The internal omega capstone test that follows the external alpha foundation test of 2024, requires a definition of the “storehouse,” and of the “meat” that is kept in the storehouse. The test is prophetic, and has an internal and external line of truth. Are the jewels James White’s remnant, or are they the truths if God’s Word? They are both.
Унутрашњи омега-завршни испит, који следи након спољашњег алфа-теста темеља из 2024. године, захтева одређење „ризнице“ и „хране“ која се у ризници чува. Тај тест је пророчки и има унутрашњу и спољашњу линију истине. Да ли су драгуљи остатак Џејмса Вајта, или су то истине Божје Речи? Они су и једно и друго.
At 9/11, God’s people were called to eat the little book and return to Jeremiah’s old paths, where the foundations were then laid. At 9/11, it was seen that when John, in Revelation chapter eleven was told to measure, he was told to measure two things. He was told to measure both the temple, and the worshippers therein. He was told to leave off the courtyard of the 1,260 years of the Gentiles trampling down the sanctuary and host. The sanctuary and the host are the temple and the worshippers therein.
На 9/11, Божји народ био је позван да поједе књижицу и да се врати старим путевима Јеремијиним, где су тада били положени темељи. На 9/11, увидело се да је, када је Јовану у једанаестој глави Откривења било речено да мери, било речено да мери две ствари. Било му је речено да мери и храм и оне који се у њему клањају. Било му је речено да изостави трем периода од 1.260 година, током којег су незнабошци газили Светињу и војску. Светиња и војска јесу храм и они који се у њему клањају.
In 2023, the same angel that had descended at 9/11 descended again, unsealing the message of the Midnight Cry, and then in 2024 the external foundational test of whether the symbol of Rome still establishes the vision as it had for the Millerites.
Године 2023, исти анђео који је сишао 11. септембра поново је сишао, отварајући запечаћену поруку Поноћног вапаја, а затим 2024. године спољашњи темељни испит о томе да ли симбол Рима и даље утврђује визију као што ју је утврђивао за милерите.
The “open windows” of heaven identify the arrival of the internal omega test of the temple and the call to “return.” The test requires identifying two symbols. When the third angel arrived in 1844, and then again at 9/11, John is told to measure the temple and the worshippers therein, thus identifying a prophetic work of measuring the temple and worshippers in 2023. Malachi raises the question of what is the “storehouse,” and what is the “meat?” These same questions in Miller’s dream would be, what is “the casket,” and what is “the jewels.”
„Отворени прозори“ небески означавају долазак унутрашњег омега-теста храма и позив на „повратак“. Тај тест захтева препознавање два симбола. Када је трећи анђео дошао 1844. године, а затим поново 11. септембра, Јовану је речено да измери храм и оне који се у њему клањају, чиме се тако указује на пророчки рад мерења храма и богомољаца 2023. године. Малахија поставља питање шта је „спремиште“, а шта је „храна“? Та иста питања у Милеровом сну била би: шта је „ковчежић“, а шта су „драгуљи“.
Miller’s dream identifies the open windows of heaven as the point where the church triumphant in Revelation nineteen is raised up in white linen to ride upon the white horses of the army of the Lord of hosts. The open windows are where Malachi’s blessing or curse is poured out. Miller’s open window is where the rubbish is removed and the jewels are gathered into the casket.
Milerov san poistovećuje otvorene prozore nebeske sa mestom na kojem se pobedonosna crkva iz Otkrivenja devetnaest uzdiže u beli lan da uzjaše bele konje vojske Gospoda nad vojskama. Otvoreni prozori jesu mesto gde se izliva Malahijin blagoslov ili prokletstvo. Milerov otvoreni prozor jeste mesto gde se otpad uklanja, a dragulji sabiraju u kovčežić.
The first reference to the windows of heaven is in the story of Noah, and when those windows were opened, there was rain for forty days and forty nights. When the windows are opened eight souls are on the ark. The baptism at the Red Sea introduced forty years of wandering until the Jordan was crossed. When Christ was later baptized at that very spot, He was driven into the wilderness for forty days. When He was resurrected, as typified by His baptism He taught the disciples for forty days before He ascended to heaven.
Прво помињање небеских прозора налази се у извештају о Ноју, и када су ти прозори били отворени, дажд је падао четрдесет дана и четрдесет ноћи. Када су прозори отворени, осам душа налази се у ковчегу. Крштење на Црвеном мору увело је четрдесет година лутања, све док Јордан није био пређен. Када је Христос касније био крштен на том истом месту, био је одведен у пустињу на четрдесет дана. Када је васкрсао, као што је то било предобразено Његовим крштењем, поучавао је ученике четрдесет дана пре него што је вазнео на небо.
When the church changes from the church militant unto the church triumphant, thirty-year-old king David will reign for forty years. The church triumphant is represented with a prophet, a priest and a king. The prophet who was thirty years old when he began his ministry of twenty-two years was Ezekiel, and he began that ministry, when the heavens were opened.
Када црква пређе из цркве војујуће у Цркву торжествујућу, тридесетогодишњи цар Давид цароваће четрдесет година. Црква торжествујућа представљена је пророком, свештеником и царем. Пророк који је имао тридесет година када је отпочео своју службу од двадесет и две године био је Језекиљ, и ту је службу отпочео када се небеса отворише.
Now it came to pass in the thirtieth year, in the fourth month, in the fifth day of the month, as I was among the captives by the river of Chebar, that the heavens were opened, and I saw visions of God. Ezekiel 1:1.
И догоди се тридесете године, четвртога месеца, петога дана у месецу, кад бејах међу заробљеницима крај реке Ховара, да се небеса отворише, и видех виђења Божја. Језекиљ 1:1.
At thirty years old Joseph began to reign as priest and he was confronted with the east wind of Islam bringing an escalating crisis that allowed Egypt, the dragon that lieth in the sea, to implement a one-world government. In that crisis Joseph gathered the meat into the storehouses.
Са тридесет година Јосиф поче да влада као свештеник, и суочи се с источним ветром ислама који је доносио све већу кризу, омогућивши Египту, аждаји која лежи у мору, да успостави једну светску владу. У тој кризи Јосиф сабра храну у житнице.
