We ended the previous article with the question, “With these concepts in place the question may be asked how is it that at 9/11 the book of Joel became the message Peter identified at Pentecost?”

Претходни чланак завршили смо питањем: „Када су ови појмови постављени, може се поставити питање како то да је 11. септембра књига пророка Јоила постала порука коју је Петар поистоветио на Педесетницу?“

Peter was identifying that Joel was being fulfilled on the day of Pentecost, which is a point in time marking the end of the Pentecostal season. In the Pentecostal season there was a manifestation of the Holy Spirit at the beginning, and then a greater manifestation of the Holy Spirit at the end. By faith understanding that both the Bible and Spirit of Prophecy apply Joel to the time of the latter rain we may know that the book of Joel became present truth at 9/11; and that every element of the book will speak directly of the prophetic history beginning at 9/11 on through to and including the seven last plagues, which Joel identifies as the “day of the Lord.”

Петар је указивао на то да се Јоило испуњавао на дан Педесетнице, што представља тачку у времену која означава крај педесетничког раздобља. У педесетничком раздобљу постојало је испољавање Светога Духа на почетку, а затим веће испољавање Светога Духа на крају. Вером разумевајући да и Библија и Дух пророштва примењују Јоила на време познога дажда, можемо знати да је књига пророка Јоила постала садашња истина 11. септембра; и да ће сваки елемент те књиге говорити непосредно о пророчкој историји која почиње 11. септембра и протеже се све до седам последњих зала, укључујући и њих, које Јоило означава као „дан Господњи“.

As typified by 1888, on 9/11 the presentation of the Laodicean message became present testing truth. Isaiah typifies that same message in chapter fifty-eight with the trumpet voice showing God’s people their transgressions. The “day” when Isaiah begins sounding his voice like a trumpet is the same day he sings the song of the vineyard.

Као што је то било предобразовано 1888. године, 11. септембра је излагање лаодикијске поруке постало садашња истина кушања. Исаија у педесет осмом поглављу предображава ту исту поруку гласом трубе који Божјем народу показује њихове преступе. „Дан“ када Исаија почиње да подиже свој глас као трубу јесте исти дан када пева песму о винограду.

In that day sing ye unto her, A vineyard of red wine. I the Lord do keep it; I will water it every moment: lest any hurt it, I will keep it night and day. Fury is not in me: who would set the briers and thorns against me in battle? I would go through them, I would burn them together. Or let him take hold of my strength, that he may make peace with me; and he shall make peace with me. He shall cause them that come of Jacob to take root: Israel shall blossom and bud, and fill the face of the world with fruit. Isaiah 27:2–6.

У тај дан певајте о њој: Виноград црвенога вина. Ја, Господ, чувам га; заливаћу га у свако време; да га ко не би оштетио, чуваћу га ноћу и дању. Гнева нема у мени: ко ће ми у боју супротставити трње и чкаљ? Прошао бих кроз њих, све бих их заједно спалио. Или нека се ухвати за моју силу, да учини мир са мном; и учиниће мир са мном. Учиниће да се они који долазе од Јакова укорене: Израел ће процветати и пупољити, и испуниће лице света плодом. Исаија 27:2–6.

Modern spiritual “Israel shall blossom and bud, and fill the face of the world with fruit” during the period of the latter rain, for the early rain cause the budding and blossoming of a plant, and the latter rain produces the fruit. When the buildings of New York came down on 9/11 the mighty angel of Revelation eighteen descended and the latter rain began to sprinkle. At that time God’s watchmen were to blow the trumpet to the Laodicean church. Isaiah’s message identifying the sins of God’s people is also the song of the vineyard of red wine. The first chapter of Joel is that very message.

Савремени духовни „Израиљ ће процветати и пустити пупољке, и лице света испунити родом“ у време позног дажда, јер рани дажд узрокује пупљење и цветање биљке, а позни дажд доноси плод. Када су се зграде Њујорка срушиле 11. септембра, силни анђео из Откривења осамнаесте главе сишао је и позни дажд је почео да ромиња. У то време Божји стражари требало је да затрубе у трубу Лаодикијској цркви. Исаијина порука, која препознаје грехе Божјег народа, јесте и песма о винограду црвенога вина. Прва глава Јоила јесте управо та порука.

The word of the Lord that came to Joel the son of Pethuel.

Реч Господња која дође Јоилу, сину Фатуилову.

Hear this, ye old men, and give ear, all ye inhabitants of the land. Hath this been in your days, or even in the days of your fathers? Tell ye your children of it, and let your children tell their children, and their children another generation.

Чујте ово, старци, и послушајте, сви становници земље. Да ли је тога било у ваше дане, или чак у дане ваших отаца? Казујте о томе својој деци, и нека ваша деца казују својој деци, а њихова деца другом нараштају.

That which the palmerworm hath left hath the locust eaten; and that which the locust hath left hath the cankerworm eaten; and that which the cankerworm hath left hath the caterpiller eaten.

Што је оставио гусеницар, то је појео скакавац; и што је оставио скакавац, то је појео црв; и што је оставио црв, то је појела гусеница.

Awake, ye drunkards, and weep; and howl, all ye drinkers of wine, because of the new wine; for it is cut off from your mouth.

Пробудите се, пијанице, и плачите; и наричите, сви који пијете вино, због младога вина, јер је откинуто од уста ваших.

For a nation is come up upon my land, strong, and without number, whose teeth are the teeth of a lion, and he hath the cheek teeth of a great lion. He hath laid my vine waste, and barked my fig tree: he hath made it clean bare, and cast it away; the branches thereof are made white. Lament like a virgin girded with sackcloth for the husband of her youth. The meat offering and the drink offering is cut off from the house of the Lord; the priests, the Lord’s ministers, mourn. The field is wasted, the land mourneth; for the corn is wasted: the new wine is dried up, the oil languisheth.

Jer jedan narod navali na zemlju moju, silan i bez broja, kojemu su zubi kao zubi lavlji i ima kutnjake kao veliki lav. Opustošio je vinovu lozu moju i ogulio smokvu moju; sasvim ju je ogolio i odbacio; grane njezine pobeleše. Nariči kao devojka opasana kostreti za mužem svoje mladosti. Prekinut je prinos od hrane i naliv od pića iz doma Gospodnjega; sveštenici, služitelji Gospodnji, tuguju. Polje je opustošeno, zemlja nariče; jer je žito propalo, novo vino presušilo, ulje klone.

Be ye ashamed, O ye husbandmen; howl, O ye vinedressers, for the wheat and for the barley; because the harvest of the field is perished. The vine is dried up, and the fig tree languisheth; the pomegranate tree, the palm tree also, and the apple tree, even all the trees of the field, are withered: because joy is withered away from the sons of men.

Постидите се, о ратари; ридајте, виноградари, за пшеницом и за јечмом, јер је пропала жетва пољска. Лоза је усахнула, и смоква је увенула; шипак, и палма, и јабука, и сва дрвета пољска, посахнуше; јер је ишчилела радост од синова човечијих.

Gird yourselves, and lament, ye priests: howl, ye ministers of the altar: come, lie all night in sackcloth, ye ministers of my God: for the meat offering and the drink offering is withholden from the house of your God. Sanctify ye a fast, call a solemn assembly, gather the elders and all the inhabitants of the land into the house of the Lord your God, and cry unto the Lord, Alas for the day! for the day of the Lord is at hand, and as a destruction from the Almighty shall it come. Is not the meat cut off before our eyes, yea, joy and gladness from the house of our God? The seed is rotten under their clods, the garners are laid desolate, the barns are broken down; for the corn is withered. How do the beasts groan! the herds of cattle are perplexed, because they have no pasture; yea, the flocks of sheep are made desolate.

Опашите се и наричите, свештеници; ридајте, служитељи олтара; дођите, преноћите у кострети, служитељи Бога мога; јер су принос од јела и принос наливни ускраћени дому Бога вашега. Осветите пост, сазовите свечани сабор, окупите старешине и све становнике земље у дом Господа Бога вашега, и завапите ка Господу: Авај за дан! јер је близу дан Господњи, и доћи ће као погибао од Свемогућега. Није ли храна истребљена пред нашим очима, да, радост и весеље из дома Бога нашега? Семе је иструнуло под својим грудама, житнице су опустошене, амбари порушени; јер је жито увенуло. Како стењу животиње! крда говеда су сметена, јер немају паше; да, и стада оваца су опустошена.

