The burden of the valley of vision. What aileth thee now, that thou art wholly gone up to the housetops? Thou that art full of stirs, a tumultuous city, a joyous city: thy slain men are not slain with the sword, nor dead in battle. All thy rulers are fled together, they are bound by the archers: all that are found in thee are bound together, which have fled from far. Therefore said I, Look away from me; I will weep bitterly, labour not to comfort me, because of the spoiling of the daughter of my people. For it is a day of trouble, and of treading down, and of perplexity by the Lord God of hosts in the valley of vision, breaking down the walls, and of crying to the mountains. Isaiah 22:1–5.
Пророштво о долини виђења. Шта ти је сада, те си сва изашла на кровове? Ти, која си пуна вреве, граде бучни, граде весели: твоји побијени нису побијени мачем, нити су погинули у боју. Сви твоји кнезови заједно побегоше, свезани су од стрелаца; сви који се у теби нађоше свезани су заједно, иако су издалека побегли. Зато рекох: Уклоните се од мене; горко ћу плакати, не трудите се да ме тешите због пустошења кћери народа мога. Јер је то дан невоље, и гажења, и сметености од Господа Бога над војскама у долини виђења, дан обарања зидова и вапаја ка горама. Исаија 22:1–5.
In the book of Isaiah, the word “burden” is found eighteen times. Eleven of those references are directly identifying prophecies of doom, and the other seven references refer to a burden as something that is carried upon the shoulder. Only one of the references translated as “burden” represents something that is carried on the shoulder and is also a prophecy of doom. I intend to address that one reference that is the Hebrew word identifying something that is carried, but is also a prophecy of doom, so I am identifying the distinction from the start, though we will not return to these facts until later.
У књизи пророка Исаије, реч „бреме“ налази се осамнаест пута. Једанаест од тих навода непосредно означавају пророчанства пропасти, а осталих седам навода односе се на бреме као на нешто што се носи на рамену. Само један од навода преведених као „бреме“ представља нешто што се носи на рамену и уједно је пророчанство пропасти. Намера ми је да се осврнем на тај један навод у коме је употребљена јеврејска реч која означава нешто што се носи, а која је уједно и пророчанство пропасти; стога од самог почетка указујем на ту разлику, премда се овим чињеницама нећемо вратити све до касније.
The chapter is not vague about the definition of the “valley of vision” for it is identified as the “City of David” and also as “Jerusalem.” The valley of vision is a reference to Laodicean Adventism during the history of the last six verses of Daniel eleven. Isaiah set the context for this doom with the history represented in chapter twenty by describing the progressive conquering of the world by the Assyrian king who had sent a military leader named Tartan to capture a city in Egypt called Ashdod.
Поглавље није нејасно у погледу одређења „долине виђења“, јер је она поистовећена са „Давидовим градом“, а такође и са „Јерусалимом“. Долина виђења представља лаодикијски адвентизам током историје последњих шест стихова једанаестог поглавља Данила. Исаија је поставио контекст ове пропасти историјом представљеном у двадесетом поглављу, описујући постепено освајање света од стране асирског цара који је послао војног заповедника по имену Тартан да заузме град у Египту који се звао Азот.
The Sunday law is identified in Daniel eleven verse forty-one and it identifies three groups that “escape” the hand of the papacy at the Sunday law.
Закон о недељи је препознат у Данилу 11:41, и он указује на три групе које „измичу“ руци папства у време закона о недељи.
In the year that Tartan came unto Ashdod, (when Sargon the king of Assyria sent him,) and fought against Ashdod, and took it; At the same time spake the Lord by Isaiah the son of Amoz, saying, Go and loose the sackcloth from off thy loins, and put off thy shoe from thy foot. And he did so, walking naked and barefoot. And the Lord said, Like as my servant Isaiah hath walked naked and barefoot three years for a sign and wonder upon Egypt and upon Ethiopia; So shall the king of Assyria lead away the Egyptians prisoners, and the Ethiopians captives, young and old, naked and barefoot, even with their buttocks uncovered, to the shame of Egypt. And they shall be afraid and ashamed of Ethiopia their expectation, and of Egypt their glory. And the inhabitant of this isle shall say in that day, Behold, such is our expectation, whither we flee for help to be delivered from the king of Assyria: and how shall we escape? Isaiah 20:1–6.
Године када Тартан дође у Азот, (када га посла Саргон, цар асирски,) и завојева Азот, и узе га; у то време Господ проговори преко Исаије, сина Амосова, говорећи: Иди, свуци кострет с бедара својих, и изуј обућу с ногу својих. И учини тако, ходећи наг и бос. И рече Господ: Као што је слуга мој Исаија ишао наг и бос три године за знак и чудо Египту и Етиопији, тако ће цар асирски одвести Египћане као сужње и Етиопљане као заробљенике, младе и старе, наге и босе, с откривеном срамотом, на срамоту Египту. И уплашиће се и постидеће се Етиопије, уздања свога, и Египта, славе своје. И становник овога острва рећи ће у онај дан: Гле, такво је уздање наше, к коме прибегавамо за помоћ да бисмо се избавили од цара асирскога; и како ћемо избећи? Исаија 20:1–6.
The question raised by the inhabitants of the isle is how do they escape from the king of Assyria, which is also represented as the king of the north in Daniel eleven.
Питање које постављају становници острва јесте: како да умакну цару Асирије, који је у Данилу једанаест такође представљен као цар севера.
He [the king of the north] shall enter also into the glorious land, and many countries shall be overthrown: but these shall escape out of his hand, even Edom, and Moab, and the chief of the children of Ammon. Daniel 11:41.
И ући ће и у славну земљу, и многе ће земље бити оборене; али ове ће утећи из његове руке: Едом и Моав и првенци синова Амонових. Данило 11:41.
In this verse the Sunday law in the United States is identified, and there are some subtle nuances in Daniel’s passage that are worth considering. There are three verses in a row in Daniel eleven verse forty to forty-three that all identify “countries.” In verse forty the countries representing the former Soviet Union were swept away by the papacy and the United States in 1989. Modern historians confirm this fact.
У овом стиху се препознаје недељни закон у Сједињеним Државама, а у Даниловом одломку постоје извесне суптилне нијансе које заслужују разматрање. У Данилу 11, од 40. до 43. стиха, налазе се три узастопна стиха која сви указују на „земље“. У 40. стиху, земље које представљају бивши Совјетски Савез биле су однесене од стране папства и Сједињених Држава 1989. године. Савремени историчари потврђују ову чињеницу.
Then in verse forty-two we find the word “countries” representing all the countries of planet earth, as the king of the north (the papacy) captures Egypt, representing the entire world. That is one of the nuances. The other of the two nuances I am referring to in the three verses involve the word “escape” in verse forty-one and then again in verse forty-two. They are two different Hebrew words, though both are translated as “escape.” The Hebrew word translated as “escape” in verse forty-two means finding no deliverance, for when the “ten kings” representing the United Nations agree to give their one-world government over to the control of the papal beast, there is no escape—no deliverance.
Затим у четрдесет другом стиху налазимо реч „земље“, која представља све земље планете Земље, док цар са севера (папство) осваја Египат, који представља читав свет. То је једна од нијанси. Друга од две нијансе на које се позивам у ова три стиха односи се на реч „избећи“ у четрдесет првом стиху, а затим поново у четрдесет другом стиху. То су две различите хебрејске речи, иако су обе преведене као „избећи“. Хебрејска реч преведена као „избећи“ у четрдесет другом стиху значи да се не налази никакво избављење, јер када се „десет царева“, који представљају Уједињене нације, сагласе да своју једносветску владавину предају под власт папске звери, нема бега — нема избављења.
And the ten horns which thou sawest are ten kings, which have received no kingdom as yet; but receive power as kings one hour with the beast. These have one mind, and shall give their power and strength unto the beast. These shall make war with the Lamb, and the Lamb shall overcome them: for he is Lord of lords, and King of kings: and they that are with him are called, and chosen, and faithful. And he saith unto me, The waters which thou sawest, where the whore sitteth, are peoples, and multitudes, and nations, and tongues. And the ten horns which thou sawest upon the beast, these shall hate the whore, and shall make her desolate and naked, and shall eat her flesh, and burn her with fire. For God hath put in their hearts to fulfil his will, and to agree, and give their kingdom unto the beast, until the words of God shall be fulfilled. Revelation 17:12–17.
И десет рогова које си видео јесу десет царева, који још не примише царство; него примају власт као цареви за један час с звери. Они имају једну мисао, и своју силу и власт даће звери. Ови ће заратити с Јагњетом, и Јагње ће их надвладати; јер је Он Господар над господарима и Цар над царевима; и они што су с Њим јесу позвани, и изабрани, и верни. И рече ми: Воде које си видео, где седи блудница, јесу народи, и мноштва, и народности, и језици. И десет рогова које си видео на звери, ови ће омрзнути блудницу, и опустошиће је и оголити, и јешће њено месо, и сажећи ће је огњем. Јер им је Бог метнуо у срца да изврше Његову вољу, и да буду једномислени, и да предаду своје царство звери, док се не испуне речи Божје. Откривење 17:12–17.
These “ten kings” are referenced repeatedly in God’s word and in the story of Elijah, Ahab, the king of Israel was the head of ten tribes, and he was married to Jezebel. Jezebel is the papacy at the end of the world, Elijah is the messengers of the third angel’s message and Ahab is the head of a ten-king alliance. Ahab represents the United States as the leader of the United Nations during the prophetic history of the Sunday law. When Egypt is captured by Assyria, the king of the north in Daniel eleven forty-two has just forced the ten kings to agree to surrender their kingdom unto the papal power.
О ових „десет царева“ више пута се говори у Божјој речи, а и у извештају о Илији, Ахав, цар Израиљев, био је глава над десет племена, и био је ожењен Језавељом. Језавеља је папство на крају света, Илија су весници поруке трећег анђела, а Ахав је глава савеза од десет царева. Ахав представља Сједињене Америчке Државе као вођу Уједињених нација током пророчке историје закона о недељи. Када Египат буде освојен од Асира, цар севера из Данила једанаест, четрдесет и два, управо је приморао десет царева да се сагласе да предају своје царство папској сили.
“As we approach the last crisis, it is of vital moment that harmony and unity exist among the Lord’s instrumentalities. The world is filled with storm and war and variance. Yet under one head—the papal power—the people will unite to oppose God in the person of His witnesses. This union is cemented by the great apostate. While he seeks to unite his agents in warring against the truth he will work to divide and scatter its advocates. Jealousy, evil surmising, evilspeaking, are instigated by him to produce discord and dissension.” Testimonies, volume 7, 182.
„Како се приближавамо последњој кризи, од пресудне је важности да међу Господњим оруђима владају склад и јединство. Свет је испуњен буром, ратом и раздором. Ипак, под једном главом — папском влашћу — људи ће се ујединити да се супротставе Богу у личности Његових сведока. Ово јединство учвршћује велики отпадник. Док настоји да уједини своје оруђе у ратовању против истине, он ће деловати да подели и расеје њене заступнике. Љубомора, зло подозрење, злоречје, он подстиче да би произвео неслогу и раздор.” Testimonies, volume 7, 182.
In verse forty-one we find the word “escape” and we also find the word “escape” in verse forty-two, but they are two different Hebrew words. The word translated as “escape” in verse forty-one means to escape as if by slipperiness. This is the word translated as “escape” in verse six of Isaiah chapter twenty. “In that day” “the inhabitant of this isle” ask how they can escape from the Assyrian who “in that day” is progressively conquering the world as illustrated in Daniel eleven and several other passages of Scripture.
У четрдесет првом стиху налазимо реч „умакнути“, а реч „умакнути“ налазимо и у четрдесет другом стиху, али то су две различите хебрејске речи. Реч преведена као „умакнути“ у четрдесет првом стиху значи умаћи као по клизавости. То је иста реч која је преведена као „умакнути“ у шестом стиху двадесетог поглавља Исаије. „У тај дан“ „становник овога острва“ пита како могу умаћи Асирцу који „у тај дан“ поступно осваја свет, као што је приказано у једанаестом поглављу Данила и у неколико других одломака Светога писма.
In Daniel eleven verse forty-one when the papacy, or as Daniel represents him, the king of the north, or as Isaiah represents him the Assyrian, is conquering the “glorious land” representing the United States, there are two groups that are identified.
У Данилу 11:41, када папство, или, како га Данило представља, цар севера, или, како га Исаија представља, Асирац, осваја „славну земљу“, која представља Сједињене Државе, препознају се две групе.
He shall enter also into the glorious land, and many countries shall be overthrown: but these shall escape out of his hand, even Edom, and Moab, and the chief of the children of Ammon. Daniel 11:41.
И ући ће и у славну земљу, и многе ће земље бити оборене; али ове ће се избавити из његове руке: Едом и Моав и први синови Амонових. Данило 11:41.
One is the “many” who are overthrown and the other group is represented as “Edom, Moab and the chief of the children of Ammon.” At the Sunday law, Revelation eighteen verse four, calls those still in Babylon to “come out.”
Једну групу чине „многи“ који бивају оборени, а друга група је представљена као „Едом, Моав и главари синова Амонових“. При доношењу недељног закона, Откривење 18,4 позива оне који су још у Вавилону да „изађу“.
And I heard another voice from heaven, saying, Come out of her, my people, that ye be not partakers of her sins, and that ye receive not of her plagues. Revelation 18:4.
И чух други глас с неба како говори: Изађите из ње, народе мој, да не будете саучесници у њеним гресима и да не примите од њених зала. Откривење 18:4.
Edom, Moab and the chief of the children of Ammon are those who escape by slipperiness, as the peoples of the isle in Isaiah twenty are hoping to do.
Едом, Моав и прваци синова Амонових јесу они који измичу лукавом окретношћу, као што се народи острва у Исаији двадесетој надају да ће учинити.