In July of 2023, a voice was heard in the wilderness, then the Lion of the tribe of Judah began to unseal the message of the Midnight Cry. In 2024, the foundational external alpha test separated two classes, and the process of unsealing continued. Now in 2026, the temple internal omega test that will once again separate two classes has arrived.
У јулу 2023. године зачуо се глас у пустињи, а потом је Лав из племена Јудина почео да скида печате са поруке Поноћног вапаја. Године 2024, темељни спољашњи алфа тест раздвојио је две класе, и процес скидања печата се наставио. Сада, 2026. године, стигао је унутрашњи омега тест храма који ће поново раздвојити две класе.
The sacred week that Christ, as the Messenger of the Covenant, confirmed the covenant with many is the courtyard, and the holy place. October 22, 1844 until Michael stands up (as He did at the end of that sacred week when Stephen was stoned) is the Most Holy Place. The spring feasts were fulfilled in the sacred week, and are the alpha of the feasts, and the fall feasts of the trumpets on the first day, the day of Atonement on the tenth day, and then the feast of tabernacles from the fifteenth to twenty-second day are the omega of the feasts.
Sveta седмица у којој је Христос, као Весник Завета, потврдио завет с многима, јесте двориште и Свето место. Од 22. октобра 1844. па док Михаило не устане (као што је учинио на крају те свете седмице када је Стефан био каменован) јесте Светиња над светињама. Пролећни празници испунили су се у светој седмици и представљају алфу празника; а јесењи празници — трубе првога дана, Дан помирења десетога дана, а потом празник сеница од петнаестога до двадесет другога дана — јесу омега празника.
“In like manner the types which relate to the second advent must be fulfilled at the time pointed out in the symbolic service. Under the Mosaic system the cleansing of the sanctuary, or the great Day of Atonement, occurred on the tenth day of the seventh Jewish month (Leviticus 16:29–34), when the high priest, having made an atonement for all Israel, and thus removed their sins from the sanctuary, came forth and blessed the people. So it was believed that Christ, our great High Priest, would appear to purify the earth by the destruction of sin and sinners, and to bless His waiting people with immortality. The tenth day of the seventh month, the great Day of Atonement, the time of the cleansing of the sanctuary, which in the year 1844 fell upon the twenty-second of October, was regarded as the time of the Lord’s coming. This was in harmony with the proofs already presented that the 2300 days would terminate in the autumn, and the conclusion seemed irresistible.
„На сличан начин, и праслике које се односе на други долазак морају се испунити у време назначено у симболичној служби. У Мојсијевом систему, очишћење светиње, или велики Дан помирења, догађало се десетога дана седмога јеврејског месеца (Левитска 16:29–34), када је првосвештеник, пошто је извршио помирење за сав Израиљ и тако уклонио њихове грехе из светиње, излазио и благосиљао народ. Тако се веровало да ће се Христос, наш велики Првосвештеник, појавити да очисти земљу уништењем греха и грешника, и да благослови свој народ који Га чека бесмртношћу. Десети дан седмога месеца, велики Дан помирења, време очишћења светиње, који је године 1844. падао на двадесет други октобар, сматран је временом Господњег доласка. То је било у складу са већ изнетим доказима да ће се 2300 дана завршити у јесен, и закључак је изгледао неодољив.“
“In the parable of Matthew 25 the time of waiting and slumber is followed by the coming of the bridegroom. This was in accordance with the arguments just presented, both from prophecy and from the types. They carried strong conviction of their truthfulness; and the ‘midnight cry’ was heralded by thousands of believers.
„У причи из Матеја 25, време чекања и сна праћено је доласком женика. То је било у складу с управо изложеним доказима, и из пророштва и из праобраза. Они су носили снажно уверење у своју истинитост; а ‘поноћни поклич’ објављивале су хиљаде верника.
“Like a tidal wave the movement swept over the land. From city to city, from village to village, and into remote country places it went, until the waiting people of God were fully aroused. Fanaticism disappeared before this proclamation like early frost before the rising sun. Believers saw their doubt and perplexity removed, and hope and courage animated their hearts. The work was free from those extremes which are ever manifested when there is human excitement without the controlling influence of the word and Spirit of God. It was similar in character to those seasons of humiliation and returning unto the Lord which among ancient Israel followed messages of reproof from His servants. It bore the characteristics that mark the work of God in every age. There was little ecstatic joy, but rather deep searching of heart, confession of sin, and forsaking of the world. A preparation to meet the Lord was the burden of agonizing spirits. There was persevering prayer and unreserved consecration to God.” The Great Controversy, 400.
„Као плимни талас, покрет је прешао преко земље. Од града до града, од села до села, и у удаљена сеоска места, ширио се, све док Божји народ који је чекао није био потпуно пробуђен. Фанатизам је нестајао пред овим објављивањем као рани мраз пред излазећим сунцем. Верници су видели како су њихова сумња и недоумица уклоњене, а нада и храброст оживеле су њихова срца. Дело је било слободно од оних крајности које се увек испољавају када постоји људско узбуђење без обуздавајућег утицаја речи и Духа Божјег. По своме карактеру било је слично оним временима понижења и враћања Господу која су код древног Израиља следила после порука укора од Његових слугу. Носило је обележја која у сваком веку означавају Божје дело. Било је мало заносне радости, већ пре дубоког испитивања срца, исповедања греха и одрицања од света. Припрема за сусрет с Господом била је терет душа у муци. Било је истрајне молитве и безрезервног посвећења Богу.“ Велика борба, 400.
The spring feasts were fulfilled in the sacred week, and the early or alpha rain was then poured out at Pentecost, thus typifying the outpouring of the latter rain in the fall feasts. Those spring feasts are set forth in Leviticus 23, verses one through twenty-two. The fall feasts are in verses 23 to 44. 2300 years brings you to 1844. Twenty-two verses for the spring feasts and twenty-two verses for the fall feasts. Two sets of twenty-two in chapter twenty-three.
