In 1844, the doctrine of the seventh-day Sabbath was unsealed and then emphasized to Sister White when she looked into the ark of the covenant. She also recorded that in the last days the doctrine of the incarnation possessed the same heavenly emphasis. The seventh-day Sabbath, represents the special light from the ark when the antitypical Day of Atonement began, and the seventh-year Sabbath represents the special light from the ark when the antitypical Day of Atonement reaches its conclusion.

Godine 1844. doktrina o sedmodnevnoj Suboti bila je otpečaćena, a zatim i naglašena sestri Vajt kada je pogledala u kovčeg zaveta. Ona je takođe zabeležila da je u poslednjim danima doktrina o utelovljenju imala isti nebeski naglasak. Sedmodnevna Subota predstavlja posebnu svetlost iz kovčega kada je otpočeo antitipski Dan pomirenja, a sedmogodišnja Subota predstavlja posebnu svetlost iz kovčega kada antitipski Dan pomirenja dospeva svom zaključku.

The doctrine of the incarnation is typified in the last holy convocation of Leviticus twenty-three; it is the omega to the seventh-day Sabbath, which is the first holy convocation at the beginning of Leviticus twenty-three. That first Sabbath represents God’s creative power and the last Sabbath represents His recreative power. That first Sabbath is represented by the number “23” and the last by the number “252.”

Доктрина оваплоћења представљена је типом у последњем светом сазиву из Левитске двадесет треће; она је омега седмодневној суботи, која је први свети сазив на почетку Левитске двадесет треће. Та прва субота представља Божју стваралачку силу, а последња субота представља Његову обновитељску силу. Та прва субота представљена је бројем „23“, а последња бројем „252“.

Those two symbols are the bookends of Leviticus twenty-three and they are also the bookends for the Millerite history. 1798 was the fulfillment of the 2,520 years against the northern kingdom of Israel and the 2,300 years was fulfilled October 22, 1844. When Sister White was led into the sanctuary and gazed upon the Ten Commandments, she was typifying God’s latter-day people who follow Christ into the Most Holy Place when He is finishing His work of at-one-ment. The temple test is the test of following the Lamb whithersoever He goeth.

Та два симбола представљају држаче књига у Левитској двадесет трећој глави, а уједно су и држачи књига за милеритску историју. Година 1798. била је испуњење 2.520 година против северног царства Израиљева, а 2.300 година испунило се 22. октобра 1844. године. Када је сестра Вајт била уведена у светињу и управила поглед на Десет заповести, она је представљала Божји народ последњих дана који следи Христа у Светињу над светињама док Он довршава своје дело помирења. Испит храма јесте испит следовања Јагњету куда год Оно иде.

These are they which were not defiled with women; for they are virgins. These are they which follow the Lamb whithersoever he goeth. These were redeemed from among men, being the firstfruits unto God and to the Lamb. Revelation 14:4.

Ово су они који се не оскврнише са женама, јер су девственици. Ово су они који иду за Јагњетом куда год оно пође. Ови су откупљени између људи као првине Богу и Јагњету. Откривење 14:4.

Sister White, as a prophet was illustrating the faithful at the beginning who entered the Most Holy Place by faith, and in so doing she was providing an example of the faithful at the end who enter by faith into the Most Holy Place and then gaze into the ark. What they see illuminated there is the doctrine of the incarnation, the finishing of the at-one-ment. They see the two covering cherubs representing the two Sabbaths of creation and re-creation. They see the 252 on one side of the ark and the 23 on the other and recognize that in agreement with creation and re-creation; 23 represents the marriage of Divinity with humanity, and they see 252 as the symbol of a human’s transformation into a human that is combined with Divinity.

Sestra Vajt je, kao prorok, prikazivala verne na početku koji su verom ušli u Svetinju nad svetinjama, i time je pružala primer vernih na kraju koji verom ulaze u Svetinju nad svetinjama, a zatim gledaju u kovčeg. Ono što tamo vide obasjano jeste nauka o ovaploćenju, dovršenje pomirenja. Oni vide dva heruvima zaklonca kako predstavljaju dve subote stvaranja i ponovnog stvaranja. Vide 252 na jednoj strani kovčega i 23 na drugoj i prepoznaju da, u skladu sa stvaranjem i ponovnim stvaranjem, 23 predstavlja brak Božanstva sa čovečanstvom, a 252 vide kao simbol čovekovog preobražaja u čoveka koji je sjedinjen sa Božanstvom.

The mercy seat was not to be removed, so for Sister White to look inside was a special revelation, and prophetically the illustration is more for the latter days, than the days in which she lived. By beholding we are changed. The temple test is Christ leading His virgin people into His temple, step by step. Prophetic truths represent the steps along the path that is lightened by the message of the Midnight Cry.

Помирилиште није требало да буде уклоњено, те је то што је сестра Вајт могла да погледа унутра било посебно откривење; а пророчки, та илустрација више се односи на последње дане него на дане у којима је она живела. Посматрањем се мењамо. Испит храма јесте Христос који, корак по корак, води свој девичански народ у свој храм. Пророчке истине представљају кораке дуж стазе коју осветљава порука Поноћног поклича.

The Millerite temple of forty-six years is a step.

Милеритски храм од четрдесет и шест година јесте један корак.

The human temple of “23,” (male and female, He created them) is a step.

Људски храм „23“ (мушко и женско, створи их) јесте један корак.

Christ raising His temple in three days is a step.

Христос који за три дана подиже свој храм јесте корак.

The storehouse is the temple of Malachi.

Складиште је храм у Малахији.

Nehemiah cleansed the storehouse from the profanation of Tobiah.

Немија је очистио складиште од Товијиног скрнављења.

That temple was where the high priest Hilkiah discovered the writings of Moses during the revival of king Josiah.