In verse forty-one the other nuance I am referring to is that in verse forty, forty-one and forty-two we find the word “countries,” but in verse forty-one it is a supplied word, not in the original words of Daniel and does not belong there. Many countries were overthrown in fulfillment of verse forty at the collapse of the Soviet Union and many countries are captured when the papacy takes over the United Nations. But at the Sunday law in the United States the “many” who are overthrown, are not many countries, they can only be Seventh-day Adventists.
У четрдесет првом стиху, друга нијанса на коју упућујем јесте да у четрдесетом, четрдесет првом и четрдесет другом стиху налазимо реч „земље“, али је у четрдесет првом стиху то додата реч, а не у изворним Даниловим речима, и ту не припада. Многе земље биле су оборене у испуњењу четрдесетог стиха приликом распада Совјетског Савеза, а многе земље бивају освојене када папство преузме Уједињене нације. Али приликом недељног закона у Сједињеним Државама, „многи“ који су оборени нису многе земље; они могу бити само адвентисти седмог дана.
“If the light of truth has been presented to you, revealing the Sabbath of the fourth commandment, and showing that there is no foundation in the Word of God for Sunday observance, and yet you still cling to the false sabbath, refusing to keep holy the Sabbath which God calls ‘My holy day,’ you receive the mark of the beast. When does this take place? When you obey the decree that commands you to cease from labor on Sunday and worship God, while you know that there is not a word in the Bible showing Sunday to be other than a common working day, you consent to receive the mark of the beast, and refuse the seal of God.” Review and Herald, July 13, 1897.
„Ако вам је предочена светлост истине, која открива суботу четврте заповести и показује да у Речи Божјој нема никаквог темеља за светковање недеље, а ви се ипак и даље држите лажне суботе, одбијајући да светкујете суботу коју Бог назива ‘Мој свети дан’, примате жиг звери. Када се то дешава? Онда када се покоравате уредби која вам заповеда да престанете с радом у недељу и да обожавате Бога, док знате да у Библији нема ни једне речи која би показала да је недеља ишта друго до обичан радни дан, ви пристајете да примите жиг звери и одбијате печат Божји.” Review and Herald, July 13, 1897.
Any member of the Seventh-day Adventist church accepted the Sabbath doctrine when they first became baptized members of the church and they are held accountable to the “light of truth” concerning the Sabbath.
Сваки члан Цркве адвентиста седмог дана прихватио је учење о суботи када је крштењем постао члан Цркве, и сматра се одговорним за „светлост истине“ у погледу суботе.
“The change of the Sabbath is the sign or mark of the authority of the Romish church. Those who, understanding the claims of the fourth commandment, choose to observe the false sabbath in the place of the true, are thereby paying homage to that power by which alone it is commanded. The mark of the beast is the papal sabbath, which has been accepted by the world in the place of the day of God’s appointment.
„Промена суботе јесте знак, или жиг, ауторитета Римске цркве. Они који, разумејући захтеве четврте заповести, изаберу да светкују лажну суботу уместо праве, тиме одају почаст оној власти којом је једино она и прописана. Жиг звери јесте папска субота, коју је свет прихватио уместо дана који је Бог одредио.
“No one has yet received the mark of the beast. The testing time has not yet come. There are true Christians in every church, not excepting the Roman Catholic communion. None are condemned until they have had the light and have seen the obligation of the fourth commandment. But when the decree shall go forth enforcing the counterfeit sabbath, and the loud cry of the third angel shall warn men against the worship of the beast and his image, the line will be clearly drawn between the false and the true. Then those who still continue in transgression will receive the mark of the beast.
„Нико још није примио жиг звери. Време кушања још није дошло. У свакој цркви има истинских хришћана, не изузимајући ни римокатоличку заједницу. Нико није осуђен док не прими светлост и не увиди обавезу четврте заповести. Али када буде изашао указ којим се намеће лажна субота, и силни поклич трећег анђела буде упозоравао људе против клањања звери и њеном лику, јасно ће се повући граница између лажног и истинитог. Тада ће они који и даље устрајавају у преступу примити жиг звери.
“With rapid steps we are approaching this period. When Protestant churches shall unite with the secular power to sustain a false religion, for opposing which their ancestors endured the fiercest persecution, then will the papal sabbath be enforced by the combined authority of church and state. There will be a national apostasy, which will end only in national ruin.” Manuscript 51, 1899.
„Брзим корацима приближавамо се овом раздобљу. Када се протестантске цркве уједине са световном влашћу да подрже лажну религију, због противљења којој су њихови преци претрпели најжешћи прогон, тада ће папска субота бити наметнута здруженим ауторитетом цркве и државе. Наступиће национално отпадништво, које ће се окончати једино у националној пропасти.“ Manuscript 51, 1899.
At the Sunday law the only people held accountable for the light of the third angel is Seventh-day Adventists, for it is only then that those outside of Adventism will have the test of the third angel presented to them. The “many” overthrown at the Sunday law are Laodicean Adventists, for “judgment begins at the house of God.”
При доношењу недељног закона, једини људи који се сматрају одговорнима за светлост трећег анђела јесу адвентисти седмог дана, јер ће тек тада онима изван адвентизма бити изнесен испит трећег анђела. „Многи“ који ће бити оборени при недељном закону јесу лаодикијски адвентисти, јер „суд почиње од дома Божјег.“
So the last shall be first, and the first last: for many be called, but few chosen. Matthew 20:16.
Тако ће последњи бити први, и први последњи; јер је много званих, а мало изабраних. Матеј 20:16.
Isaiah is a “sign and a wonder” for Egypt and Ethiopia concerning the papacies progressive conquering of the world. Egypt is the United Nations; Ethiopia is the United States and Assyria is the papacy. In the setting of that prophetic history Isaiah begins to set forth a series of prophecies of doom. Chapter twenty-two is about the Laodiceans that are overthrown at the Sunday law and the Philadelphians that call “Edom, Moab and the chief of the children of Ammon” out of Babylon.
Исаија је „знак и чудо“ за Египат и Етиопију у погледу папства и његовог постепеног освајања света. Египат је Уједињене нације; Етиопија су Сједињене Америчке Државе, а Асирија је папство. У оквиру те пророчке историје Исаија почиње да износи низ пророчанстава о пропасти. Двадесет друго поглавље говори о Лаодикејцима који су оборени у време закона о недељи и о Филаделфијцима који из Вавилона позивају „Едом, Моав и главаре синова Амонових“.
Laodicean Adventism lacks the necessary character to be saved, and they are spewed out of the mouth of the Lord at the Sunday law. I note this fact, only to emphasize the next point. Isaiah twenty-two represents another reason that Laodicea is lost, for the prophecy of doom is against the valley of “vision.” There are two primary Hebrew words that are translated as “vision.” One represents the prophetic sequence of events and the other represents a vision of Christ. One is external to the church and the other is internal to the church. The word in chapter twenty-two is the vision representing prophetic events, and it is the same word translated as “vision” in the book of Proverbs.
Лаодикејском адвентизму недостаје неопходан карактер да би био спасен, и он бива избљуван из уста Господњих приликом закона о недељи. Ову чињеницу напомињем само да бих нагласио следећу тачку. Исаија двадесет друга глава представља још један разлог због којег је Лаодикеја изгубљена, јер је пророчанство о пропасти усмерено против долине „виђења“. Постоје две основне јеврејске речи које се преводе као „виђење“. Једна представља пророчки низ догађаја, а друга представља виђење Христа. Једна је спољашња у односу на цркву, а друга је унутрашња у односу на цркву. Реч у двадесет другој глави јесте виђење које представља пророчке догађаје, и то је иста реч која је у Књизи о Причама преведена као „виђење“.
Where there is no vision, the people perish: but he that keepeth the law, happy is he. Proverbs 29:18.
Где нема визије, народ пропада; а блажен је онај који држи закон. Приче 29:18.
The “burden of the valley of vision” is the prophecy identifying two classes of worshippers in God’s church at the end of the world. One class represented by Shebna is Laodicea and the other class is Philadelphia represented by Eliakim the son of Hilkiah. The distinction between the two classes in the chapter is of course the same distinction as the parable of the ten virgins. One class has the oil at midnight and the other class does not. The “oil” as a symbol represents different truths depending on the context where it is found, but in Isaiah twenty-two the “oil” of the ten virgins is represented by the word “vision.” One class has the “oil” the other does not.
„Бреме долине виђења“ јесте пророштво које поистовећује две класе богослужитеља у Божјој цркви на крају света. Једна класа, представљена Севном, јесте Лаодикија, а друга класа је Филаделфија, представљена Елијакимом, сином Хелкијиним. Разлика између те две класе у том поглављу, наравно, јесте иста она разлика као у причи о десет девојака. Једна класа има уље у поноћ, а друга класа га нема. „Уље“, као симбол, представља различите истине у зависности од контекста у коме се налази, али у Исаији двадесет другој „уље“ десет девојака представљено је речју „виђење“. Једна класа има „уље“, а друга га нема.
“The anointed ones standing by the Lord of the whole earth, have the position once given to Satan as covering cherub. By the holy beings surrounding his throne, the Lord keeps up a constant communication with the inhabitants of the earth. The golden oil represents the grace with which God keeps the lamps of believers supplied, that they shall not flicker and go out. Were it not that this holy oil is poured from heaven in the messages of God’s Spirit, the agencies of evil would have entire control over men.
„Помазаници који стоје крај Господа све земље имају положај који је некада био дат Сатани као херувиму заклањачу. Преко светих бића која окружују Његов престо, Господ одржава сталну везу са становницима земље. Златно уље представља благодат којом Бог снабдева светиљке верника, да не би затрепериле и угасиле се. Када се ово свето уље не би изливало с неба у порукама Божјега Духа, силе зла имале би потпуну власт над људима.“
“God is dishonored when we do not receive the communications which he sends us. Thus we refuse the golden oil which he would pour into our souls to be communicated to those in darkness. When the call shall come, ‘Behold, the bridegroom cometh; go ye out to meet him,’ those who have not received the holy oil, who have not cherished the grace of Christ in their hearts, will find, like the foolish virgins, that they are not ready to meet their Lord. They have not, in themselves, the power to obtain the oil, and their lives are wrecked. But if God’s Holy Spirit is asked for, if we plead, as did Moses, ‘Show me thy glory,’ the love of God will be shed abroad in our hearts. Through the golden pipes, the golden oil will be communicated to us. ‘Not by might, nor by power, but by my Spirit, saith the Lord of Hosts.’ By receiving the bright beams of the Sun of Righteousness, God’s children shine as lights in the world.” Review and Herald, July 20, 1897.
„Бог се обешчашћује када не примамо поруке које нам Он шаље. Тако одбијамо златно уље које би Он излио у наше душе да би било пренето онима који су у тами. Када дође позив: ‘Ево, женик иде; изиђите му у сусрет’, они који нису примили свето уље, који нису неговали Христову благодат у својим срцима, увидеће, као и луде девојке, да нису спремни да дочекају свога Господа. Они у себи немају силу да прибаве уље, и њихови су животи упропашћени. Али ако се моли за Божјег Светог Духа, ако преклињемо, као што је Мојсије преклињао: ‘Покажи ми славу своју’, љубав Божја излиће се у наша срца. Кроз златне цеви златно уље биће нам пренето. ‘Не силом ни крепошћу, него Духом мојим, вели Господ над војскама.’ Примајући сјајне зраке Сунца Правде, Божја деца светле као видела у свету.” Review and Herald, July 20, 1897.
The spirits of the prophets agree with one another, and Zechariah’s two anointed ones are also the two witnesses of Revelation eleven.
Духови пророка сагласни су један с другим, а Захаријина два помазаника уједно су и два сведока из Откривења једанаест.
“Concerning the two witnesses the prophet declares further: ‘These are the two olive trees, and the two candlesticks standing before the God of the earth.’ ‘Thy word,’ said the psalmist, ‘is a lamp unto my feet, and a light unto my path.’ Revelation 11:4; Psalm 119:105. The two witnesses represent the Scriptures of the Old and the New Testament. Both are important testimonies to the origin and perpetuity of the law of God. Both are witnesses also to the plan of salvation. The types, sacrifices, and prophecies of the Old Testament point forward to a Saviour to come. The Gospels and Epistles of the New Testament tell of a Saviour who has come in the exact manner foretold by type and prophecy.” The Great Controversy, 267.
„О двојици сведока пророк даље изјављује: ‚Ово су две маслине и два свећњака који стоје пред Богом земље.‘ ‚Реч је твоја,‘ рече псалмист, ‚жижак нози мојој и видело стази мојој.‘ Откривење 11:4; Псалам 119:105. Два сведока представљају Писма Старога и Новога завета. Оба су важна сведочанства о пореклу и вечном трајању Божјег закона. Оба су такође сведоци о плану спасења. Праслике, жртве и пророштва Старога завета упућују унапред на Спаситеља који треба да дође. Јеванђеља и посланице Новога завета говоре о Спаситељу који је дошао управо на начин који је био унапред објављен прасликом и пророштвом.“ Велика борба, 267.
Zechariah’s two anointed ones represent the communication process that is illustrated in Revelation chapter one. The “oil” which is the prophetic “vision” of historical events is conveyed through the Old and New Testaments. In Revelation eleven these two witnesses are identified by context as Moses and Elijah. Moses and Elijah are a symbol unto themselves.
Захаријине две помазане личности представљају процес саопштавања који је приказан у првом поглављу Откривења. „Уље“, које је пророчка „визија“ историјских догађаја, преноси се кроз Стари и Нови завет. У Откривењу 11 ова два сведока су, према контексту, поистовећена са Мојсијем и Илијом. Мојсије и Илија су символ сами по себи.
When represented together as at the Mount of Transfiguration or Revelation eleven they are symbols of two different truths. At the mount they represent the martyrs during the Sunday law crisis and the one hundred and forty-four thousand, whereas in Revelation eleven they represent the Old and New Testaments. But for Adventism they represent even more. The two witnesses for the Jews were the “law and the prophets” representing the Old Testament, and the two witnesses for Christians were the Old and New Testaments, but for Adventism the two witnesses are the word of God and the testimony of Jesus. This is why John was in Patmos.