O Lord, to thee will I cry: for the fire hath devoured the pastures of the wilderness, and the flame hath burned all the trees of the field. The beasts of the field cry also unto thee: for the rivers of waters are dried up, and the fire hath devoured the pastures of the wilderness. Joel 1:1–20.

О Господе, к Теби ћу вапити; јер је огањ прождрео пашњаке пустиње, и пламен је спалио сва дрвета пољска. И звери пољске вапе такође к Теби; јер су пресушили потоци водени, и огањ је прождрео пашњаке пустиње. Јоил 1:1–20.

The first chapter of Joel is addressing the destruction of God’s vineyard. Isaiah establishes “that day” as the day when the latter rain begins, for the plants on that day begin to blossom and bud. The fact that Isaiah informs us that God’s people will “take root,” “blossom and bud” and fill the earth with “fruit” is illustrating a progressive history of three steps. A plant takes “root” in the ground. To “take root” therefore means to stand upon the ground, which is the ground floor or the foundation. Those who “come out of Jacob” “take root” and then they are called “Israel.” Those who come out of the Laodicean experience are then called Philadelphians, though to retain that experience requires victory in a testing process that ends at the Sunday law.

Прво поглавље Јоила говори о уништењу Божјег винограда. Исаија утврђује „тај дан“ као дан када почиње позни дажд, јер у тај дан биљке почињу да цветају и пупе. Чињеница да нас Исаија обавештава да ће Божји народ „пустити корен“, „цветати и пупети“ и испунити земљу „плодом“ приказује прогресивну историју од три корака. Биљка пушта „корен“ у земљу. „Пустити корен“ стога значи стајати на тлу, које је приземље или темељ. Они који „изађу од Јакова“ „пуштају корен“, а затим се називају „Израиљ“. Они који изађу из лаодикејског искуства тада се називају филаделфијцима, премда задржати то искуство захтева победу у процесу кушања који се завршава недељним законом.

The prophetic relationship of Jacob, (the supplanter) and Israel, (the overcomer) is identifying that at 9/11 those who “take root” by returning to the foundations, there and then enter into a covenant relationship. Prophetically a change of name is a symbol of a covenant, as represented by Abram to Abraham, Sarai to Sarah, Jacob to Israel and others. In the verse those who returned to the old foundational truths at 9/11 entered into a covenant relationship as the rain began to produce blossoms and buds. At the Sunday law the whole world will be filled with “fruit” as the rain is then poured out without measure.

Пророчки однос Јакова, (суплантера) и Израиља, (победника) показује да су се у 9/11 они који „пуштају корен“ враћањем темељима, ту и тада ступили у заветни однос. Пророчки, промена имена је симбол завета, као што се види у случајевима Аврама у Аврахама, Сараје у Сару, Јакова у Израиља и других. У том стиху, они који су се у 9/11 вратили старим темељним истинама ступили су у заветни однос када је дажд почео да производи цветове и пупољке. У време недељног закона цео свет ће бити испуњен „плодом“, јер ће тада дажд бити изливен без мере.

Isaiah must agree with Isaiah, and of course all the other prophets, but Isaiah is to lift up his voice like a trumpet and show Laodicean Seventh-day Adventists their sins in the context of the song of the vineyard. That song was sung by Jesus in the parable of the vineyard. The vineyard caused him to weep as He for the last time before the cross looked out over Jerusalem; knowing ancient Israel had reached the end of their probationary period and were being passed by as God’s covenant people. Simultaneously Christ was entering into a covenant with a people who would bring forth the appropriate fruits from God’s vineyard. Whether the vineyard story of Joshua at the beginning or of Jesus at the end those who became the new covenant people typified the one hundred and forty-four thousand.

Исаија се мора слагати са Исаијом, и наравно са свим осталим пророцима, али Исаија треба да подигне свој глас као трубу и покаже лаодикијским адвентистима седмога дана њихове грехе у контексту песме о винограду. Та песма је била отпевана од стране Исуса у причи о винограду. Виноград Га је навео на плач док је Он, последњи пут пре крста, гледао на Јерусалим; знајући да је древни Израиљ достигао крај свога времена милости и да бива мимоиђен као Божји заветни народ. Истовремено, Христос је ступао у завет са народом који ће донети одговарајуће плодове из Божјег винограда. Било да је реч о причи о винограду код Исуса Навина на почетку или код Исуса на крају, они који су постали народ новога завета представљали су сто четрдесет и четири хиљаде.

Christ spoke of Isaiah’s vineyard prophecy, as does Sister White.

Христос је говорио о Исаијином пророчанству о винограду, као и сестра Вајт.

“The parable of the vineyard applies not alone to the Jewish nation. It has a lesson for us. The church in this generation has been endowed by God with great privileges and blessings, and He expects corresponding returns.” Christ Object Lessons, 296.

„Прича о винограду не односи се само на јеврејски народ. Она има поуку и за нас. Црква у овом нараштају обдарена је од Бога великим предностима и благословима, и Он очекује одговарајуће плодове.“ Христове очигледне поуке, 296.

It is instructive to read the passage which leads to the last statement from the Spirit of Prophecy.

Poučno je pročitati odlomak koji vodi do poslednje izjave iz Duha proroštva.

“Chapter 23—The Lord’s Vineyard

„Поглавље 23 — Господњи виноград“

“The Jewish Nation

„Јеврејски народ“

“The parable of the two sons was followed by the parable of the vineyard. In the one, Christ had set before the Jewish teachers the importance of obedience. In the other, He pointed to the rich blessings bestowed upon Israel, and in these showed God’s claim to their obedience. He set before them the glory of God’s purpose, which through obedience they might have fulfilled. Withdrawing the veil from the future, He showed how, by failure to fulfill His purpose, the whole nation was forfeiting His blessing, and bringing ruin upon itself.

„Прича о два сина била је праћена причом о винограду. У првој је Христос пред јеврејске учитеље изнео важност послушности. У другој им је указао на обилне благослове дароване Израиљу, и у њима показао Божје право на њихову послушност. Изнео је пред њих славу Божје намере, коју су послушношћу могли испунити. Уклањајући вео с будућности, показао им је како, пропуштајући да испуне Његову намеру, цео народ губи Његов благослов и навлачи пропаст на себе.“

“‘There was a certain householder,’ Christ said, ‘which planted a vineyard, and hedged it round about, and digged a winepress in it, and built a tower, and let it out to husbandmen, and went into a far country.’

„Беше неки домаћин“, рече Христос, „који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему кацу, и сагради кулу, па га изда виноградарима, и отиде у далеку земљу.“

“A description of this vineyard is given by the prophet Isaiah: ‘Now will I sing to my wellbeloved a song of my beloved touching His vineyard. My wellbeloved hath a vineyard in a very fruitful hill; and He fenced it, and gathered out the stones thereof, and planted it with the choicest vine, and built a tower in the midst of it, and also made a winepress therein; and He looked that it should bring forth grapes.’ Isaiah 5:1, 2.

Опис овога винограда даје пророк Исаија: „Сада ћу запевати својему љубљеноме песму свога љубљенога о винограду Његовом. Мој љубљени има виноград на врло родном брегу; и огради га, и очисти га од камења, и насади га најодабранијом лозом, и сазида кулу усред њега, и начини у њему и кацу за вино; и очекиваше да ће родити грожђе.“ Исаија 5:1, 2.

“The husbandman chooses a piece of land from the wilderness; he fences, clears, and tills it, and plants it with choice vines, expecting a rich harvest. This plot of ground, in its superiority to the uncultivated waste, he expects to do him honor by showing the results of his care and toil in its cultivation. So God had chosen a people from the world to be trained and educated by Christ. The prophet says, ‘The vineyard of the Lord of hosts is the house of Israel, and the men of Judah His pleasant plant.’ Isaiah 5:7. Upon this people God had bestowed great privileges, blessing them richly from His abundant goodness. He looked for them to honor Him by yielding fruit. They were to reveal the principles of His kingdom. In the midst of a fallen, wicked world they were to represent the character of God.