Тај храм је био место где је првосвештеник Хелкија открио Мојсијеве списе за време обнове у дане цара Јосије.

The temple Nehemiah cleansed from profanation is the same temple Christ twice cleansed from it’s “sacrilegious profanation” as Sister White states.

Храм који је Немија очистио од оскврњења јесте исти онај храм који је Христос двапут очистио од његовог „светогрдног оскврњења“, како каже сестра Вајт.

The casket of Miller’s dream was a step.

Ковчежић из Милеровог сна био је степеник.

Once Christ has led His faithful in the Most Holy Place, He leads them, as represented by Sister White to the ark, raises the mercy seat and allows them to look inside. When they look inside they see both the doctrine of the incarnation and the seventh-day Sabbath is invested with a soft halo. Line upon line those who recognize the doctrines that are “invested with a soft radiance” align with Sister White entering the Most Holy Place by faith and looking into the ark.

Када Христос уведе Своје верне у Светињу над светињама, Он их, како је представљено код сестре Вајт, води ка ковчегу, подиже поклопац помирења и допушта им да погледају унутра. Када погледају унутра, виде да су и учење о оваплоћењу и субота седмога дана обасјани благим ореолом. Ред по ред, они који препознају учења која су „обасјана благим сјајем“ усклађују се са сестром Вајт, улазећи вером у Светињу над светињама и гледајући у ковчег.

The ancient prophets spoke more specifically for the latter days than the days in which they lived. When those ancient prophets themselves become part of the testimony, they represent God’s people in the latter days, and God’s people in the latter days are the one hundred and forty-four thousand. Sister White is perhaps the most important ancient prophet, for all her illustrations represent the alpha history of the omega history of the one hundred and forty-four thousand. All the prophets illustrate the remnant, but Sister White also represents a beginning history that is fulfilled in the ending history—to the very letter.

Древни пророци говорили су одређеније за последње дане него за дане у којима су живели. Када ти древни пророци сами постану део сведочанства, они представљају Божји народ у последњим данима, а Божји народ у последњим данима јесу сто четрдесет и четири хиљаде. Сестра Вајт је можда најважнији древни пророк, јер све њене илустрације представљају алфа-историју омега-историје сто четрдесет и четири хиљаде. Сви пророци приказују остатак, али сестра Вајт такође представља историју почетка која се испуњава у историји свршетка — до самог слова.

In the alpha foundational history, Sister White in vision, is taken into the Most Holy Place of the heavenly sanctuary. Once there, the mercy seat upon the ark of the covenant, a seat that was not to be removed, was raised so that Sister White could gaze inside where she saw the Ten Commandments.

У темељној историји алфе, сестра Вајт је у виђењу узета у Светињу над светињама небеске светиње. Када је тамо стигла, престо милости над ковчегом завета, престо који није требало да буде уклоњен, био је подигнут да би сестра Вајт могла да погледа унутра, где је видела Десет заповести.

“In the holiest I saw an ark; on the top and sides of it was purest gold. On each end of the ark was a lovely cherub, with its wings spread out over it. Their faces were turned toward each other, and they looked downward. Between the angels was a golden censer. Above the ark, where the angels stood, was an exceeding bright glory, that appeared like a throne where God dwelt. Jesus stood by the ark, and as the saints’ prayers came up to Him, the incense in the censer would smoke, and He would offer up their prayers with the smoke of the incense to His Father. In the ark was the golden pot of manna, Aaron’s rod that budded, and the tables of stone which folded together like a book. Jesus opened them, and I saw the Ten Commandments written on them with the finger of God. On one table were four, and on the other six. The four on the first table shone brighter than the other six. But the fourth, the Sabbath commandment, shone above them all; for the Sabbath was set apart to be kept in honor of God’s holy name. The holy Sabbath looked glorious—a halo of glory was all around it. I saw that the Sabbath commandment was not nailed to the cross. If it was, the other nine commandments were; and we are at liberty to break them all, as well as to break the fourth. I saw that God had not changed the Sabbath, for He never changes. But the pope had changed it from the seventh to the first day of the week; for he was to change times and laws.” Early Writings, 32.

„У Светињи над светињама видела сам ковчег; по врху и странама његовим беше најчистије злато. На сваком крају ковчега беше по један диван херувим, са крилима распростртим над њим. Лица њихова беху окренута једно према другом, и гледали су наниже. Између анђела беше златна кадионица. Изнад ковчега, где су анђели стајали, беше прејарка слава, која је изгледала као престо на коме Бог обитава. Исус је стајао крај ковчега, и како су се молитве светих уздизале к Њему, кад у кадионици се дизао, и Он је приносио њихове молитве са димом када Своме Оцу. У ковчегу се налазио златни суд с маном, Аронов штап који је пропупео, и камене плоче које су се склапале као књига. Исус их је отворио, и видела сам Десет заповести написаних на њима прстом Божјим. На једној плочи биле су четири, а на другој шест. Оне четири на првој плочи сијале су јаче него осталих шест. Али четврта, заповест о суботи, сијала је изнад свих њих; јер је субота била одвојена да се држи на част светог имена Божјег. Света субота изгледала је славно — ореол славе био је свуда око ње. Видела сам да заповест о суботи није била прикована на крст. Ако јесте, онда је и осталих девет заповести било; и ми смо слободни да прекршимо све њих, као што смо слободни да прекршимо и четврту. Видела сам да Бог није променио суботу, јер се Он никада не мења. Али папа ју је променио са седмог на први дан седмице; јер је требало да промени времена и закон.” Early Writings, 32.

The doctrine of the seventh-day Sabbath was the alpha doctrine of the foundational history of the Millerite movement that began as the Philadelphian Millerite movement, then transformed unto the Laodicean Millerite movement in 1856, and then unto the Laodicean Seventh-day Adventist Church in 1863. Sister White also identifies the omega doctrine in the history of the latter days, when the Laodicean movement of the one hundred and forty-four thousand transforms into the Philadelphian movement of the one hundred and forty-four thousand. The alpha and omega lights are represented by the doctrine of the seventh-day Sabbath and the doctrine of the incarnation.