Када су представљени заједно, као на Гори преображења или у једанаестој глави Откривења, они су симболи двеју различитих истина. На гори они представљају мученике током кризе недељног закона и сто четрдесет и четири хиљаде, док у Откривењу 11 представљају Стари и Нови завет. Али за адвентизам они представљају још и више. Два сведока за Јевреје били су „закон и пророци“, што представља Стари завет, а два сведока за хришћане били су Стари и Нови завет, али за адвентизам два сведока су Реч Божја и сведочанство Исусово. Зато је Јован био на Патмосу.
I John, who also am your brother, and companion in tribulation, and in the kingdom and patience of Jesus Christ, was in the isle that is called Patmos, for the word of God, and for the testimony of Jesus Christ. Revelation 1:9.
Ја, Јован, који сам и ваш брат и заједничар у невољи, и у царству и трпљењу Исуса Христа, бејах на острву које се зове Патмос, ради речи Божије и ради сведочанства Исуса Христа. Откривење 1:9.
In Isaiah twenty-two the two witnesses of Moses and Elijah are represented, though it can only be recognized if you apply the principle of Alpha and Omega to the chapter. Consider where Jesus started His explanation of the “vision” of prophetic events to His disciples on the road to Emmaus.
У Исаији двадесет другој представљена су два сведока, Мојсије и Илија, мада се то може препознати једино ако на то поглавље примените начело Алфе и Омеге. Размотрите где је Исус започео Своје објашњење „виђења“ пророчких догађаја Својим ученицима на путу за Емаус.
“Beginning at Moses, the very Alpha of Bible history, Christ expounded in all the Scriptures the things concerning Himself.” Desire of Ages, 796.
„Почевши од Мојсија, самог Алфе библијске историје, Христос је у свим Писмима излагао оно што се односило на Њега.“ Чежња векова, 796.
Elijah is the prophet that appears before the great and dreadful day of the Lord, with a message based upon the principle of Alpha and Omega, turning the hearts of the fathers (alpha) unto the children (omega). Moses and Elijah represent the alpha and omega of Bible prophecy. If you can hear it Moses was William Miller. Both Moses and Miller died, and both were identified by inspiration as saved. Moses is of course resurrected right after his death, but angels are waiting around the grave of Miller until his resurrection. Elijah represents the last messenger before the coming of the great and dreadful day of the Lord.
Илија је пророк који се појављује пре великог и страшног дана Господњег, са поруком заснованом на начелу Алфе и Омеге, обраћајући срца отаца (алфа) ка деци (омега). Мојсије и Илија представљају алфу и омегу библијског пророштва. Ако то можете чути, Мојсије је био Вилијам Милер. И Мојсије и Милер су умрли, и обојица су надахнућем били препознати као спасени. Мојсије је, разуме се, васкрснут одмах после своје смрти, али анђели чекају око Милеровог гроба до његовог васкрсења. Илија представља последњег весника пре доласка великог и страшног дана Господњег.
“The Jews tried to stop the proclamation of the message that had been predicted in the Word of God; but prophecy must be fulfilled. The Lord says, ‘Behold, I will send you Elijah the prophet before the coming of the great and dreadful day of the Lord’ (Malachi 4:5). Somebody is to come in the spirit and power of Elijah, and when he appears, men may say, ‘You are too earnest, you do not interpret the Scriptures in the proper way. Let me tell you how to teach your message.’
„Јевреји су настојали да зауставе објављивање поруке која је била проречена у Речи Божјој; али пророштво се мора испунити. Господ каже: „Ево, ја ћу вам послати Илију пророка пре него што дође велики и страшни дан Господњи“ (Малахија 4:5). Неко треба да дође у духу и сили Илијиној, и када се он појави, људи могу рећи: „Сувише си ревносан, не тумачиш Писма на исправан начин. Допусти ми да ти кажем како да проповедаш своју поруку.““
“There are many who cannot distinguish between the work of God and that of man. I shall tell the truth as God gives it to me, and I say now, If you continue to find fault, to have a spirit of variance, you will never know the truth, Jesus said to His disciples, ‘I have yet many things to say unto you, but ye cannot bear them now’ ( John 16:12). They were not in a condition to appreciate sacred and eternal things; but Jesus promised to send the Comforter, who would teach them all things, and bring all things to their remembrance, whatsoever He had said unto them. Brethren, we must not put our dependence in man. ‘Cease ye from man, whose breath is in his nostrils: for wherein is he to be accounted of?’ (Isaiah 2:22). You must hang your helpless souls upon Jesus. It does not become us to drink from the fountain of the valley, when there is a fountain in the mountain. Let us leave the lower streams; let us come to the higher springs. If there is a point of truth that you do not understand, upon which you do not agree, investigate, compare scripture with scripture, sink the shaft of truth down deep into the mine of God’s Word. You must lay yourselves and your opinions on the altar of God, put away your preconceived ideas, and let the Spirit of Heaven guide you into all truth.” Selected Messages, book 1, 412.
„Има многих који не могу да разликују дело Божје од дела човечјег. Ја ћу говорити истину онако како ми је Бог даје, и сада кажем: ако наставите да налазите мане, да негујете дух раздора, никада нећете упознати истину. Исус је рекао Својим ученицима: ‘Још вам много имам казати, али сада не можете носити’ (Јован 16:12). Они нису били у стању да цене свете и вечне ствари; али је Исус обећао да ће послати Утешитеља, који ће их научити свему и подсетити их на све што им је Он казао. Браћо, не смемо полагати своју зависност у човека. ‘Прођите се човека, којему је дах у носу; јер шта је он да се за њ држи?’ (Исаија 2:22). Морате своје беспомоћне душе обесити о Исуса. Не приличи нам да пијемо са извора у долини, када постоји извор на планини. Оставимо ниже токове; дођимо вишим изворима. Ако постоји нека тачка истине коју не разумете, око које се не слажете, истражујте, упоређујте Писмо с Писмом, спустите окно истине дубоко у рудник Божје Речи. Морате положити себе и своја мишљења на Божји олтар, одбацити своје унапред створене замисли и допустити да вас Дух Неба води у сваку истину.“ Selected Messages, book 1, 412.
In Isaiah twenty-two Shebna and Eliakim represent the wise and foolish within Adventism at the end of the world when the king of the north is marching upon Jerusalem. Eliakim the son of Hilkiah possessed the “vision,” Shebna didn’t.
У Исаији двадесет и два, Севна и Елијаким представљају мудре и луде унутар адвентизма на крају света, када цар севера напредује на Јерусалим. Елијаким, син Хелкијин, поседовао је „виђење“, а Севна није.
Where there is no vision, the people perish: but he that keepeth the law, happy is he. Proverbs 29:18.
Где нема визије, народ пропада; а ко држи закон, блажен је. Приче 29:18.
The prophetic message, that is the “vision” of this verse addresses two things. You understand the increase of prophetic light and you live, and if you don’t—you die. If you don’t understand, then you cannot be prepared to keep the Sabbath at the Sunday law test. It will be, “too late.” When Laodicean Adventists are overthrown at the Sunday law, they reject the law because they rejected the “vision of truth.” They have no oil, they do not understand the increase of knowledge that is unsealed just before probation closes.
Пророчка порука, то јест „виђење“ овога стиха, односи се на две ствари. Ако разумете умножавање пророчке светлости и живите; а ако не разумете — умирете. Ако не разумете, онда не можете бити припремљени да држите суботу при проби недељног закона. Биће „прекасно“. Када лаодикијски адвентисти буду оборени при недељном закону, они одбацују закон зато што су одбацили „виђење истине“. Они немају уља; не разумеју умножавање знања које се отпечаћује непосредно пре затварања времена милости.
Because thou sayest, I am rich, and increased with goods, and have need of nothing; and knowest not that thou art wretched, and miserable, and poor, and blind, and naked. Revelation 3:17.
Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и го. Откривење 3:17.
Isaiah’s sign is that he walked naked and barefoot for three years. He did so to warn those who would be warned by his prophetic message, that if you do not understand the vision of prophetic events, you will come to the Sunday law and become a captive that is led off in a wretched, miserable, poor, blind and naked condition. Isaiah was a sign and wonder for Isaiah’s history, but more so for the end of the world.
Исаијин знак је био у томе што је три године ходио наг и бос. То је чинио да би опоменуо оне који ће бити опоменути његовом пророчком поруком, да ћете, ако не разумете виђење пророчких догађаја, доспети до недељног закона и постати заробљеници који бивају одведени у јадном, бедном, сиромашном, слепом и нагом стању. Исаија је био знак и чудо за историју Исаијиног времена, али још више за крај света.
Now all these things happened unto them for ensamples: and they are written for our admonition, upon whom the ends of the world are come. 1 Corinthians 10:11.
А све ово догађало им се за пример; и написано је за нашу опомену, на које су дошли крајеви света. 1. Коринћанима 10:11.
In the first five verses of chapter twenty-two Jerusalem, the city of David is identified as a “tumultuous,” “joyous city” that is full of “stirs.” A classic biblical statement that is even employed by worldlings is used in this chapter to represent the “joyful” “tumultuous” city that is full of “stirs,” when those in verse thirteen joyfully say, “let us eat and drink; for tomorrow we shall die.” Yet, though they are joyous, their men are slain, but not with a sword, nor in battle, and therefore Isaiah poses the question, “What aileth thee?”
У првих пет стихова двадесет другог поглавља Јерусалим, град Давидов, означен је као „буран“, „весео град“ који је пун „превирања“. Класичан библијски исказ, којим се служе чак и људи од овога света, употребљен је у овом поглављу да представи „весели“ „буран“ град који је пун „превирања“, када они из тринаестог стиха весело говоре: „једимо и пијмо; јер сутра ћемо умрети.“ Ипак, иако су весели, њихови људи су побијени, али не мачем, нити у боју, и зато Исаија поставља питање: „Шта ти је?“
Whatever ails them, it has caused them to go to the housetops. Housetops is a symbol of worshipping the sun, moon and stars, it’s a symbol of spiritualism. Adventism is under a spiritual delusion in the passage.
Шта год да их мучи, навело их је да изађу на кровове. Кровови су симбол клањања сунцу, месецу и звездама; то је симбол спиритизма. У овом одломку адвентизам се налази под духовном заблудом.
And them that worship the host of heaven upon the housetops; and them that worship and that swear by the Lord, and that swear by Malcham; And them that are turned back from the Lord; and those that have not sought the Lord, nor inquired for him.
И оне који се на крововима клањају војсци небеској; и оне који се клањају и заклињу Господом, а заклињу се и Малхамом; и оне који су се одвратили од Господа; и оне који Господа не тражише нити за Њим упиташе.
Hold thy peace at the presence of the Lord God: for the day of the Lord is at hand: for the Lord hath prepared a sacrifice, he hath bid his guests. And it shall come to pass in the day of the Lord’s sacrifice, that I will punish the princes, and the king’s children, and all such as are clothed with strange apparel. In the same day also will I punish all those that leap on the threshold, which fill their masters’ houses with violence and deceit. Zephaniah 1:5–9.
Мучи пред присуством Господа Бога; јер је близу дан Господњи; јер је Господ припремио жртву, позвао је своје госте. И догодиће се у дан жртве Господње, да ћу казнити кнезове и царске синове, и све који су одевени у туђинско рухо. У исти дан казнићу и све оне који прескачу праг, који куће својих господара пуне насиљем и преваром. Софонија 1:5–9.
At the Sunday law crisis Adventism, represented as Jerusalem are in “the valley of vision.” Those who reject the prophetic message represented by the “oil” or “vision” are practicing spiritualism, which is addressed by Paul in Second Thessalonians. There we also find those (Shebna) that received not the love of the truth.
У кризи недељног закона адвентизам, представљен као Јерусалим, налази се у „долини виђења“. Они који одбацују пророчку поруку, представљену „уљем“ или „виђењем“, упражњавају спиритизам, о коме Павле говори у Другој посланици Солуњанима. Ту такође налазимо оне (Севна) који не примише љубав истине.
And for this cause God shall send them strong delusion, that they should believe a lie: That they all might be damned who believed not the truth, but had pleasure in unrighteousness. 2 Thessalonians 2: 11, 12.
И зато ће им Бог послати силу заблуде, да верују лажи; да буду осуђени сви који не повероваше истини, него заволеше неправду. 2. Солуњанима 2: 11, 12.
Of course, the word “truth” that Paul employs is the Greek word that is taken from the Hebrew word “truth” that is created by combining the three Hebrew letters that represent the Alpha and Omega. The rejection of the “truth” represented as the principle of Alpha and Omega, brings strong delusion upon the Laodiceans, and that delusion is spiritualism.
Наравно, реч „истина“ коју Павле употребљава јесте грчка реч која је преузета из јеврејске речи „истина“, настале спајањем три јеврејска слова која представљају Алфу и Омегу. Одбацивање „истине“ представљене као начело Алфе и Омеге, навлачи силну заблуду на Лаодикијце, а та заблуда је спиритизам.
“Says the prophet Isaiah: ‘When they shall say unto you, Seek unto them that have familiar spirits, and unto wizards that peep, and that mutter: should not a people seek unto their God? for the living to the dead? To the law and to the testimony: if they speak not according to this word, it is because there is no light in them.’ Isaiah 8:19, 20. If men had been willing to receive the truth so plainly stated in the Scriptures concerning the nature of man and the state of the dead, they would see in the claims and manifestations of spiritualism the working of Satan with power and signs and lying wonders. But rather than yield the liberty so agreeable to the carnal heart, and renounce the sins which they love, multitudes close their eyes to the light and walk straight on, regardless of warnings, while Satan weaves his snares about them, and they become his prey. ‘Because they received not the love of the truth, that they might be saved,’ therefore ‘God shall send them strong delusion, that they should believe a lie.’ 2 Thessalonians 2:10, 11.” The Great Controversy, 559.
