Претходни чланак завршио се пасусом који је гласио: „Савезни брак из 313. године представља коначни савезни брак папске силе са Сједињеним Државама — првим царем међу десет царева из седамнаесте главе Откривења; силом са два рога, која је предображена силом са два рога Француске. Историја која је започела са Хлодовехом 496. године и коначно довела до Јустинијановог декрета 533. године и устоличења папства 538. године, представља историју од 1989. године до недељног закона.”
Предслика Роналда Регана био је Хлодовех 496. године, а предслика Доналда Трампа јесте Јустинијан 533. године. Јустинијанов указ донет је пет година пре него што се папство 538. године уздигло на престо, а Милански едикт донет је осам година пре првог недељног закона из 321. године. И указ и едикт одговарају истом временском међашу који претходи недељном закону.
Реаган
Дана 20. септембра 1870. године, италијанске трупе заузеле су Рим. Папска држава престала је да постоји као територијална држава, а папа Пије IX постао је „заточеник у Ватикану“. Пошто више није постојала папска територија призната као суверена држава, Сједињене Америчке Државе (као и многе друге земље) више нису одржавале званичне дипломатске односе с папом као световним владарем. У октобру 1951. године, председник Хари С. Труман предложио је генерала Марка В. Кларка за амбасадора САД у Ватикану. Многе протестантске цркве и организације убрзо су се томе снажно успротивиле, тврдећи да се тим именовањем крши начело одвојености цркве и државе. У јануару 1952. године, генерал Кларк повукао је своју кандидатуру.
Председник Роналд Реган и папа Јован Павле II званично су се 10. јануара 1984. године споразумели о успостављању пуних дипломатских односа између Сједињених Држава и Свете столице. Дана 9. априла 1984. године Вилијам А. Вилсон (који је већ обављао дужност Регановог личног представника) предао је своја акредитивна писма и постао први амбасадор САД при Светој столици.
У току тридесет и три године, од 1951. до 1984, отпор протестантизма према католицизму је ишчезао. „Мишице“ које су 496. године с Хлодовехом стајале у прилог папству представљају Ригана од 1984. па све до 1989. године. Хлодовех је представљао уклањање религије (паганизма) која је спречавала папство да поново уздигне своју моћ, а до 1984. године био је уклоњен отпор протестантизма успону папства. „Свакодневна“ (паганизам) била је уклоњена, а Павле то уклањање отпора паганизма према папству описује као „отпад“.
Симболична црква компромиса, коју су представљали Константин Велики и историја раздобља од 313. до 538. године, означавала је период у којем је црква пристала на компромисе и отпала од вере. Религија представљена бројем ‘508’, која је претходно обуздавала продор папске моћи, била је праслика отпадништва протестаната у Сједињеним Државама. Регана је представљао Хлодовех. Године 496. Хлодовех је дао своју „силу“ папству, што је било праслика „несветог савеза“ оствареног у Реганово време. Хлодовех је такође представљао уклањање „свагдашњег“ 508. године. Година 508. била је праслика 1984. године.
„Овај компромис између паганства и хришћанства довео је до развоја ‘човека греха’, за кога је у пророчанству било предсказано да се противи Богу и уздиже изнад Њега. Тај гигантски систем лажне религије ремек-дело је сатанске силе — споменик његовим настојањима да себе постави на престо и влада земљом по својој вољи.” Велика борба, 50.
Реган је у свом говору из 1983. године чувено назвао Совјетски Савез „царством зла“ и сматрао је атеистички комунизам дубоком моралном и духовном претњом. Он и Јован Павле II успоставили су блиско лично и политичко савезништво против совјетског комунизма. Обојица су ту борбу сагледавала у моралним, па чак и промислитељским оквирима; Реган је у приватним разговорима говорио о „Божанском плану“ за обарање комунизма. Реган је показивао занимање за фатимска указања (упозорење да ће „Русија ширити своје заблуде“), а двојица вођа разговарала су о свом заједничком уверењу да им је Бог поштедео животе (обојица су преживела атентате 1981. године) ради сврхе повезане с поразом комунизма.