Доктрина о суботи седмога дана била је алфа-доктрина темељне историје милеритског покрета који је започео као филаделфијски милеритски покрет, потом се 1856. преобразио у лаодикијски милеритски покрет, а затим 1863. у Лаодикијску цркву адвентиста седмога дана. Сестра Вајт такође поистовећује омега-доктрину у историји последњих дана, када се лаодикијски покрет сто четрдесет и четири хиљаде преображава у филаделфијски покрет сто четрдесет и четири хиљаде. Алфа и омега светлости представљене су доктрином о суботи седмога дана и доктрином о оваплоћењу.

“Those who commune with God walk in the light of the Sun of Righteousness. They do not dishonor their Redeemer by corrupting their way before God. Heavenly light shines upon them. As they near the close of this earth’s history, their knowledge of Christ, and of the prophecies relating to him, greatly increases. They are of infinite worth in God’s sight; for they are in unity with his Son. To them the word of God is of surpassing beauty and loveliness. They see its importance. Truth is unfolded to them. The doctrine of the incarnation is invested with a soft radiance. They see that the Scripture is the key that unlocks all mysteries and solves all difficulties. Those who have been unwilling to receive the light and walk in the light will be unable to understand the mystery of godliness, but those who have not hesitated to take up the cross and follow Jesus, will see light in God’s light.” The Southern Watchman, April 4, 1905.

„Они који имају заједницу с Богом ходе у светлости Сунца праведности. Они не бешчасте свога Искупитеља кварећи свој пут пред Богом. Небеска светлост обасјава их. Како се приближавају завршетку историје ове земље, њихово познање Христа и пророштава која се односе на Њега знатно се увећава. Они су од бесконачне вредности у Божјим очима; јер су у јединству с Његовим Сином. Њима је реч Божја ненадмашне лепоте и милине. Они увиђају њен значај. Истина им се открива. Учење о оваплоћењу обасјано је благим сјајем. Они виде да је Свето писмо кључ који откључава све тајне и разрешава све тешкоће. Они који нису били вољни да приме светлост и ходе у светлости неће бити у стању да разумеју тајну побожности, али они који нису оклевали да узму крст и пођу за Исусом, видеће светлост у Божјој светлости.“ The Southern Watchman, April 4, 1905.

The “doctrine of the incarnation” is also called the “mystery of godliness.”

„доктрина оваплоћења“ такође се назива „тајна побожности.“

And without controversy great is the mystery of godliness: God was manifest in the flesh, justified in the Spirit, seen of angels, preached unto the Gentiles, believed on in the world, received up into glory. 1 Timothy 3:16.

И без сваке сумње, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабошцима, верова му се у свету, узнесе се у слави. 1. Тимотеју 3:16.

The “mystery” is hidden until the final generation, when the faithful see that the doctrine of the incarnation is the omega of the seventh-day Sabbath.

„Тајна“ је сакривена до последњег нараштаја, када верни увиде да је учење о оваплоћењу омега суботе седмога дана.

Even the mystery which hath been hid from ages and from generations, but now is made manifest to his saints: To whom God would make known what is the riches of the glory of this mystery among the Gentiles; which is Christ in you, the hope of glory. Colossians 1:26, 27.

Тајна која је била сакривена од векова и од нараштаја, а сада се јави светима Његовим: којима Бог хтеде обзнанити какво је богатство славе ове тајне међу незнабошцима; а то је Христос у вама, нада славе. Колошанима 1:26, 27.

It is fitting that it is Colossians 1:26 that speaks of a “mystery” that “hath been hid,” but that mystery is “made manifest” in the latter days. Prophetic light is made manifest when prophecy is unsealed, as represented in Daniel twelve where at the end of 1,260 days, at the time of the end a prophecy is unsealed. The prophecy that has been hid for generations is unsealed, and the prophecy is the truth which when unsealed is the “glory” that is made known unto the Gentiles at the Sunday law. That mystery is Christ in you the hope of glory, which is accomplished in the days of the sounding of the seventh trumpet.

Прикладно је што управо Колошанима 1:26 говори о „тајни“ која „бејаше сакривена“, али та тајна бива „објављена“ у последњим данима. Пророчка светлост бива објављена када се пророчанство отпечати, као што је представљено у Данилу дванаестој глави, где се на крају 1.260 дана, у време свршетка, једно пророчанство отпечаћује. Пророчанство које је било сакривено кроз нараштаје бива отпечаћено, а то пророчанство је истина која, када буде отпечаћена, јесте „слава“ која се обзнањује незнабошцима у време недељног закона. Та тајна је Христос у вама, нада славе, што се извршује у дане оглашавања седме трубе.

But in the days of the voice of the seventh angel, when he shall begin to sound, the mystery of God should be finished, as he hath declared to his servants the prophets. Revelation 10:7.

Него у дане гласа седмога анђела, када затруби, свршиће се тајна Божја, као што јави својим слугама пророцима. Откривење 10:7.

It is only fitting that the voice of the seventh angel began to sound on the tenth day of the seventh month as represented in Revelation 10:7. The seventh angel is also represented as the third woe, and the first two woes were Islam, thus providing two witnesses that the third woe is Islam. The mystery of God is finished when the trumpet of Islam is blowing.

Сасвим је прикладно што је глас седмога анђела почео да се оглашава десетога дана седмога месеца, као што је представљено у Откривењу 10:7. Седми анђео је такође представљен као треће тешко, а прва два тешка била су ислам, те тако пружају два сведока да је треће тешко ислам. Тајна Божја се довршава када труба ислама затруби.

