Whom shall he teach knowledge? and whom shall he make to understand doctrine? them that are weaned from the milk, and drawn from the breasts.
Кога ће научити знању? и кога ће учинити да разуме наук? оне који су одбијени од млека и одвојени од дојки.
For precept must be upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little: For with stammering lips and another tongue will he speak to this people. To whom he said, This is the rest wherewith ye may cause the weary to rest; and this is the refreshing: yet they would not hear.
Јер заповест мора бити на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; овде мало, и онде мало. Јер ће муцавим уснама и другим језиком говорити овоме народу. Којима је рекао: Ово је починак којим можете дати уморнима да отпочину; и ово је окрепљење; али они не хтедоше да чују.
But the word of the Lord was unto them precept upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little; that they might go, and fall backward, and be broken, and snared, and taken.
Али им је реч Господња била заповест на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; мало овде, мало онде; да би ишли, и падали натрашке, и разбили се, и уплели се у замку, и били ухваћени.
Wherefore hear the word of the Lord, ye scornful men, that rule this people which is in Jerusalem. Because ye have said, We have made a covenant with death, and with hell are we at agreement; when the overflowing scourge shall pass through, it shall not come unto us: for we have made lies our refuge, and under falsehood have we hid ourselves: Therefore thus saith the Lord God, Behold, I lay in Zion for a foundation a stone, a tried stone, a precious corner stone, a sure foundation: he that believeth shall not make haste. Judgment also will I lay to the line, and righteousness to the plummet: and the hail shall sweep away the refuge of lies, and the waters shall overflow the hiding place. And your covenant with death shall be disannulled, and your agreement with hell shall not stand; when the overflowing scourge shall pass through, then ye shall be trodden down by it. Isaiah 28:9–18.
Зато чујте реч Господњу, људи подсмешљиви, који владате овим народом што је у Јерусалиму. Јер рекосте: Склопили смо савез са смрћу, и са паклом смо се нагодили; кад прође преплављујући бич, неће доћи до нас; јер смо лаж начинили својим уточиштем, и под обманом смо се сакрили. Зато овако вели Господ Бог: Ево, полажем на Сиону за темељ камен, опробан камен, драгоцени угаони камен, поуздан темељ; ко верује неће хитати. И суд ћу положити за мерило, и правду за висак; и град ће однети уточиште од лажи, и воде ће преплавити скровиште. И ваш савез са смрћу биће поништен, и ваша нагодба са паклом неће опстати; кад прође преплављујући бич, тада ћете бити погажени њиме. Исаија 28:9–18.
The scornful men that rule Jerusalem are the leaders of the Laodicean Seventh-day Adventist church, who a few verses before, Isaiah identified as the “drunkards of Ephraim” and “the crown of pride.” At Pentecost Peter responded to those who were claiming the message was being proclaimed by drunken men. The time period of the latter rain is about a true and false latter rain message. A message from the Lord always produces two classes of worshippers, and the two classes both drink wine. The sanctified message, or sanctified wine is what is cut off from the mouth of the unfaithful in Joel.
Подсмешљиви људи који владају Јерусалимом јесу вође лаодикијске Цркве адвентиста седмога дана, које је Исаија, неколико стихова раније, означио као „пијанице Јефремове“ и „круну охолости“. На Педесетницу је Петар одговорио онима који су тврдили да поруку објављују пијани људи. Временско раздобље позног дажда тиче се истините и лажне поруке позног дажда. Порука од Господа увек производи две класе богомољаца, и обе класе пију вино. Посвећена порука, или посвећено вино, јесте оно што је одсечено од уста неверних у Јоиљу.
Awake, ye drunkards, and weep; and howl, all ye drinkers of wine, because of the new wine; for it is cut off from your mouth. Joel 1:5.
Пробудите се, пијанице, и плачите; и ридајте, сви који пијете вино, због младога вина; јер вам је одузето од уста. Јоил 1:5.
In Joel chapter one the wicked husbandmen of the vineyard, representing the Laodicean Seventh-day Adventist church are condemned and judged in connection with the “new wine” being “cut off” from their mouths. God has cut off or withheld the outpouring of God’s Spirit in the latter rain as represented by the “meat and drink offerings” from the wicked drunken husbandmen.
У првом поглављу књиге пророка Јоила, осуђују се и суде зли виноградари у винограду, који представљају лаодикејску Цркву адвентиста седмог дана, у вези с тим што је „ново вино“ „одсечено“ од њихових уста. Бог је одсекао, односно ускратио, изливање Божјега Духа у позној киши, представљено „приносима од јела и од пића“, од злих пијаних виноградара.
The meat offering and the drink offering is cut off from the house of the Lord; the priests, the Lord’s ministers, mourn. The field is wasted, the land mourneth; for the corn is wasted: the new wine is dried up, the oil languisheth. Be ye ashamed, O ye husbandmen; howl, O ye vinedressers, for the wheat and for the barley; because the harvest of the field is perished. The vine is dried up, and the fig tree languisheth; the pomegranate tree, the palm tree also, and the apple tree, even all the trees of the field, are withered: because joy is withered away from the sons of men. Gird yourselves, and lament, ye priests: howl, ye ministers of the altar: come, lie all night in sackcloth, ye ministers of my God: for the meat offering and the drink offering is withholden from the house of your God. Sanctify ye a fast, call a solemn assembly, gather the elders and all the inhabitants of the land into the house of the Lord your God, and cry unto the Lord, Alas for the day! for the day of the Lord is at hand, and as a destruction from the Almighty shall it come. Is not the meat cut off before our eyes, yea, joy and gladness from the house of our God? Joel 1:9–16.
Даровна жртва и наливница укинуте су из дома Господњег; свештеници, служитељи Господњи, тугују. Поље је опустошено, земља нариче; јер је жито пропало, ново вино пресушило, уље клоне. Постидите се, о ратари; ридајте, о виноградари, за пшеницом и за јечмом; јер је пропала жетва пољска. Лоза је усахла, и смоква клоне; шипак, и палма, и јабука, сва дрвета пољска, увенуше; јер је ишчилела радост од синова човечијих. Опашите се и тугујте, о свештеници; ридајте, служитељи олтара; дођите, ноћ проводите у кострети, служитељи Бога мојега; јер су даровна жртва и наливница ускраћене дому Бога вашега. Огласите пост, сазовите свечани сабор, сакупите старешине и све становнике земље у дом Господа Бога вашега, и вапите ка Господу: Авај за тај дан! јер је близу дан Господњи, и доћи ће као пустош од Свемогућега. Није ли храна истргнута пред нашим очима, да, радост и весеље из дома Бога нашега? Јоил 1:9–16.
