требало да сазна да ли је Исус Месија који има доћи. Требало је да спозна Исусов прави карактер. Требало је да зна да ли је порука коју је он објављивао и порука коју је Исус наставио да објављује заиста истинита порука. Послао је своје ученике да Исусу поставе то питање, а Исус је, прешавши преко њиховог питања, наставио да им показује Своју славу.
“Thus the day wore away, the disciples of John seeing and hearing all. At last Jesus called them to Him, and bade them go and tell John what they had witnessed, adding, ‘Blessed is he, whosoever shall find none occasion of stumbling in Me.’ Luke 7:23, R. V. The evidence of His divinity was seen in its adaptation to the needs of suffering humanity. His glory was shown in His condescension to our low estate.
„Тако је дан одмицао, док су Јованови ученици све то гледали и слушали. Најзад их је Исус позвао к Себи и заповедио им да оду и јаве Јовану шта су видели, додајући: ‘Блажен је онај који се не саблазни о Мене.’ Лука 7:23. Доказ Његовог божанства видео се у његовој прилагођености потребама напаћеног човечанства. Његова слава показала се у Његовом снисхођењу нашем ниском стању.“
“The disciples bore the message, and it was enough. John recalled the prophecy concerning the Messiah, ‘The Lord hath anointed Me to preach good tidings unto the meek; He hath sent Me to bind up the brokenhearted, to proclaim liberty to the captives, and the opening of the prison to them that are bound; to proclaim the acceptable year of the Lord.’ Isaiah 61:1, 2. The works of Christ not only declared Him to be the Messiah, but showed in what manner His kingdom was to be established. To John was opened the same truth that had come to Elijah in the desert, when ‘a great and strong wind rent the mountains, and brake in pieces the rocks before the Lord; but the Lord was not in the wind: and after the wind an earthquake; but the Lord was not in the earthquake: and after the earthquake a fire; but the Lord was not in the fire:’ and after the fire, God spoke to the prophet by ‘a still small voice.’ 1 Kings 19:11, 12. So Jesus was to do His work, not with the clash of arms and the overturning of thrones and kingdoms, but through speaking to the hearts of men by a life of mercy and self-sacrifice.” Desire of Ages, 217.
„Ученици су пренели поруку, и то је било довољно. Јован се присетио пророштва о Месији: ‘Дух Господа Бога је на Мени; јер Ме Господ помаза да јављам добре гласе кроткима; посла Ме да завијем ране онима који су срца скрушена, да огласим сужњима слободу и сужњима отварање тамнице; да огласим годину милости Господње.’ Исаија 61:1, 2. Христова дела не само што су објављивала да је Он Месија, него су показивала и на који начин треба да буде успостављено Његово царство. Јовану је била откривена иста истина која је дошла Илији у пустињи, када ‘велик и јак ветар раздире горе и ломи стене пред Господом; али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; а иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу;’ а после огња, Бог проговори пророку ‘тихим и танким гласом.’ 1. Царевима 19:11, 12. Тако је Исус требало да изврши Своје дело, не звеком оружја и обарањем престола и царстава, него говорећи срцима људи животом милости и самопожртвовања.“ Чежња векова, 217.
God’s power is conveyed through His Word. It is delivered to “the hearts of men.” That was the lesson of the “still small voice.” Yet Elijah’s message is the external message identifying the forces outside of God’s people. Christ was telling Elijah in the “last days” His word is where the power is located, yet “the clash of arms and the overturning of thrones and kingdoms,” represented by the destructive wind, the earthquake and the fire represent three of the external forces represented in the book of Revelation that God’s people will be confronted with. The destructive “wind” is a symbol of Islam in Bible prophecy. The “earthquake” is the rebellion and anarchy of the French Revolution. The “fire” is the destruction brought upon Sodom and Gomorrah. Elijah had fled the papal power to get to the cave, so the Lord revealed to him that in spite of all the evil forces that make up the crisis at the end of the world, it is the still small voice where God’s power is to be found.
Божја сила се преноси кроз Његову Реч. Она се доставља „срцима људи“. То је била поука „тихог, тананог гласа“. Ипак, Илијина порука јесте спољашња порука која препознаје силе изван Божјег народа. Христос је говорио Илији да се у „последњим данима“ сила налази у Његовој Речи, а ипак „звекет оружја и преврат престола и царстава“, представљени разорним ветром, земљотресом и огњем, представљају три спољашње силе приказане у књизи Откривења, са којима ће се Божји народ суочити. Разорни „ветар“ је симбол ислама у библијском пророштву. „Земљотрес“ је побуна и анархија Француске револуције. „Огањ“ је уништење које је задесило Содом и Гомор. Илија је побегао од папске силе да би стигао до пећине, те му је Господ открио да је, упркос свим злим силама које сачињавају кризу на крају света, тихи, танани глас место где се налази Божја сила.