Земљоделац бира један комад земље из пустиње; ограђује га, крчи и обрађује, и засађује га пробраним лозама, очекујући богат род. Од ове парцеле земље, по њеној надмоћности над необрађеном пустоши, он очекује да му донесе част показујући резултате његове бриге и труда у њеном обрађивању. Тако је Бог изабрао један народ из света да буде поучаван и васпитаван од Христа. Пророк каже: „Јер виноград Господа над војскама јесте дом Израиљев, и људи Јудини мили су му сад.“ Исаија 5:7. Овом народу Бог је даровао велике предности, обилно га благосиљајући из Своје изобилне доброте. Очековао је да Му одају част доносећи род. Они су требали да откривају начела Његовог царства. Усред палог, безбожног света требало је да представљају Божји карактер.

“As the Lord’s vineyard they were to produce fruit altogether different from that of the heathen nations. These idolatrous peoples had given themselves up to work wickedness. Violence and crime, greed, oppression, and the most corrupt practices, were indulged without restraint. Iniquity, degradation, and misery were the fruits of the corrupt tree. In marked contrast was to be the fruit borne on the vine of God’s planting.

„Као Господњи виноград, требало је да доносе род сасвим другачији од рода незнабожачких народа. Ови идолопоклонички народи предали су се чињењу безакоња. Насиље и злочин, похлепа, угњетавање и најпокваренији поступци, упражњавани су без икаквог обуздавања. Безакоње, изопаченост и беда били су плодови поквареног дрвета. У упадљивој супротности требало је да буде род који се носио на лози Божјег сађења.“

“It was the privilege of the Jewish nation to represent the character of God as it had been revealed to Moses. In answer to the prayer of Moses, ‘Show me Thy glory,’ the Lord promised, ‘I will make all My goodness pass before thee.’ Exodus 33:18, 19. ‘And the Lord passed by before him, and proclaimed, The Lord, the Lord God, merciful and gracious, longsuffering, and abundant in goodness and truth, keeping mercy for thousands, forgiving iniquity and transgression and sin.’ Exodus 34:6, 7. This was the fruit that God desired from His people. In the purity of their characters, in the holiness of their lives, in their mercy and loving-kindness and compassion, they were to show that ‘the law of the Lord is perfect, converting the soul.’ Psalm 19:7.

„Предност јеврејског народа била је у томе да представља Божји карактер онако како је био откривен Мојсију. Као одговор на Мојсијеву молитву: ‘Покажи ми славу своју’, Господ је обећао: ‘Учинићу да прође пред тобом сва доброта моја.’ Излазак 33:18, 19. ‘И Господ прође испред њега, и објави: Господ, Господ Бог, милостив и благодатан, спор на гнев и изобилан добротом и истином, који чува милост хиљадама, прашта безакоње, преступ и грех.’ Излазак 34:6, 7. То је био род који је Бог желео од свога народа. У чистоти њиховог карактера, у светости њиховог живота, у њиховој милости и доброти пуној љубави и саосећању, они су требало да покажу да је ‘закон Господњи савршен, окрепљује душу.’ Псалам 19:7.“

“Through the Jewish nation it was God’s purpose to impart rich blessings to all peoples. Through Israel the way was to be prepared for the diffusion of His light to the whole world. The nations of the world, through following corrupt practices, had lost the knowledge of God. Yet in His mercy God did not blot them out of existence. He purposed to give them opportunity for becoming acquainted with Him through His church. He designed that the principles revealed through His people should be the means of restoring the moral image of God in man.

„Преко јеврејског народа била је Божја намера да подари обилне благослове свим народима. Преко Израиља требало је да буде припремљен пут за ширење Његове светлости по целом свету. Народи света, следећи покварене обичаје, изгубили су познање о Богу. Ипак, у Свом милосрђу Бог их није збрисао из постојања. Намеравао је да им пружи прилику да Га упознају преко Своје цркве. Одредио је да начела откривена преко Његовог народа буду средство за обнављање моралног обличја Божјег у човеку.“

“It was for the accomplishment of this purpose that God called Abraham out from his idolatrous kindred and bade him dwell in the land of Canaan. ‘I will make of thee a great nation,’ He said, ‘and I will bless thee, and make thy name great; and thou shalt be a blessing.’ Genesis 12:2.

„Ради остварења ове намере Бог је позвао Аврама да изађе из своје идолопоклоничке родбине и заповедио му да пребива у хананској земљи. „И учинићу од тебе велики народ“, рекао је, „и благословићу те, и узвисићу име твоје; и ти ћеш бити благослов.“ 1. Мојсијева 12:2.

“The descendants of Abraham, Jacob and his posterity, were brought down to Egypt that in the midst of that great and wicked nation they might reveal the principles of God’s kingdom. The integrity of Joseph and his wonderful work in preserving the lives of the whole Egyptian people were a representation of the life of Christ. Moses and many others were witnesses for God.

„Потомци Аврама, Јакова и његовог потомства, били су одведени у Египат да би усред тог великог и злог народа могли да открију начела Божјег царства. Честитост Јосифа и његово чудесно дело у очувању живота целокупног египатског народа били су приказ Христовог живота. Мојсије и многи други били су сведоци за Бога.

“In bringing forth Israel from Egypt, the Lord again manifested His power and His mercy. His wonderful works in their deliverance from bondage and His dealings with them in their travels through the wilderness were not for their benefit alone. These were to be as an object lesson to the surrounding nations. The Lord revealed Himself as a God above all human authority and greatness. The signs and wonders He wrought in behalf of His people showed His power over nature and over the greatest of those who worshiped nature. God went through the proud land of Egypt as He will go through the earth in the last days. With fire and tempest, earthquake and death, the great I AM redeemed His people. He took them out of the land of bondage. He led them through the ‘great and terrible wilderness, wherein were fiery serpents, and scorpions, and drought.’ Deuteronomy 8:15. He brought them forth water out of ‘the rock of flint,’ and fed them with ‘the corn of heaven.’ Psalm 78:24. ‘For,’ said Moses, ‘the Lord’s portion is His people; Jacob is the lot of His inheritance. He found him in a desert land, and in the waste howling wilderness; He led him about, He instructed him, He kept him as the apple of His eye. As an eagle stirreth up her nest, fluttereth over her young, spreadeth abroad her wings, taketh them, beareth them on her wings: so the Lord alone did lead him, and there was no strange God with him.’ Deuteronomy 32:9–12. Thus He brought them unto Himself, that they might dwell as under the shadow of the Most High.

„Изводећи Израиљ из Египта, Господ је поново пројавио своју силу и своју милост. Његова чудесна дела у њиховом избављењу из ропства и Његово поступање с њима на њиховом путовању кроз пустињу нису били само ради њихове користи. Она су требало да послуже као очигледна поука околним народима. Господ је открио себе као Бога изнад сваке људске власти и величине. Знаци и чудеса која је учинио за свој народ показали су Његову власт над природом и над највећима међу онима који су обожавали природу. Бог је прошао кроз горду земљу Египат, као што ће проћи кроз земљу у последње дане. Огњем и буром, земљотресом и смрћу, велики ЈА САМ искупио је свој народ. Извео их је из земље ропства. Водио их је кроз „велику и страшну пустињу, гдје бијаху змије ватрене и скорпије и суша“. Поновљени закон 8:15. Извео им је воду из „тврдог камена“, и хранио их „житом небеским“. Псалам 78:24. „Јер“, рече Мојсије, „део је Господњи народ Његов; Јаков је узео наследство Његово. Нађе га у земљи пустој, и на мјесту страшном, гдје ричу лавови; води га унаоколо, учи га, чува га као зеницу ока свога. Као орао што буди гнијездо своје, диже се над птићима својим, шири крила своја, узима их и носи их на крилима својим: тако га је Господ сам водио, и не бјеше с њим туђега бога.“ Поновљени закон 32:9–12. Тако их је привео к себи, да пребивају као под сенком Свевишњега.