Пролећни празници испунили су се у светој седмици, а рана, или алфа, киша тада се излила на Педесетницу, те је тако представљала изливање позне кише у јесењим празницима. Ти пролећни празници изложени су у Левитској 23, стихови од један до двадесет два. Јесењи празници налазе се у стиховима 23 до 44. 2300 година доводи вас до 1844. Двадесет и два стиха за пролећне празнике и двадесет и два стиха за јесење празнике. Два низа од по двадесет и два у двадесет трећем поглављу.
The feast of trumpets was a warning that judgment would occur in ten days, and the feast of tabernacles was a celebration of joy for sins that were forgiven on the Day of Atonement. The Sabbath and eighth day after the feast represent the earth’s thousand-year Sabbath rest.
Празник труба био је упозорење да ће суд наступити за десет дана, а празник сеница био је прослава радости због грехова који су били опроштени на Дан помирења. Субота и осми дан после празника представљају хиљадугодишњи суботњи починак земље.
But, beloved, be not ignorant of this one thing, that one day is with the Lord as a thousand years, and a thousand years as one day. 2 Peter 3:8.
Али, љубљени, не будите у незнању ово једно: да је један дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан. 2. Петрова 3:8.
The first angel announced the opening of the judgment, and at that prophetic level, 1798, which was Daniel’s “time of the end,” is the fulfillment of the feast of trumpets, but on August 11, 1840, the unsealed message of the first angel of 1798, was empowered with the fulfillment of the prophecy of the second woe. Islam is part of the warning of the feast of trumpets, that announces the approaching day of judgment.
Први анђео је објавио отварање суда, и на том пророчком нивоу, 1798, која је била Данилово „време свршетка“, представља испуњење празника труба; али 11. августа 1840. године, незапечаћена порука првог анђела из 1798. године била је оснажена испуњењем пророштва о другом тешком јаду. Ислам је део упозорења празника труба, који најављује приближавајући дан суда.
For those who are willing to see, the fall feasts of trumpets and tabernacles represent alpha and omega feasts, with judgment in the middle. It is not an accident that these feasts are identified in Leviticus twenty-three. Twenty-three is the symbol of the atonement. It is not an accident that the first feast is on the first day of the seventh month and that the last feast ends on the twenty-second day. The feast of trumpets is the first letter of the Hebrew alphabet, the day of Atonement is middle letter and the feast of tabernacles is the twenty-second letter of the Hebrew alphabet.
За оне који су вољни да виде, јесењи празници Труба и Сеница представљају алфа и омега празнике, са судом у средини. Није случајно што су ови празници наведени у Левитској двадесет трећој глави. Двадесет три је симбол помирења. Није случајно што је први празник првога дана седмога месеца и што се последњи празник завршава двадесет другога дана. Празник Труба је прво слово јеврејске азбуке, Дан помирења је средишње слово, а Празник сеница је двадесет друго слово јеврејске азбуке.
Chapter twenty-three, verses 23 through 44 of Leviticus is twenty-two verses set within the “framework of truth.” The tenth day in the middle identifies a test, for ten is a symbol of a test, and the day of Atonement is where the rebellion of the lost is registered and resolved, and that rebellion is represented by the thirteenth letter of the Hebrew alphabet. The middle letter of the Hebrew word truth is the thirteenth, and it aligns with the tenth day of the seventh month, and as a waymark it possesses the prophetic attributes of the Hebrew alphabet and specific day. Ten plus thirteen is twenty-three. Seventy is the sum of 10 times 7, and the tenth day of the seventh month also equates to seventy, which is a symbol of the end of probation.
Двадесет треће поглавље, стихови 23 до 44 Левитске књиге, представљају двадесет и два стиха постављена унутар „оквира истине“. Десети дан у средини означава пробу, јер је десет симбол пробе, а Дан помирења је место где се бележи и разрешава побуна изгубљених, и ту побуну представља тринаесто слово хебрејског алфабета. Средишње слово хебрејске речи истина јесте тринаесто, и оно се подудара с десетим даном седмога месеца, и као путоказ поседује пророчке особине хебрејског алфабета и одређеног дана. Десет плус тринаест јесте двадесет три. Седамдесет је збир 10 пута 7, а десети дан седмога месеца такође је једнак седамдесет, што је симбол завршетка времена милости.
Then came Peter to him, and said, Lord, how oft shall my brother sin against me, and I forgive him? till seven times? Jesus saith unto him, I say not unto thee, Until seven times: but, Until seventy times seven. Matthew 18:21, 22.
Тада Му приступи Петар и рече: Господе, колико пута ће брат мој сагрешити о мене, а ја да му опростим? До седам пута? Исус му рече: Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. Матеј 18:21, 22.
Four hundred and ninety years were cut off for ancient Israel. Those years were cut off from the twenty-three hundred years and were represented as seventy weeks, so Jesus identified that the limit of probationary time is four hundred and ninety, that is represented by “seventy” weeks in Daniel nine.
Четири стотине и деведесет година беше одређено за древни Израиљ. Те године су биле одсечене од две хиљаде и три стотине година и биле су представљене као седамдесет седмица, те је Исус тиме показао да је граница времена милости четири стотине и деведесет година, што је у Данилу деветој глави представљено као „седамдесет“ седмица.
Seventy weeks are determined upon thy people and upon thy holy city, to finish the transgression, and to make an end of sins, and to make reconciliation for iniquity, and to bring in everlasting righteousness, and to seal up the vision and prophecy, and to anoint the most Holy. Daniel 9:24.
Седамдесет недеља одређено је твоме народу и твоме светоме граду, да се оконча преступ, и да се учини крај гресима, и да се изврши помирење за безакоње, и да се уведе вечна праведност, и да се запечати виђење и пророштво, и да се помаже Пресвети. Данило 9:24.