In the history of the seventh trumpet the doctrine of the incarnation, which is the mystery of Christ in you, or the combination of Divinity with humanity, as represented by Christ when He took upon Himself human flesh; the candidates to be among the one hundred and forty-four thousand will be tested as to whether they have the necessary oil and faith to enter into the Most Holy Place. If they hesitate darkness falls upon them, if they follow the Lamb withersoever He goeth, they will be led to look into the ark. In the ark they will find the doctrines of the seventh-day Sabbath and the doctrine of the incarnation.

У историји седме трубе, доктрина оваплоћења, која је тајна Христа у вама, или сједињење божанства са човечанством, као што је представљено Христом када је на Себе узео људско тело; кандидати да буду међу сто четрдесет и четири хиљаде биће испитани да ли имају потребно уље и веру да уђу у Светињу над светињама. Ако оклевају, тама пада на њих; ако следе Јагње куда год Оно иде, биће вођени да погледају у ковчег. У ковчегу ће наћи доктрине о суботи седмога дана и доктрину оваплоћења.

As significant as these two doctrines are, what I am focusing on is not the alpha and omega lights, but that the prophetess illustrated God’s people entering into the heavenly sanctuary and looking into the ark of the covenant. There must be a point in the history of the one hundred and forty-four thousand, during the latter days, where the one hundred and forty-four thousand are taken into the Most Holy Place to gaze upon the opened ark.

Колико год да су ове две доктрине значајне, оно на шта се усредсређујем нису алфа и омега светлости, већ то да је пророчица приказала Божји народ како улази у небеску светињу и гледа у ковчег завета. Мора постојати тренутак у историји сто четрдесет и четири хиљаде, током последњих дана, када ће сто четрдесет и четири хиљаде бити уведени у Светињу над светињама да гледају отворени ковчег.

If you possess the faith to believe the prophets illustrate God’s people in the latter days, along with the faith that Sister White was as much inspired, in every way, as every other prophet in the Bible—then the application I just set forth must be accepted as true. The one hundred and forty-four thousand must follow Christ, by faith into the Most Holy Place, as Sister White says the faithful did on October 22, 1844. There were then two classes manifested, those who refused to enter in by faith, and those who entered in.

Ако поседујете веру да пророци представљају Божји народ у последњим данима, заједно са вером да је сестра Вајт била исто толико надахнута, у сваком погледу, као и сваки други пророк у Библији — онда се примена коју сам управо изложио мора прихватити као истинита. Сто четрдесет и четири хиљаде морају следити Христа, вером, у Светињу над светињама, као што сестра Вајт каже да су верни учинили 22. октобра 1844. Тада су се показале две групе: они који су одбили да вером уђу, и они који су ушли.

“I was pointed back to the proclamation of the first advent of Christ. John was sent in the spirit and power of Elijah to prepare the way of Jesus. Those who rejected the testimony of John were not benefited by the teachings of Jesus. Their opposition to the message that foretold His coming placed them where they could not readily receive the strongest evidence that He was the Messiah. Satan led on those who rejected the message of John to go still farther, to reject and crucify Christ. In doing this they placed themselves where they could not receive the blessing on the day of Pentecost, which would have taught them the way into the heavenly sanctuary. The rendering of the veil of the temple showed that the Jewish sacrifices and ordinances would no longer be received. The great Sacrifice had been offered and had been accepted, and the Holy Spirit which descended on the day of Pentecost carried the minds of the disciples from the earthly sanctuary to the heavenly, where Jesus had entered by His own blood, to shed upon His disciples the benefits of His atonement. But the Jews were left in total darkness. They lost all the light which they might have had upon the plan of salvation, and still trusted in their useless sacrifices and offerings. The heavenly sanctuary had taken the place of the earthly, yet they had no knowledge of the change. Therefore they could not be benefited by the mediation of Christ in the holy place.

„Био ми је поново указано на објављивање првог Христовог доласка. Јован је био послат у духу и сили Илијиној да приправи пут Исусу. Они који су одбацили Јованово сведочанство нису имали користи од Исусовог учења. Њихово противљење поруци која је предсказивала Његов долазак довело их је у положај у којем нису могли лако да приме најјаче доказе да је Он Месија. Сатана је навео оне који су одбацили Јованову поруку да оду још даље, да одбаце и разапну Христа. Чинећи то, довели су себе у стање у којем нису могли примити благослов на дан Педесетнице, који би их поучио путу у небеску светињу. Раздерање храмовне завесе показало је да јеврејске жртве и обреди више неће бити примани. Велика Жртва била је принесена и била је прихваћена, а Свети Дух, који је сишао на дан Педесетнице, пренео је умове ученика са земаљске светиње на небеску, у коју је Исус ушао сопственом крвљу, да излије на своје ученике благодати свога помирења. Али Јевреји су били остављени у потпуној тами. Изгубили су сву светлост коју су могли имати о плану спасења, и још увек су се уздали у своје бескорисне жртве и приносе. Небеска светиња заузела је место земаљске, али они нису имали никаквог знања о тој промени. Стога нису могли имати користи од Христовог посредовања у Светињи.“

“Many look with horror at the course of the Jews in rejecting and crucifying Christ; and as they read the history of His shameful abuse, they think they love Him, and would not have denied Him as did Peter, or crucified Him as did the Jews. But God who reads the hearts of all, has brought to the test that love for Jesus which they professed to feel. All heaven watched with the deepest interest the reception of the first angel’s message. But many who professed to love Jesus, and who shed tears as they read the story of the cross, derided the good news of His coming. Instead of receiving the message with gladness, they declared it to be a delusion. They hated those who loved His appearing and shut them out of the churches. Those who rejected the first message could not be benefited by the second; neither were they benefited by the midnight cry, which was to prepare them to enter with Jesus by faith into the most holy place of the heavenly sanctuary. And by rejecting the two former messages, they have so darkened their understanding that they can see no light in the third angel’s message, which shows the way into the most holy place. I saw that as the Jews crucified Jesus, so the nominal churches had crucified these messages, and therefore they have no knowledge of the way into the most holy, and they cannot be benefited by the intercession of Jesus there. Like the Jews, who offered their useless sacrifices, they offer up their useless prayers to the apartment which Jesus has left; and Satan, pleased with the deception, assumes a religious character, and leads the minds of these professed Christians to himself, working with his power, his signs and lying wonders, to fasten them in his snare.” Early Writings, 259–261.