“Christ was the leader of the children of Israel in their wilderness wanderings. Enshrouded in the pillar of cloud by day and the pillar of fire by night, He led and guided them. He preserved them from the perils of the wilderness, He brought them into the land of promise, and in the sight of all the nations that acknowledged not God He established Israel as His own chosen possession, the Lord’s vineyard.

„Христос је био вођа синова Израиљевих у њиховом лутању по пустињи. Обавијен стубом од облака дању и стубом од огња ноћу, Он их је водио и руководио. Сачувао их је од опасности пустиње, увео их је у земљу обећања, и пред очима свих народа који не признаваху Бога утврдио је Израиљ као Своју изабрану својину, виноград Господњи.

“To this people were committed the oracles of God. They were hedged about by the precepts of His law, the everlasting principles of truth, justice, and purity. Obedience to these principles was to be their protection, for it would save them from destroying themselves by sinful practices. And as the tower in the vineyard, God placed in the midst of the land His holy temple.

„Овоме народу беху поверена Божја пророштва. Били су ограђени прописима Његовог закона, вечним начелима истине, правде и чистоте. Послушност тим начелима требало је да им буде заштита, јер би их сачувала од тога да сами себе униште грешним поступцима. И као кулу у винограду, Бог је усред земље поставио Свој свети храм.

“Christ was their instructor. As He had been with them in the wilderness, so He was still to be their teacher and guide. In the tabernacle and the temple His glory dwelt in the holy shekinah above the mercy seat. In their behalf He constantly manifested the riches of His love and patience.

„Христос је био њихов Учитељ. Као што је био с њима у пустињи, тако је и даље требало да буде њихов Учитељ и Вођа. У шатору од састанка и у храму Његова слава пребивала је у светој шекини изнад заклопца помирења. Ради њих је непрестано откривао богатство Своје љубави и стрпљења.

“God desired to make of His people Israel a praise and a glory. Every spiritual advantage was given them. God withheld from them nothing favorable to the formation of character that would make them representatives of Himself.

„Бог је желео да од свога народа, Израиља, начини хвалу и славу. Дата им је свака духовна предност. Бог им није ускратио ништа што би било повољно за обликовање карактера који би их учинио Његовим представницима.״

“Their obedience to the law of God would make them marvels of prosperity before the nations of the world. He who could give them wisdom and skill in all cunning work would continue to be their teacher, and would ennoble and elevate them through obedience to His laws. If obedient, they would be preserved from the diseases that afflicted other nations, and would be blessed with vigor of intellect. The glory of God, His majesty and power, were to be revealed in all their prosperity. They were to be a kingdom of priests and princes. God furnished them with every facility for becoming the greatest nation on the earth.

Њихова послушност Божјем закону учинила би их чудом напретка пред народима света. Онај који им је могао дати мудрост и вештину у сваком умешном делу наставио би да буде њихов Учитељ, и узвисио би их и оплеменио кроз послушност Његовим законима. Када би били послушни, били би сачувани од болести које су погађале друге народе, и били би благословени снагом ума. Слава Божја, Његово величанство и сила, требало је да се открију у свем њиховом напретку. Они је требало да буду царство свештеника и кнезова. Бог им је пружио сваку могућност да постану највећи народ на земљи.

“In the most definite manner Christ through Moses had set before them God’s purpose, and had made plain the terms of their prosperity. ‘Thou art an holy people unto the Lord thy God,’ He said; ‘the Lord thy God hath chosen thee to be a special people unto Himself, above all people that are upon the face of the earth…. Know therefore that the Lord thy God, He is God, the faithful God, which keepeth covenant and mercy with them that love Him and keep His commandments to a thousand generations…. Thou shalt therefore keep the commandments, and the statutes, and the judgments, which I command thee this day, to do them. Wherefore it shall come to pass, if ye hearken to these judgments, and keep, and do them, that the Lord thy God shall keep unto thee the covenant and the mercy which He sware unto thy fathers; and He will love thee, and bless thee, and multiply thee: He will also bless the fruit of thy womb, and the fruit of thy land, thy corn, and thy wine, and thine oil, the increase of thy kine, and the flocks of thy sheep, in the land which He sware unto thy fathers to give thee. Thou shalt be blessed above all people…. And the Lord will take away from thee all sickness, and will put none of the evil diseases of Egypt, which thou knowest, upon thee.’ Deuteronomy 7:6, 9, 11–15.

„На најодређенији начин Христос је преко Мојсија ставио пред њих Божју намеру и јасно изнео услове њиховог напретка. ‘Јер си ти народ свет Господу Богу своме’, рекао је; ‘тебе је Господ Бог твој изабрао да Му будеш народ особит, мимо све народе на лицу земље…. Знај, дакле, да је Господ Бог твој, Он Бог, Бог веран, који држи завет и милост онима који Га љубе и држе заповести Његове до хиљаду колена…. Држи, дакле, заповести и уредбе и законе, које ти данас заповедам, да их твориш. И биће, ако узаслушаш ове законе, и држиш их и твориш их, да ће Господ Бог твој држати теби завет и милост, за које се заклео оцима твојим; и љубиће те, и благословиће те, и умножиће те; благословиће и плод утробе твоје, и плод земље твоје, жито твоје, и вино твоје, и уље твоје, плод говеда твојих и стада оваца твојих, у земљи за коју се заклео оцима твојим да ће ти је дати. Бићеш благословен мимо све народе…. И уклониће Господ од тебе сваку болест, и неће пустити на тебе ниједне зле болести мисирске, које знаш.’ Поновљени закони 7:6, 9, 11–15.“

“If they would keep His commandments, God promised to give them the finest of the wheat, and bring them honey out of the rock. With long life would He satisfy them, and show them His salvation.

„Када би држали Његове заповести, Бог је обећао да ће им дати најбољу пшеницу и извести им мед из стене. Дугим животом наситио би их и показао им Своје спасење.“

“Through disobedience to God, Adam and Eve had lost Eden, and because of sin the whole earth was cursed. But if God’s people followed His instruction, their land would be restored to fertility and beauty. God Himself gave them directions in regard to the culture of the soil, and they were to co-operate with Him in its restoration. Thus the whole land, under God’s control, would become an object lesson of spiritual truth. As in obedience to His natural laws the earth should produce its treasures, so in obedience to His moral law the hearts of the people were to reflect the attributes of His character. Even the heathen would recognize the superiority of those who served and worshiped the living God.

„Непослушношћу Богу, Адам и Ева су изгубили Еден, а због греха је цела земља била проклета. Али ако би Божји народ следио Његова упутства, њихова земља би била обновљена у плодности и лепоти. Сам Бог им је дао упутства у погледу обрађивања тла, и они су требало да сарађују с Њим у његовој обнови. Тако би цела земља, под Божјом управом, постала очигледна поука о духовној истини. Као што би земља, у послушности Његовим природним законима, доносила своја богатства, тако је у послушности Његовом моралном закону срце народа требало да одражава особине Његовог карактера. Чак би и незнабошци признали надмоћност оних који су служили и клањали се живоме Богу.“

“‘Behold,’ said Moses, ‘I have taught you statutes and judgments, even as the Lord my God commanded me, that ye should do so in the land whither ye go to possess it. Keep therefore and do them; for this is your wisdom and your understanding in the sight of the nations, which shall hear all these statutes, and say, Surely this great nation is a wise and understanding people. For what nation is there so great, who hath God so nigh unto them, as the Lord our God is in all things that we call upon Him for? And what nation is there so great, that hath statutes and judgments so righteous as all this law, which I set before you this day?’ Deuteronomy 4:5–8.

„Ево,“ рече Мојсије, „научих вас уредбама и законима, као што ми заповеди Господ, Бог мој, да тако чините у земљи у коју идете да је заузмете. Држите их, дакле, и извршујте; јер је то ваша мудрост и ваш разум пред очима народа, који ће чути све ове уредбе и рећи: Заиста је овај велики народ мудар и разуман народ. Јер који је то народ тако велик, коме је Бог тако близу као што је Господ, Бог наш, у свему за што Га призивамо? И који је то народ тако велик, који има уредбе и законе тако праведне као сав овај закон, који данас стављам пред вас?“ Поновљени закони 4:5–8.