The Hebrew word translated as “cut off” is only used in this verse in the Old Testament, and it means “determined or decreed.” It is different than the word typically employed that is translated as “cut off,” which is based on Abram cutting the offerings in the first step of the covenant in Genesis fifteen. It was “determined” and “decreed” that Israel would have four hundred and ninety years of probationary time, and then they would be cut off as God’s covenant people. Two different “cut offs;” one that represents the period as a probationary period that was “cut off” of a larger number by the number seventy, and when Joel’s “new wine” is “cut off” from their mouths, probation closes. Seventy represents the close of probation.
Јеврејска реч преведена као „одсечено“ употребљена је само у овом стиху у Старом завету, и значи „одређено“ или „прописано“. Она се разликује од речи која се обично употребљава и преводи као „одсечено“, а која се заснива на томе што је Аврам расекао жртвене приносе у првом кораку савеза у Постању петнаест. Било је „одређено“ и „прописано“ да ће Израиљ имати четири стотине и деведесет година времена кушње, а потом ће бити одсечен као Божји заветни народ. Два различита „одсецања“; једно које представља то раздобље као време кушње, „одсечено“ од већег броја бројем седамдесет, и када Јоилово „ново вино“ буде „одсечено“ од њихових уста, време кушње се затвара. Седамдесет представља завршетак времена кушње.
The fall feasts possess the three steps of the Hebrew word “truth.” The fall feasts begin in Leviticus 23:23, the middle waymark of the Day of Atonement is the tenth day and the thirteenth letter, equating to 23, and the feast of Tabernacles ends on the twenty-second day, and then a high Sabbath that follows the feast, and the passage ends at 23:44.
Јесењи празници поседују три ступња јеврејске речи „истина“. Јесењи празници почињу у Левитској 23:23, средња ознака на путу Дана помирења јесте десети дан и тринаесто слово, што је једнако 23, а празник Сеница завршава се двадесет другог дана, а затим следи велики суботни дан после празника, и одломак се завршава у 23:44.
Leviticus means the Levitical priesthood. The spring feasts are represented in chapter 23:1–22, then the fall feasts are represented in 23:23–44. The spring feasts are represented by twenty-two verses, and the Hebrew alphabet is twenty-two letters. The fall feasts are also set forth in twenty-two verses. The feast of trumpets announces the approach of judgment at the Day of Atonement. Then the feast of Tabernacles lasts for seven days, that ends on the twenty-second day of the seventh month. The first of the seven days was a ceremonial Sabbath, as was the eighth day, which was the day after the seven-day feast. The first and eighth day make the eighth day a symbol of the eighth that is of the seven.
Левит означава левитско свештенство. Пролећни празници изложени су у 23:1–22, а затим су јесењи празници изложени у 23:23–44. Пролећни празници представљени су у двадесет и два стиха, а хебрејски алфабет има двадесет и два слова. И јесењи празници изложени су такође у двадесет и два стиха. Празник труба најављује приближавање суда на Дан помирења. Потом празник Сеница траје седам дана и завршава се двадесет и другог дана седмога месеца. Први од тих седам дана био је обредна субота, као и осми дан, који је био дан после седмодневног празника. Први и осми дан чине осми дан симболом осмога који је од седам.
Speak unto the children of Israel, saying, The fifteenth day of this seventh month shall be the feast of tabernacles for seven days unto the Lord. On the first day shall be an holy convocation: ye shall do no servile work therein. Seven days ye shall offer an offering made by fire unto the Lord: on the eighth day shall be an holy convocation unto you; and ye shall offer an offering made by fire unto the Lord: it is a solemn assembly; and ye shall do no servile work therein. … Also in the fifteenth day of the seventh month, when ye have gathered in the fruit of the land, ye shall keep a feast unto the Lord seven days: on the first day shall be a sabbath, and on the eighth day shall be a sabbath. Leviticus 23:34–36, 39.
Говори синовима Израиљевим, и реци: Петнаести дан овога седмог месеца нека буде празник сенâ током седам дана Господу. Првога дана нека буде свети сабор; никаква ропска посла не радите у њему. Седам дана приносите Господу жртву паљеницу; осмога дана нека вам буде свети сабор, и приносите Господу жртву паљеницу; то је свечани скуп; никаква ропска посла не радите у њему. … И такође петнаестога дана седмога месеца, када саберете плод земаљски, празнујте празник Господу седам дана: првога дана нека буде суботњи одмор, и осмога дана нека буде суботњи одмор. Левитска 23:34–36, 39.
The eighth-day ceremonial Sabbath, represents the Sabbath of the millennium, which follows the feast of Tabernacles. Ancient Israel’s wandering in the wilderness for forty years is commemorated by living in booths during the days of the feast of Tabernacles, and it represents not only the outpouring of the latter rain, but the time of Jacob’s trouble, when angels have led God’s faithful into the hills and mountains for protection.
Свечана субота осмога дана представља суботу миленијума, која следи након празника Сеница. Лутање древног Израиља по пустињи током четрдесет година обележава се пребивањем у сеницама за време дана празника Сеница, и оно представља не само изливање позног дажда, него и време Јаковљеве невоље, када су анђели повели Божје верне у брда и планине ради заштите.
“In the time of trouble, we all fled from the cities and villages, but were pursued by the wicked, who entered the houses of the saints with the sword. They raised the sword to kill us, but it broke, and fell as powerless as a straw. Then we all cried day and night for deliverance, and the cry came up before God. The sun came up, and the moon stood still. The streams ceased to flow. Dark heavy clouds came up, and clashed against each other. But there was one clear place of settled glory, from whence came the voice of God like many waters, which shook the heavens, and the earth. The sky opened and shut, and was in commotion. The mountains shook like a reed in the wind, and cast out ragged rocks all around. The sea boiled like a pot, and cast out stones upon the land. And as God spake the day and hour of Jesus’ coming, and delivered the everlasting covenant to his people, he spake one sentence, and then paused, while the words were rolling through the earth. The Israel of God stood with their eyes fixed upwards, listening to the words as they came from the mouth of Jehovah, and rolled through the earth like peals of loudest thunder. It was awfully solemn. At the end of every sentence, the saints shouted, Glory! Hallelujah! Their countenances were lighted up with the glory of God; and they shone with the glory as Moses’ face did when he came down from Sinai. The wicked could not look on them for the glory. And when the never-ending blessing was pronounced on those who had honored God, in keeping his Sabbath holy, there was a mighty shout of victory over the Beast, and over his Image.