When Isaiah’s “drunkards of Ephraim” “awake” in Joel, the circumstances they awaken to is the latter rain message—represented as “new wine.” It has been withheld from God’s chosen covenant people. “Corn” in the passage is a general word for grain, and the Word of God is the Bread of Heaven and in the passage, it has been “wasted.”
Када се Исаијини „пијанице Јефремове“ „пробуде“ код Јоила, околности у којима се буде јесу порука позног дажда — представљена као „ново вино“. Она је била ускраћена Божјем изабраном заветном народу. „Жито“ у том одломку јесте општи назив за зрневље, а Реч Божја је Хлеб Небески и у том одломку она је била „расута“.
The “new wine” is the present truth message that arrived at 9/11. The “new wine is dried up” and “cut off” for the “new wine” is only recognized by those returning to Jeremiah’s “old” paths, for a “new” message is always in agreement with the “old” message. The word translated as “dried up” means “to be ashamed” in the Hebrew.
„Ново вино“ је вест садашње истине која је дошла 11. септембра. „Ново вино је пресушило“ и „одсечено“ је, јер „ново вино“ препознају само они који се враћају Јеремијиним „старим“ стазама, пошто је „нова“ вест увек у сагласју са „старом“ вешћу. Реч преведена као „пресушило“ на хебрејском значи „постидети се“.
Those who are “ashamed” are a primary subject of Joel and the prophets. The drunkards of Ephraim are ashamed of their counterfeit latter rain message, which is often called a ‘peace and safety’ message. The three symbols of corn, new wine and oil represent the message of the latter rain. The latter rain is also represented as the outpouring of the Holy Spirit.
Они који се „постиде“ јесу једна од главних тема код Јоила и пророка. Пијанице Јефремове стиде се своје кривотворене поруке о позном дажду, која се често назива поруком „мир и сигурност“. Три симбола — жито, младо вино и уље — представљају поруку позног дажда. Позни дажд је такође представљен као изливање Светога Духа.
The work of the Holy Spirit is to convict of sin, righteousness and judgment, and in that very order. The Word of God convicts of sin, and is represented by “corn.” Possessing the “new wine’ identifies those who are in possession of the Holy Spirit, who is represented by “rain” and also by “wine,” for both “rain” and “wine” are easily demonstrated as a message or doctrine.
Дело Светога Духа јесте да осведочи о греху, о праведности и о суду, и то управо тим редом. Реч Божја осведочује о греху и представљена је „житом“. Поседовање „новога вина“ означава оне који поседују Светога Духа, који је представљен „кишом“, а такође и „вином“, јер се и „киша“ и „вино“ лако могу показати као порука или наука.
Nevertheless I tell you the truth; It is expedient for you that I go away: for if I go not away, the Comforter will not come unto you; but if I depart, I will send him unto you. And when he is come, he will reprove the world of sin, and of righteousness, and of judgment: Of sin, because they believe not on me; Of righteousness, because I go to my Father, and ye see me no more; Of judgment, because the prince of this world is judged. I have yet many things to say unto you, but ye cannot bear them now. Howbeit when he, the Spirit of truth, is come, he will guide you into all truth: for he shall not speak of himself; but whatsoever he shall hear, that shall he speak: and he will shew you things to come. John 16:7–13.
Ипак, ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем; јер ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама; а ако одем, послаћу га к вама. И кад он дође, осведочиће свет за грех, и за правду, и за суд: за грех, јер не верују у мене; за правду, јер идем к Оцу своме, и више ме нећете видети; за суд, јер је кнез овога света осуђен. Имам вам још много казати, али сада не можете носити. А кад дође он, Дух истине, упутиће вас у сваку истину; јер неће говорити сам од себе, него ће говорити оно што чује; и јавиће вам шта ће доћи. Јован 16:7–13.
Joel’s “corn” is the Word of God, which convicts of “sin.” “Righteousness” is manifested by those who have connected their humanity with divinity through the present truth message represented as “new” (present-truth) “wine” (message). The “oil” is the symbol of “judgment,” for “judgment” is based upon whether those being judged have “oil.” Joel’s corn, new wine and oil is the conviction of sin, righteousness and judgment. All the elements of the work of the Holy Spirit in connection with the outpouring of the latter rain make up the truths that are to test Laodicean Adventism beginning at 9/11 when Joel commands them to “Awake!”
Јоилово „жито“ јесте Реч Божја, која осведочава о „греху“. „Праведност“ се показује у онима који су своју човечанску природу сјединили с божанском посредством поруке садашње истине, представљене као „ново“ (садашња истина) „вино“ (порука). „Уље“ је симбол „суда“, јер се „суд“ заснива на томе да ли они којима се суди имају „уље“. Јоилово жито, ново вино и уље јесу осведочење о греху, праведности и суду. Сви елементи дела Светога Духа у вези с изливањем позног дажда сачињавају истине које треба да испитају лаодикијски адвентизам, почев од 11. септембра, када Јоило заповеда: „Пробудите се!“
The three symbols of the latter rain message parallel the three angels’ messages of Revelation fourteen, and the “husbandmen” are to be “ashamed” and the “vinedressers” are to “howl.” In Joel God’s people are never to be ashamed.
Три симбола поруке о позном дажду одговарају трима анђеоским порукама из Откривења четрнаесте главе, а „ратари“ треба да се „посраме“, и „виноградари“ треба да „кукају“. У Јоилу Божји народ никада не треба да се постиди.
And ye shall know that I am in the midst of Israel, and that I am the Lord your God, and none else: and my people shall never be ashamed. Joel 2:27.
И знаћете да сам усред Израиља, и да сам ја Господ Бог ваш, и нико други; и народ мој неће се никада постидети. Јоил 2:27.