“The children of Israel were to occupy all the territory which God appointed them. Those nations that rejected the worship and service of the true God were to be dispossessed. But it was God’s purpose that by the revelation of His character through Israel men should be drawn unto Him. To all the world the gospel invitation was to be given. Through the teaching of the sacrificial service Christ was to be uplifted before the nations, and all who would look unto Him should live. All who, like Rahab the Canaanite, and Ruth the Moabitess, turned from idolatry to the worship of the true God, were to unite themselves with His chosen people. As the numbers of Israel increased they were to enlarge their borders, until their kingdom should embrace the world.

„Синови Израиљеви требало је да заузму сву територију коју им је Бог одредио. Они народи који су одбацили богослужење и службу истинитоме Богу требало је да буду лишени својих поседа. Али Божја намера била је да се откривењем Његовог карактера кроз Израиља људи привуку к Њему. Целоме свету требало је да буде упућен јеванђеоски позив. Кроз учење о жртвеној служби Христос је требало да буде уздигнут пред народима, и сви који би погледали на Њега требало је да живе. Сви који би се, као Раава Хананејка и Рута Моавка, одвратили од идолопоклонства ка богослужењу истинитоме Богу, требало је да се сједине с Његовим изабраним народом. Како се број Израиља умножавао, тако је требало да шире своје међе, док њихово царство не обухвати свет.“

“God desired to bring all peoples under His merciful rule. He desired that the earth should be filled with joy and peace. He created man for happiness, and He longs to fill human hearts with the peace of heaven. He desires that the families below shall be a symbol of the great family above.

„Бог је желео да све народе доведе под Своју милостиву владавину. Желео је да земља буде испуњена радошћу и миром. Створио је човека за срећу, и чезне да људска срца испуни небеским миром. Жели да породице на земљи буду симбол велике породице на небу.“

“But Israel did not fulfill God’s purpose. The Lord declared, ‘I had planted thee a noble vine, wholly a right seed: how then art thou turned into the degenerate plant of a strange vine unto Me?’ Jeremiah 2:21. ‘Israel is an empty vine, he bringeth forth fruit unto himself.’ Hosea 10:1. ‘And now, O inhabitants of Jerusalem, and men of Judah, judge, I pray you, betwixt Me and My vineyard. What could have been done more to My vineyard, that I have not done in it? Wherefore when I looked that it should bring forth grapes, brought it forth wild grapes? And now go to; I will tell you what I will do to My vineyard: I will take away the hedge thereof, and it shall be eaten up; and break down the wall thereof, and it shall be trodden down: and I will lay it waste; it shall not be pruned nor digged; but there shall come up briers and thorns: I will also command the clouds that they rain no rain upon it. For … He looked for judgment, but behold oppression; for righteousness, but behold a cry.’ Isaiah 5:3–7.

„Ali Izrailj nije ispunio Božju nameru. Gospod je objavio: ‘Ja te posadih kao plemenitu lozu, sasvim pravo seme; kako se onda prometnu u izrođenu lozu tuđu Meni?’ Jeremija 2:21. ‘Izrailj je prazna loza, rađa rod sebi.’ Oseja 10:1. ‘A sada, stanovnici Jerusalima i ljudi Judini, sudite, molim vas, između Mene i Mog vinograda. Šta se još moglo učiniti Mome vinogradu što mu nisam učinio? Zašto, kad očekivah da rodi grožđe, rodi divlje grožđe? I sada, da vam kažem šta ću učiniti Svome vinogradu: ukloniću ogradu njegovu, i biće obršten; razvaliću zid njegov, i biće pogažen; opustošiću ga; neće se orezivati niti okopavati; nego će izrasti trnje i čkalj; zapovediću i oblacima da ne dažde na nj. Jer… očekivao je pravdu, a gle nasilja; pravednost, a gle vapaja.’ Isaija 5:3–7.“

“The Lord had through Moses set before His people the result of unfaithfulness. By refusing to keep His covenant, they would cut themselves off from the life of God, and His blessing could not come upon them. ‘Beware,’ said Moses, ‘that thou forget not the Lord thy God, in not keeping His commandments, and His judgments, and His statutes, which I command thee this day: lest when thou hast eaten and art full, and hast built goodly houses, and dwelt therein; and when thy herds and thy flocks multiply, and thy silver and thy gold is multiplied, and all that thou hast is multiplied; then thine heart be lifted up, and thou forget the Lord thy God…. And thou say in thine heart, My power and the might of mine hand hath gotten me this wealth…. And it shall be, if thou do at all forget the Lord thy God, and walk after other gods, and serve them, and worship them, I testify against you this day that ye shall surely perish. As the nations which the Lord destroyeth before your face, so shall ye perish; because ye would not be obedient unto the voice of the Lord your God.’ Deuteronomy 8:11–14, 17, 19, 20.

„Господ је преко Мојсија ставио пред свој народ последицу неверности. Одбијајући да држе Његов завет, сами би себе одсекли од живота Божјег, и Његов благослов не би могао доћи на њих. ‘Чувај се’, рече Мојсије, ‘да не заборавиш Господа Бога својега, не држећи заповести Његове и законе Његове и уредбе Његове, које ти данас заповедам; да се, кад будеш јео и наситио се, и саградио лепе куће и настанио се у њима; и кад се умноже говеда твоја и овце твоје, и умножи се сребро твоје и злато твоје, и умножи се све што имаш; не понесе срце твоје, те заборавиш Господа Бога својега…. И не речеш у срцу својему: Моја сила и снага моје руке стекле су ми ово богатство…. И биће, ако заиста заборавиш Господа Бога својега, и пођеш за другим боговима, и њима служиш и њима се клањаш, сведочим вам данас да ћете заиста изгинути. Као народи које Господ истребљује испред вас, тако ћете и ви изгинути; зато што не хтедосте послушати глас Господа Бога својега.’ Поновљени закони 8:11–14, 17, 19, 20.“

“The warning was not heeded by the Jewish people. They forgot God, and lost sight of their high privilege as His representatives. The blessings they had received brought no blessing to the world. All their advantages were appropriated for their own glorification. They robbed God of the service He required of them, and they robbed their fellow men of religious guidance and a holy example. Like the inhabitants of the antediluvian world, they followed out every imagination of their evil hearts. Thus they made sacred things appear a farce, saying, ‘The temple of the Lord, the temple of the Lord, are these’ (Jeremiah 7:4), while at the same time they were misrepresenting God’s character, dishonoring His name, and polluting His sanctuary.

„Јеврејски народ није послушао опомену. Заборавили су Бога и изгубили из вида своју узвишену предност као Његови представници. Благослови које су примили нису донели благослов свету. Све своје предности присвојили су ради сопственог прослављања. Бога су лишили службе коју је захтевао од њих, а своје ближње лишили су верског вођства и светог примера. Као становници предпотопног света, следили су сваку замисао својих злих срца. Тако су учинили да свете ствари изгледају као фарса, говорећи: ‘Храм Господњи, храм Господњи, ово је’ (Јеремија 7:4), док су у исто време погрешно представљали Божји карактер, срамотили Његово име и скрнавили Његово светилиште.“

“The husbandmen who had been placed in charge of the Lord’s vineyard were untrue to their trust. The priests and teachers were not faithful instructors of the people. They did not keep before them the goodness and mercy of God and His claim to their love and service. These husbandmen sought their own glory. They desired to appropriate the fruits of the vineyard. It was their study to attract attention and homage to themselves.

„Виноградари који су били постављени над виноградом Господњим изневерили су поверено им старање. Свештеници и учитељи нису били верни поучитељи народа. Они им нису непрестано износили пред очи доброту и милост Божју, нити Његово право на њихову љубав и службу. Ти виноградари тражили су сопствену славу. Желели су да присвоје плодове винограда. Њихова стална брига била је да на себе привуку пажњу и поштовање.“

“The guilt of these leaders in Israel was not like the guilt of the ordinary sinner. These men stood under the most solemn obligation to God. They had pledged themselves to teach a ‘Thus saith the Lord’ and to bring strict obedience into their practical life. Instead of doing this they were perverting the Scriptures. They laid heavy burdens upon men, enforcing ceremonies that reached to every step in life. The people lived in continual unrest, for they could not fulfill the requirements laid down by the rabbis. As they saw the impossibility of keeping man-made commandments, they became careless in regard to the commandments of God.