„Пророк Исаија каже: ‘Кад вам рекну: Питајте оне који имају познате духове, и врачаре који шапћу и мрмљају; не треба ли народ да пита Бога свога? За живе — мртве? К закону и сведочанству! Ако не говоре по овој речи, то је зато што нема светлости у њима.’ Исаија 8:19, 20. Када би људи били вољни да приме истину тако јасно изнесену у Светоме писму о природи човека и о стању мртвих, у тврдњама и појавама спиритизма видели би сотонино деловање с силом и знацима и лажним чудесима. Али, уместо да се одрекну слободе која толико прија телесном срцу и напусте грехе које љубе, мноштва затварају очи пред светлошћу и иду право даље, не марећи за опомене, док Сотона плете своје замке око њих и они постају његов плен. ‘Зато што не примише љубав истине, да би се спасли’, зато ће им ‘Бог послати силу преваре, да верују лажи.’ 2. Солуњанима 2:10, 11.” Велика борба, 559.
In Isaiah twenty-two the men of the joyous city are slain, but not by battle or the sword, they are bound together and slain with the leaders who have fled.
У Исаији двадесет другој људи веселога града бивају побијени, али не у боју нити мачем; они су заједно свезани и побијени са кнезовима који су побегли.
“If the church pursue a course similar to that of the world, they will share the same fate. Nay, rather, as they have received greater light, their punishment will be greater than that of the impenitent.
„Ако црква крене путем сличним путу света, делиће исту судбину. Напротив, пошто је примила већу светлост, њена казна биће већа од казне непокајаних.“
“We as a people profess to have truth in advance of every other people upon the earth. Then our life and character should be in harmony with such a faith. The day is just upon us when the righteous shall be bound like precious grain in bundles for the heavenly garner, while the wicked are, like the tares, gathered for the fires of the last great day. But the wheat and tares ‘grow together until the harvest.’” Testimonies, volume 5, 100.
„Ми као народ тврдимо да имамо истину испред сваког другог народа на земљи. Тада би наш живот и карактер требало да буду у складу с таквом вером. Дан је управо пред нама када ће праведници бити везани као драгоцено жито у снопове за небеску житницу, док ће безбожници, као кукољ, бити сабрани за огњеве последњега великог дана. Али пшеница и кукољ ‘расту заједно до жетве.’“ Testimonies, volume 5, 100.
The leadership in Isaiah twenty-two has been bound together by “the archers.” Shebna is identified as a leader over the house, and his position will be given to Eliakim, the son of Hilkiah. In Isaiah twenty-two the prophetic message represented by the “vision” of prophetic events has produced two classes of worshippers in Jerusalem as the king of the north approaches. One class is being bound for the heavenly garner and the other for the fires of the last days. What has bound the wicked is “the archers,” which is one of the many symbols of Islam in God’s Word.
Вођство у Исаији двадесет друго повезано је „стрелцима“. Севна је означен као старешина над домом, а његов положај биће дат Елијакиму, сину Хелкијином. У Исаији двадесет друго пророчка порука представљена „виђењем“ пророчких догађаја произвела је две класе богослужитеља у Јерусалиму док се цар са севера приближава. Једна класа бива везивана за небеску житницу, а друга за огњеве последњих дана. Оно што је везало зле јесу „стрелци“, што је један од многих симбола ислама у Божјој Речи.
And the residue of the number of archers, the mighty men of the children of Kedar, shall be diminished: for the Lord God of Israel hath spoken it. Isaiah 21:17.
И остатак од броја стрелаца, јунака синова Кедарових, умањиће се; јер Господ Бог Израиљев рече тако. Исаија 21:17.
And these are the names of the sons of Ishmael, by their names, according to their generations: the firstborn of Ishmael, Nebajoth; and Kedar, and Adbeel, and Mibsam, And Mishma, and Dumah, and Massa, Hadar, and Tema, Jetur, Naphish, and Kedemah: These are the sons of Ishmael, and these are their names, by their towns, and by their castles; twelve princes according to their nations. Genesis 25:13–16.
А ово су имена синова Исмаилових, по именима њиховим, по нараштајима њиховим: првенац Исмаилов, Навајот; и Кидар, и Адвеил, и Мивсам, и Мишма, и Дума, и Маса, Адар, и Тема, Јетур, Нафис и Кедма. Ово су синови Исмаилови, и ово су им имена, по местима њиховим и по утврђеним насељима њиховим; дванаест кнезова према племенима својим. Постање 25:13–16.
The leadership of Adventism was bound by archers when they rejected the message that Islam attacked the United States on September 11, 2001, in fulfillment of Bible prophecy. The attack on 9/11 was the confirmation of the message that was unsealed in 1989, at the collapse of the Soviet Union. Islam’s attack on 9/11 paralleled August 11, 1840, when a prophecy about Islam being restrained empowered the first angels’ message by confirming Miller’s primary prophetic rule, that a day represented a year. August 11, 1840 was a fulfillment of a predicted event that was based upon the day for a year principle. When it was fulfilled the first angels’ message was carried to every mission station in the world.
Вођство адвентизма било је свезано стрелцима када је одбацило вест да је ислам напао Сједињене Државе 11. септембра 2001. године, у испуњењу библијског пророштва. Напад 11. септембра био је потврда вести која је била отпечаћена 1989. године, приликом распада Совјетског Савеза. Напад ислама 11. септембра био је паралела са 11. августом 1840. године, када је пророштво о томе да ће ислам бити обуздан оснажило вест првог анђела тиме што је потврдило Милерово основно пророчко правило, да један дан представља једну годину. Једанаести август 1840. године био је испуњење прореченог догађаја који је био заснован на начелу дан за годину. Када се то испунило, вест првог анђела била је однесена до сваке мисијске станице у свету.
9/11 confirmed the primary rule of the “vision” given to Adventism to proclaim. That rule is that history repeats. When the day for a year principle was confirmed on August 11, 1840, the mighty angel of Revelation ten descended marking the empowerment of Miller’s judgment hour message, thus typifying when the angel of Revelation eighteen descended on 9/11.
11. septembar potvrdio je osnovno pravilo „viđenja“ datog adventizmu da ga objavi. To pravilo glasi da se istorija ponavlja. Kada je 11. avgusta 1840. godine potvrđen princip dan za godinu, silni anđeo iz Otkrivenja deset sišao je, označavajući osnaženje Milerove poruke o času suda, te tako predoznačujući vreme kada je anđeo iz Otkrivenja osamnaest sišao 11. septembra.
“How comes the word that I have declared that New York is to be swept away by a tidal wave? This I have never said. I have said, as I looked at the great buildings going up there, story after story, ‘What terrible scenes will take place when the Lord shall arise to shake terribly the earth! Then the words of Revelation 18:1–3 will be fulfilled.’ The whole of the eighteenth chapter of Revelation is a warning of what is coming on the earth. But I have no light in particular in regard to what is coming on New York, only that I know that one day the great buildings there will be thrown down by the turning and overturning of God’s power. From the light given me, I know that destruction is in the world. One word from the Lord, one touch of his mighty power, and these massive structures will fall. Scenes will take place the fearfulness of which we cannot imagine.” Review and Herald, July 5, 1906.
„Откуда потиче тврдња да сам изјавила да Њујорк треба да буде збрисан плимним таласом? То никада нисам рекла. Рекла сам, док сам посматрала велике зграде које се тамо подижу, спрат за спратом: ‘Какви ће се страшни призори одиграти када Господ устане да страховито потресе земљу! Тада ће се испунити речи из Откривења 18:1–3.’ Цело осамнаесто поглавље Откривења представља упозорење о ономе што долази на земљу. Али немам никакву посебну светлост у погледу онога што долази на Њујорк, осим што знам да ће једнога дана велике зграде тамо бити оборене окретањем и превртањем Божје силе. Из светлости која ми је дата, знам да је разорење у свету. Једна реч од Господа, један додир његове моћне силе, и ове масивне грађевине ће пасти. Одиграће се призори чију страховитост не можемо ни замислити.” Review and Herald, July 5, 1906.
There is of course much more to say about Islam, but Shebna represents those who reject the “vision” of prophetic history that is based upon the repetition of history, accompanied with the primary truth of the repetition of history—that the beginning of a thing illustrates the end of a thing. The restraint of Islam on August 11, 1840 brought the angel of Revelation ten down and the release of Islam on 9/11 brought the angel of Revelation eighteen down.
Наравно, о исламу би се могло рећи још много тога, али Шевна представља оне који одбацују „виђење“ пророчке историје које је засновано на понављању историје, праћено основном истином понављања историје — да почетак нечега илуструје крај нечега. Обуздавање ислама 11. августа 1840. спустило је анђела из Откривења десет, а ослобађање ислама 11. септембра спустило је анђела из Откривења осамнаест.
And I said, Hear, I pray you, O heads of Jacob, and ye princes of the house of Israel; Is it not for you to know judgment? Who hate the good, and love the evil; who pluck off their skin from off them, and their flesh from off their bones; Who also eat the flesh of my people, and flay their skin from off them; and they break their bones, and chop them in pieces, as for the pot, and as flesh within the caldron. Then shall they cry unto the Lord, but he will not hear them: he will even hide his face from them at that time, as they have behaved themselves ill in their doings. Thus saith the Lord concerning the prophets that make my people err, that bite with their teeth, and cry, Peace; and he that putteth not into their mouths, they even prepare war against him. Therefore night shall be unto you, that ye shall not have a vision; and it shall be dark unto you, that ye shall not divine; and the sun shall go down over the prophets, and the day shall be dark over them. Then shall the seers be ashamed, and the diviners confounded: yea, they shall all cover their lips; for there is no answer of God. But truly I am full of power by the spirit of the Lord, and of judgment, and of might, to declare unto Jacob his transgression, and to Israel his sin. Hear this, I pray you, ye heads of the house of Jacob, and princes of the house of Israel, that abhor judgment, and pervert all equity. They build up Zion with blood, and Jerusalem with iniquity. The heads thereof judge for reward, and the priests thereof teach for hire, and the prophets thereof divine for money: yet will they lean upon the Lord, and say, Is not the Lord among us? none evil can come upon us. Micah 3:1–11.
И рекох: чујте, молим вас, главари Јаковљеви и кнезови дома Израиљева; није ли ваше да знате суд? Ви који мрзите добро и љубите зло; који им кожу здирете с њих и месо с костију њихових; који и месо народа мога једете, и кожу с њих дерете; кости им ломите и сечете их на комаде као за лонац и као месо у котлу. Тада ће завапити ка Господу, али их Он неће услишити; него ће сакрити лице Своје од њих у оно време, јер су зла дела чинили. Овако говори Господ о пророцима који заводе народ мој, који гризу зубима својим и вичу: Мир; а ко им не меће ништа у уста, против њега спремају рат. Зато ће вам ноћ доћи, да нећете имати виђења; и смркнуће вам се, да нећете моћи гатати; и сунце ће заћи над пророцима, и дан ће им потамнети. Тада ће се видиоци постидети, и гатари посрамити; сви ће покрити усне своје, јер неће бити одговора од Бога. А ја сам, доиста, пун силе Духом Господњим, и суда, и крепости, да објавим Јакову преступ његов и Израиљу грех његов. Чујте ово, молим вас, главари дома Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који се гадите суда и изврћете сваку правду. Сион зидају крвљу, и Јерусалим безакоњем. Главари његови суде за мито, и свештеници његови уче за плату, и пророци његови гатају за новац; а ипак се ослањају на Господа и говоре: Није ли Господ међу нама? Неће нас зло снаћи. Михеј 3:1–11.
And the multitude of all the nations that fight against Ariel [Jerusalem], even all that fight against her and her munition, and that distress her, shall be as a dream of a night vision. It shall even be as when an hungry man dreameth, and, behold, he eateth; but he awaketh, and his soul is empty: or as when a thirsty man dreameth, and, behold, he drinketh; but he awaketh, and, behold, he is faint, and his soul hath appetite: so shall the multitude of all the nations be, that fight against mount Zion. Stay yourselves, and wonder; cry ye out, and cry: they are drunken, but not with wine; they stagger, but not with strong drink. For the Lord hath poured out upon you the spirit of deep sleep, and hath closed your eyes: the prophets and your rulers, the seers hath he covered. And the vision of all is become unto you as the words of a book that is sealed, which men deliver to one that is learned, saying, Read this, I pray thee: and he saith, I cannot; for it is sealed: And the book is delivered to him that is not learned, saying, Read this, I pray thee: and he saith, I am not learned. Wherefore the Lord said, Forasmuch as this people draw near me with their mouth, and with their lips do honour me, but have removed their heart far from me, and their fear toward me is taught by the precept of men: Therefore, behold, I will proceed to do a marvellous work among this people, even a marvellous work and a wonder: for the wisdom of their wise men shall perish, and the understanding of their prudent men shall be hid. Woe unto them that seek deep to hide their counsel from the Lord, and their works are in the dark, and they say, Who seeth us? and who knoweth us? Surely your turning of things upside down shall be esteemed as the potter’s clay: for shall the work say of him that made it, He made me not? or shall the thing framed say of him that framed it, He had no understanding? Isaiah 29:7–16.