The husbandmen and vinedressers are ashamed and howl because the counterfeit latter rain message they present is powerless to produce life in the vineyard they were given to tend. Adventism knows from their prophetess that they were called to fulfill the latter rain experience, but the fruit of the fields are withered. They are ashamed and weep especially “for the wheat and for the barley.” The “barley” first fruit offering on the day of Christ’s resurrection began the Pentecostal season that ended at Pentecost with the “wheat” first fruit offering of Pentecost. The drunkards of Ephraim are ashamed because they are on the wrong side of the Pentecostal season, which is repeated from 9/11 unto the Sunday law, when the latter rain is falling.
Земљорадници и виноградари постидеће се и завијаће, јер је порука о позном дажду, коју износе као кривотворину, немоћна да произведе живот у винограду који им је поверен на старање. Адвентизам од своје пророчице зна да су били позвани да испуне искуство позног дажда, али су плодови пољâ увенули. Они се стиде и плачу нарочито „за пшеницом и за јечмом“. Принoс првина од „јечма“ на дан Христовог васкрсења започео је пентекостну сезону, која се завршила на Педесетницу приносом првина од „пшенице“ на Педесетницу. Пијанице Јефремове се стиде јер су на погрешној страни пентекостне сезоне, која се понавља од 11. септембра до недељног закона, када пада позни дажд.
“Many have in a great measure failed to receive the former rain. They have not obtained all the benefits that God has thus provided for them. They expect that the lack will be supplied by the latter rain. When the richest abundance of grace shall be bestowed, they intend to open their hearts to receive it. They are making a terrible mistake. The work that God has begun in the human heart in giving His light and knowledge must be continually going forward. Every individual must realize his own necessity. The heart must be emptied of every defilement and cleansed for the indwelling of the Spirit. It was by the confession and forsaking of sin, by earnest prayer and consecration of themselves to God, that the early disciples prepared for the outpouring of the Holy Spirit on the Day of Pentecost. The same work, only in greater degree, must be done now. Then the human agent had only to ask for the blessing, and wait for the Lord to perfect the work concerning him. It is God who began the work, and He will finish His work, making man complete in Jesus Christ. But there must be no neglect of the grace represented by the former rain. Only those who are living up to the light they have will receive greater light. Unless we are daily advancing in the exemplification of the active Christian virtues, we shall not recognize the manifestations of the Holy Spirit in the latter rain. It may be falling on hearts all around us, but we shall not discern or receive it.” Testimonies to Ministers, 506, 507.
„Многи су у великој мери пропустили да приме рану кишу. Нису задобили све благослове које им је Бог тако обезбедио. Очекују да ће тај недостатак бити надокнађен позном кишом. Када буде даровано најбогатије изобиље благодати, намеравају да отворе своја срца да је приме. Чине страшну грешку. Дело које је Бог отпочео у људском срцу дајући му Своју светлост и познање мора непрестано напредовати. Сваки појединац мора схватити сопствену потребу. Срце мора бити испражњено од сваке нечистоте и очишћено за пребивање Духа. Рани ученици су се исповедањем и остављањем греха, усрдном молитвом и посвећењем себе Богу припремили за изливање Светога Духа на Дан Педесетнице. Исто дело, само у већој мери, мора се учинити сада. Тада је људски оруђ био дужан само да тражи благослов и да чека да Господ усаврши дело које се тиче њега. Бог је тај који је отпочео дело, и Он ће довршити Своје дело, чинећи човека савршеним у Исусу Христу. Али не сме бити занемаривања благодати представљене раном кишом. Само они који живе у складу са светлошћу коју имају примиће већу светлост. Ако не будемо свакодневно напредовали у испољавању делатних хришћанских врлина, нећемо препознати пројаве Светога Духа у позној киши. Она може падати на срца свуда око нас, али је ми нећемо распознати нити примити.“ Testimonies to Ministers, 506, 507.
In the context of the line which Sister White calls the “Pentecostal season,” the “former rain” was Christ breathing on the disciples after He descended from His heavenly meeting after He was resurrected. The “latter rain” in this context was Pentecost. At the alpha of the Pentecostal season a few drops were breathed upon the disciples and at the omega the disciples who had been breathed upon were speaking with tongues of fire to the entire world. A manifestation of the Holy Spirit at the beginning and the ending. Divinity conveying the Holy Spirit to humanity through a message at the beginning and divinity and humanity combined as represented by tongues (humanity) and fire (Divinity) and conveying the Holy Spirit to humanity through a message at the ending. The barley first fruit offering at the beginning aligns with Christ’s resurrection and the two loaves of wheat at the Pentecostal first fruit offering aligns with Pentecost.
У контексту линије коју сестра Вајт назива „педесетничким раздобљем“, „рани дажд“ био је Христос који је дунуо на ученике након што је сишао са Свога небеског састанка после Свога васкрсења. „Позна киша“ у овом контексту била је Педесетница. На алфи педесетничког раздобља неколико капи било је дунуто на ученике, а на омеги су ученици на које је било дунуто говорили огњеним језицима целом свету. Манифестација Светога Духа на почетку и на завршетку. Божанство које посредством поруке преноси Светога Духа човечанству на почетку, и божанство и човечанство сједињени, као што су представљени језицима (човечанство) и огњем (Божанство), те посредством поруке преносе Светога Духа човечанству на завршетку. Принос првина јечма на почетку сагласан је са Христовим васкрсењем, а два хлеба од пшенице у приносу педесетничких првина сагласна су са Педесетницом.
Those two loaves are the only offering which included leaven, a symbol of sin. The loaves were baked, thus representing the removal of sin, but upholding the truth that the two wave loaves representing the one hundred and forty-four thousand were men and woman who were sinners that had been purged from those sins by the Messenger of the Covenant in Malachi chapter three. Thus, the alpha of the Pentecostal season represented the Bread of Heaven teaching His disciples and the omega of that season had those same disciples symbolized as two loaves of bread that were lifted up to heaven. Thus, the symbol of divinity and humanity of the tongues of fire and the lifting up of the wave offering which typified the disciples taking the message to the world combine to identify that the one hundred and forty-four thousand are to be lifted up as an offering which perfectly represents Jesus Christ, and Jesus Christ represents that Divinity combined with humanity does not sin.