„У време невоље, сви смо побегли из градова и села, али су нас гонили безбожници, који су с мачем улазили у куће светих. Подигли су мач да нас убију, али се он поломио и пао немоћан као сламка. Тада смо сви дан и ноћ вапили за избављењем, и тај вапај је узашао пред Бога. Сунце је изашло, а месец је стао. Потоци су престали да теку. Подигли су се тамни, тешки облаци и сударали се један с другим. Али било је једно ведро место постојане славе, одакле је дошао глас Божји као од многих вода, који је потресао небеса и земљу. Небо се отварало и затварало, и било је у превирању. Горе су се тресле као трска на ветру и избацивале око себе назубљено камење. Море је кључало као лонац и избацивало камење на земљу. И док је Бог објављивао дан и час Исусовог доласка, и предавао своме народу вечни завет, изговорио је једну реченицу, па застао, док су се речи разлегале по земљи. Израиљ Божји стајао је с очима управљеним навише, слушајући речи како излазе из уста Јеховиних и разлежу се по земљи као удари најсилније грмљавине. Било је страшно свечано. На крају сваке реченице, свети су узвикивали: Слава! Алилуја! Њихова лица била су обасјана славом Божјом; и сијала су од славе као што је сијало Мојсијево лице када је сишао са Синаја. Безбожници нису могли да гледају у њих због те славе. И када је изречен бескрајни благослов над онима који су одали част Богу држећи Његову суботу светом, заорио се силан победнички поклич над Звери и над њеним Ликом.“
“Then commenced the jubilee, when the land should rest.” Review and Herald, July 21, 1851.
„Тада је отпочела јубиларна година, када је земља требало да почине.“ Review and Herald, 21. јул 1851.
Jesus returns and the earth rests for one thousand years, as typified by the seventh-year Sabbath of the land and the jubilee. In verse three, of Leviticus twenty-three the seventh-day Sabbath for man is identified as the introduction of the chapter that ends with the eighth, that is of the seven, and represents the seventh-year-Sabbath for the land resting.
Исус се враћа и земља почива хиљаду година, као што је предсликовано седмогодишњом суботом земље и јубилејем. У трећем стиху, у Левитској двадесет и трећој глави, седмодневна субота за човека означена је као увод у поглавље које се завршава осмим, то јест оним од седам, и представља седмогодишњу суботу починка за земљу.
And the Lord spake unto Moses, saying, Speak unto the children of Israel, and say unto them, Concerning the feasts of the Lord, which ye shall proclaim to be holy convocations, even these are my feasts. Six days shall work be done: but the seventh day is the sabbath of rest, an holy convocation; ye shall do no work therein: it is the sabbath of the Lord in all your dwellings. Leviticus 23:1–3.
И Господ рече Мојсију говорећи: Говори синовима Израиљевим, и реци им: Што се тиче празника Господњих, које ћете проглашавати за свете саборе, то су Моји празници. Шест дана нека се ради; а седми дан је субота починка, свети сабор; не радите никаквог посла у њему: то је субота Господња по свим вашим пребивалиштима. Левитска 23:1–3.
The alpha of chapter twenty-three is the seventh-day Sabbath, and the omega of the chapter is the thousand years of the earth being empty, which has been typified by the seventh-year Sabbath for the land and the jubilee. The alpha of the chapter is the spring feasts that begins with the seventh-day Sabbath and ends in verse twenty-two; whereas, the omega of the chapter ends on the twenty-second day of the seventh month, followed by the eighth day ceremonial Sabbath that represents the seventh-year Sabbath of the land.
Алфа двадесет трећег поглавља јесте седмодневна субота, а омега тог поглавља јесу хиљаду година опустошене земље, што је било предображено седмогодишњом суботом за земљу и јубилејем. Алфа тог поглавља јесу пролећни празници, који почињу седмодневном суботом и завршавају се у двадесет другом стиху; док се омега тог поглавља завршава двадесет другог дана седмога месеца, после чега следи свечана субота осмога дана, која представља седмогодишњу суботу за земљу.
Verses one to twenty-two represent Christ’s work as the Heavenly High Priest in the holy place; verses twenty-three to forty-four represent His work in the Most Holy Place. Leviticus is a symbol of the priests, and it represents Christ High Priestly ministry. The alpha Sabbath of the seventh-day reaches back to creation, and the omega seventh-year Sabbath reaches to the Earth made new. Leviticus twenty-three historically spans from creation to re-creation.
Стихови од једног до двадесет и два представљају Христово дело као Небеског Првосвештеника у Светом месту; стихови од двадесет и три до четрдесет и четири представљају Његово дело у Светињи над светињама. Књига Левитска је симбол свештенства и представља Христову првосвештеничку службу. Алфа субота седмога дана досеже уназад до стварања, а омега субота седме године досеже до обновљене Земље. Двадесет трећа глава Левитске књиге историјски обухвата раздобље од стварања до поновног стварања.
The joy or shame of the prophetic message is a symbol of those who have the message of the Midnight Cry or a counterfeit. Until this truth is factored into the narrative, the issue that produces the shame is missed. Those who possess the genuine oil, will not miss this point. The joy is represented by those whose sins have been removed, and they are presented by those who are celebrating the feast of tabernacles.
Радост или срамота пророчке поруке представљају симбол оних који имају поруку Поноћног вапаја или њену кривотворину. Док се ова истина не узме у обзир у наративу, промиче питање које производи срамоту. Они који поседују истинско уље неће пропустити ову поенту. Радост је представљена онима чији су греси уклоњени, а они су приказани као они који прослављају празник Сеница.
And the Word was made flesh, and dwelt among us, (and we beheld his glory, the glory as of the only begotten of the Father,) full of grace and truth. John 1:14.
И Реч постаде тело, и настани се међу нама, (и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца,) пуну благодати и истине. Јован 1:14.
