Скривена историја четрдесетог стиха - број тридесет и један

„Овај компромис између паганства и хришћанства довео је до развоја ‘човека греха’, за кога је у пророчанству било предсказано да се противи Богу и уздиже изнад Њега. Тај гигантски систем лажне религије ремек-дело је сатанске силе — споменик његовим настојањима да себе постави на престо и влада земљом по својој вољи.” Велика борба, 50.

„Они који постану збуњени у свом разумевању Речи, који не успеју да увиде значење антихриста, сигурно ће себе ставити на страну антихриста. Сада није време да се прилагођавамо свету.“ Kress Collection, 105.

Могу ли двојица ићи заједно ако се не договоре? Амос 3:3.

„У покретима који су сада у току у Сједињеним Државама, да се установама и обичајима цркве обезбеди подршка државе, протестанти иду стопама паписта. Штавише, они отварају врата да папство у протестантској Америци поново задобије превласт коју је изгубило у Старом свету.“ Велика борба, 573.

И ти, Јездро, по мудрости Бога својега, која је у твојој руци, постави управитеље и судије, да суде свему народу који је с оне стране реке, свима који знају законе Бога твојега; а поучите оне који их не знају. И ко год не буде извршавао закон Бога твојега и закон царев, нека се над њим без одлагања изврши суд, било на смрт, било на прогонство, било на одузимање добара, било на тамницу. Јездра 7:25, 26.

И рече Авраму: Знај засигурно да ће семе твоје бити дошљак у земљи која није њихова, и служиће им; и мучиће их четири стотине година; а и народ коме ће служити ја ћу судити; и потом ће изаћи с великим благом. 1. Мојсијева 15:13, 14.

Ако ли не буде откупљен у тим годинама, онда ће изаћи у години јубилеја, и он и деца његова с њим. Јер су мени синови Израиљеви слуге; моје су слуге које изведох из земље египатске: ја сам Господ Бог ваш. Левитска 25:54, 55.

„Васпитање младога краља Египта било је поверено од стране римског Сената М. Емилију Лепиду, који је за његовог старатеља поставио Аристомена, старог и искусног државника тога двора. Његов први чин био је да предузме мере против запрећене инвазије двојице удружених краљева, Филипа и Антиоха.“

„У ту сврху послао је Скопу, чувеног етолског војсковођу, који је тада био у служби Египћана, у његову отаџбину да прикупи појачања за војску. Пошто је опремио војску, кренуо је у Палестину и Келесирију (док је Антиох био заузет ратом с Аталом у Малој Азији) и покорио сву Јудеју власти Египта.“

„Тако су прилике биле доведене у стање погодно за испуњење стиха који је пред нама. Јер је Антиох, одуставши од свога рата с Аталом по налогу Римљана, брзо предузео кораке ради повраћаја Палестине и Келе-Сирије из руку Египћана. Скопа је био послат да му се супротстави. У близини извора Јордана, две војске су се сукобиле. [Панијум] Скопа је био поражен, гоњен до Сидона, и тамо тесно опседнут. Тројица најспособнијих египатских војсковођа, са својим најбољим снагама, били су послати да подигну опсаду, али без успеха. Најзад је Скопа, суочивши се у мршавој и неухватљивој утвари глади с непријатељем с којим није био у стању да се носи, био приморан да се преда под нечасним условом самог живота; након чега је њему и његових десет хиљада људи било допуштено да оду, свучени и наги. Овде је било заузимање најутврђенијих градова од стране цара севера; јер је Сидон, и по свом положају и по својим утврђењима, био један од најјачих градова онога доба. Овде је био неуспех оружја југа да одоли, као и неуспех народа који је цар југа био изабрао; наиме, Скопе и његових етолских снага.“ Daniel and the Revelation, 257, 258.

„‘Говорење’ народа јесте деловање његових законодавних и судских власти.“ Велика борба, 442.

„Има многих, чак и међу онима који су укључени у овај покрет за наметање недеље, који су заслепљени у погледу последица које ће уследити из овог поступка. Они не виде да ударају непосредно против верске слободе. Има многих који никада нису разумели захтеве библијске суботе и лажни темељ на којем почива установа недеље. Сваки покрет у прилог верском законодавству у стварности је чин попуштања папству, које је током толиких векова истрајно ратовало против слободе савести. Светковање недеље дугује своје постојање као такозвана хришћанска установа ‘тајни безакоња’; а њено наметање биће стварно признавање начела која су сам крајеугаони камен римокатолицизма. Када наша нација буде тако одбацила начела своје владавине да донесе недељни закон, протестантизам ће тим чином пружити руку папству; то неће бити ништа друго до давање живота тиранији која већ дуго жељно вреба своју прилику да поново скочи у активно деспотство.“ Testimonies, volume 5, 711.

„Уредба којом се намеће богослужење овога дана треба да изађе по целоме свету. У извесној мери, она је већ изашла. На неколико места грађанска власт говори гласом аждаје, управо као што је незнабожачки цар говорио јеврејским сужњима.“ Signs of the Times, May 6, 1897.