Та два хлеба јесу једини принос који је укључивао квасац, симбол греха. Хлебови су били печени, те су тако представљали уклањање греха, али су уједно подржавали истину да су два таласна хлеба, која су представљала сто четрдесет и четири хиљаде, били људи и жене који су били грешници, а које је од тих греха очистио Гласник завета у трећем поглављу Малахије. Тако је алфа педесетничког раздобља представљала Хлеб с Неба који поучава Своје ученике, а омега тог раздобља имала је те исте ученике симболизоване као два хлеба која су била подигнута ка небу. Тако се симбол божанства и човечанства у огњеним језицима и подизање таласног приноса, који је представљао ученике како носе поруку свету, сједињују да би указали на то да сто четрдесет и четири хиљаде треба да буду подигнути као принос који савршено представља Исуса Христа, а Исус Христос представља да божанство сједињено са човечанством не чини грех.
Failing to “receive the former rain” while expecting “that the lack” of “all the benefits that God” “provided” with the “former rain” “will be supplied by the latter rain” is “a terrible mistake.” The former rain is Jeremiah’s “old paths,” that were identified as the path to walk in at 9/11. It is a “terrible mistake” and also a strong delusion that leads people to think they have a latter rain message that is built upon a rock, only to find that their message was built upon sand.
Не примити „рани дожд“ а очекивати „да ће недостатак“ „свих благослова које је Бог“ „обезбедио“ са „раним даждом“ „бити надокнађен позним даждом“ јесте „страшна грешка“. Рани дожд јесу Јеремијини „стари путеви“, који су били препознати као пут којим треба ићи 11. септембра. То је „страшна грешка“, а такође и силна заблуда која наводи људе да мисле да имају поруку позног дажда која је сазидана на стени, само да би на крају открили да је њихова порука била сазидана на песку.
Peter was not ashamed to directly explain who was and was not drunk in his representation of the one hundred and forty-four thousand during the latter rain time period. All the prophets speak of the last days and Joel is identifying the “drunkards of Ephraim” awakening and being confronted with clear evidence that the privilege of being the people who would proclaim the loud cry of the third angel under latter rain power has been forever removed. The one hundred and forty-four thousand are developed and sealed during the latter rain time period from 9/11 unto the Sunday law. They are those who follow the Lamb whithersoever He goeth.
Петар се није стидео да непосредно објасни ко је био, а ко није био пијан у свом представљању сто четрдесет и четири хиљаде током раздобља позне кише. Сви пророци говоре о последњим данима, а Јоил указује на то да се „пијанице Јефремове“ буде и да се суочавају са јасним доказом да је заувек уклоњена предност да буду народ који ће, под силом позне кише, објавити силни поклич трећег анђела. Сто четрдесет и четири хиљаде се развијају и бивају запечаћене током раздобља позне кише, од 11. септембра до недељног закона. То су они који иду за Јагњетом куда год Оно пође.
Peter at Pentecost represents those people proclaiming the latter rain message, which he bases upon the book of Joel. The Jews, who had been given the responsibility to observe Pentecost throughout their entire history were being informed by Peter that the Pentecost that all the prior Pentecost’s pointed forward to was now being fulfilled. The Jews, as the drunkards of Ephraim were so drunk on the wine of Babylon that they accused Peter and the eleven of being drunk as they presented the latter rain message in the context of the book of Joel. When the drunkards of Ephraim “awake” in verse five of Joel’s first chapter, they are confronted with the testing process of the latter rain where two classes are developed. In the testing process one class recognizes the latter rain message and the other class does not.
Петар на Педесетницу представља оне људе који објављују поруку позног дажда, коју он заснива на књизи пророка Јоила. Јевреји, којима је током целокупне своје историје била поверена одговорност да светкују Педесетницу, били су обавештени од стране Петра да се Педесетница, ка којој су све претходне Педесетнице унапред указивале, сада испуњава. Јевреји, као пијанице Јефремове, били су толико опијени вином Вавилона да су оптужили Петра и једанаесторицу да су пијани, док су излагали поруку позног дажда у контексту књиге пророка Јоила. Када се пијанице Јефремове „пробуде“ у петом стиху првог поглавља Јоила, суочавају се са процесом испитивања позног дажда у којем се развијају две класе. У том процесу испитивања једна класа препознаје поруку позног дажда, а друга класа је не препознаје.
“We must not wait for the latter rain. It is coming upon all who will recognize and appropriate the dew and showers of grace that fall upon us. When we gather up the fragments of light, when we appreciate the sure mercies of God, who loves to have us trust Him, then every promise will be fulfilled. ‘For as the earth bringeth forth her bud, and as the garden causeth the things that are sown in it to spring forth; so the Lord God will cause righteousness and praise to spring forth before all the nations.’ Isaiah 61:11. The whole earth is to be filled with the glory of God.” The Seventh-day Adventist Bible Commentary, volume 7, 984.
„Не смемо чекати позни дажд. Он долази на све који ће препознати и присвојити росу и пљускове благодати који падају на нас. Када саберемо остатке светлости, када ценимо сигурне милости Божје, који воли да му верујемо, тада ће се испунити свако обећање. ‘Јер као што земља изводи свој пупољак, и као што врт чини да никне оно што је у њему посејано; тако ће Господ Бог учинити да правда и хвала никну пред свим народима.’ Исаија 61:11. Сва земља треба да се испуни славом Божјом.“ The Seventh-day Adventist Bible Commentary, volume 7, 984.
To “recognize” means “to recollect or recover knowledge” for the message of the latter rain is recognized by past sacred histories which illustrate the latter rain history. The history of Peter at Pentecost was set within the historical structure set forth by Joel. Joel’s setting with Peter’s fulfillment provides two witnesses to the history of the Midnight Cry of 1844. Those three witnesses (and others) are to be “recognized” as illustrations of the history, setting and message of the latter rain.
„Препознати“ значи „присетити се или повратити знање“, јер се вест о позном дажду препознаје посредством светих историја из прошлости које илуструју историју позног дажда. Историја Петра на Педесетницу била је постављена унутар историјске структуре изложене код Јоила. Јоилов оквир, заједно с Петровим испуњењем, пружа два сведока историји Поноћног поклича из 1844. године. Та три сведока (и други) треба да буду „препозната“ као илустрације историје, оквира и вести позног дажда.