И мноштво свих народа који војују против Арила [Јерусалима], сви који војују против њега и против његове тврђаве, и који га тешње, биће као сан у ноћном виђењу. Биће као кад гладан човек сања, и гле, једе; али се пробуди, а душа му празна; или као кад жедан човек сања, и гле, пије; али се пробуди, и гле, изнемогао је, и душа му жуди: тако ће бити мноштво свих народа који војују против горе Сиона. Застаните и чудите се; вичите и плачите: пијани су, али не од вина; тетурају се, али не од жестока пића. Јер је Господ излио на вас дух дубока сна, и затворио ваше очи: пророке и ваше главаре, видовњаке, покрио је. И свако виђење постало вам је као речи књиге која је запечаћена, коју људи дају ономе који је учен, говорећи: Читај ово, молим те; а он каже: Не могу, јер је запечаћена. И књига се даје ономе који није учен, говорећи: Читај ово, молим те; а он каже: Нисам учен. Зато рече Господ: Пошто ми се овај народ приближава својим устима и уснама ме поштује, а срце своје удаљио је од мене, и страх њихов према мени научен је по заповести људској, зато, ево, опет ћу чинити чудесно с овим народом, чудо над чудима; јер ће погинути мудрост њихових мудраца, и разум разборитих њихових сакриће се. Тешко онима који дубоко настоје да сакрију своју намеру од Господа, и чија су дела у тами, и који говоре: Ко нас види? и ко нас зна? Заиста, ваше извртање ствари сматраће се као грнчарска глина: јер хоће ли дело рећи о ономе који га је начинио: Није ме начинио? или ће обликовано рећи о ономе који га је обликовао: Није имао разума? Исаија 29:7–16.
The valley of vision, according to Isaiah is “a day of trouble, and of treading down, and of perplexity by the Lord God of hosts in the valley of vision, breaking down the walls, and of crying to the mountains.” Isaiah therefore weeps bitterly, just as did Jesus.
Долина виђења, према Исаији, јесте „дан невоље, гажења и сметености од Господа Бога над војскама у долини виђења, обарања зидова и вапаја к горама.“ Стога Исаија горко плаче, као што је и Исус плакао.
“The tears of Jesus were not in anticipation of His own suffering. Just before Him was Gethsemane, where soon the horror of a great darkness would overshadow Him. The sheepgate also was in sight, through which for centuries the beasts for sacrificial offerings had been led. This gate was soon to open for Him, the great Antitype, toward whose sacrifice for the sins of the world all these offerings had pointed. Nearby was Calvary, the scene of His approaching agony. Yet it was not because of these reminders of His cruel death that the Redeemer wept and groaned in anguish of spirit. His was no selfish sorrow. The thought of His own agony did not intimidate that noble, self-sacrificing soul. It was the sight of Jerusalem that pierced the heart of Jesus—Jerusalem that had rejected the Son of God and scorned His love, that refused to be convinced by His mighty miracles, and was about to take His life. He saw what she was in her guilt of rejecting her Redeemer, and what she might have been had she accepted Him who alone could heal her wound. He had come to save her; how could He give her up?
„Исусове сузе нису биле проливене у ишчекивању Његовог сопственог страдања. Непосредно пред Њим био је Гетсиманија, где ће Га ускоро ужас велике таме надвити. И Овчија врата беху на видику, кроз која су вековима вођене животиње за жртвене приносе. Та врата ускоро ће се отворити и за Њега, великог Антитипа, ка чијој су жртви за грехе света указивали сви ти приноси. У близини беше и Голгота, поприште Његове предстојеће агоније. Ипак, Откупитељ није плакао и стењао у душевној тескоби због тих подсећања на Своју сурову смрт. Његова туга није била себична. Помисао на Његову сопствену агонију није застрашила ту племениту душу, спремну на самопожртвовање. Призор Јерусалима пробадао је Исусово срце — Јерусалима који је одбацио Сина Божјег и презрео Његову љубав, који је одбио да се увери Његовим моћним чудима и који се спремао да Му одузме живот. Он је видео шта је она постала у својој кривици што је одбацила свога Откупитеља, и шта је могла бити да је прихватила Онога који је једини могао исцелити њену рану. Он је дошао да је спасе; како да је се одрекне?“
“Israel had been a favored people; God had made their temple His habitation; it was ‘beautiful for situation, the joy of the whole earth.’ Psalm 48:2. The record of more than a thousand years of Christ’s guardian care and tender love, such as a father bears his only child, was there. In that temple the prophets had uttered their solemn warnings. There had the burning censers waved, while incense, mingled with the prayers of the worshipers, had ascended to God. There the blood of beasts had flowed, typical of the blood of Christ. There Jehovah had manifested His glory above the mercy seat. There the priests had officiated, and the pomp of symbol and ceremony had gone on for ages. But all this must have an end.
„Израиљ је био народ коме је била указана посебна наклоност; Бог је њихов храм био учинио Својим пребивалиштем; он је био ‘леп за положај, радост свој земљи.’ Псалам 48:2. Тамо је било забележено више од хиљаду година Христовог заштитничког старања и нежне љубави, какву отац има према свом јединцу. У том храму пророци су изрицали своја свечана упозорења. Тамо су се њихале запаљене кадионице, док се тамјан, помешан с молитвама богомољаца, уздизао к Богу. Тамо је текла крв животиња, као праслика Христове крви. Тамо је Јехова откривао Своју славу над помирилиштем. Тамо су свештеници вршили своју службу, и раскош симбола и обреда трајала је вековима. Али свему томе морао је доћи крај.“
“Jesus raised His hand,—that had so often blessed the sick and suffering,—and waving it toward the doomed city, in broken utterances of grief exclaimed: ‘If thou hadst known, even thou, at least in this thy day, the things which belong unto thy peace!—’ Here the Saviour paused, and left unsaid what might have been the condition of Jerusalem had she accepted the help that God desired to give her,—the gift of His beloved Son. If Jerusalem had known what it was her privilege to know, and had heeded the light which Heaven had sent her, she might have stood forth in the pride of prosperity, the queen of kingdoms, free in the strength of her God-given power. There would have been no armed soldiers standing at her gates, no Roman banners waving from her walls. The glorious destiny that might have blessed Jerusalem had she accepted her Redeemer rose before the Son of God. He saw that she might through Him have been healed of her grievous malady, liberated from bondage, and established as the mighty metropolis of the earth. From her walls the dove of peace would have gone forth to all nations. She would have been the world’s diadem of glory.
„Исус подиже Своју руку, — која је тако често благосиљала болесне и напаћене, — и, машући њоме према осуђеном граду, у испрекиданим узвицима жалости повика: ‘Кад би и ти, бар у овај свој дан, познао оно што служи твоме миру! —’ Ту је Спаситељ застао и оставио неизреченим какво је могло бити стање Јерусалима да је прихватио помоћ коју му је Бог желео дати, — дар Свога љубљеног Сина. Да је Јерусалим знао оно што му је било предност да зна, и да је послушао светлост коју му је Небо послало, могао је стајати у поносу благостања, као царица царстава, слободан у сили моћи коју му је Бог даровао. Не би било наоружаних војника који стоје на његовим вратима, нити римских застава које се вију са његових зидина. Славна судбина која је могла благословити Јерусалим да је прихватио свога Искупитеља уздигла се пред Сином Божјим. Он је видео да је кроз Њега могао бити исцељен од своје тешке болести, ослобођен ропства и утврђен као моћна метропола земље. Са његових зидина голуб мира пошао би ка свим народима. Он би био славни венац света.“
“But the bright picture of what Jerusalem might have been fades from the Saviour’s sight. He realizes what she now is under the Roman yoke, bearing the frown of God, doomed to His retributive judgment. He takes up the broken thread of His lamentation: ‘But now they are hid from thine eyes. For the days shall come upon thee, that thine enemies shall cast a trench about thee, and compass thee round, and keep thee in on every side, and shall lay thee even with the ground, and thy children within thee; and they shall not leave in thee one stone upon another; because thou knewest not the time of thy visitation.’
„Али светла слика онога што је Јерусалим могао бити ишчезава из Спаситељевог вида. Он увиђа шта је сада под римским јармом, носећи Божје негодовање, предан Његовом одмаздном суду. Он наставља прекинуту нит Свога нарицања: ‘Али је сада сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани на тебе, и непријатељи твоји ископаће опкоп око тебе, и опколиће те, и стећи ће те са свију страна, и разбиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби камена на камену; зато што ниси познао време свога похођења.’“
“Christ came to save Jerusalem with her children; but Pharisaical pride, hypocrisy, jealousy, and malice had prevented Him from accomplishing His purpose. Jesus knew the terrible retribution which would be visited upon the doomed city. He saw Jerusalem encompassed with armies, the besieged inhabitants driven to starvation and death, mothers feeding upon the dead bodies of their own children, and both parents and children snatching the last morsel of food from one another, natural affection being destroyed by the gnawing pangs of hunger. He saw that the stubbornness of the Jews, as evinced in their rejection of His salvation, would also lead them to refuse submission to the invading armies. He beheld Calvary, on which He was to be lifted up, set with crosses as thickly as forest trees. He saw the wretched inhabitants suffering torture on the rack and by crucifixion, the beautiful palaces destroyed, the temple in ruins, and of its massive walls not one stone left upon another, while the city was plowed like a field. Well might the Saviour weep in agony in view of that fearful scene.
„Hristos je došao da spase Jerusalim sa njegovom decom; ali farisejska gordost, licemerje, zavist i zloba sprečili su Ga da ostvari svoju nameru. Isus je znao za strašnu odmazdu koja će zadesiti taj osuđeni grad. Video je Jerusalim opkoljen vojskama, opsednute stanovnike dovedene do gladi i smrti, majke kako se hrane mrtvim telima sopstvene dece, i roditelje i decu kako jedni drugima otimaju poslednji zalogaj hrane, dok prirodnu naklonost uništavaju nagrizajući bolovi gladi. Video je da će tvrdokornost Jevreja, koja se pokazala u njihovom odbacivanju Njegovog spasenja, takođe dovesti do toga da odbiju da se pokore nadirućim vojskama. Posmatrao je Golgotu, na kojoj je trebalo da bude podignut, zasađenu krstovima gustim kao šumska stabla. Video je nesrećne stanovnike kako trpe mučenje na spravi za mučenje i raspeće, prelepe palate razorene, hram u ruševinama, i od njegovih masivnih zidova ni kamen na kamenu, dok je grad bio preoran kao njiva. Spasitelj je s pravom mogao da plače u agoniji pri pogledu na taj strašni prizor.“
“Jerusalem had been the child of His care, and as a tender father mourns over a wayward son, so Jesus wept over the beloved city. How can I give thee up? How can I see thee devoted to destruction? Must I let thee go to fill up the cup of thine iniquity? One soul is of such value that, in comparison with it, worlds sink into insignificance; but here was a whole nation to be lost. When the fast westering sun should pass from sight in the heavens, Jerusalem’s day of grace would be ended. While the procession was halting on the brow of Olivet, it was not yet too late for Jerusalem to repent. The angel of mercy was then folding her wings to step down from the golden throne to give place to justice and swift-coming judgment. But Christ’s great heart of love still pleaded for Jerusalem, that had scorned His mercies, despised His warnings, and was about to imbrue her hands in His blood. If Jerusalem would but repent, it was not yet too late. While the last rays of the setting sun were lingering on temple, tower, and pinnacle, would not some good angel lead her to the Saviour’s love, and avert her doom? Beautiful and unholy city, that had stoned the prophets, that had rejected the Son of God, that was locking herself by her impenitence in fetters of bondage,—her day of mercy was almost spent!” Desire of Ages, 576–578.
„Јерусалим је био дете Његове бриге, и као што нежни отац тугује над непослушним сином, тако је Исус плакао над вољеним градом. Како да те предам? Како да гледам како си одређен за уништење? Зар да те пустим да допуниш чашу својих безакоња? Једна душа има такву вредност да, у поређењу с њом, светови тону у безначајност; а овде је требало да пропадне читав народ. Када би брзо залазеће сунце на западу ишчезло с небеског свода, Јерусалимов дан благодати био би окончан. Док се поворка заустављала на обронку Маслинске горе, за Јерусалим још није било прекасно да се покаје. Анђео милости тада је склапао своја крила да сиђе са златног престола и уступи место правди и суду који је брзо долазио. Али Христово велико срце љубави још је преклињало за Јерусалим, који је презрео Његове милости, омаловажио Његова упозорења и управо је требало да окрвави своје руке Његовом крвљу. Кад би се Јерусалим само покајао, још не би било прекасно. Док су последњи зраци залазећег сунца још обасјавали храм, кулу и врхове, зар не би неки добри анђео повео њега ка Спаситељевој љубави и одвратио његову пропаст? Прекрасни и несвети граде, који си каменовао пророке, који си одбацио Сина Божјег, који си се својим непокајањем сам оковао у окове ропства, — дан твоје милости био је готово на измаку!“ Чежња векова, 576–578.
As the warfare against Jerusalem is described by Isaiah in chapter twenty-two those attacking “set themselves in array at the gate.” Elam and Kir are at the gate with weapons ready and they then discover Jerusalem’s covering. In Isaiah the “covering” that is discovered by the enemies at the gate is the shadow of Egypt.
Док Исаија у двадесет другој глави описује ратовање против Јерусалима, они који нападају „постављају се у бојни поредак на вратима“. Елам и Кир стоје на вратима са спремним оружјем, а затим откривају покривало Јерусалима. Код Исаије, „покривало“ које непријатељи на вратима откривају јесте сенка Египта.
Woe to the rebellious children, saith the Lord, that take counsel, but not of me; and that cover with a covering, but not of my spirit, that they may add sin to sin: That walk to go down into Egypt, and have not asked at my mouth; to strengthen themselves in the strength of Pharaoh, and to trust in the shadow of Egypt! Isaiah 30:1, 2.
Тешко непокорној деци, вели Господ, која се договарају, али не од мене; и која се заклањају заклоном, али не од мога Духа, да додају грех на грех; која иду да сиђу у Египат, а нису питала на моја уста; да се укрепе силом фараоновом и да се поуздају у сен Египта! Исаија 30:1, 2.
It is recognized by Jerusalem’s enemies that those represented by Shebna have placed their trust in Egypt, thinking Egypt would protect them, whereas those represented by Eliakim the son of Hilkiah trust not in the “shadow of Egypt” but are covered with covering of God’s Spirit and trust in the “shadow of the Most High.”