„Кривица ових вођа у Израиљу није била као кривица обичног грешника. Ови људи су стајали под најсвечанијом обавезом према Богу. Били су се заветовали да поучавају: ‘Овако говори Господ’ и да доведу строгу послушност у свој практични живот. Уместо тога, изопачавали су Писма. Ставали су на људе тешка бремена, намећући обреде који су захватали сваки корак у животу. Народ је живео у непрестаном немиру, јер није могао да испуни захтеве које су рабини прописали. Када су увидели немогућност држања људски сачињених заповести, постали су немарни у погледу Божјих заповести.“

“The Lord had instructed His people that He was the owner of the vineyard, and that all their possessions were given them in trust to be used for Him. But the priests and teachers did not perform the work of their sacred office as if they were handling the property of God. They were systematically robbing Him of the means and facilities entrusted to them for the advancement of His work. Their covetousness and greed caused them to be despised even by the heathen. Thus the Gentile world was given occasion to misinterpret the character of God and the laws of His kingdom.

„Господ је поучио свој народ да је Он власник винограда и да су им сва њихова добра дата на управљање да би била употребљена за Њега. Али свештеници и учитељи нису вршили дело своје свете службе као да рукују Божјом имовином. Они су Га систематски поткрадали за средства и могућности које су им биле поверене за унапређење Његовог дела. Њихова лакомост и похлепа учиниле су да буду презрени чак и од незнабожаца. Тако је незнабожачки свет добио повода да погрешно протумачи Божји карактер и законе Његовог царства.“

“With a father’s heart, God bore with His people. He pleaded with them by mercies given and mercies withdrawn. Patiently He set their sins before them, and in forbearance waited for their acknowledgment. Prophets and messengers were sent to urge God’s claim upon the husbandmen; but instead of being welcomed, they were treated as enemies. The husbandmen persecuted and killed them. God sent still other messengers, but they received the same treatment as the first, only that the husbandmen showed still more determined hatred.

„Са очинским срцем, Бог је подносио свој народ. Заклињао их је милостима које је давао и милостима које је ускраћивао. Стрпљиво је износио пред њих њихове гријехе и у дуготрпљењу чекао да их признају. Пророци и вјесници били су слани да истакну Божје право над виноградарима; али умјесто да буду добродошли, с њима се поступало као с непријатељима. Виноградари су их прогонили и убијали. Бог је слао још друге вјеснике, али су и они били примљени на исти начин као први, само што су виноградари показивали још одлучнију мржњу.“

“As a last resource, God sent His Son, saying, ‘They will reverence My Son.’ But their resistance had made them vindictive, and they said among themselves, ‘This is the heir; come, let us kill Him, and let us seize on His inheritance.’ We shall then be left to enjoy the vineyard, and to do as we please with the fruit.

„Као последње средство, Бог је послао Свога Сина, говорећи: ‘Поштоваће Сина Мога.’ Али их је њихово противљење учинило осветољубивима, те су говорили међу собом: ‘Ово је наследник; хајде да Га убијемо, и да се домогнемо Његовог наследства.’ Тада ћемо остати да уживамо у винограду и да с плодом чинимо шта нам је воља.״

“The Jewish rulers did not love God; therefore they cut themselves away from Him, and rejected all His overtures for a just settlement. Christ, the Beloved of God, came to assert the claims of the Owner of the vineyard; but the husbandmen treated Him with marked contempt, saying, We will not have this man to rule over us. They envied Christ’s beauty of character. His manner of teaching was far superior to theirs, and they dreaded His success. He remonstrated with them, unveiling their hypocrisy, and showing them the sure results of their course of action. This stirred them to madness. They smarted under the rebukes they could not silence. They hated the high standard of righteousness which Christ continually presented. They saw that His teaching was placing them where their selfishness would be uncloaked, and they determined to kill Him. They hated His example of truthfulness and piety and the elevated spirituality revealed in all He did. His whole life was a reproof to their selfishness, and when the final test came, the test which meant obedience unto eternal life or disobedience unto eternal death, they rejected the Holy One of Israel. When they were asked to choose between Christ and Barabbas, they cried out, ‘Release unto us Barabbas!’ Luke 23:18. And when Pilate asked, ‘What shall I do then with Jesus?’ they cried fiercely, ‘Let Him be crucified.’ Matthew 27:22. ‘Shall I crucify your King?’ Pilate asked, and from the priests and rulers came the answer, ‘We have no king but Caesar.’ John 19:15. When Pilate washed his hands, saying, ‘I am innocent of the blood of this just person,’ the priests joined with the ignorant mob in declaring passionately, ‘His blood be on us, and on our children.’ Matthew 27:24, 25.

„Јеврејске старешине нису љубиле Бога; стога су саме себе одсекле од Њега и одбациле све Његове понуде за праведно поравнање. Христос, Љубљени Божји, дошао је да истакне права Власника винограда; али су виноградари према Њему поступили с очигледним презиром, говорећи: Нећемо да овај човек влада над нама. Завидели су Христу на лепоти карактера. Његов начин поучавања био је далеко узвишенији од њиховог, и они су стрепели од Његовог успеха. Он их је прекоревао, разоткривајући њихово лицемерје и показујући им сигурне последице њиховог начина поступања. То их је доводило до безумља. Пекли су их прекори које нису могли да ућуткају. Мрзели су високо мерило праведности које је Христос непрестано износио. Видели су да их Његово учење доводи у положај у коме ће њихова себичност бити разоткривена, и одлучили су да Га убију. Мрзели су Његов пример истинитости и побожности и узвишену духовност откривену у свему што је чинио. Цео Његов живот био је укор њиховој себичности, и када је дошао коначни испит, испит који је значио послушност за вечни живот или непослушност за вечну смрт, одбацили су Светца Израиљева. Када је од њих затражено да изаберу између Христа и Вараве, повикали су: ‘Пусти нам Вараву!’ Лука 23:18. А када је Пилат упитао: ‘Шта ћу, дакле, с Исусом?’, они су дивље повикали: ‘Нека буде разапет!’ Матеј 27:22. ‘Цара вашега да разапнем?’ упитао је Пилат, а од свештеника и старешина дошао је одговор: ‘Немамо цара осим ћесара.’ Јован 19:15. Када је Пилат опрао руке, говорећи: ‘Ја сам невин у крви овога праведника’, свештеници су се придружили неуком мноштву и страсно изјавили: ‘Крв Његова на нас и на децу нашу.’ Матеј 27:24, 25.“

“Thus the Jewish leaders made their choice. Their decision was registered in the book which John saw in the hand of Him that sat upon the throne, the book which no man could open. In all its vindictiveness this decision will appear before them in the day when this book is unsealed by the Lion of the tribe of Judah.

„Тако су јеврејске вође начиниле свој избор. Њихова одлука била је забележена у књизи коју је Јован видео у руци Онога који је седео на престолу, књизи коју нико није могао отворити. У свој својој осветољубивости, та ће се одлука појавити пред њима у дан када ову књигу отвори Лав из племена Јудина.

“The Jewish people cherished the idea that they were the favorites of heaven, and that they were always to be exalted as the church of God. They were the children of Abraham, they declared, and so firm did the foundation of their prosperity seem to them that they defied earth and heaven to dispossess them of their rights. But by lives of unfaithfulness they were preparing for the condemnation of heaven and for separation from God.

„Јеврејски народ је неговао мисао да су они миљеници неба и да ће увек бити узвишени као Божја црква. Они су, говорили су, били деца Аврамова, и темељ њиховог благостања чинио им се тако чврстим да су пркосили и земљи и небу да их лише њихових права. Али животом у неверности припремали су се за осуду неба и за одвајање од Бога.