„Многи с ужасом гледају на поступак Јевреја у одбацивању и распињању Христа; и док читају историју Његовог срамног злостављања, мисле да Га љубе и да Га не би одрекли као Петар, нити би Га разапели као Јевреји. Али Бог, који чита срца свих, ставио је на пробу ту љубав према Исусу за коју су исповедали да је осећају. Цело небо је с најдубљим занимањем пратило како је примљена порука првог анђела. Али многи који су исповедали да љубе Исуса, и који су проливали сузе док су читали извештај о крсту, исмевали су добру вест о Његовом доласку. Уместо да поруку приме с радошћу, прогласили су је обманом. Мрзели су оне који су волели Његово јављање и искључивали су их из цркава. Они који су одбацили прву поруку нису могли имати користи од друге; нити су имали користи од поноћног поклича, који је требало да их припреми да вером уђу са Исусом у светињу над светињама небеске светиње. И одбацивањем двеју претходних порука толико су помрачили свој разум да не могу видети никакву светлост у поруци трећег анђела, која показује пут у светињу над светињама. Видела сам да су, као што су Јевреји разапели Исуса, тако и називне цркве разапеле ове поруке, и стога немају никаквог знања о путу у светињу над светињама, нити могу имати користи од Исусовог посредовања тамо. Попут Јевреја, који су приносили своје бескорисне жртве, они узносе своје бескорисне молитве ка одељењу које је Исус напустио; а Сотона, задовољан том обманом, узима на себе религиозни карактер и усмерава умове ових тобожњих хришћана к себи, делујући својом силом, својим знацима и лажним чудесима, да би их учврстио у својој замци.“ Early Writings, 259–261.

Sister White identifies the progressive testing process of John the Baptist and Christ’s history that ended with the Jews being in total darkness in order to illustrate the same history in the time of the Millerites, which is the alpha history of Sister White; the ancient prophetess of the latter days. The life-or-death test in the beginning was over entering into the Most Holy Place or refusing to do so. To refuse to do so produced the same darkness upon the rebels of Millerite history that had come upon the rebellious Jews in the history of Christ.

Сестра Вајт указује на прогресивни процес испитивања у историји Јована Крститеља и Христа, који се окончао тиме што су Јевреји били у потпуној тами, да би тиме илустровала исту историју у време милерита, што је алфа-историја сестре Вајт, древне пророчице последњих дана. Испит живота или смрти на почетку тицало се уласка у Светињу над светињама или одбијања да се то учини. Одбијање да се то учини навукло је исту таму на побуњенике у милеритској историји која је дошла на побуњене Јевреје у Христовој историји.

Jesus always illustrates the end of a thing, with the beginning of a thing; so, when Sister White was taken into the Most Holy Place and gazed upon the open ark, in connection with the test of October 22, 1844, it identifies that the one hundred and forty-four thousand will be tested upon following the Lamb into the Most Holy Place or going into perfect eternal darkness. This fact is premised upon a faith that understands the ancient prophets are illustrating God’s latter-day people when they themselves become part of the recorded testimony. Sister White illustrates both classes.

Исус увек приказује крај нечега заједно с почетком нечега; стога, када је сестра Вајт била узета у Светињу над светињама и посматрала отворени ковчег, у вези са испитом од 22. октобра 1844, то указује да ће сто четрдесет и четири хиљаде бити испитани у погледу тога да ли ће следити Јагње у Светињу над светињама или отићи у савршену вечну таму. Ова чињеница почива на вери која разуме да древни пророци приказују Божји народ последњих дана онда када и сами постану део забележеног сведочанства. Сестра Вајт приказује обе класе.

“While in this state of despondency I had a dream that made a deep impression upon my mind. I dreamed of seeing a temple, to which many persons were flocking. Only those who took refuge in that temple would be saved when time should close. All who remained outside would be forever lost. The multitudes without who were going about their various ways, derided and ridiculed those who were entering the temple, and told them that this plan of safety was a cunning deception, that in fact there was no danger whatever to avoid. They even laid hold of some to prevent them from hastening within the walls.

„Док сам била у овом стању потиштености, уснила сам сан који је оставио дубок утисак на мој ум. Сањала сам да видим храм ка којем је мноштво људи хрлило. Само они који би нашли уточиште у том храму били би спасени када би се време навршило. Сви који би остали напољу били би заувек изгубљени. Мноштво оних споља, који су ишли својим разним путевима, исмевало је и ругало се онима који су улазили у храм, говорећи им да је тај план спасења лукава обмана, и да у ствари нема никакве опасности коју би требало избећи. Чак су и неке задржавали, настојећи да их спрече да пожуре унутар зидина.

“Fearing to be ridiculed, I thought best to wait until the multitude dispersed, or until I could enter unobserved by them. But the numbers increased instead of diminishing, and fearful of being too late, I hastily left my home and pressed through the crowd. In my anxiety to reach the temple I did not notice or care for the throng that surrounded me. On entering the building, I saw that the vast temple was supported by one immense pillar, and to this was tied a lamb all mangled and bleeding. We who were present seemed to know that this lamb had been torn and bruised on our account. All who entered the temple must come before it and confess their sins.