Moses, Elijah and John the Baptist all testify to witnessing God’s character from a cave. The “cave” is the only sign that will be given to a wicked and adulterous generation. Jesus spoke of the “adulterous and wicked generation,” which is the generation of the “last days” of the investigative judgment. The sign for that generation was the prophet Jonah that had spent three days in a cave—the belly of a whale.
Мојсије, Илија и Јован Крститељ сви сведоче да су из пећине посматрали Божји карактер. „Пећина“ је једини знак који ће бити дат злом и прељуботворном нараштају. Исус је говорио о „прељуботворном и злом нараштају“, а то је нараштај „последњих дана“ истражног суда. Знак за тај нараштај био је пророк Јона, који је провео три дана у пећини — у утроби кита.
And when the people were gathered thick together, he began to say, This is an evil generation: they seek a sign; and there shall no sign be given it, but the sign of Jonas the prophet. For as Jonas was a sign unto the Ninevites, so shall also the Son of man be to this generation. Luke 11:29, 30.
А када се народ мноштом сабрао, поче говорити: Ово је зао нараштај; тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био знак Ниневљанима, тако ће и Син човечији бити овоме нараштају. Лука 11:29, 30.
Jonah was in a belly of the whale for three days and three nights, as was Jesus in the grave for three days. Jonah was a sign and so is Jesus. They represent the sign of the resurrection, which of course, follows death.
Јона је био у утроби кита три дана и три ноћи, као што је и Исус био у гробу три дана. Јона је био знак, и тако је и Исус. Они представљају знак васкрсења, који, наравно, следи после смрти.
Then certain of the scribes and of the Pharisees answered, saying, Master, we would see a sign from thee. But he answered and said unto them, An evil and adulterous generation seeketh after a sign; and there shall no sign be given to it, but the sign of the prophet Jonas: For as Jonas was three days and three nights in the whale’s belly; so shall the Son of man be three days and three nights in the heart of the earth. The men of Nineveh shall rise in judgment with this generation, and shall condemn it: because they repented at the preaching of Jonas; and, behold, a greater than Jonas is here. Matthew 12:38–41.
Тада неки од књижевника и фарисеја одговорише, говорећи: Учитељу, хтели бисмо да видимо знак од тебе. А он одговори и рече им: Зло и прељуботворно поколење тражи знак; и неће му се дати знак осим знака пророка Јоне. Јер као што је Јона био три дана и три ноћи у утроби кита, тако ће и Син човечији бити три дана и три ноћи у срцу земље. Људи из Ниневије устаће на суду с овим поколењем и осудиће га; јер су се покајали на проповед Јонину; и, ево, већи од Јоне је овде. Матеј 12:38–41.
If we understand the principle of the repetition of history, in conjunction with the fact that all sacred history identifies the end of the world, then Jonah and Christ’s death, burial and resurrection are the “sign” and also the message for God’s people now. When Jonah was cast out of the belly of the whale, he proclaimed the message, just as the message of the resurrection of Christ was immediately proclaimed when the angel removed the rock from the cave that Christ was in. Those represented by Moses, Elijah, Jonah and Christ are symbolizing not only God’s people of the “last days,” but also the message that each of them gave.
Ако разумемо начело понављања историје, у вези с чињеницом да сва свештена историја указује на свршетак света, тада су Јона и Христова смрт, погребење и васкрсење „знак“, а уједно и порука за Божји народ сада. Када је Јона био избачен из утробе кита, објавио је поруку, као што је и порука о Христовом васкрсењу одмах била објављена када је анђео уклонио камен са пећине у којој је Христос био. Они које представљају Мојсије, Илија, Јона и Христос симболизују не само Божји народ „последњих дана“, него и поруку коју је сваки од њих објавио.
The sign of Jonah includes the cave experience where the merciful character of Christ is manifested. The same mercy that Jesus extended to Elijah was extended to Jonah as he fled from his responsibility of proclaiming the message. There is much more to say of Jonah, but other points now need to be addressed.
Знак Јонин укључује искуство пећине, у којем се открива милостиви карактер Христа. Иста милост коју је Исус указао Илији указана је и Јони док је бежао од своје одговорности да објави поруку. О Јони има још много тога да се каже, али сада је потребно размотрити и друга питања.