When Christ breathed upon the disciples after He ascended and then returned, it was as “a few drops” before the great outpouring at Pentecost. At the beginning and ending there was a manifestation of the Holy Spirit being poured out. The few drops from Christ to His disciples are the alpha of the Pentecostal season that ends with the omega and the pouring out of the message from the disciples to the world. The alpha is marked by the first fruit offering of barley and ends with the first fruit offering of wheat. The beginning of the latter rain was marked by the bringing down of the great buildings of New York City on 9/11. It marks the beginning of the history that leads to the Sunday law. 9/11 is represented by the barley first fruit offering and the Sunday law is the wheat first fruit offering.
Када је Христос дунуо на ученике пошто је узнео и затим се вратио, то је било као „неколико капи“ пре великог изливања на Педесетницу. На почетку и на крају постојало је испољавање изливања Светога Духа. Тих неколико капи од Христа ка Његовим ученицима јесу алфа пентекостне сезоне која се завршава омегом и изливањем поруке од ученика ка свету. Алфа је обележена приносом првина јечма и завршава се приносом првина пшенице. Почетак позног дажда био је обележен рушењем великих зграда Њујорка 11. септембра. То означава почетак историје која води ка недељном закону. 11. септембар представљен је приносом првина јечма, а недељни закон је принос првина пшенице.
The drunkards of Ephraim are awakened to the reality that their kingdom would be taken from them and given to a people who would bear the appropriate fruits. Joel sets forth the disobedience of the drunkards by identifying that the “meat” and “drink” offerings have been cut off from the house of the Lord and that the “new wine” has been cut off from their mouths. The “new wine” is freshly squeezed juice in the Hebrew, but the “wine” which the drunkards drink in verse five is fermented juice. Two types of wine, which represents doctrine and in the context of Joel the doctrine is the latter rain message. The drunkards of Ephraim have been drinking fermented juice, and they are “cut off” from the “new” freshly squeezed juice. Two types of wine represent two latter rain messages, and the drunkards are “cut” off from the pure message. The Hebrew word translated as “cut off” is based upon the ancient covenant practice of cutting animals and walking in between the parts. To be “cut off” is to be rejected as God’s covenant people.
Пијанице Јефремове пробуђене су за стварност да ће им њихово царство бити одузето и дато народу који ће доносити одговарајуће плодове. Јоил излаже непослушност пијаница указујући на то да су „принос јестивни“ и „принос наливни“ укинути из дома Господњег и да је „ново вино“ укинуто с њихових уста. „Ново вино“ је у јеврејском свеже цеђен сок, али је „вино“ које пијанице пију у петом стиху преврели сок. Две врсте вина, које представљају науку, а у контексту Јоила та је наука порука позног дажда. Пијанице Јефремове пиле су преврели сок, и оне су „одсечене“ од „новог“, свеже цеђеног сока. Две врсте вина представљају две поруке позног дажда, а пијанице су „одсечене“ од чисте поруке. Јеврејска реч преведена као „одсечен“ заснива се на древном заветном обичају пресецања животиња и ходања између њихових делова. Бити „одсечен“ значи бити одбачен као Божји заветни народ.
The book of Joel is identifying God’s people in the last days beginning with the Millerites who were brought about in consequence to the unsealing of the book of Daniel in 1798, and ending with the one hundred and forty-four thousand who are brought about in consequence to the unsealing of the book of Daniel in 1989. In the beginning the outpouring of the Holy Spirit was represented by the period of time from the Exeter camp meeting to the disappointment of October 22, 1844. That history fulfilled the parable of the ten virgins of Matthew twenty-five which is repeated to the very letter in the history of the one hundred and forty-four thousand.
Књига пророка Јоила поистовећује Божји народ у последњим данима, почев од Милерита, који су настали као последица отпечаћивања књиге пророка Данила 1798. године, и завршавајући са сто четрдесет и четири хиљаде, који настају као последица отпечаћивања књиге пророка Данила 1989. године. У почетку је изливање Светога Духа било представљено временским раздобљем од ексетерског таборског сабора до разочарања 22. октобра 1844. године. Та историја испунила је причу о десет девојака из двадесет пете главе Јеванђеља по Матеју, која се до најситнијег слова понавља у историји сто четрдесет и четири хиљаде.
“The parable of the ten virgins of Matthew 25 also illustrates the experience of the Adventist people.” The Great Controversy, 393.
„Прича о десет девојака из Матеја 25 такође приказује искуство адвентистичког народа.“ Велика борба, 393.
“I am often referred to the parable of the ten virgins, five of whom were wise, and five foolish. This parable has been and will be fulfilled to the very letter, for it has a special application to this time, and, like the third angel’s message, has been fulfilled and will continue to be present truth till the close of time.” Review and Herald, August 19, 1890.
„Често ми се скреће пажња на причу о десет девојака, од којих је пет било мудрих, а пет неразумних. Ова прича се испунила и испуниће се до најситнијег слова, јер има посебну примену на ово време и, као и порука трећег анђела, испунила се и наставиће да буде садашња истина до свршетка времена.“ Review and Herald, August 19, 1890.
“There is a world lying in wickedness, in deception, and delusion, in the very shadow of death,—asleep, asleep. Who are feeling travail of soul to awaken them? What voice can reach them? My mind is carried to the future when the signal will be given, ‘Behold the Bridegroom cometh; go ye out to meet Him.’ But some will have delayed to obtain the oil for replenishing their lamps, and too late they will find that character, which is represented by the oil, is not transferable. That oil is the righteousness of Christ. It represents character, and character is not transferable. No man can secure it for another. Each must obtain for himself a character purified from every stain of sin.” Bible Echo, May 4, 1896.
„Постоји свет који лежи у злоћи, у обмани и заблуди, у самоме сену смрти, — успаван, успаван. Ко осећа душевне муке да их пробуди? Који глас може допрети до њих? Мој ум је пренет у будућност када ће бити дат знак: ‘Ево Женика иде; изађите Му у сусрет.’ Али неки ће оклевати да прибаве уље за допуну својих светиљки, и прекасно ће увидети да карактер, који је представљен уљем, није преносив. То уље је Христова праведност. Оно представља карактер, а карактер није преносив. Ниједан човек не може га обезбедити за другога. Свако мора за себе стећи карактер очишћен од сваке мрље греха.“ Bible Echo, May 4, 1896.