„Бојeћи се да ћу бити изложена руглу, сматрала сам да је најбоље да сачекам док се мноштво не разиђе, или док не будем могла да уђем тако да ме они не опазе. Али се број уместо да се смањује повећавао, и, плашећи се да не буде прекасно, журно сам напустила свој дом и пробила се кроз гомилу. У својој стрепњи да стигнем до храма, нисам примећивала нити марила за светину која ме је окруживала. Ушавши у зграду, видела сам да је огромни храм био ослоњен на један неизмерни стуб, и за њега је било привезано јагње, све изнакажено и окрвављено. Ми који смо били присутни као да смо знали да је то јагње било растрзано и изубијано ради нас. Сви који су улазили у храм морали су доћи пред њега и исповедити своје грехе.

“Just before the lamb were elevated seats, upon which sat a company looking very happy. The light of heaven seemed to shine upon their faces, and they praised God and sang songs of glad thanksgiving that seemed like the music of the angels. These were they who had come before the lamb, confessed their sins, received pardon, and were now waiting in glad expectation of some joyful event.

„Непосредно пред Јагњетом налазила су се узвишена седишта, на којима је седела једна дружина која је изгледала веома срећно. Чинило се да је светлост неба обасјавала њихова лица, и они су хвалили Бога и певали песме радосне захвалности, које су звучале као музика анђела. То су били они који су дошли пред Јагње, исповедили своје грехе, примили опроштење, и сада су у радосном очекивању чекали неки радосни догађај.“

“Even after I had entered the building, a fear came over me, and a sense of shame that I must humble myself before these people. But I seemed compelled to move forward, and was slowly making my way around the pillar in order to face the lamb, when a trumpet sounded, the temple shook, shouts of triumph arose from the assembled saints, an awful brightness illuminated the building, then all was intense darkness. The happy people had all disappeared with the brightness, and I was left alone in the silent horror of night. I awoke in agony of mind and could hardly convince myself that I had been dreaming. It seemed to me that my doom was fixed, that the Spirit of the Lord had left me, never to return.

„Чак и пошто сам ушао у зграду, обузео ме је страх и осећање стида што морам да се понизим пред тим људима. Али као да сам био приморан да идем напред, и полако сам се пробијао око стуба да бих стао лицем према јагњету, када затруби труба, храм се затресе, из сабраних светих подигоше се поклици победе, страшна светлост обасја зграду, а затим све постаде густа тама. Сви ти срећни људи нестали су са том светлошћу, а ја остадох сам у немом ужасу ноћи. Пробудио сам се у душевној муци и једва сам могао да уверим себе да сам сањао. Чинило ми се да је моја осуда запечаћена, да ме је Дух Господњи оставио, да се никада више неће вратити.

“Soon after this I had another dream. I seemed to be sitting in abject despair with my face in my hands, reflecting like this: If Jesus were upon earth, I would go to Him, throw myself at His feet, and tell Him all my sufferings. He would not turn away from me, He would have mercy upon me, and I would love and serve Him always. Just then the door opened, and a person of beautiful form and countenance entered. He looked upon me pitifully and said: ‘Do you wish to see Jesus? He is here, and you can see Him if you desire it. Take everything you possess and follow me.’

„Убрзо потом уснила сам још један сан. Чинило ми се да седим у крајњем очајању, лица заклоњеног рукама, и овако размишљам: Када би Исус био на земљи, отишла бих к Њему, бацила се пред Његове ноге и испричала Му сва своја страдања. Он се не би одвратио од мене, него би ми се смиловао, а ја бих Га свагда волела и служила Му. У том тренутку врата су се отворила и уђе једна особа прекрасног стаса и лица. Сажаливо ме је погледао и рекао: ‘Желиш ли да видиш Исуса? Он је овде, и можеш Га видети ако то желиш. Узми све што поседујеш и пођи за мном.’“

“I heard this with unspeakable joy, and gladly gathered up all my little possessions, every treasured trinket, and followed my guide. He led me to a steep and apparently frail stairway. As I commenced to ascend the steps, he cautioned me to keep my eyes fixed upward, lest I should grow dizzy and fall. Many others who were climbing the steep ascent fell before gaining the top.

„Ово сам чула с неизрецивом радошћу и драговољно сабрала сву своју малу имовину, сваку драгоцену ситницу, и пошла за својим водичем. Он ме је довео до стрмог и наизглед крхког степеништа. Када сам почела да се успињем уз степенице, упозорио ме је да држим очи управљене нагоре, да не бих осетила вртоглавицу и пала. Многи други, који су се пели тим стрмим успоном, падали су пре него што би достигли врх.“

“Finally we reached the last step, and stood before a door. Here my guide directed me to leave all the things that I had brought with me. I cheerfully laid them down; he then opened the door and bade me enter. In a moment I stood before Jesus. There was no mistaking that beautiful countenance. That expression of benevolence and majesty could belong to no other. As His gaze rested upon me, I knew at once that He was acquainted with every circumstance of my life and all my inner thoughts and feelings.

„Најзад смо стигли до последњег корака и стали пред врата. Ту ме је мој водич упутио да оставим све ствари које сам понела са собом. Радосно сам их одложила; затим је отворио врата и позвао ме да уђем. У тренутку сам стала пред Исуса. Није могло бити забуне у погледу тог прекрасног лица. Тај израз благонаклоности и величанства није могао припадати никоме другом. Када је Његов поглед починуо на мени, одмах сам знала да Му је позната свака околност мог живота и све моје унутрашње мисли и осећања.“

“I tried to shield myself from His gaze, feeling unable to endure His searching eyes, but He drew near with a smile, and, laying His hand upon my head, said: ‘Fear not.’ The sound of His sweet voice thrilled my heart with a happiness it had never before experienced. I was too joyful to utter a word, but, overcome with emotion, sank prostrate at His feet. While I was lying helpless there, scenes of beauty and glory passed before me, and I seemed to have reached the safety and peace of heaven. At length my strength returned, and I arose. The loving eyes of Jesus were still upon me, and His smile filled my soul with gladness. His presence filled me with a holy reverence and an inexpressible love.