Христови ученици
Реган је одрастао у деноминацији Христових ученика, чији су оснивачи изричито учили да је папа Католичке цркве антихрист. Александар Кембел, најистакнутији рани вођа цркве Христових ученика, више пута је поистовећивао папство с антихристом. У расправама и списима тврдио је да мали рог из Данила 7, звер из Откривења 13 и човек греха из 2. Солуњанима 2 сви указују на римске папе. Овим поистовећивањима служио се у јавним расправама (укључујући и ону с католичким бискупом Џоном Б. Перселом 1837. године). Бартон В. Стоун називао је папску власт правим антихристом и „човеком греха“. Волтер Скот (још један рани јеванђелиста овог покрета) писао је да ће се човек греха, римски папа, појавити у хришћанској цркви и уздићи себе изнад Бога.
Реганова мајка, Нел, била је побожна припадница деноминације Христови ученици и имала је највећи утицај на његов верски развој у детињству. Реган је са 11 година крштен у цркви Христових ученика у Диксону, у Илиноису, а као тинејџер био је активан у тој цркви (између осталог, предавао је у недељној школи). Похађао је Колеџ Еурека, који је био повезан са деноминацијом Христови ученици.
„Они који постану збуњени у свом разумевању Речи, који не успеју да увиде значење антихриста, сигурно ће себе ставити на страну антихриста. Сада није време да се прилагођавамо свету.“ Kress Collection, 105.
Реган је имао своје предслике у Хлодовеху, као и у компромису Константина Великог. Реган је такође био први од последњих осам председника од времена краја 1989. године. Као први од последњих осам председника, он је предслика Доналда Трампа, који је, попут Регана, дубоко збуњен у погледу стварних циљева папства и тога ко је папство.
Могу ли двојица ићи заједно ако се не договоре? Амос 3:3.
Шести и последњи брак склопљен на основу споразума у једанаестом поглављу Књиге пророка Данила одиграва се у историјском раздобљу које почиње у време краја, 1989. године, а завршава се у раздобљу Доналда Трампа.
„У покретима који су сада у току у Сједињеним Државама, да се установама и обичајима цркве обезбеди подршка државе, протестанти иду стопама паписта. Штавише, они отварају врата да папство у протестантској Америци поново задобије превласт коју је изгубило у Старом свету.“ Велика борба, 573.
Брачни споразум из 313. године и Милански едикт подударају се са историјским збивањима из 533. године, а Јустинијанов указ из 533. године поново ће спровести власт која се изјашњава као хришћанска и која више не схвата да је означавање папске власти као хришћанске институције у најбољем случају оксиморон, а у најгорем погубна заблуда.
Црква и држава
Године 457. пре Христа, трећи Артаксерксов указ вратио је национални суверенитет како за политичку, тако и за верску власт.
И ти, Јездро, по мудрости Бога својега, која је у твојој руци, постави управитеље и судије, да суде свему народу који је с оне стране реке, свима који знају законе Бога твојега; а поучите оне који их не знају. И ко год не буде извршавао закон Бога твојега и закон царев, нека се над њим без одлагања изврши суд, било на смрт, било на прогонство, било на одузимање добара, било на тамницу. Јездра 7:25, 26.
Трећим указом дато је овлашћење за извршење пресуда и казни како по Божјим законима тако и по краљевим законима. Тај указ означио је почетак пророчанства о две хиљаде три стотине година, које се завршило 22. октобра 1844. године, када је Христос изненада дошао у Свој храм. Њиме је означен и почетак пророчанства о двеста педесет година, које се завршило 207. године пре Христа, у историјском раздобљу између битке код Рафије 217. године пре Христа и битке код Паниона 200. године пре Христа. Обнова и грађанског и верског суверенитета 457. године пре Христа указује на двоструку алфу која има два омега-испуњења. Оба омега-испуњења представљају затворена врата: једно за протестантски рог, а друго за републикански рог.