“In the parable of the vineyard, after Christ had portrayed before the priests their crowning act of wickedness, He put to them the question, ‘When the Lord therefore of the vineyard cometh, what will he do unto those husbandmen?’ The priests had been following the narrative with deep interest, and without considering the relation of the subject to themselves they joined with the people in answering, ‘He will miserably destroy those wicked men, and will let out His vineyard unto other husbandmen, which shall render Him the fruits in their seasons.’

„У причи о винограду, пошто је Христос пред свештеницима приказао њихово крунидбено дело безбожности, упутио им је питање: ‘Када, дакле, дође господар винограда, шта ће учинити тим виноградарима?’ Свештеници су пратили казивање с дубоким занимањем, и не размишљајући о томе како се предмет односи на њих саме, придружили су се народу у одговору: ‘Зле ће људе љуто погубити, а виноград свој даће другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје време.’“

“Unwittingly they had pronounced their own doom. Jesus looked upon them, and under His searching gaze they knew that He read the secrets of their hearts. His divinity flashed out before them with unmistakable power. They saw in the husbandmen a picture of themselves, and they involuntarily exclaimed, ‘God forbid!’

„Несвесно су изрекли сопствену осуду. Исус их је погледао, и под Његовим продорним погледом знали су да Он чита тајне њихових срца. Његово божанство заблистало је пред њима са непогрешивом силом. У виноградарима су видели слику самих себе, и нехотице су узвикнули: ‘Боже сачувај!’“

“Solemnly and regretfully Christ asked, ‘Did ye never read in the scriptures, The stone which the builders rejected, the same is become the head of the corner; this is the Lord’s doing, and it is marvelous in our eyes? Therefore say I unto you, The kingdom of God shall be taken from you, and given to a nation bringing forth the fruits thereof. And whosoever shall fall on this stone shall be broken; but on whomsoever it shall fall, it will grind him to powder.’

„Свечано и са жаљењем Христос је упитао: ‘Зар никада нисте читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа, и дивно је у нашим очима? Зато вам кажем: узеће се од вас царство Божје и даће се народу који доноси његове родове. И ко год падне на овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га у прах.’“

“Christ would have averted the doom of the Jewish nation if the people had received Him. But envy and jealousy made them implacable. They determined that they would not receive Jesus of Nazareth as the Messiah. They rejected the Light of the world, and thenceforth their lives were surrounded with darkness as the darkness of midnight. The doom foretold came upon the Jewish nation. Their own fierce passions, uncontrolled, wrought their ruin. In their blind rage they destroyed one another. Their rebellious, stubborn pride brought upon them the wrath of their Roman conquerors. Jerusalem was destroyed, the temple laid in ruins, and its site plowed like a field. The children of Judah perished by the most horrible forms of death. Millions were sold, to serve as bondmen in heathen lands.

„Hristos bi odvratio propast jevrejskog naroda da ga je narod primio. Ali zavist i ljubomora učinile su ih neumoljivima. Odlučili su da neće primiti Isusa iz Nazareta kao Mesiju. Odbacili su Svetlost sveta, i otada su im životi bili obavijeni tamom kao tamom ponoći. Propast koja je bila prorečena snašla je jevrejski narod. Njihove sopstvene silovite strasti, neobuzdane, prouzrokovale su njihovu propast. U svom slepom besu uništavali su jedni druge. Njihova buntovna, tvrdokorna oholost navukla je na njih gnev njihovih rimskih osvajača. Jerusalim je bio razoren, hram pretvoren u ruševine, a njegovo mesto preorano kao njiva. Deca Judina poginula su na najužasnije načine. Milioni su prodati da služe kao robovi u neznabožačkim zemljama.״

“As a people the Jews had failed of fulfilling God’s purpose, and the vineyard was taken from them. The privileges they had abused, the work they had slighted, was entrusted to others.

„Као народ, Јевреји нису испунили Божју намеру, те им је виноград био одузет. Предности које су злоупотребили, дело које су занемарили, било је поверено другима.“

“The parable of the vineyard applies not alone to the Jewish nation. It has a lesson for us. The church in this generation has been endowed by God with great privileges and blessings, and He expects corresponding returns.” Christ’s Object Lessons. 284–296.

„Прича о винограду не односи се само на јеврејски народ. Она садржи поуку за нас. Црква у овом нараштају обдарена је од Бога великим предностима и благословима, и Он очекује одговарајуће плодове.“ Христове очигледне поуке, 284–296.

The book of Joel identifies the history of the latter rain at the end of the world. The latter rain is God’s final warning message of the third angel of Revelation fourteen. Although the latter rain represents the message of the third angel, it also represents the communication process between Divinity and humanity as symbolized by Zechariah’s golden oil, the early and latter rains, the fire from the altar and other representations. The latter rain is not only a message, and the communication process between God and man, but it is also the only sanctified “methodology” of Bible study sustained in God’s Word. That methodology is Isaiah’s “line upon line” found in chapter twenty-eight.

Књига пророка Јоила препознаје историју познога дажда на крају света. Позни дажд је Божја последња опоменска порука трећег анђела из Откривења четрнаесте главе. Иако позни дажд представља поруку трећег анђела, он такође представља и процес комуникације између Божанства и човечанства, као што је симболизовано Захаријиним златним уљем, раним и позним даждевима, огњем са жртвеника и другим представама. Позни дажд није само порука и процес комуникације између Бога и човека, него је он и једина посвећена „методологија“ проучавања Библије потврђена у Божјој Речи. Та методологија је Исаијино „правило на правило“ које се налази у двадесет осмој глави.

At the beginning of ancient and also modern Israel, God, “the husbandman” brought Israel “from the wilderness.” Whether the captivity of four hundred and thirty years captivity in Egypt or the captivity of the Dark Ages from 538 unto 1798, Israel was taken out of “the wilderness,” for a “wilderness” is a symbol of slavery and captivity. Whether ancient literal Israel or modern spiritual Israel God delivered them out of a wilderness captivity and “established” them “as His own chosen possession, the Lord’s vineyard” called to be priests and princes who “were committed” with the privilege of representing “the oracles of God.” The “oracles” for ancient Israel being the Law and to modern Israel being both the Law and the prophecies.

На почетку древног, а тако и савременог Израиља, Бог, „виноградар“, извео је Израиљ „из пустиње“. Било да је реч о ропству од четири стотине и тридесет година у Египту, или о ропству током Мрачних векова од 538. до 1798. године, Израиљ је био изведен из „пустиње“, јер је „пустиња“ симбол ропства и заточеништва. Било да је у питању древни дословни Израиљ или савремени духовни Израиљ, Бог их је избавио из ропства у пустињи и „утврдио“ их „као Своју изабрану својину, Господњи виноград“, позване да буду свештеници и кнежеви којима су „биле поверене“ предности да представљају „речи Божје“. „Речи“ су за древни Израиљ биле Закон, а за савремени Израиљ и Закон и пророштва.

“God has called His church in this day, as He called ancient Israel, to stand as a light in the earth. By the mighty cleaver of truth, the messages of the first, second, and third angels, He has separated them from the churches and from the world to bring them into a sacred nearness to Himself. He has made them the depositaries of His law and has committed to them the great truths of prophecy for this time. Like the holy oracles committed to ancient Israel, these are a sacred trust to be communicated to the world. The three angels of Revelation 14 represent the people who accept the light of God’s messages and go forth as His agents to sound the warning throughout the length and breadth of the earth.” Testimonies, volume 5, 455.

„Bog je pozvao svoju crkvu u ovo vreme, kao što je pozvao drevni Izrailj, da stoji kao svetlost na zemlji. Moćnim sečivom istine, porukama prvog, drugog i trećeg anđela, odvojio ih je od crkava i od sveta da bi ih doveo u svetu blizinu k Sebi. Učinio ih je čuvarima svoga zakona i poverio im velike istine proročanstva za ovo vreme. Kao sveta proroštva poverena drevnom Izrailju, ovo je sveta zaloga koju treba preneti svetu. Tri anđela iz Otkrivenja 14 predstavljaju narod koji prihvata svetlost Božjih poruka i polazi kao Njegovi vesnici da raznese opomenu po svoj širini i dužini zemlje.“ Testimonies, tom 5, 455.