„Покушала сам да се заклоним од Његовог погледа, осећајући да нисам у стању да поднесем Његове продорне очи, али Он ми се приближио са осмехом и, положивши Своју руку на моју главу, рекао: ‘Не бој се.’ Звук Његовог благог гласа протресао је моје срце срећом какву оно никада раније није искусило. Била сам сувише радосна да бих изустила иједну реч, него сам, савладана осећањима, пала ничице к Његовим ногама. Док сам тако беспомоћно лежала, призори лепоте и славе пролазили су преда мном, и чинило ми се да сам доспела у сигурност и мир неба. Најзад ми се снага повратила, и устала сам. Исусове очи, пуне љубави, још су почивале на мени, а Његов осмех испуњавао је моју душу радошћу. Његово присуство испуњавало ме је светим страхопоштовањем и неизрецивом љубављу.“

“My guide now opened the door, and we both passed out. He bade me take up again all the things I had left without. This done, he handed me a green cord coiled up closely. This he directed me to place next my heart, and when I wished to see Jesus, take it from my bosom and stretch it to the utmost. He cautioned me not to let it remain coiled for any length of time, lest it should become knotted and difficult to straighten. I placed the cord near my heart and joyfully descended the narrow stairs, praising the Lord and telling all whom I met where they could find Jesus. This dream gave me hope. The green cord represented faith to my mind, and the beauty and simplicity of trusting in God began to dawn upon my soul.” Testimonies, volume 1, 27–29.

„Мој водич тада отвори врата, и обоје изађосмо. Он ми рече да поново узмем све ствари које сам била оставила напољу. Када сам то учинила, пружи ми зелено уже, чврсто смотано. Наредио ми је да га ставим уз само срце, и кад год пожелим да видим Исуса, да га извадим из недара и растегнем до крајње мере. Упозорио ме је да не допустим да остане смотано икакво дуже време, да се не би упетљало и постало тешко за исправљање. Ставила сам уже близу срца и радосно сишла низ уске степенице, хвалећи Господа и говорећи свима које сам срела где могу наћи Исуса. Овај сан ми је дао наду. Зелено уже је у мом уму представљало веру, а лепота и једноставност поуздања у Бога почеше да свићу мојој души.“ Testimonies, volume 1, 27–29.

From the end of the Exeter camp meeting on August 17 unto October 22 in 1844 was sixty-six days. Those sixty-six days represent the period of the proclamation of the Midnight Cry, and in the context of the parable of the ten virgins those that then proclaimed the message represent those who had oil, and those who did not then proclaim the message had no oil.

Од завршетка таборског састанка у Ексетеру 17. августа до 22. октобра 1844. године било је шездесет и шест дана. Тих шездесет и шест дана представљају раздобље објављивања Поноћног поклича, а у контексту приче о десет девојака они који су тада објављивали поруку представљају оне који су имали уља, док они који тада нису објављивали поруку нису имали уља.

In the parable, the marriage took place at the beginning of the tarrying time. The legal marriage took place and then everyone went home and waited until the groom’s father decided if it was acceptable to consummate the marriage. Infidelity between the first marriage and the second ceremony at midnight was considered adultery. The tarrying time was based upon the father of the groom waiting to see what happened to the bride over a period of time. Was she pregnant?

У причи се венчање одиграло на почетку времена одлагања. Законито венчање је било склопљено, а затим су се сви разишли својим домовима и чекали док младожењин отац не одлучи да ли је допуштено да се брак доврши брачним сједињењем. Неверство између првог венчања и другог обреда у поноћ сматрало се прељубом. Време одлагања зависило је од тога што је младожењин отац током извесног раздобља чекао да види шта ће се догодити с невестом. Да ли је била трудна?

When the father decided all was well, the midnight procession began, and it began at night to avoid the oppressive heat in the daytime of Palestine. For this reason, the bride’s attendants, the virgins of the parable, were required to have their own lantern and supply of oil waiting for the midnight cry announcing that the procession to the marriage was under way, for it was to take place at night. At Exeter the midnight cry arrived and you either had enough oil ready for the procession or you didn’t.

Када је отац одлучио да је све спремно, отпочела је поноћна поворка, и отпочела је ноћу да би се избегла тешка дневна жега Палестине. Из тог разлога, невестине пратиље, девојке из приче, морале су имати сопствени фењер и залиху уља, чекајући поноћни поклич који је објављивао да је поворка ка свадби у току, јер је требало да се одигра ноћу. У Ексетеру је стигао поноћни поклич, и или сте имали довољно уља спремног за поворку или нисте.

When they left Exeter with the message they were illustrating a people who were sealed. Some had enough oil to make into the marriage on October 22, 1844, and some didn’t. Those sixty-six-days represent a period of time when God’s people are sealed unto the closed door of the Sunday law. If they had the proper amount of oil they entered by faith into the Most Holy Place. Sister White illustrated God’s people entering into the Most Holy Place in the latter days, and in her alpha history it was a life-or-death test that was involved with entering into the Most Holy Place by faith. In the latter days the one hundred and forty-four thousand will be tested as to whether they will enter into the Most Holy Place by faith. It is once again a life-or-death test.

Када су напустили Ексетер са вешћу, представљали су народ који је био запечаћен. Неки су имали довољно уља да уђу на свадбу 22. октобра 1844, а неки нису. Тих шездесет и шест дана представљају временски период у коме је Божји народ запечаћен за затворена врата недељног закона. Ако су имали одговарајућу количину уља, вером су ушли у Светињу над светињама. Сестра Вајт је приказала Божји народ како улази у Светињу над светињама у последњим данима, а у њеној алфа-историји испит живота или смрти био је повезан са уласком вером у Светињу над светињама. У последњим данима сто четрдесет и четири хиљаде биће испитани у погледу тога да ли ће вером ући у Светињу над светињама. То је поново испит живота или смрти.