Who “are feeling travail of soul to awaken” “a world lying in wickedness?” Joel answers the question:
Ko „osećaju duševne porođajne muke da probude” „svet koji leži u zlu?” Joil odgovara na to pitanje:
And it shall come to pass, that whosoever shall call on the name of the Lord shall be delivered: for in mount Zion and in Jerusalem shall be deliverance, as the Lord hath said, and in the remnant whom the Lord shall call. Joel 2:32.
И догодиће се да ће се спасти сваки који призове име Господње; јер ће на гори Сиону и у Јерусалиму бити избављење, као што је Господ рекао, и међу остатком који Господ позове. Јоило 2:32.
We will continue these things in the following article.
О овим стварима наставићемо у следећем чланку.
“Late in the afternoon of the day of the resurrection, two of the disciples were on their way to Emmaus, a little town eight miles from Jerusalem. These disciples had had no prominent place in Christ’s work, but they were earnest believers in Him. They had come to the city to keep the Passover, and were greatly perplexed by the events that had recently taken place. They had heard the news of the morning in regard to the removal of Christ’s body from the tomb, and also the report of the women who had seen the angels and had met Jesus. They were now returning to their homes to meditate and pray. Sadly they pursued their evening walk, talking over the scenes of the trial and the crucifixion. Never before had they been so utterly disheartened. Hopeless and faithless, they were walking in the shadow of the cross.
„Касно по подне на дан васкрсења, двојица ученика била су на путу за Емаус, мало место удаљено осам миља од Јерусалима. Ови ученици нису имали истакнуто место у Христовом делу, али су били искрени верници у Њега. Дошли су у град да светкују Пасху, и били су веома збуњени догађајима који су се недавно одиграли. Чули су јутрошњу вест о уклањању Христовог тела из гроба, као и извештај жена које су виделе анђеле и среле Исуса. Сада су се враћали својим домовима да размишљају и моле се. Жалосно су настављали своју вечерњу шетњу, разговарајући о призорима суђења и распећа. Никада раније нису били тако потпуно обесхрабрени. Без наде и без вере, ходили су у сенци крста.“
“They had not advanced far on their journey when they were joined by a stranger, but they were so absorbed in their gloom and disappointment that they did not observe him closely. They continued their conversation, expressing the thoughts of their hearts. They were reasoning in regard to the lessons that Christ had given, which they seemed unable to comprehend. As they talked of the events that had taken place, Jesus longed to comfort them. He had seen their grief; He understood the conflicting, perplexing ideas that brought to their minds the thought, Can this Man, who suffered Himself to be so humiliated, be the Christ? Their grief could not be restrained, and they wept. Jesus knew that their hearts were bound up with Him in love, and He longed to wipe away their tears, and fill them with joy and gladness. But He must first give them lessons they would never forget.
„Нису били далеко одмакли на свом путу када им се придружио један странац, али су били тако обузети својом сетом и разочарањем да га нису пажљиво осмотрили. Наставили су свој разговор, изражавајући мисли својих срдаца. Разматрали су поуке које је Христос дао, а које, како се чинило, нису били у стању да схвате. Док су говорили о догађајима који су се збили, Исус је чезнуо да их утеши. Он је видео њихову жалост; разумео је противречне, збуњујуће мисли које су у њихов ум доносиле питање: Може ли овај Човек, који је допустио да буде тако понижен, бити Христос? Њихова жалост није се могла обуздати, и они су плакали. Исус је знао да су њихова срца у љубави била привезана за Њега, и чезнуо је да отре њихове сузе и испуни их радошћу и весељем. Али им је најпре морао дати поуке које никада неће заборавити.“
“‘He said unto them, What manner of communications are these that ye have one to another, as ye walk, and are sad? And the one of them, whose name was Cleopas, answering said unto Him, Art Thou only a stranger in Jerusalem, and hast not known the things which are come to pass there in these days?’ They told Him of their disappointment in regard to their Master, ‘which was a prophet mighty in deed and word before God and all the people;’ but ‘the chief priests and our rulers,’ they said, ‘delivered Him to be condemned to death, and have crucified Him.’ With hearts sore with disappointment, and with quivering lips, they added, ‘We trusted that it had been He which should have redeemed Israel: and beside all this, today is the third day since these things were done.’
„А Он им рече: Какви су то разговори које водите међу собом путем, и што сте жалосни? А један од њих, по имену Клеопа, одговарајући рече Му: Зар си Ти једини странац у Јерусалиму, који не знаш шта се у њему догодило ових дана?“ Испричали су Му о своме разочарању у погледу свога Учитеља, „који беше пророк силан на делу и у речи пред Богом и свим народом“; али су, рекоше, „првосвештеници и наши главари“ „предали Га да буде осуђен на смрт, и распели Га“. Са срцима болним од разочарања и са уснама које су дрхтале, додали су: „А ми се надасмо да је Он Онај који ће избавити Израиљ; а поврх свега тога, данас је трећи дан откако се ово догодило.“
“Strange that the disciples did not remember Christ’s words, and realize that He had foretold the events which had come to pass! They did not realize that the last part of His disclosure would be just as verily fulfilled as the first part, that the third day He would rise again. This was the part they should have remembered. The priests and rulers did not forget this. On the day ‘that followed the day of the preparation, the chief priests and Pharisees came together unto Pilate, saying, Sir, we remember that that deceiver said, while He was yet alive, After three days I will rise again.’ Matthew 27:62, 63. But the disciples did not remember these words.
„Чудно је што се ученици нису сетили Христових речи и што нису схватили да је Он унапред прорекао догађаје који су се збили! Нису разумели да ће последњи део Његовог откривења бити испуњен исто тако сигурно као и први део, да ће трећега дана поново устати. То је био део који је требало да запамте. Свештеници и поглавари то нису заборавили. Дан ‘који дође после дана припреме, сабраше се главни свештеници и фарисеји код Пилата, говорећи: Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу.’ Матеј 27:62, 63. Али ученици се нису сетили тих речи.“
“‘Then He said unto them, O fools, and slow of heart to believe all that the prophets have spoken: ought not Christ to have suffered these things, and to enter into His glory?’ The disciples wondered who this stranger could be, that He should penetrate to their very souls, and speak with such earnestness, tenderness, and sympathy, and with such hopefulness. For the first time since Christ’s betrayal, they began to feel hopeful. Often they looked earnestly at their companion, and thought that His words were just the words that Christ would have spoken. They were filled with amazement, and their hearts began to throb with joyful expectation.