Непријатељи Јерусалима увиђају да су они које представља Севна положили своје поверење у Египат, мислећи да ће их Египат заштитити, док они које представља Елијаким, син Хелкијин, не уздају се у „сенку Египта“, него су покривени покровом Духа Божјег и уздају се у „сенку Свевишњега“.
He that dwelleth in the secret place of the most High shall abide under the shadow of the Almighty. I will say of the Lord, He is my refuge and my fortress: my God; in him will I trust. Psalms 91:1, 2.
Који пребива у тајном месту Свевишњега, почиваће под сеном Свемогућега. Рећи ћу за Господа: Он је уточиште моје и тврђава моја; Бог мој, у Њега ћу се уздати. Псалми 91:1, 2.
At the Sunday law crisis, the wise virgins represented by Eliakim the son of Hilkiah are trusting the shadow of the most High, and the foolish virgins represented by Shebna are trusting in the shadow of Egypt. The word translated as “discovered” means to strip down and take into captivity. The enemies at the gate recognize that the protection of Jerusalem has been removed, and Shebna and his cohorts then begin to try and save themselves, for they see “the breaches of the city of David” and they see there are many breaches that will allow the enemy to enter. In a panic, as represented in the parable of the ten virgins, the foolish begin to search for protection, but they have none.
У кризи недељног закона, мудре девице, представљене Елијакимом, сином Хелкијиним, уздају се у сенку Свевишњега, а луде девице, представљене Савном, уздају се у сенку Египта. Реч преведена као „открио“ значи свући и одвести у ропство. Непријатељи на вратима препознају да је заштита Јерусалима уклоњена, и Савна и његови сажитељи тада почињу да настоје да сами себе спасу, јер виде „проломе града Давидовог“ и виде да има много пролома који ће непријатељу омогућити да уђе. У паници, као што је представљено у причи о десет девица, луде почињу да траже заштиту, али је немају.
Shebna looks to the “the armour of the forest” to save him, but it is too late. He counts the houses in Jerusalem and begins to tear them down to fortify the wall, but it is too late. They gather together water from the lower pool and try to connect with the water of the old pool, but it is too late. Water being a primary symbol of the Holy Spirit identifies that they are desperately looking for oil, but its too late. In all their efforts they forgot the Creator of the pools, and that he made those “pools” of truth long ago. They forgot that it was the Rock of Ages that provided the message in the old times. They chose not to walk in the old paths, represented by the foundations that were established through the work of William Miller.
Севна гледа на „оружје из шумске куће“ да га спасе, али је прекасно. Он пребројава куће у Јерусалиму и почиње да их руши да би утврдио зид, али је прекасно. Они сабирају воду из доњег језера и настоје да је повежу с водом старога језера, али је прекасно. Пошто је вода првенствени симбол Светога Духа, то показује да они очајнички траже уље, али је прекасно. У свим својим напорима заборавили су Творца тих језера и да је Он одавно начинио та „језера“ истине. Заборавили су да је Стена векова дала поруку у стара времена. Изабрали су да не ходе старим стазама, представљеним темељима који су били постављени кроз дело Вилијама Милера.
“The enemy is seeking to divert the minds of our brethren and sisters from the work of preparing a people to stand in these last days. His sophistries are designed to lead minds away from the perils and duties of the hour. They estimate as nothing the light that Christ came from heaven to give to John for His people. They teach that the scenes just before us are not of sufficient importance to receive special attention. They make of no effect the truth of heavenly origin and rob the people of God of their past experience, giving them instead a false science.
„Непријатељ настоји да одврати умове наше браће и сестара од дела припремања народа да опстане у овим последњим данима. Његове софистерије смишљене су да одведу умове од опасности и дужности овога часа. Они ни за шта сматрају светлост коју је Христос дошао с неба да да Јовану за свој народ. Уче да призори који су управо пред нама нису од довољне важности да би им се посветила нарочита пажња. Они обеснажују истину небеског порекла и лишавају Божји народ његовог прошлог искуства, дајући му уместо тога лажну науку.״
“‘Thus saith the Lord, Stand ye in the ways, and see, and ask for the old paths, where is the good way, and walk therein.’ Jeremiah 6:16.
„Овако говори Господ: станите на путевима и видите, и распитајте се за старе стазе, где је добар пут, и ходите њиме.“ Јеремија 6:16.
“Let none seek to tear away the foundations of our faith—the foundations that were laid at the beginning of our work by prayerful study of the word and by revelation. Upon these foundations we have been building for the last fifty years. Men may suppose that they have found a new way and that they can lay a stronger foundation than that which has been laid. But this is a great deception. Other foundation can no man lay than that which has been laid.
„Нека нико не настоји да истргне темеље наше вере — темеље који су на почетку нашег дела били положени молитвеним проучавањем Речи и откривењем. На тим темељима градимо већ последњих педесет година. Људи могу мислити да су нашли нов пут и да могу положити чвршћи темељ од онога који је већ положен. Али то је велика обмана. Јер другог темеља нико не може положити осим онога који је положен.״
“In the past many have undertaken the building of a new faith, the establishment of new principles. But how long did their building stand? It soon fell, for it was not founded upon the Rock.
„У прошлости су многи предузимали изградњу нове вере, успостављање нових начела. Али колико је дуго њихова грађевина опстала? Убрзо је пала, јер није била утемељена на Стени.
“Did not the first disciples have to meet the sayings of men? Did they not have to listen to false theories, and then, having done all, to stand firm, saying: ‘Other foundation can no man lay than that is laid’? 1 Corinthians 3:11.
„Зар први ученици нису морали да се суоче са људским казивањима? Зар нису морали да слушају лажне теорије, а затим, учинивши све, да остану чврсти, говорећи: ‘Јер темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен’? 1. Коринћанима 3:11.“
“So we are to hold the beginning of our confidence steadfast unto the end. Words of power have been sent by God and by Christ to this people, bringing them out from the world, point by point, into the clear light of present truth. With lips touched with holy fire, God’s servants have proclaimed the message. The divine utterance has set its seal to the genuineness of the truth proclaimed.” Testimonies, volume 8, 296, 297.
„Дакле, треба да држимо почетак своје поузданости чврсто до краја. Речи силе послате су овом народу од Бога и од Христа, изводећи га из света, тачку по тачку, у јасну светлост садашње истине. Уснама дотакнутим светим огњем, Божје слуге су објављивале вест. Божанска изјава ставила је свој печат на истинитост објављене истине.“ Testimonies, volume 8, 296, 297.
The “day” which that all this takes place is the biblical “day” which Isaiah identifies as the that the Lord God of Hosts called for “weeping, and to mourning, and to baldness, and to girding of sackcloth.”
„dan“ u koji se sve ovo zbiva jeste biblijski „dan“ koji Isaija označava kao onaj u koji je Gospod Bog nad vojskama pozvao „na plač, i na naricanje, i na ćelavost, i na opasivanje kostreti“.
And the Lord spake unto Moses, saying, Also on the tenth day of this seventh month there shall be a day of atonement: it shall be an holy convocation unto you; and ye shall afflict your souls, and offer an offering made by fire unto the Lord. And ye shall do no work in that same day: for it is a day of atonement, to make an atonement for you before the Lord your God. For whatsoever soul it be that shall not be afflicted in that same day, he shall be cut off from among his people. And whatsoever soul it be that doeth any work in that same day, the same soul will I destroy from among his people. Ye shall do no manner of work: it shall be a statute forever throughout your generations in all your dwellings. It shall be unto you a sabbath of rest, and ye shall afflict your souls: in the ninth day of the month at even, from even unto even, shall ye celebrate your sabbath. Leviticus 23:26–32.
И Господ рече Мојсију говорећи: А десетога дана овога седмога месеца нека буде Дан помирења; нека вам то буде свети сабор; и мучите душе своје, и принесите жртву огњену Господу. И не радите никаква посла у тај исти дан, јер је Дан помирења, да се изврши помирење за вас пред Господом Богом вашим. Јер која год душа не буде мучила себе у тај исти дан, истребиће се из народа свога. И која год душа буде радила какав посао у тај исти дан, ту ћу душу истребити из народа њезина. Никаква посла не радите: то нека буде уредба вечна кроз нараштаје ваше у свим пребивалиштима вашим. Нека вам то буде субота починка, и мучите душе своје; деветога дана у месецу увече, од вечера до вечера, празнујте суботу своју. Левитска 23:26–32.
The day that is illustrated by Shebna and Eliakim the son of Hilkiah is the antitypical Day of Atonement, which covers the history of 1844 until Michael stands up. In that period of time Adventism has been called to “afflict” their souls, or as Isaiah represents it is call “to weeping, and to mourning, and to baldness, and to girding with sackcloth.”
Дан који је илустрован Шевном и Елијакимом, сином Хелкијиним, јесте антитипски Дан помирења, који обухвата историју од 1844. године па све док Михаило не устане. У том временском раздобљу адвентизам је позван да „мучи“ своје душе, или, како то Исаија представља, позван је „на плач, и на нарицање, и на ћелавост, и на опасивање костријети“.
“In 1844 our great High Priest entered the most holy place of the heavenly sanctuary, to begin the work of the investigative judgment. The cases of the righteous dead have been passing in review before God. When that work shall be completed, judgment is to be pronounced upon the living. How precious, how important are these solemn moments! Each of us has a case pending in the court of heaven. We are individually to be judged according to the deeds done in the body. In the typical service, when the work of atonement was performed by the high priest in the most holy place of the earthly sanctuary, the people were required to afflict their souls before God, and confess their sins, that they might be atoned for and blotted out. Will any less be required of us in this antitypical day of atonement, when Christ in the sanctuary above is pleading in behalf of His people, and the final, irrevocable decision is to be pronounced upon every case?
„Године 1844. наш велики Првосвештеник ушао је у Светињу над светињама небеске светиње да отпочне дело истражног суда. Случајеви праведних мртвих пролазе на разматрању пред Богом. Када то дело буде довршено, суд треба да буде изречен над живима. Како су драгоцени, како важни ови свечани тренуци! Свако од нас има предмет који чека решење на небеском суду. Сваки од нас биће појединачно суђен према делима учињеним у телу. У прасликовитој служби, када је дело помирења вршио првосвештеник у Светињи над светињама земаљске светиње, од народа се захтевало да понизи душе своје пред Богом и исповеди своје грехе, да би им било извршено помирење и да би били избрисани. Хоће ли се од нас тражити ишта мање у овом противсликовитом дану помирења, када Христос у небеској светињи посредује за свој народ, и када над сваким случајем треба да буде изречена коначна, неопозива одлука?“
“What is our condition in this fearful and solemn time? Alas, what pride is prevailing in the church, what hypocrisy, what deception, what love of dress, frivolity, and amusement, what desire for the supremacy! All these sins have clouded the mind, so that eternal things have not been discerned. Shall we not search the Scriptures, that we may know where we are in this world’s history? Shall we not become intelligent in regard to the work that is being accomplished for us at this time, and the position that we as sinners should occupy while this work of atonement is going forward? If we have any regard for our souls’ salvation, we must make a decided change. We must seek the Lord with true penitence; we must with deep contrition of soul confess our sins, that they may be blotted out.” Selected Messages, book 1, 124, 125.
„Какво је наше стање у овом страшном и свечаном времену? Авај, каква охолост влада у цркви, какво лицемерје, каква обмана, каква љубав према одевању, лакомислености и забави, каква тежња за првенством! Сви ови греси помрачили су ум, тако да се вечне стварности нису разазнавале. Зар нећемо истраживати Писма, да бисмо знали где се налазимо у историји овога света? Зар нећемо постати разумни у погледу дела које се у ово време извршује за нас, и положаја који ми као грешници треба да заузимамо док ово дело помирења траје? Ако имамо икаквог обзира према спасењу својих душа, морамо учинити одлучну промену. Морамо тражити Господа с истинским покајањем; морамо с дубоком скрушеношћу душе признати своје грехе, да би били избрисани.“ Selected Messages, књига 1, 124, 125.
And in that day did the Lord God of hosts call to weeping, and to mourning, and to baldness, and to girding with sackcloth: And behold joy and gladness, slaying oxen, and killing sheep, eating flesh, and drinking wine: let us eat and drink; for tomorrow we shall die. Isaiah 22:12, 13.
И у онај дан Господ, Господ над војскама, позва на плач и на ридање, и на ћелављење, и на опасивање костретом; а гле, радост и весеље, клање говеда и убијање оваца, једење меса и пијење вина: да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети. Исаија 22:12, 13.
The Lord called Shebna to afflict his soul, but he chose to eat and drink and party on. The Lord “revealed” in his “ears” that Shebna’s sin would not be purged. The word translated as “purged” is the word used in Leviticus for “atonement.” This sin of Laodicean Adventism will not be atoned for. Now Isaiah begins to address the relationship of Shebna (Laodicean Adventists) with Eliakim, the son of Hilkiah (Philadelphian Adventists).
Господ је позвао Севну да мучи душу своју, али је он изабрао да једе, пије и настави с гозбом. Господ је „открио“ на његове „уши“ да Севнин грех неће бити очишћен. Реч преведена као „очишћен“ јесте реч која се у Левитској књизи користи за „помирење“. Овај грех лаодикијског адвентизма неће бити помирен. Сада Исаија почиње да се бави односом Севне (лаодикијских адвентиста) према Елијакиму, сину Хелкијином (филаделфијских адвентиста).
Shebna is the “treasurer” as was Judas. And Tobiah in the days of Nehemiah was living in God’s sanctuary in a chamber (treasury) where the offerings were to be kept. When Nehemiah cleansed the temple, he cast out Tobiah and his stuff. Shebna is also to be thrown out. Both illustrate the spewing out of Laodicean Adventism at the Sunday law.
Шевна је „ризничар“, као што је то био и Јуда. А Товија је у дане Немијине живео у Божјем светилишту, у одаји (ризници) где је требало да се чувају приноси. Када је Немија очистио храм, избацио је Товију и све његове ствари. И Шевна такође треба да буде избачен. Обојица приказују избљувавање лаодикијског адвентизма у време недељног закона.