We will continue these things in the next article.

О овим стварима ћемо наставити у следећем чланку.

“In the cleansing of the temple, Jesus was announcing His mission as the Messiah, and entering upon His work. That temple, erected for the abode of the divine Presence, was designed to be an object lesson for Israel and for the world. From eternal ages it was God’s purpose that every created being, from the bright and holy seraph to man, should be a temple for the indwelling of the Creator. Because of sin, humanity ceased to be a temple for God. Darkened and defiled by evil, the heart of man no longer revealed the glory of the Divine One. But by the incarnation of the Son of God, the purpose of Heaven is fulfilled. God dwells in humanity, and through saving grace the heart of man becomes again His temple. God designed that the temple at Jerusalem should be a continual witness to the high destiny open to every soul. But the Jews had not understood the significance of the building they regarded with so much pride. They did not yield themselves as holy temples for the Divine Spirit. The courts of the temple at Jerusalem, filled with the tumult of unholy traffic, represented all too truly the temple of the heart, defiled by the presence of sensual passion and unholy thoughts.

„Очишћењем храма Исус је објављивао Своју мисију као Месије и ступао у Своје дело. Тај храм, подигнут за пребивалиште божанске Присутности, био је намењен да буде очигледна поука за Израиљ и за свет. Од вечних векова била је Божја намера да свако створено биће, од светлог и светог серафима до човека, буде храм за пребивање Створитеља. Због греха, човечанство је престало да буде храм за Бога. Помрачено и окаљано злом, срце човечје више није откривало славу Божанскога. Али оваплоћењем Сина Божјег испуњава се намера Неба. Бог пребива у човечанству, и посредством спасоносне благодати срце човеково поново постаје Његов храм. Бог је одредио да храм у Јерусалиму буде трајно сведочанство о узвишеној судбини која стоји отворена пред сваком душом. Али Јевреји нису разумели значај грађевине на коју су гледали с толиким поносом. Они се нису предали као свети храмови за Божанског Духа. Предворја храма у Јерусалиму, испуњена метежом несвете трговине, сувише су верно представљала храм срца, оскрнављен присуством чулних страсти и несветих мисли.“

“In cleansing the temple from the world’s buyers and sellers, Jesus announced His mission to cleanse the heart from the defilement of sin,—from the earthly desires, the selfish lusts, the evil habits, that corrupt the soul. Malachi 3:1–3 quoted.” The Desire of Ages, 161.

„Чистећи храм од купаца и продаваца овога света, Исус је објавио Своју мисију да очисти срце од оскврњења грехом — од земаљских жеља, себичних пожуда, злих навика, које кваре душу. Цитирано из Малахије 3:1–3.“ Чежња векова, 161.

“The prophet says, ‘I saw another angel come down from heaven, having great power; and the earth was lightened with his glory. And he cried mightily with a strong voice, saying, Babylon the great is fallen, is fallen, and is become the habitation of devils’ (Revelation 18:1, 2). This is the same message that was given by the second angel. Babylon is fallen, ‘because she made all nations drink of the wine of the wrath of her fornication’ (Revelation 14:8). What is that wine?—Her false doctrines. She has given to the world a false sabbath instead of the Sabbath of the fourth commandment, and has repeated the falsehood that Satan first told Eve in Eden—the natural immortality of the soul. Many kindred errors she has spread far and wide, ‘teaching for doctrines the commandments of men’ (Matthew 15:9).

„Пророк каже: ‘И видех другог анђела где силази с неба, који имаше велику власт; и земља се осветли од славе његове. И повика силно јаким гласом говорећи: Паде, паде Вавилон велики, и поста станиште демона’ (Откривење 18:1, 2). То је иста порука која је дата од другог анђела. Вавилон је пао, ‘јер напоји све народе вином гнева блуда својега’ (Откривење 14:8). Шта је то вино? — Њене лажне доктрине. Она је дала свету лажну суботу уместо Суботе четврте заповести, и поновила је лаж коју је Сотона најпре казао Еви у Едему — о природној бесмртности душе. Многе сродне заблуде она је надалеко и нашироко раширила, ‘учећи као науке заповести људске’ (Матеј 15:9).“

“When Jesus began His public ministry, He cleansed the Temple from its sacrilegious profanation. Among the last acts of His ministry was the second cleansing of the Temple. So in the last work for the warning of the world, two distinct calls are made to the churches. The second angel’s message is, ‘Babylon is fallen, is fallen, that great city, because she made all nations drink of the wine of the wrath of her fornication’ (Revelation 14:8). And in the loud cry of the third angel’s message a voice is heard from heaven saying, ‘Come out of her, my people, that ye be not partakers of her sins, and that ye receive not of her plagues. For her sins have reached unto heaven, and God hath remembered her iniquities’ (Revelation 18:4, 5).” Selected Messages, book 2, 118.

„Када је Исус започео Своју јавну службу, очистио је Храм од његовог светогрдног скрнављења. Међу последњим делима Његове службе било је друго очишћење Храма. Тако се и у последњем делу опомене свету црквама упућују два посебна позива. Порука другог анђела гласи: ‘Паде, паде Вавилон, велики град, јер вином гнева блуда својега напоји све народе’ (Откривење 14:8). А у силном покличу поруке трећег анђела чује се глас с неба како говори: ‘Изиђите из ње, народе мој, да не будете саучесници у њезиним гресима, и да вас не задесе пошасти њезине. Јер греси њезини допреше до неба, и Бог се сетио безакоња њезиних’ (Откривење 18:4, 5).“ Selected Messages, књига 2, 118.