Modern Israel was ordained to proclaim the loud cry of the third angel under the power of the latter rain, while manifesting the character of Christ in their personal experience under the power of the Holy Spirit. The loud cry of the third angel is fulfilled during the outpouring of the latter rain, during a time when a false peace and safety latter rain message is being promoted by a class of men who are drunken with the wine of Babylon. These are Isaiah’s drunkards of Ephraim and Joel’s drinkers of wine who have the new wine cut off from their mouths. Those receiving the true latter rain message are represented by Daniel, Mishael, Hananiah and Azariah who rejected the Babylonian food for heavenly fare. These are the one hundred and forty-four thousand who sing the song of Moses and the Lamb, but also of the vineyard, for the vineyard parable was fulfilled in the history of Moses in the beginning of ancient Israel’s covenant relationship, and it was fulfilled again at the end of ancient Israel’s covenant relationship in the history of the Lamb.

Савремени Израиљ био је одређен да објави гласан поклич трећег анђела под силом позног дажда, док у свом личном искуству, под силом Светога Духа, пројављује Христов карактер. Гласан поклич трећег анђела испуњава се за време изливања позног дажда, у раздобљу када једна класа људи, опијена вином Вавилона, шири лажну поруку мира и сигурности као поруку позног дажда. То су Исаијини пијанци Јефремови и Јоилови винопије којима је ново вино одсечено од уста. Они који примају истинску поруку позног дажда представљени су Данилом, Мисаилом, Ананијом и Азаријом, који су одбацили вавилонску храну ради небеске хране. То су сто четрдесет и четири хиљаде који певају песму Мојсијеву и Јагњетову, али и песму о винограду, јер се прича о винограду испунила у историји Мојсија на почетку заветног односа старога Израиља, а затим се поново испунила на крају заветног односа старога Израиља у историји Јагњета.

The song of the vineyard concludes with a former covenant people being passed by when a new covenant people are being married to the Lord. The Lord passed by those who died in the forty-year wilderness wandering and entered into covenant with Joshua at the very same time he was divorcing those who would die. The Lord was divorcing ancient Israel at the very same time He was marrying the Christian church. The alpha or beginning history is represented by Moses and the omega is represented by the Lamb. The history they both represent is the history of the vineyard parable, thus Isaiah’s song of the vineyard is John the Revelator’s song of Moses and the Lamb.

Песма о винограду завршава се тиме што се некадашњи заветни народ заобилази у часу када се нови заветни народ венчава са Господом. Господ је заобишао оне који су помрли током четрдесетогодишњег лутања по пустињи и ступио у завет са Исусом Навином у управо оно исто време када се разводио од оних који ће умрети. Господ се разводио од древног Израиља у управо оно исто време када је ступао у брак са хришћанском црквом. Алфа, или почетна историја, представљена је Мојсијем, а омега је представљена Јагњетом. Историја коју обоје представљају јесте историја приче о винограду; стога је Исаијина песма о винограду песма Мојсија и Јагњета Јована Богослова.

We will continue these thoughts in the next article.

Наставићемо ове мисли у следећем чланку.

“These are not the words of Sister White, but the words of the Lord, and His messenger has given them to me to give to you. God calls upon you to no longer work at cross purposes with Him. Much instruction was given in regard to men claiming to be Christian when they are revealing the attributes of Satan, counteracting in spirit, word, and action the advancement of truth, and are surely following the path where Satan is leading them. In their hardness of heart they have grasped authority which in no way belongs to them, and which they should not exercise. Saith the great Teacher, ‘I will overturn, overturn, overturn.’ Men say in Battle Creek, ‘The temple of the Lord, the temple of the Lord are we’ but they are using common fire. Their hearts are not softened and subdued by the grace of God.” Manuscript Releases, volume 13, 222.

„Ово нису речи сестре Вајт, већ речи Господње, и Његов весник их је дао мени да их ја дам вама. Бог вас позива да више не радите супротно Њему. Дато је много поуке у погледу људи који тврде да су хришћани, док испољавају особине Сотоне, и духом, речју и делом ометају напредак истине, и засигурно иду путем којим их Сотона води. У тврдоћи свога срца присвојили су власт која им ни на који начин не припада и коју не би требало да врше. Говори велики Учитељ: ‘Преврнућу, преврнућу, преврнућу.’ Људи у Батл Крику говоре: ‘Храм Господњи, храм Господњи јесмо ми’, али они употребљавају обичан огањ. Њихова срца нису омекшана нити покорена Божјом благодаћу.” Manuscript Releases, volume 13, 222.

“The patience of God has an object, but you are defeating it. He is allowing a state of things to come that you would fain see counteracted by and by, but it will be too late. God commanded Elijah to anoint the cruel and deceitful Hazael king over Syria, that he might be a scourge to idolatrous Israel. Who knows whether God will not give you up to the deceptions you love? Who knows but that the preachers who are faithful, firm, and true may be the last who shall offer the gospel of peace to our unthankful churches? It may be that the destroyers are already training under the hand of Satan and only wait the departure of a few more standard-bearers to take their places, and with the voice of the false prophet cry, ‘Peace, peace,’ when the Lord hath not spoken peace. I seldom weep, but now I find my eyes blinded with tears; they are falling upon my paper as I write. It may be that erelong all prophesyings among us will be at an end, and the voice which has stirred the people may no longer disturb their carnal slumbers.

„Божје стрпљење има свој циљ, али ви га осујећујете. Он допушта да наступи стање ствари за које бисте ви радо желели да се касније отклони, али тада ће бити прекасно. Бог је заповедио Илији да помаже свирепога и лукавога Азаила за цара над Сиријом, да би он био бич идолопоклоничком Израиљу. Ко зна да ли вас Бог неће препустити обманама које волите? Ко зна да проповедници који су верни, постојани и истинити нису последњи који ће понудити јеванђеље мира нашим неблагодарним црквама? Може бити да се рушитељи већ обучавају под Сатанином руком и само чекају одлазак још неколицине знаменоносаца да заузму њихова места и да, гласом лажнога пророка, вичу: ‘Мир, мир’, кад Господ није изговорио мир. Ретко плачем, али сада налазим да су ми очи заслепљене сузама; оне падају на мој папир док пишем. Може бити да ће ускоро свакога пророковања међу нама нестати, и да глас који је покретао народ више неће узнемиравати њихов телесни сан.“

“When God shall work His strange work on the earth, when holy hands bear the ark no longer, woe will be upon the people. Oh, that thou hadst known, even thou, in this thy day, the things that belong unto thy peace! Oh, that our people may, as did Nineveh, repent with all their might and believe with all their heart, that God may turn away His fierce anger from them.” Testimonies, volume 5, 77.

„Када Бог буде извршавао Своје необично дело на земљи, када свете руке више не буду носиле ковчег, тешко ће доћи на народ. О, да си знао, и ти, у овај свој дан, оно што припада твоме миру! О, да би се наш народ, као што је учинила Нинива, покајао свом својом снагом и поверовао свим својим срцем, да би Бог одвратио од њих Свој жестоки гнев.“ Testimonies, volume 5, 77.

“If you indulge stubbornness of heart, and through pride and self-righteousness do not confess your faults, you will be left subject to Satan’s temptations. If when the Lord reveals your errors you do not repent or make confession, his providence will bring you over the ground again and again. You will be left to make mistakes of a similar character, you will continue to lack wisdom, and will call sin righteousness, and righteousness sin. The multitude of deceptions that will prevail in these last days will encircle you, and you will change leaders, and not know that you have done so.” Review and Herald, December 16, 1890.

„Ако попуштате тврдоглавости срца, и кроз гордост и самоправедност не признајете своје погрешке, бићете препуштени Сатаниним искушењима. Ако се, када вам Господ открије ваше грешке, не покајете нити их исповедите, његово провиђење ће вас изнова и изнова враћати на исто тле. Бићете остављени да чините грешке сличне природе, и даље ће вам недостајати мудрост, и грех ћете називати правдом, а правду грехом. Мноштво превара које ће преовлађивати у овим последњим данима опколиће вас, и ви ћете променити вођу, а нећете ни знати да сте то учинили.“ Review and Herald, 16. децембар 1890.