“Because of the cruelty and treachery of the Ammonites and Moabites toward Israel, God had declared through Moses that they should be forever shut out from the congregation of His people. See Deuteronomy 23:3–6. In defiance of this word, the high priest had cast out the offerings stored in the chamber of God’s house, to make a place for this representative of a proscribed race. Greater contempt for God could not have been shown than to confer such a favor on this enemy of God and His truth.
„Због суровости и подмуклости Амонаца и Моаваца према Израиљу, Бог је преко Мојсија био објавио да они заувек треба да буду искључени из збора Његовог народа. Видети 5. Мојсијева 23:3–6. Пркосећи овој речи, првосвештеник је избацио приносе смештене у одаји дома Божјег, да би начинио место за овог представника проклетог народа. Већи презир према Богу није се могао показати него указати такву наклоност овом непријатељу Бога и Његове истине.“
“On returning from Persia, Nehemiah learned of the bold profanation and took prompt measures to expel the intruder. ‘It grieved me sore,’ he declares; ‘therefore I cast forth all the household stuff of Tobiah out of the chamber. Then I commanded, and they cleansed the chambers: and thither brought I again the vessels of the house of God, with the meat offering and the frankincense.’
„По повратку из Персије, Немија је сазнао за дрско скрнављење и одмах предузео мере да изгна уљеза. ‘Веома ме је ожалостило’, изјављује он; ‘зато сам избацио све покућство Товијино из одаје. Потом сам заповедио, и очистише одаје; и онде опет унесох судове дома Божјега, с приносом јестивним и тамјаном.’“
“Not only had the temple been profaned, but the offerings had been misapplied. This had tended to discourage the liberalities of the people. They had lost their zeal and fervor, and were reluctant to pay their tithes. The treasuries of the Lord’s house were poorly supplied; many of the singers and others employed in the temple service, not receiving sufficient support, had left the work of God to labor elsewhere.” Prophets and Kings, 670.
„Не само што је храм био оскрнављен, него су и приноси били погрешно употребљени. То је било усмерено ка томе да обесхрабри дарежљивост народа. Они су изгубили своју ревност и жар, и невољно су давали своје десетке. Ризнице Дома Господњег биле су оскудно снабдевене; многи од певача и других који су били ангажовани у храмовној служби, не примајући довољну потпору, напустили су дело Божје да би радили на другом месту.“ Пророци и цареви, 670.
Shebna, Judas and Tobiah all represent Laodicean Adventists at the end of time.
Севна, Јуда и Товија сви представљају лаодикијске адвентисте на крају времена.
Thus saith the Lord God of hosts, Go, get thee unto this treasurer, even unto Shebna, which is over the house, and say, What hast thou here? and whom hast thou here, that thou hast hewed thee out a sepulchre here, as he that heweth him out a sepulchre on high, and that graveth an habitation for himself in a rock? Behold, the Lord will carry thee away with a mighty captivity, and will surely cover thee. He will surely violently turn and toss thee like a ball into a large country: there shalt thou die, and there the chariots of thy glory shall be the shame of thy lord’s house. And I will drive thee from thy station, and from thy state shall he pull thee down. Isaiah 22:15–19.
Овако говори Господ Бог над војскама: Иди, приступи том ризничару, Савни, који је над домом, и реци: Шта ти имаш овде? и кога имаш овде, те си себи овде исклесао гроб, као онај који себи клеше гроб на висини и себи у стени дубе обиталиште? Гле, Господ ће те силно однети у ропство, и заиста ће те покрити. Сигурно ће те жестоко завртети и бацити као лопту у пространу земљу; тамо ћеш умрети, и тамо ће кола твоје славе бити срамота дому твога господара. И збацићу те с твога места, и он ће те свргнути с твога положаја. Исаија 22:15–19.
As the king of the north is approaching Jerusalem, and it is to be remembered that the approach is a progressive approach which the citizens of Jerusalem knew was coming. This is what is identified in Isaiah chapter twenty when Tartan the Assyrian commander conquered Ashdod in Egypt. They knew what was coming and Shebna spent his time making himself a fancy grave. Archeologists found Shebna’s grave and removed the written statement that was upon the grave entrance, and it is now in a British Museum. Amazingly enough, when Shebna got removed and Eliakim the son of Hilkiah took over Shebna’s leadership position, Eliakim the son of Hilkiah received a royal seal that he could use to endorse his name on official documents. That seal was also found by archeologists and is in the same museum in England. Shebna is in the museum represented by his grave, the mark of death, and Eliakim, the son of Hilkiah’s is in the museum with the representation of the seal of life.
Док се цар севера приближава Јерусалиму, треба имати на уму да је то приближавање поступно приближавање, за које су грађани Јерусалима знали да долази. То је оно што је означено у двадесетој глави Исаије, када је Тартан, асирски заповедник, освојио Асдод у Египту. Знали су шта долази, а Севна је проводио своје време правећи себи раскошан гроб. Археолози су пронашли Севнин гроб и уклонили натпис који је био на улазу у гроб, и он се сада налази у Британском музеју. Зачудо, када је Севна био уклоњен и Елијаким, син Хелкијин, преузео Севнин руководећи положај, Елијаким, син Хелкијин, примио је царски печат који је могао да користи да потврђује своје име на службеним документима. И тај печат су такође пронашли археолози и налази се у истом музеју у Енглеској. Севна је у музеју представљен својим гробом, обележјем смрти, а Елијаким, син Хелкијин, у музеју је представљен обележјем печата живота.
For Shebna’s rejection of the warning message concerning the king of the north, he was spewed out of the mouth of the Lord, and the word translated as “spewed” in Revelation’s warning to Laodicea actually means projectile vomiting. With Nehemiah he cast out Tobiah and his stuff and with Shebna he was violently tossed like a ball into a far country. Shebna is Laodicean Adventists who are rejecting the prophetic message that was unsealed in 1989 and preparing for the grave—the mark of the beast, and Eliakim the son of Hilkiah, is Philadelphia Adventism that receive the seal of God.
Због тога што је Шевна одбацио опомену о цару са севера, био је избљуван из уста Господњих, а реч преведена као „избљуван“ у опомени Лаодикији у Откривењу заправо значи повраћање млазом. Са Немијом је избацио Товију и његове ствари, а са Шевном је био силовито бачен као лопта у далеку земљу. Шевна представља лаодикијске адвентисте који одбацују пророчку поруку која је била отпечаћена 1989. године и припремају се за гроб — жиг звери; а Елијаким, син Хилкијин, представља филаделфијски адвентизам који прима печат Божји.
And it shall come to pass in that day, that I will call my servant Eliakim the son of Hilkiah: And I will clothe him with thy robe, and strengthen him with thy girdle, and I will commit thy government into his hand: and he shall be a father to the inhabitants of Jerusalem, and to the house of Judah. Isaiah 22:20, 21.
И догодиће се у онај дан да ћу позвати слугу својега, Елијакима, сина Хелкијина; и обући ћу га твојом хаљином, и укрепићу га твојим појасом, и предаћу у његову руку твоју власт; и биће отац становницима Јерусалима и дому Јудину. Исаија 22:20, 21.
At the Sunday law the wheat and tares of Adventism are separated, and the leadership of the church triumphant is given to Eliakim the son of Hilkiah, and the Lord then lifts up His church as an ensign as the third angel’s message swells to a loud cry. I have been perhaps too redundant by including the phrase “the son of Hilkiah,” when I could simply say Eliakim. But together the father and his child are a symbol of the Elijah message before the seven last plagues. Elijah’s message employs the symbolism of fathers and children to represent the first (father) and the last (son). This prophetic relationship contributes to the final riddles in chapter twenty-two. The promise to Eliakim, the son of Hilkiah is that the Lord would lay upon his shoulder the key of the house of David.
При недељном закону пшеница и кукољ у адвентизму бивају раздвојени, а вођство цркве победнице даје се Елијакиму, сину Хелкијину, и Господ тада подиже Своју цркву као заставу док порука трећег анђела нараста у гласан поклич. Можда сам био сувише редундантан укључивши израз „син Хелкијин“, када бих могао једноставно рећи Елијаким. Али отац и његово дете заједно представљају симбол Илијине поруке пре седам последњих зала. Илијина порука употребљава симболику очева и деце да представи прво (отац) и последње (син). Овај пророчки однос доприноси завршним загонеткама у двадесет другом поглављу. Обећање Елијакиму, сину Хелкијином, јесте да ће Господ положити на његово раме кључ од дома Давидовог.
The “house of David” is the message of father and son that Jesus referred to in his final conversation with the rebellious Jews. It is also where He closes the book of Revelation. The house of David had a key, that if nothing else is used on October 22, 1844, for the only place in the Scriptures that references this key is in the message to the Philadelphian church.
„Дом Давидов“ је порука о оцу и сину на коју је Исус указао у свом последњем разговору са побуњеним Јеврејима. То је, такође, место на коме Он закључује књигу Откривења. Дом Давидов имао је кључ који, ако се ни за шта друго не употреби 22. октобра 1844. године, ипак остаје значајан, јер је једино место у Светом писму које упућује на тај кључ у поруци Филаделфијској цркви.
And the key of the house of David will I lay upon his shoulder; so he shall open, and none shall shut; and he shall shut, and none shall open. Isaiah 22:22.
И кључ од дома Давидовог метнућу му на раме; и отвориће, и нико неће затворити; и затвориће, и нико неће отворити. Исаија 22:22.
And to the angel of the church in Philadelphia write; These things saith he that is holy, he that is true, he that hath the key of David, he that openeth, and no man shutteth; and shutteth, and no man openeth; I know thy works: behold, I have set before thee an open door, and no man can shut it: for thou hast a little strength, and hast kept my word, and hast not denied my name. Behold, I will make them of the synagogue of Satan, which say they are Jews, and are not, but do lie; behold, I will make them to come and worship before thy feet, and to know that I have loved thee. Because thou hast kept the word of my patience, I also will keep thee from the hour of temptation, which shall come upon all the world, to try them that dwell upon the earth. Behold, I come quickly: hold that fast which thou hast, that no man take thy crown. Him that overcometh will I make a pillar in the temple of my God, and he shall go no more out: and I will write upon him the name of my God, and the name of the city of my God, which is new Jerusalem, which cometh down out of heaven from my God: and I will write upon him my new name. He that hath an ear, let him hear what the Spirit saith unto the churches. Revelation 3:7–12.
И анђелу цркве у Филаделфији напиши: Ово говори Свети, Истинити, који има кључ Давидов, који отвара и нико не затвара, и затвара и нико не отвара: Знам твоја дела; ево, поставих пред тобом отворена врата, и нико их не може затворити; јер имаш мало силе, и одржао си моју реч, и ниси се одрекао мога имена. Ево, даћу оне из синагоге Сатанине, који говоре да су Јевреји, а нису, него лажу; ево, учинићу да дођу и поклоне се пред твојим ногама, и да познају да сам те заволео. Зато што си одржао реч мога трпљења, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења, који ће доћи на сав свет, да искуша оне који живе на земљи. Ево, долазим брзо: држи чврсто то што имаш, да нико не узме венац твој. Онога који победи учинићу стубом у храму Бога свога, и више неће изаћи напоље; и написаћу на њему име Бога свога, и име града Бога свога, новога Јерусалима, који силази с неба од Бога свога; и написаћу на њему своје ново име. Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 3:7–12.
Eliakim represents a Philadelphian during the Millerite movement that opens the Most Holy Place on October 22, 1844. I know that it was Christ our High Priest that opened that dispensational door, but Christ laid the key on the shoulder of Eliakim the son of Hilkiah, and states that “he shall open.” We have reached the point I pointed out at the beginning of this article.
Елијаким представља једног Филаделфијца током милеритског покрета који 22. октобра 1844. отвара Светињу над светињама. Знам да је Христос, наш Првосвештеник, био Тај који је отворио та диспензaцијска врата, али Христос је положио кључ на раме Елијакима, сина Хелкијина, и каже да „он ће отворити“. Доспели смо до тачке на коју сам указао на почетку овога чланка.
There are eighteen times in Isaiah that we find the word “burden,” but seven of those times represent something that is carried upon the shoulder and eleven times it represents a prophecy of doom. One of those eighteen times the word that means a prophecy of doom is also simultaneously used to represent a burden that is carried upon the shoulder.
У Исаији налазимо реч „бреме“ осамнаест пута, али у седам од тих случајева она означава нешто што се носи на рамену, а у једанаест случајева означава пророчанство о пропасти. У једном од тих осамнаест случајева реч која значи пророчанство о пропасти истовремено се употребљава и да означи бреме које се носи на рамену.
The story of the valley of vision is about a message of doom that creates two classes of worshippers in Jerusalem. The prophetic message that identified the opening of the judgment was presented by Father Miller and it is the first angel’s message that ended when the holy place door was shut and the Most Holy Place was opened on October 22, 1844. The “burden” that was placed upon William Miller’s shoulder, that he was commissioned to carry to the world was the first angel’s message, a prophecy of doom that ended on October 22, 1844 with the arrival of the third angel’s message.
Прича о долини виђења говори о поруци пропасти која ствара две класе богомољаца у Јерусалиму. Пророчка порука која је означила отварање суда била је објављена преко оца Милера, и то је порука првог анђела која се окончала када су се врата Светиње затворила, а Светиња над светињама била отворена 22. октобра 1844. године. „Бреме“ које је било положено на раме Вилијама Милера, које је био овлашћен да носи свету, била је порука првог анђела, пророчанство о пропасти које се окончало 22. октобра 1844. године доласком поруке трећег анђела.
The “key of the house of David will I lay upon his shoulder,” and it says, “In that day,” “shall the nail that is fastened in the sure place be removed, and be cut down, and fall; and the burden that was upon it shall be cut off.”