The Greek word translated as “dwelt” means “to tabernacle.” Jesus became flesh and tabernacled with us. He took our human nature, our tabernacle, our tent, our booth, our flesh. Peter said it this way:
Грчка реч преведена као „наставао“ значи „разапети шатор“, односно „пребивати у скинији“. Исус је постао тело и настанио се међу нама као у скинији. Узео је нашу људску природу, нашу скинију, наш шатор, нашу колибу, наше тело. Петар је то овако рекао:
Yea, I think it meet, as long as I am in this tabernacle, to stir you up by putting you in remembrance; Knowing that shortly I must put off this my tabernacle, even as our Lord Jesus Christ hath shewed me. 2 Peter 1:13, 14.
Да, сматрам да је право, док сам још у овоме шатору, да вас подстичем подсећањем; знајући да ћу ускоро свући овај свој шатор, као што ми и Господ наш Исус Христос показа. 2. Петрова 1:13, 14.
Paul said it this way:
Павле је то овако рекао:
For we know that if our earthly house of this tabernacle were dissolved, we have a building of God, an house not made with hands, eternal in the heavens. For in this we groan, earnestly desiring to be clothed upon with our house which is from heaven: If so be that being clothed we shall not be found naked. For we that are in this tabernacle do groan, being burdened: not for that we would be unclothed, but clothed upon, that mortality might be swallowed up of life. 2 Corinthians 5:1–4.
Јер знамо да, ако се разори наша земаљска кућа овога шатора, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер у овоме уздишемо, чезнући да се обучемо у своје обиталиште које је с неба: ако само, будући обучени, не будемо нађени наги. Јер ми који смо у овоме шатору уздишемо, оптерећени; не зато што бисмо хтели да се свучемо, него да се навучемо, да смртно буде прогутано животом. 2. Коринћанима 5:1–4.
The feast of tabernacles is symbolic of the sealing of the one hundred and forty-four thousand, which is accomplished when the windows of heaven are opened. When the sins of the one hundred and forty-four thousand are removed, the Holy Spirit will be poured out without measure upon the church triumphant. Judgment is finished for the one hundred and forty-four thousand and they that are sealed go forth to proclaim the loud cry of the third angel under the power of the Holy Spirit as represented with the feast of Tabernacle’s.
Празник сеница представља симбол запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде, које се извршава када се отворе небеске уставе. Када греси сто четрдесет и четири хиљаде буду уклоњени, Свети Дух ће бити изливен без мере на победоносну цркву. Суд је завршен за сто четрдесет и четири хиљаде, и они који су запечаћени полазе да објаве силни поклич трећег анђела под силом Светога Духа, као што је представљено празником сеница.
Our body is a temple, and a tent, which is a tabernacle. Those who gathered to Jerusalem to celebrate the feast of tabernacles, were celebrating that their sins had been blotted out. Moses was used to raise the tabernacle in the wilderness, and the feast of tabernacles at the end was celebrated by living in booths in the wilderness, for Jesus always illustrates the end with the beginning.
Наше тело је храм, и шатор, то јест скинија. Они који су се окупљали у Јерусалиму да прославе празник сеница, прослављали су то што су им греси били избрисани. Мојсије је био употребљен да подигне скинију у пустињи, а празник сеница се на крају прослављао пребивањем у сеницама у пустињи, јер Исус увек крај приказује почетком.
Wherefore, holy brethren, partakers of the heavenly calling, consider the Apostle and High Priest of our profession, Christ Jesus; Who was faithful to him that appointed him, as also Moses was faithful in all his house. For this man was counted worthy of more glory than Moses, inasmuch as he who hath builded the house hath more honour than the house. For every house is builded by some man; but he that built all things is God. And Moses verily was faithful in all his house, as a servant, for a testimony of those things which were to be spoken after; But Christ as a son over his own house; whose house are we, if we hold fast the confidence and the rejoicing of the hope firm unto the end. Hebrews 3:1–6.
Стога, света браћо, заједничари небескога позива, размислите о Апостолу и Првосвештенику нашега исповедања, Христу Исусу; који је био веран Ономе који га је поставио, као што је и Мојсије био веран у свему дому његову. Јер је Он удостојен веће славе него Мојсије, утолико уколико онај који је сазидао дом има већу част од дома. Јер сваки дом неко сазида; а Онај који је све саздао јесте Бог. И Мојсије је, заиста, био веран у свему дому његову, као слуга, за сведочанство о ономе што је имало после да буде казано; а Христос као Син над домом својим; чији смо дом ми, ако до краја чврсто одржимо смелост и похвалу наде. Јеврејима 3:1–6.
Moses was the faithful servant that God used to erect the tabernacle temple, but Christ as the High Priest and Apostle hath more honor than the servant Moses. Every house, from Moses’ tabernacle temple, to Solomon’s temple, to Herod’s forty-six-year remodeled temple, the human temple with its 46 chromosomes and the Millerite temple of 1798 unto 1844 were all built by God. In the prophetic line of the various manifestations of temples, that would begin in the Garden of Eden, then after sin, at the gate of the Garden, then after the flood at altars unto Moses; the three primary waymarks are Moses, Christ and the one hundred and forty-four thousand.
Мојсије је био верни слуга којега је Бог употребио да подигне скинијски храм, али Христос као Првосвештеник и Апостол има већу част од слуге Мојсија. Сваки дом, од Мојсијевог скинијског храма, преко Соломоновог храма, до Иродовог храма преправљаног четрдесет и шест година, људски храм са својих 46 хромозома и милеритски храм од 1798. до 1844, сви су били саздани од Бога. У пророчкој линији разних пројава храмова, која почиње у Едемском врту, затим после греха на вратима врта, потом после потопа код олтара, па све до Мојсија, три главна оријентира јесу Мојсије, Христос и сто четрдесет и четири хиљаде.