„Тада им рече: О безумни и спора срца за веровање свему што су пророци говорили! Није ли требало да Христос пострада то, и да уђе у славу своју?“ Ученици су се чудили ко би могао бити овај странац, кад тако продире до саме дубине њихових душа и говори с таквом озбиљношћу, нежношћу и саосећањем, и с таквом надом. Први пут од Христовог издања, почели су да осећају наду. Често су пажљиво посматрали свога сапутника и мислили да су Његове речи управо оне речи које би Христос изговорио. Били су испуњени чуђењем, и њихова срца почела су да бију од радосног ишчекивања.
“Beginning at Moses, the very Alpha of Bible history, Christ expounded in all the Scriptures the things concerning Himself. Had He first made Himself known to them, their hearts would have been satisfied. In the fullness of their joy they would have hungered for nothing more. But it was necessary for them to understand the witness borne to Him by the types and prophecies of the Old Testament. Upon these their faith must be established. Christ performed no miracle to convince them, but it was His first work to explain the Scriptures. They had looked upon His death as the destruction of all their hopes. Now He showed from the prophets that this was the very strongest evidence for their faith.
„Почевши од Мојсија, самог Алфе библијске историје, Христос им је у свим Писмима излагао оно што се односило на Њега. Да им се најпре открио, њихова срца била би задовољена. У пуноћи своје радости не би жудели ни за чим више. Али било је потребно да разумеју сведочанство које су о Њему носили праликови и пророчанства Старога завета. На томе је њихова вера морала бити утемељена. Христос није учинио никакво чудо да би их уверио, него је Његово прво дело било да им објасни Писма. Они су на Његову смрт гледали као на уништење свих својих нада. Сада им је из Пророка показао да је то био управо најјачи доказ за њихову веру.“
“In teaching these disciples, Jesus showed the importance of the Old Testament as a witness to His mission. Many professed Christians now discard the Old Testament, claiming that it is no longer of any use. But such is not Christ’s teaching. So highly did He value it that at one time He said, ‘If they hear not Moses and the prophets, neither will they be persuaded, though one rose from the dead.’ Luke 16:31.
„Поучавајући ове ученике, Исус је показао важност Старога завета као сведочанства о својој мисији. Многи који се изјашњавају као хришћани сада одбацују Стари завет, тврдећи да више нема никакве користи од њега. Али такво није Христово учење. Он га је толико високо ценио да је једном приликом рекао: ‘Ако не слушају Мојсија и пророке, неће се дати уверити ни ако неко устане из мртвих.’ Лука 16:31.
“It is the voice of Christ that speaks through patriarchs and prophets, from the days of Adam even to the closing scenes of time. The Saviour is revealed in the Old Testament as clearly as in the New. It is the light from the prophetic past that brings out the life of Christ and the teachings of the New Testament with clearness and beauty. The miracles of Christ are a proof of His divinity; but a stronger proof that He is the world’s Redeemer is found in comparing the prophecies of the Old Testament with the history of the New.
„То је Христов глас који говори кроз патријархе и пророке, од Адамових дана па све до завршних призора времена. Спаситељ је откривен у Старом завету исто тако јасно као и у Новом. Светлост пророчке прошлости открива живот Христов и учења Новога завета са јасноћом и лепотом. Христова чуда су доказ Његовог божанства; али снажнији доказ да је Он Искупитељ света налази се у упоређивању пророчанстава Старога завета са историјом Новога.“
“Reasoning from prophecy, Christ gave His disciples a correct idea of what He was to be in humanity. Their expectation of a Messiah who was to take His throne and kingly power in accordance with the desires of men had been misleading. It would interfere with a correct apprehension of His descent from the highest to the lowest position that could be occupied. Christ desired that the ideas of His disciples might be pure and true in every specification. They must understand as far as possible in regard to the cup of suffering that had been apportioned to Him. He showed them that the awful conflict which they could not yet comprehend was the fulfillment of the covenant made before the foundation of the world was laid. Christ must die, as every transgressor of the law must die if he continues in sin. All this was to be, but it was not to end in defeat, but in glorious, eternal victory. Jesus told them that every effort must be made to save the world from sin. His followers must live as He lived, and work as He worked, with intense, persevering effort.
„Расуђујући на основу пророштва, Христос је својим ученицима дао исправно схватање о томе шта је Он требало да буде у човечанству. Њихово очекивање Месије који је требало да заузме свој престо и царску власт у складу са жељама људи било је погрешно. То би ометало правилно разумевање Његовог силаска са највишег на најнижи положај који се могао заузети. Христос је желео да представе Његових ученика буду чисте и истините у свакој појединости. Они су морали да разумеју, колико је то било могуће, чашу страдања која Му је била одређена. Показао им је да је страшни сукоб, који они још нису могли да схвате, испуњење завета склопљеног пре постања света. Христос је морао умрети, као што сваки преступник закона мора умрети ако истраје у греху. Све то требало је да буде, али не да се оконча поразом, него славном, вечном победом. Исус им је рекао да се мора уложити сваки напор да се свет спасе од греха. Његови следбеници морају живети као што је Он живео, и радити као што је Он радио, с усрдним, истрајним напором. “
“Thus Christ discoursed to His disciples, opening their minds that they might understand the Scriptures. The disciples were weary, but the conversation did not flag. Words of life and assurance fell from the Savior’s lips. But still their eyes were holden. As He told them of the overthrow of Jerusalem, they looked upon the doomed city with weeping. But little did they yet suspect who their traveling companion was. They did not think that the subject of their conversation was walking by their side; for Christ referred to Himself as though He were another person. They thought that He was one of those who had been in attendance at the great feast, and who was now returning to his home. He walked as carefully as they over the rough stones, now and then halting with them for a little rest. Thus they proceeded along the mountainous road, while the One who was soon to take His position at God’s right hand, and who could say, ‘All power is given unto Me in heaven and in earth,’ walked beside them. Matthew 28:18.