Прво пророчанство од две хиљаде и три стотине година представљало је Божје законе, а пророчанство од двеста педесет година представљало је цареве законе. Та два пророчанства поистовећују рог протестантизма и рог републиканизма на звери из земље у Откривењу тринаест. Републикански рог звери из земље постављен је у средиште стихова једанаест до шеснаест у Данилу једанаест. Период од седамнаест година између Рафије и Панијума пресеца један рог из двојног пророчанства трећег указа из 457. године пре Христа. Двоструко пророчанство поистовећује и суд над коначним заветним народом и суд над народом у коме тај заветни народ налази своје корене.
И рече Авраму: Знај засигурно да ће семе твоје бити дошљак у земљи која није њихова, и служиће им; и мучиће их четири стотине година; а и народ коме ће служити ја ћу судити; и потом ће изаћи с великим благом. 1. Мојсијева 15:13, 14.
У Књизи пророка Језекиља, 22. октобар 573. године пре н. е. праслика је 22. октобра 1844. године. Један датум означава почетак истражног суда, а други означава оглашавање јубиларне трубе и на почетку и на завршетку судског поступка. Оба датума се подударају и оба означавају затворена врата. Година 1844. представља затварање врата светиње, када је Христос прешао у Светињу над светињама. Година 573. пре н. е. означава завршетак времена милости за човечанство, када се робовима греха који су откупљени дарују слобода и нова земља на којој ће живети.
Ако ли не буде откупљен у тим годинама, онда ће изаћи у години јубилеја, и он и деца његова с њим. Јер су мени синови Израиљеви слуге; моје су слуге које изведох из земље египатске: ја сам Господ Бог ваш. Левитска 25:54, 55.
Оба датума 22. октобра представљају затворена врата предстојећег недељног закона. Време милости дато адвентизму почело је 1844. године и завршава се увођењем предстојећег недељног закона, а време милости дато Сједињеним Државама такође се завршава увођењем предстојећег недељног закона. Оба завршетка подударају се са два сведока 22. октобра — периодом од 2.300 година и периодом од двеста педесет година.
Раздобље од двеста педесет година, које се у историји завршава између Рафије и Панијума, дели раздобље тих двеју битака на два симболичка броја, која заједно имају своје особено значење. То је десет година после Рафије, чије име значи погранична област, и седам година пре Панијума, битке која је вођена у равници и окончана опсадом. Десет и седам као симбол означавају силу аждаје на основу неколико сведока. Година 207. пре Христа смешта Трампа, симбол звери из земље, између једанаестог и петнаестог стиха једанаестог поглавља Књиге пророка Данила, при чему се он пророчки припрема да проговори као аждаја, што је представљено спојем броја десет и броја седам.
Број седамнаест такође је симболичан и проширује историјски оквир од Рафије до Паниона тако да обухвати и време после Паниона и време пре Рафије. Птолемеј IV Филопатор владао је као краљ птолемејског Египта од 221. до 204. године пре н. е., а Антиоха Великог поразио је код Рафије 217. године пре н. е. Птолемеј је почео да влада пре Рафије и владао је ‘седамнаест’ година. Број седамнаест представља историјски период који почиње пре Рафије и протеже се даље од битке код Паниона и опсаде Сидона, све до завршетка времена милости за човечанство, представљеног 330. годином. Двестапедесетогодишње пророчанство за раздобље цркве у Смирни започело је 64. године и завршило се Миланским едиктом и брачним уговором из 313. године.
Константин Велики представља историју цркве у Пергаму, а та историја започела је 313. и завршила се 538. године. У првих „седамнаест“ година након завршетка двестапедесетогодишњег пророчанства 313. године налазе се три путоказа. Године 313. донет је Милански едикт; 321. донет је први закон о светковању недеље, а 330. означава поделу царства. Година 330. представља коначни закон о светковању недеље, који означава крај времена милости за човечанство. Број седамнаест, дакле, почиње пре Рафије и завршава се знатно после војног похода на Панијум и Сидон. Шеснаести стих једанаестог поглавља Данилове књиге представља закон о светковању недеље у Сједињеним Државама.