Moses and Christ represent the alpha and omega of ancient Israel, and together they represent the combination of humanity and Divinity, which is also represented by the one hundred and forty-four thousand. At the arrival of the third angel, in Revelation chapter eleven, John is told to measure the temple, and at the arrival of that same angel at 9/11, John is told to measure the temple again. In both cases he is told to leave off the courtyard of 1,260 days. In 2023, the same angel arrived, and God’s people are now called to measure the temple. The 1,260 days, or three days and a half ended in 2023, and from that point until just before the Sunday law the temple is to be raised. 2024 marked the laying of the foundations, and it saw the rebellion manifested as a group which “despised the day of small things,” protesting Miller’s identification of the symbol that establishes the vision.
Мојсије и Христос представљају алфу и омегу древног Израиља, и заједно представљају сједињење човечанства и Божанства, што је такође представљено са сто четрдесет и четири хиљаде. При доласку трећег анђела, у једанаестој глави Откривења, Јовану је речено да измери храм, а при доласку тог истог анђела на 9/11, Јовану је поново речено да измери храм. У оба случаја речено му је да изостави трем од 1.260 дана. Године 2023. тај исти анђео је дошао, и Божји народ је сада позван да измери храм. Тих 1.260 дана, или три и по дана, завршили су се 2023. године, и од тог тренутка па све до непосредно пре закона о недељи храм треба да буде подигнут. Година 2024. означила је полагање темеља, и у њој се побуна испољила као група која је „презрела дане малих почетака“, протестујући против Милеровог поистовећења симбола који утврђује виђење.
Moreover the word of the Lord came unto me, saying, The hands of Zerubbabel have laid the foundation of this house; his hands shall also finish it; and thou shalt know that the Lord of hosts hath sent me unto you. For who hath despised the day of small things? for they shall rejoice, and shall see the plummet in the hand of Zerubbabel with those seven; they are the eyes of the Lord, which run to and fro through the whole earth. Zechariah 4:8–10.
И дође ми реч Господња говорећи: Руке Зоровавељеве поставише темељ овоме дому; његове ће га руке и довршити; и познаћеш да ме је Господ над војскама послао к вама. Јер ко је презрео дан малих ствари? Јер ће се они радовати, и видеће висак у руци Зоровавељевој с оних седам; то су очи Господње, које прелазе по свој земљи. Захарија 4:8–10.
To reject Miller’s identification that it is Rome that establishes the vision, is to reject the foundations, and it is “to despise the day of small things.” The Millerite movement was the alpha movement of the first and second angels’ and the movement of the one hundred and forty-four thousand is the omega movement of the third angel. It is twenty-two times more powerful than the alpha. In this prophetic sense the foundations of the Millerite movement is “the day of small things.” To despise any foundational truth represented upon Habakkuk’s two tables, is to die, for the vision that is established in verse fourteen of Daniel eleven is the same vision Solomon identified.
Одбацити Милерово поистовећење да је Рим тај који утврђује виђење, значи одбацити темеље, и то је „презрети дан малих ствари“. Милеритски покрет био је алфа покрет првог и другог анђела, а покрет сто четрдесет и четири хиљаде јесте омега покрет трећег анђела. Он је двадесет и два пута моћнији од алфе. У овом пророчком смислу, темељи милеритског покрета јесу „дан малих ствари“. Презрети било коју темељну истину представљену на две Авакумове плоче, значи умрети, јер виђење које се утврђује у четрнаестом стиху једанаестог поглавља Данила јесте исто виђење које је Соломон поистоветио.
Where there is no vision, the people perish: but he that keepeth the law, happy is he. Proverbs 29:18.
Где нема визије, народ пропада; а блажен је онај који држи закон. Приче 29:18.
The capstone vision is marvelous, for it identifies that the foundational cornerstone is also the capstone, but with twenty-two times more power. The alpha foundational test of 2024 was the external intellectual sealing message and the omega temple test of 2026 is the internal spiritual sealing message. One identifies the image and mark of the beast and the other the image and mark of God. That omega internal test is represented by the two symbols of Miller’s dream that must be defined in the context of the events of the latter days. What is the storehouse? and what is the meat?
Визија теменог камена је чудесна, јер открива да је темељни угаони камен уједно и завршни камен, али са двадесет и два пута већом силом. Алфа темељни тест 2024. године био је спољашња интелектуална порука запечаћења, а омега храмски тест 2026. године јесте унутрашња духовна порука запечаћења. Једна препознаје лик и жиг звери, а друга лик и жиг Божји. Тај омега унутрашњи тест представљен је са два симбола из Милеровог сна, који се морају одредити у контексту догађаја последњих дана. Шта је житница? и шта је месо?
We will continue these things in the next article.
Наставићемо о овим стварима у следећем чланку.
A Jewish marriage in Jesus’ time unfolded in three major phases, often spread over months or a year. The first step was the legal marriage, called the betrothal, at which point the marriage is legally established, but the bride and groom remain separated, while the groom returned to his father’s house to prepare a place for his bride. This is why Mary, Joseph’s wife was called his wife, even before they lived together. Unfaithfulness in this period of time was considered adultery.
Јеврејски брак у Исусово време одвијао се у три главне фазе, често распоређене током више месеци или током једне године. Први корак био је законити брак, назван веридба, у којем је брак правно заснован, али су невеста и младожења остајали раздвојени, док се младожења враћао у кућу свога оца да припреми место за своју невесту. Зато је Марија, Јосифова жена, била названа његовом женом још и пре него што су почели да живе заједно. Неверство у том временском раздобљу сматрало се прељубом.
The waiting period was uncertain and could be days, weeks or months. The uncertainty is an essential element of the parable. The father might wait for up to a year, to confirm the brides celibacy. The groom did not announce the exact day or hour of his return, for it was his father’s decision to decide when, so the bride knew the wedding was coming—but not when. This uncertainty was intentional, and until the father commanded the groom to go and get his bride everything involved tarried.
Период чекања био је неизвестан и могао је трајати данима, недељама или месецима. Та неизвесност је суштински елемент ове параболе. Отац је могао чекати и до годину дана, да би потврдио девојачку чистоту невесте. Младожења није објављивао тачан дан ни час свога повратка, јер је одлука о томе када ће доћи припадала његовом оцу; тако је невеста знала да свадба долази — али не и када. Та неизвесност била је намерна, и док отац не би заповедио младожењи да пође и узме своју невесту, све што је у то било укључено одлагало се.