„Тако је Христос говорио Својим ученицима, отварајући им ум да би разумели Писма. Ученици су били уморни, али разговор није јењавао. Речи живота и уверења падале су са Спаситељевих усана. Али њихове очи још беху задржане. Када им је говорио о пропасти Јерусалима, они су са сузама гледали на осуђени град. Али још ни слутили нису ко је њихов сапутник. Нису мислили да предмет њиховог разговора хода крај њих; јер је Христос о Себи говорио као да је неко други. Мислили су да је Он један од оних који су присуствовали великом празнику и који се сада враћа своме дому. Ходао је пажљиво као и они преко оштрог камења, застајући с времена на време с њима ради кратког одмора. Тако су напредовали планинским путем, док је Онај који је ускоро требало да заузме Своје место с десне стране Богу, и који је могао рећи: „Даде Ми се свака власт на небу и на земљи“, ишао поред њих. Матеј 28:18.“
“During the journey the sun had gone down, and before the travelers reached their place of rest, the laborers in the fields had left their work. As the disciples were about to enter their home, the stranger appeared as though He would continue His journey. But the disciples felt drawn to Him. Their souls hungered to hear more from Him. ‘Abide with us,’ they said. He did not seem to accept the invitation, but they pressed it upon Him, urging, ‘It is toward evening, and the day is far spent.’ Christ yielded to this entreaty and ‘went in to tarry with them.’
„Током путовања сунце је било зашло, и пре него што су путници стигли до места свога починка, радници у пољима већ су били оставили свој посао. Када су ученици хтели да уђу у свој дом, незнанац је изгледао као да ће наставити свој пут. Али ученици су осећали да их нешто привлачи к Њему. Њихове душе чезнуле су да од Њега чују још више. „Остани с нама“, рекли су. Он као да није прихватао позив, али они су га упорно наваљивали, молећи: „Ноћ се приближава и дан је на измаку.“ Христос је попустио тој молби и „уђе да остане с њима.“
“Had the disciples failed to press their invitation, they would not have known that their traveling companion was the risen Lord. Christ never forces His company upon anyone. He interests Himself in those who need Him. Gladly will He enter the humblest home, and cheer the lowliest heart. But if men are too indifferent to think of the heavenly Guest, or ask Him to abide with them, He passes on. Thus many meet with great loss. They do not know Christ any more than did the disciples as He walked with them by the way.
„Да ученици нису устрајно упутили свој позив, не би сазнали да је њихов сапутник васкрсли Господ. Христос никада никоме не намеће своје друштво. Он се занима за оне којима је потребан. Радо ће ући и у најскромнији дом и развеселити и најпонизније срце. Али ако су људи сувише равнодушни да помисле на небеског Госта или да Га замоле да остане с њима, Он пролази даље. Тако многи трпе велики губитак. Они не познају Христа ништа више него што су Га познавали ученици док је ишао с њима путем.“
“The simple evening meal of bread is soon prepared. It is placed before the guest, who has taken His seat at the head of the table. Now He puts forth His hands to bless the food. The disciples start back in astonishment. Their companion spreads forth His hands in exactly the same way as their Master used to do. They look again, and lo, they see in His hands the print of nails. Both exclaim at once, It is the Lord Jesus! He has risen from the dead!
Једноставна вечерња трпеза од хлеба убрзо је припремљена. Она се ставља пред Госта, који је заузео Своје место на челу стола. Сада Он пружа Своје руке да благослови храну. Ученици устукнуше у запрепашћењу. Њихов сапутник пружа Своје руке управо на исти начин као што је њихов Учитељ некада чинио. Они поново погледаше, и гле, видеше на Његовим рукама белеге од клинова. Обојица одједном узвикнуше: То је Господ Исус! Он је васкрсао из мртвих!
“They rise to cast themselves at His feet and worship Him, but He has vanished out of their sight. They look at the place which had been occupied by One whose body had lately lain in the grave, and say to each other, ‘Did not our heart burn within us, while He talked with us by the way, and while He opened to us the Scriptures?’
„Они устају да се баце к Његовим ногама и поклоне Му се, али је Он нестао из њиховог вида. Гледају на место које је заузимао Онај чије је тело донедавно лежало у гробу, и говоре један другоме: ‘Зар није срце горело у нама док нам је говорио путем и док нам је отварао Писма?’“
“But with this great news to communicate they cannot sit and talk. Their weariness and hunger are gone. They leave their meal untasted, and full of joy immediately set out again on the same path by which they came, hurrying to tell the tidings to the disciples in the city. In some parts the road is not safe, but they climb over the steep places, slipping on the smooth rocks. They do not see, they do not know, that they have the protection of Him who has traveled the road with them. With their pilgrim staff in hand, they press on, desiring to go faster than they dare. They lose their track, but find it again. Sometimes running, sometimes stumbling, they press forward, their unseen Companion close beside them all the way.
„Али с овом великом вешћу коју треба да саопште, они не могу седети и разговарати. Њихов умор и глад ишчезли су. Остављају свој оброк неокушан и, пуни радости, одмах поново крећу истим путем којим су дошли, журећи да јаве вест ученицима у граду. На неким местима пут није безбедан, али они се пењу преко стрмих места, клизећи по глатким стенама. Они не виде, не знају, да имају заштиту Онога који је путовао путем с њима. Са ходочасничким штапом у руци, они журе напред, желећи да иду брже него што се усуђују. Губе стазу, али је поново налазе. Час трчећи, час посрћући, они хитају напред, а њихов невидљиви Сапутник све време је близу њих.“
“The night is dark, but the Sun of Righteousness is shining upon them. Their hearts leap for joy. They seem to be in a new world. Christ is a living Savior. They no longer mourn over Him as dead. Christ is risen—over and over again they repeat it. This is the message they are carrying to the sorrowing ones. They must tell them the wonderful story of the walk to Emmaus. They must tell who joined them by the way. They carry the greatest message ever given to the world, a message of glad tidings upon which the hopes of the human family for time and for eternity depend.” The Desire of Ages, 795–801.
„Ноћ је тамна, али Сунце Правде обасјава их. Њихова срца поскакују од радости. Чини им се да су у новом свету. Христос је живи Спаситељ. Они више не тугују за Њим као за мртвим. Христос је васкрсао — изнова и изнова то понављају. То је вест коју носе ожалошћенима. Морају им испричати дивну повест о путу у Емаус. Морају рећи ко им се придружио на путу. Они носе највећу вест икада дату свету, вест радосне објаве од које зависе наде људског рода за ово време и за вечност.“ Чежња векова, 795–801.