Пророчанство о Смирни указује на знак опсаде који чини саму срж Језекиљеве поруке упозорења. Путоказ који претходи недељном закону, како је представљен у двама приказима разорења Јерусалима, јесте опсада, али је то уједно и Милански едикт, којим започиње обликовање лика звери.
Током опсаде одржаће се свадбена поворка ради склапања уговорног брака. Она је фрактал свадбене поворке која је започела са Реганом, а коју типолошки представља Хлодовех 496. године, али завршна поворка ка склапању брака почиње током опсаде, што одговара Јустинијановом декрету из 533. године и Миланском едикту из 313. године. Оба ова међаша претходе недељном закону. Година 313. претходила је првом недељном закону из 321. године, а декрет из 533. године претходио је недељном закону донетом на Трећем сабору у Орлеану 538. године. Нека врста законодавства испуниће пророчка обележја како Јустинијановог декрета тако и Миланског едикта, док ће бити успостављена нека врста симболичког уговорног брака.
Када тај указ буде донет, биће прекасно за припрему, јер ће врата милости за протестантски рог бити затворена исто тако извесно као што су се затворила приликом прве Пасхе у Египту. Након тога, недељни закон, следећи путоказ, указује не само на то да је икона звери у потпуности обликована него и на принудно наметање жига звери. Недељни закон означава крај времена милости за републикански рог, звер из земље из тринаестог поглавља Откривења, исто тако извесно као што су фараон и његова војска погинули у Црвеном мору после Пасхе.
Раздобље од двеста педесет година које се завршава 207. године пре н. е. идентификује Доналда Трампа, кога представља Антиох Велики док се припрема за предстојећи поход који почиње на равници код Паниона и завршава се опсадом Сидона. После битке код Паниона, птолемејски заповедник Скопас из Етолије побегао је са око 10.000 преживелих војника у град Сидон. Антиох је кренуо у потеру за њим и ставио Сидон под „опсаду“. Птолемејска влада у Александрији послала је војску у помоћ, али без успеха. Суочен с глађу, Скопас је предао град. Антиох је дозволио Скопасу да оде; Скопас се касније вратио у Египат, где је напослетку погубљен под оптужбама за издају и проневеру. Опсадом Сидона довршено је Антиохово освајање Келесирије после битке код Паниона.
Сестра Вајт означава књигу Урије Смита, Daniel and the Revelation, као „Божју руку помоћи“. Смит у свом коментару на четрнаести и петнаести стих једанаестог поглавља Књиге пророка Данила указује на Антиохов поход у два корака.
„Васпитање младога краља Египта било је поверено од стране римског Сената М. Емилију Лепиду, који је за његовог старатеља поставио Аристомена, старог и искусног државника тога двора. Његов први чин био је да предузме мере против запрећене инвазије двојице удружених краљева, Филипа и Антиоха.“
„У ту сврху послао је Скопу, чувеног етолског војсковођу, који је тада био у служби Египћана, у његову отаџбину да прикупи појачања за војску. Пошто је опремио војску, кренуо је у Палестину и Келесирију (док је Антиох био заузет ратом с Аталом у Малој Азији) и покорио сву Јудеју власти Египта.“
„Тако су прилике биле доведене у стање погодно за испуњење стиха који је пред нама. Јер је Антиох, одуставши од свога рата с Аталом по налогу Римљана, брзо предузео кораке ради повраћаја Палестине и Келе-Сирије из руку Египћана. Скопа је био послат да му се супротстави. У близини извора Јордана, две војске су се сукобиле. [Панијум] Скопа је био поражен, гоњен до Сидона, и тамо тесно опседнут. Тројица најспособнијих египатских војсковођа, са својим најбољим снагама, били су послати да подигну опсаду, али без успеха. Најзад је Скопа, суочивши се у мршавој и неухватљивој утвари глади с непријатељем с којим није био у стању да се носи, био приморан да се преда под нечасним условом самог живота; након чега је њему и његових десет хиљада људи било допуштено да оду, свучени и наги. Овде је било заузимање најутврђенијих градова од стране цара севера; јер је Сидон, и по свом положају и по својим утврђењима, био један од најјачих градова онога доба. Овде је био неуспех оружја југа да одоли, као и неуспех народа који је цар југа био изабрао; наиме, Скопе и његових етолских снага.“ Daniel and the Revelation, 257, 258.