When the father said, “go and get your bride,” the groom would come at night, with friends, shouting and blowing a trumpet. It would always occur at night to avoid travelling long distances in the heat of the day, which can be oppressive in land of Israel. Torches and oil were required, for there were no street lights, and the procession could last hours. The actual ritual expression in the ancient Hebrew marriages that was proclaimed during the processions was, “Behold the bridegroom cometh!”
Када би отац рекао: „иди и узми своју невесту“, младожења би долазио ноћу, са пријатељима, уз повике и звук трубе. То се увек догађало ноћу како би се избегло путовање на велике удаљености по дневној врућини, која у земљи Израиљевој може бити тешка и мучна. Бакље и уље били су неопходни, јер није било уличне расвете, а поворка је могла трајати сатима. Стварни обредни израз у древним јеврејским браковима, који се објављивао током поворки, гласио је: „Ево, женик долази!“
The virgins (bridesmaids) in the parable were not random women, they were the bride’s attendants, waiting with her, expected to join the procession, and responsible to be ready at any hour and to carry their own oil to light the path to the groom’s house. The torches burned fast, so it was a necessity to bring extra oil, in case of a long journey. There was no communal sharing of the oil.
Девице (деверуше) у овој причи нису биле случајне жене; оне су биле невестине пратиље, које су чекале с њом, од којих се очекивало да се придруже поворци, и које су биле одговорне да буду спремне у сваки час и да носе своје сопствено уље како би осветљавале пут до младожењине куће. Бакље су брзо сагоревале, те је било неопходно понети додатно уље, за случај дугог пута. Није било заједничког дељења уља.
The delay is normal in the ancient procession and marriage and was not a problem culturally. Delays were expected, and falling asleep was normal. The distinction is not in the sleeping, but in the preparation, not the wakefulness. The foolish virgins didn’t plan for a delay as the wise ones did. Everyone would sleep for the period from the legal betrothal to the consummation may take a year.
Кашњење је у древној поворци и браку било уобичајено и културолошки није представљало проблем. Кашњења су се очекивала, а заспати је било сасвим нормално. Разлика није у спавању, него у припремљености, а не у будности. Луде девојке нису предвиделе кашњење као што су то учиниле мудре. Свако би спавао, јер раздобље од законите веридбе до брачног сједињења може трајати годину дана.
Once the procession reached the groom’s house, the marriage feast began and the door was shut permanently and late arrivals were not admitted. This was not cruelty—it was custom, for anyone knocking later after the door was shut meant they were not part of the procession.
Када је поворка стигла до младожењине куће, отпочела је свадбена гозба и врата су била трајно затворена, те они који би закаснили нису били пуштени унутра. То није била суровост — био је то обичај, јер је свако ко би касније покуцао након што су врата била затворена значио да није припадао поворци.
Jesus wasn’t inventing imagery, and He provided no explanation of this parable as He often did. He did not need to provide an explanation, for all these cultural details were fully understood by His audience. Jesus was identifying a literal Eastern marriage, not abstraction.
Исус није измишљао сликовите представе, нити је дао икакво објашњење ове приче у параболама, као што је често чинио. Није било потребе да пружи објашњење, јер су све те културне појединости Његовим слушаоцима биле потпуно разумљиве. Исус је указивао на дослован источњачки брак, а не на апстракцију.
The details are upheld fully from the Hebrew testimony, as well as the historians of the Roman and Greek periods.
Појединости су у потпуности потврђене хебрејским сведочанством, као и историчарима римског и грчког периода.
The Mishnah (2nd century AD, but preserving pre-70 AD Temple-era customs)
Мишна (II век по Хр., али чува обичаје из храмског раздобља пре 70. године по Хр.)
The Talmud (later compilation, but quoting earlier practice)
Талмуд (каснија компилација, али цитира ранију праксу)
Josephus (1st century Jewish historian)
Јосиф Флавије (јеврејски историчар из 1. века)
Rabbinic wedding liturgy and legal discussions
Рабинска свадбена литургија и правне расправе
Greco-Roman observers of Judea
Грчко-римски посматрачи Јудеје
Josephus does not give a neat “wedding manual,” but the legal and cultural details he assumes align exactly with the Mishnah/Talmud descriptions. The Mishnah is the key source.
Јосиф Флавије не излаже сажет „приручник о венчању“, али правни и културни детаљи које он подразумевају у потпуности се подударају са описима у Мишни и Талмуду. Мишна је кључни извор.
The parable landed so hard on a 1st-century Jewish listener, for nothing in Matthew 25 needed explaining. The midnight arrival was normal, the lamps and oil were obvious necessities, and a delay between the legal marriage betrothal and the midnight procession was expected, and the shut door was standard operating procedure! The virgins who were excluded, were ashamed, and to the Jewish audience of Jesus’ period, the foolish virgin’s shame was absolutely deserved. Fully knowing the ritual, Jesus’ audience would have no sympathy for the foolish virgins, for everyone knew the preparation was an absolute responsibility for any virgin that was asked to be in the procession. These truths were so obvious to the Jewish audience that Jesus never needed to provide any explanation of the parable.
Ова прича је са силом погодила јеврејског слушаоца 1. века, јер у Матеју 25 ништа није захтевало објашњење. Долазак у поноћ био је уобичајен, светиљке и уље биле су очигледне неопходности, очекивао се и временски размак између законских веридби брака и поноћне поворке, а затворена врата била су уобичајена пракса! Девојке које су биле искључене биле су посрамљене, а за јеврејску публику Исусовог времена срамота лудих девојака била је потпуно заслужена. Пошто је у потпуности познавала обред, Исусова публика не би имала нимало саосећања према лудим девојкама, јер је свако знао да је припремљеност апсолутна одговорност сваке девојке која је била позвана да буде у поворци. Ове истине биле су толико очигледне јеврејској публици да Исус никада није ни морао да пружи било какво објашњење ове приче.