The cave, among other things represents death and resurrection. God’s covenant people in the last days have been identified on multiple witnesses as having been dead and then resurrected. Of course, a Christian must be born again to see the kingdom of God, and this represents the death of the old carnal man, but prophetically it means more. It speaks of a message that is stopped in its tracks. Elijah stopped proclaiming the message, Jonah fled from proclaiming the message. John was thrown in prison and executed. Jesus was crucified.
Пећина, између осталог, представља смрт и васкрсење. Народ Божјег завета у последњим данима, на основу вишеструких сведочанстава, препознат је као онај који је био мртав, а потом васкрсао. Наравно, хришћанин мора бити наново рођен да би видео царство Божје, и то представља смрт старог телесног човека, али пророчки то значи више. То говори о поруци чији је ток заустављен. Илија је престао да објављује поруку, Јона је побегао од објављивања поруке. Јован је био бачен у тамницу и погубљен. Исус је био распет.
The sign of Jonah therefore is not simply about death and resurrection, it is about the death and resurrection of a message, and all the messages typified in God’s word represent the final warning message that was given to Jesus by the Father, who then gave it to Gabriel, who then gave it to the prophet, who then wrote it and sent it to the churches. God was willing to end the message and start over in the cave experience of Moses. Elijah ended his work as a messenger and fled to the cave. Jonah fled to Tarshish. John the Baptist was murdered, as was Jesus. All of these testimonies are to be brought to the book of Revelation and aligned with one another. Daniel and Revelation are two books, but the “testimony of Jesus” identifies that they are also one book. They possess the same characteristics as the Bible. Two books that make one book and two authors that represent two witnesses.
Знак Јонин, дакле, не односи се једноставно на смрт и васкрсење, већ на смрт и васкрсење једне поруке; а све поруке приказане у Божјој речи представљају последњу опоменску поруку коју је Отац дао Исусу, који ју је потом дао Гаврилу, који ју је потом дао пророку, који ју је потом записао и послао црквама. Бог је био вољан да оконча ту поруку и почне изнова у Мојсијевом искуству у пећини. Илија је окончао своје дело као весник и побегао у пећину. Јона је побегао у Тарсис. Јован Крститељ је био убијен, као и Исус. Сва ова сведочанства треба довести у књигу Откривења и ускладити их једно с другим. Данило и Откривење су две књиге, али „сведочанство Исусово“ показује да су оне такође и једна књига. Оне поседују исте особине као и Библија: две књиге које чине једну књигу и два аутора који представљају два сведока.
Daniel, a captive of Babylon and thereafter Medo-Persia symbolically died when he was thrown into the lion’s den. Jonah symbolically died when eaten by the whale. John the Revelator symbolically died when he was thrown into the boiling oil. William Miller died but has the promise that angels are waiting at his grave for the resurrection of the righteous. The ministry Future for America symbolically died on July 18, 2020.
Данило, заробљеник Вавилона, а потом и Мидо-Персије, симболично је умро када је био бачен у лављу јаму. Јона је симболично умро када га је прогутао кит. Јован Откривитељ је симболично умро када је био бачен у врело уље. Вилијам Милер је умро, али има обећање да анђели чекају код његовог гроба на васкрсење праведних. Служба Future for America симболично је умрла 18. јула 2020.
The final warning message is set within the context of the papal power’s deadly wound being healed. The healing of the wound is a specific subject of chapters thirteen and seventeen of Revelation. When the deadly wound is healed the resurrected papacy will become the eighth kingdom represented in chapter seventeen of Revelation. It is identified as the eighth, that is of the seven. Eight is symbolic of resurrection, for circumcision as the seal of the covenant relationship was to be carried out on the eighth day after a male child was born. That rite was replaced by baptism in the Christian dispensation, and baptism represent the death, burial and resurrection of Christ. Christ was resurrected on the day after the seventh day. He therefore was resurrected prophetically on the eighth day. After one thousand years of rest, the earth made new is resurrected in the eighth millennium.
Последња вест опомене постављена је у оквир исцељења смртне ране папске силе. Исцељење ране представља посебну тему тринаесте и седамнаесте главе Откривења. Када смртна рана буде исцељена, васкрснуто папство постаће осмо царство представљено у седамнаестој глави Откривења. Оно је означено као осмо, то јест од седам. Осам је симбол васкрсења, јер је обрезање, као печат заветног односа, требало да се обавља осмога дана по рођењу мушког детета. Тај обред је у хришћанском раздобљу замењен крштењем, а крштење представља смрт, погребење и васкрсење Христа. Христос је васкрснут дана после седмога дана. Стога је пророчки васкрснут осмога дана. После хиљаду година починка, земља обновљена васкрсава у осмом миленијуму.