Двестапедесетогодишњи период који се завршава 207. године пре Христа указује на Доналда Трампа. Двестапедесетогодишње пророчанство које се завршава 313. године, склапањем брачног савеза Истока и Запада и доношењем Миланског едикта, указује на стварање лика звери у Сједињеним Државама. Црква у Пергаму, која је настала 313. године, представља историјско раздобље у којем је хришћанство запало у отпадништво услед компромиса са паганском религијом, пре него што је папска власт заузела престо. Пергам и 313. година представљају праобраз компромиса који је приказан стварањем лика звери у Сједињеним Државама. То представља компромис између хришћанства и папског Рима, јер католичка религија није ни више ни мање него паганство прерушено у хришћанску институцију. Двестапедесетогодишње пророчанство које је започело 1776. године и завршава се ове године такође се односи на Сједињене Државе. Дакле, сва три двестапедесетогодишња пророчанства односе се на неки пророчки аспект звери из земље из тринаестог поглавља Откривења, и сва три се завршавају у оквиру пророчких линија представљених бројем седамнаест.
Закон о недељи јесте тренутак када Сједињене Државе проговоре као аждаја, а говор једне нације јесте деловање њених законодавних и судских власти.
„‘Говорење’ народа јесте деловање његових законодавних и судских власти.“ Велика борба, 442.
Трамп није носилац ни судске ни законодавне власти, стога ће предстојећи недељни закон донети Конгрес. Ипак, сваки поступак којим се пружа подршка папској власти представља праслику недељног закона. Декрет из 533. године и едикт из 313. године означавају почетак раздобља у којем се образује икона звери. Завршетак представља предстојећи недељни закон, а Исус увек предочава крај почетком, тако да би Трампов поступак у виду извршне наредбе којом би се учинио било какав „уступак“ антихристу из библијског пророчанства представљао алфу покрета који се завршава тек омегом, када се Сједињене Државе „у толикој мери буду одрекле начела свог државног уређења да донесу недељни закон“.
„Има многих, чак и међу онима који су укључени у овај покрет за наметање недеље, који су заслепљени у погледу последица које ће уследити из овог поступка. Они не виде да ударају непосредно против верске слободе. Има многих који никада нису разумели захтеве библијске суботе и лажни темељ на којем почива установа недеље. Сваки покрет у прилог верском законодавству у стварности је чин попуштања папству, које је током толиких векова истрајно ратовало против слободе савести. Светковање недеље дугује своје постојање као такозвана хришћанска установа ‘тајни безакоња’; а њено наметање биће стварно признавање начела која су сам крајеугаони камен римокатолицизма. Када наша нација буде тако одбацила начела своје владавине да донесе недељни закон, протестантизам ће тим чином пружити руку папству; то неће бити ништа друго до давање живота тиранији која већ дуго жељно вреба своју прилику да поново скочи у активно деспотство.“ Testimonies, volume 5, 711.
Свако „залагање за верско законодавство уистину је чин уступања папству“, а таква кретања догађају се унапред, уочи закона о недељи који ускоро долази.
„Уредба којом се намеће богослужење овога дана треба да изађе по целоме свету. У извесној мери, она је већ изашла. На неколико места грађанска власт говори гласом аждаје, управо као што је незнабожачки цар говорио јеврејским сужњима.“ Signs of the Times, May 6, 1897.
Наставићемо ове теме у следећем чланку.