„Кључ дома Давидовог метнућу му на раме“, и каже: „У тај дан“ „ексер, који је утврђен на поузданом месту, помериће се, и биће одсечен, и пашће; и терет што је био на њему биће одсечен.“
The word translated as “burden” here is the word identifying a prophecy of doom, but this prophecy of doom is not the Hebrew word Isaiah uses to represent something you carry on your shoulder. As the word for prophecy of doom it means that Eliakim, the son of Hilkiah would have the key of David placed upon his shoulder, and the burden that is upon his shoulder is a prophecy of doom. It is a profound play of words!
Реч која се овде преводи као „бреме“ јесте реч која означава пророчанство о пропасти, али то пророчанство о пропасти није хебрејска реч коју Исаија употребљава да представи нешто што носиш на свом рамену. Као реч за пророчанство о пропасти, она значи да ће Елијакиму, сину Хелкијином, кључ Давидов бити стављен на раме, и да је бреме које је на његовом рамену пророчанство о пропасти. То је дубокоумна игра речи!
Sister White says this about a key that is attached to the Bible.
Сестра Вајт ово каже о кључу који је причвршћен за Библију.
“Connected with the Word of God there is a key that unlocks the precious casket, to our satisfaction and delight. I feel thankful for every ray of light. In the future, experiences now to us very mysterious will be explained. Some experiences we may never fully comprehend until this mortal shall put on immortality.” Manuscript Releases, volume 17, 261.
„У вези са Речју Божјом постоји кључ који откључава драгоцени ковчежић, на наше задовољство и радост. Осећам захвалност за сваки зрак светлости. У будућности ће бити објашњена искуства која су нам сада веома тајанствена. Нека искуства можда никада нећемо у потпуности разумети док ово смртно не обуче бесмртност.“ Manuscript Releases, том 17, 261.
Miller’s opening remarks about his dream says this.
Милерове уводне напомене о његовом сну кажу ово.
“I dreamed that God, by an unseen hand, sent me a curiously wrought casket about ten inches long by six square, made of ebony and pearls curiously inlaid. To the casket there was a key attached. I immediately took the key and opened the casket, when, to my wonder and surprise, I found it filled with all sorts and sizes of jewels, diamonds, precious stones, and gold and silver coin of every dimension and value, beautifully arranged in their several places in the casket; and thus arranged they reflected a light and glory equaled only to the sun.” Early Writings, 81.
„Сањала сам да ми је Бог, невидљивом руком, послао необично израђен ковчежић, дуг око десет инча и широк шест, начињен од ебеновине и бисера, вешто уметнутих. Уз ковчежић је био причвршћен кључ. Одмах сам узела кључ и отворила ковчежић; тада сам, на своје чуђење и изненађење, увидела да је био испуњен сваковрсним драгуљима разних величина, дијамантима, драгим камењем, те златним и сребрним новцем сваке величине и вредности, лепо поређаним на њиховим појединим местима у ковчежићу; и тако поређани одсјајивали су светлост и славу којој је био раван једино сунчев сјај.“ Early Writings, 81.
In James White’s footnotes of the dream, he says this of the key.
У фуснотама сна Џејмса Вајта, он ово каже о кључу.
The “‘key attached’ was his manner of interpreting the prophetic Word—Comparing scripture with scripture—the Bible its own interpreter. With this key Brother Miller opened the ‘casket,’ or the great truth of the advent to the world.” James White.
„Приложени ‘кључ’ био је његов начин тумачења пророчке Речи — упоређивање Писма са Писмом — Библија као свој сопствени тумач. Тим кључем брат Милер отворио је ‘ковчежић’, односно велику истину о доласку свету.“ Џејмс Вајт.
James White commented on this dream, and in so doing he wrote an introduction. It is most important to recognize that Miller had his dream and published it in 1847, at least two years after the Great Disappointment, when the formerly unified Millerite Adventist’s had been scattered. Miller was separated from the movement, and the “little flock” that was “scattered abroad” were still suffering from the disappointment. Miller’s dream spoke to the situation and James White commented upon it and Ellen White referred to it in an absolutely positive manner. James White wrote an introduction to his dream, included his dream and then added a few footnotes. His introduction, the dream and the footnotes will be at the end of this article for those needing access to this information.
Џејмс Вајт је прокоментарисао овај сан и том приликом написао увод. Од пресудне је важности препознати да је Милер имао свој сан и објавио га 1847. године, најмање две године после Великог разочарања, када су се некада уједињени милеритски адвентисти већ били расули. Милер је био одвојен од покрета, а „мало стадо“ које је било „расејано по свету“ још увек је страдало од разочарања. Милеров сан говорио је управо тој ситуацији, а Џејмс Вајт га је прокоментарисао и Елен Вајт се на њега осврнула на потпуно позитиван начин. Џејмс Вајт је написао увод за његов сан, укључио сам сан, а затим додао и неколико фуснота. Његов увод, сан и фусноте биће на крају овог чланка за оне којима је потребан приступ овим информацијама.
Isaiah twenty-two is an illustration of the beginning and ending of Adventism. In both histories there was and will be a separation that occurred on October 22, 1844 and then again at the Sunday law. The separation in both instances, the beginning and ending, is a fulfillment of the parable of the ten virgins. Sister White informs us the foolish virgins are Laodiceans. Shebna represents Laodicean Adventists in the beginning and ending of Adventism. Eliakim, the son of Hilkiah represents Philadelphian Adventists.
Исаија двадесет и друга глава представља илустрацију почетка и завршетка адвентизма. У обе историје догодило се и догодиће се раздвајање које се одиграло 22. октобра 1844. године, а потом поново у време закона о недељи. То раздвајање у оба случаја, и на почетку и на крају, представља испуњење приче о десет девојака. Сестра Вајт нас обавештава да су луде девојке Лаодикејци. Савна представља лаодикејске адвентисте на почетку и на крају адвентизма. Елијаким, син Хелкијин, представља филаделфијске адвентисте.
But Hilkiah also represents the father of Adventism for “he shall be a father to the inhabitants of Jerusalem, and to the house of Judah.” William Miller was respectfully called “Father Miller.” Miller had “the key of David” placed upon his shoulder, which represents his method of studying the Scriptures, “line upon line.”
Али Хилкија такође представља оца адвентизма, јер „биће отац становницима Јерусалима и дому Јудином“. Вилијам Милер је с поштовањем називан „отац Милер“. Милеру је „кључ Давидов“ био положен на раме, што представља његов метод проучавања Светога писма, „ред по ред“.
The casket being the Bible, he used the “key of David” representing the rules of prophetic interpretation that he employed to open the truths of the first angel. Those rules, (the key of David) and his prophecy of doom (the burden) that was understood with the key of David were hung “as a nail in a sure place” in the sanctuary. The “nail” was the date of October 22, 1844. The word “nail” means a pin, a nail or a stake, representing a waymark. The “burden,” or the prophecy of doom that was hung upon that nail was the first angel’s message and that message came to a conclusion on October 22, 1844, when the prophecy of doom had been fulfilled and was removed, cut down and it fell. It was removed for the prophetic message of doom had become past tense, and the nail then had to be moved into the Most Holy Place, where another burden of doom would be hung upon it.
Ковчежић је био Библија, а он је употребио „кључ Давидов“, који представља правила пророчког тумачења што их је применио да отвори истине првог анђела. Та правила („кључ Давидов“) и његово пророчанство пропасти („бреме“), које је било схваћено помоћу кључа Давидовог, беху обешени „као клин на тврду месту“ у светилишту. „Клин“ је био датум 22. октобар 1844. године. Реч „клин“ значи игла, ексер или колац, и представља путоказ. „Бреме“, односно пророчанство пропасти које је било обешено о тај клин, била је порука првог анђела, а та порука се завршила 22. октобра 1844. године, када се пророчанство пропасти испунило и било уклоњено, посечено, те је пало. Било је уклоњено јер је пророчка порука пропасти постала ствар прошлости, а клин је тада морао бити премештен у Светињу над светињама, где ће о њега бити обешено друго бреме пропасти.
Miller’s prophecy of doom, that was understood by the prophetic rules represented as “the key of David” would place a nail in the holy place that would hold all the glory of his father’s house. The word “glory” in the passage means weight. What holds the weight of a house is the house’s foundation. Miller’s foundational work holds the weight of all the additional light of the third angel’s message represented by the “offspring and the issue.” It holds the weight of all the various vessels of the temple. And the foundation was laid for a temple to place a glorious throne.
Милерово пророчанство о пропасти, које је, схваћено по пророчким правилима представљеним као „кључ Давидов“, требало да постави клин на светом месту који би носио сву славу дома оца његова. Реч „слава“ у том одломку значи тежину. Оно што носи тежину једне куће јесте темељ те куће. Милеров темељни рад носи тежину све додатне светлости поруке трећег анђела, представљене као „пород и изданак“. Он носи тежину свих разноврсних судова храма. И темељ је био положен за храм да се постави славни престо.
Eliakim the son of Hilkiah represents the Philadelphian church. Eliakim means the God of raising, for Eliakim, the father of Jerusalem represents William Miller who God used to raise up the foundations of God’s chosen covenant people. He is the son of Hilkiah which is derived from two words, the second being God and the first meaning “smoothness” as in smoothness of speaking. Hilkiah represents God’s Word or voice and His son represents the raising of the temple.
Елијаким, син Хелкијин, представља филаделфијску цркву. Елијаким значи Бог подизања, јер Елијаким, отац Јерусалима, представља Вилијама Милера, кога је Бог употребио да подигне темеље Божјег изабраног заветног народа. Он је син Хелкијин, чије је име изведено од две речи, од којих је друга Бог, а прва значи „углађеност“, као у углађености говора. Хелкија представља Божју Реч или глас, а његов син представља подизање храма.
At the end of Adventism there must be a prophecy of doom, and that prophecy is the third angel of Revelation fourteen. There must be a key at the end that was typified by Miller’s key. The “key” in our day is based upon the repetition of history, and especially the rule of first mention, which includes or is the principle represented by Christ Himself as the Alpha and Omega. There must be a son of Miller. Miller then as the father becomes Hilkiah the Word of the Lord, and the son of Miller is Eliakim, meaning the God of raising. Father Miller raised the temple and the son of Miller identifies when Laodicea and Philadelphia are separated and the Philadelphians are raised up as an ensign. There must be a nail that is fastened, but not in the holy place as in Miller’s history, but in the Most Holy Place. That nail and the burden that is hung upon it will be cut off at the end of the third angel’s message as it was at the end of the first angel’s message. When Michael stands up and human probation closes the prophecy of doom will be past tense, removed, cut off and fallen.
На крају адвентизма мора постојати пророчанство о пропасти, а то пророчанство јесте трећи анђео из Откривења четрнаест. На крају мора постојати кључ који је био предображен Милеровим кључем. „Кључ“ у наше време заснива се на понављању историје, а нарочито на правилу првог помињања, које укључује, или јесте, начело представљено самим Христом као Алфом и Омегом. Мора постојати Милеров син. Милер тада, као отац, постаје Хелкија, Реч Господња, а Милеров син је Елијаким, што значи Бог подизања. Отац Милер је подигао храм, а Милеров син означава када се Лаодикија и Филаделфија раздвајају и када се Филаделфијци подижу као застава. Мора постојати клин који је учвршћен, али не на светом месту као у Милеровој историји, него у Светињи над светињама. Тај клин и бреме које је о њега окачено биће одсечени на крају поруке трећег анђела, као што је било на крају поруке првог анђела. Када Михаило устане и људско време кушње се затвори, пророчанство о пропасти биће у прошлом времену, уклоњено, одсечено и пало.
The separation or scattering after the passing of time in 1844 will be repeated at the Sunday law. Isaiah twenty-two is an illustration of the circumstances that lead to the separation of Laodicean Adventists from Philadelphian Adventists that takes place at the Sunday law crisis.
Раздвајање или расејавање након протека времена 1844. године поновиће се приликом недељног закона. Исаија двадесет и друго поглавље представља илустрацију околности које доводе до раздвајања лаодикијских адвентиста од филаделфијских адвентиста, до којег долази у кризи недељног закона.
And unto the angel of the church of the Laodiceans write; These things saith the Amen, the faithful and true witness, the beginning of the creation of God; I know thy works, that thou art neither cold nor hot: I would thou wert cold or hot. So then because thou art lukewarm, and neither cold nor hot, I will spue thee out of my mouth. Because thou sayest, I am rich, and increased with goods, and have need of nothing; and knowest not that thou art wretched, and miserable, and poor, and blind, and naked: I counsel thee to buy of me gold tried in the fire, that thou mayest be rich; and white raiment, that thou mayest be clothed, and that the shame of thy nakedness do not appear; and anoint thine eyes with eyesalve, that thou mayest see. As many as I love, I rebuke and chasten: be zealous therefore, and repent. Behold, I stand at the door, and knock: if any man hear my voice, and open the door, I will come in to him, and will sup with him, and he with me. To him that overcometh will I grant to sit with me in my throne, even as I also overcame, and am set down with my Father in his throne. He that hath an ear, let him hear what the Spirit saith unto the churches. Revelation 3:7–22.
И анђелу лаодикијске цркве напиши: Ово говори Амин, верни и истинити сведок, почетак Божјег створења: знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ; о, да си хладан или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни хладан ни врућ, избацићу те из уста својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг: саветујем ти да од мене купиш злата огњем пречишћеног, да се обогатиш; и беле хаљине, да се оденеш, и да се не покаже срамота наготе твоје; и помажи очи своје очњом машћу, да прогледаш. Које год љубим, оне карам и кажњавам; зато ревнуј, и покај се. Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим, и он са мном. Ономе који победи даћу да седи са мном на престолу моме, као и ја што победих и седох с Оцем својим на престолу његовом. Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама. Откривење 3:7–22.
After the introduction to the dream James White, then includes the dream with footnotes. I have no problems with James White’s application of Miller’s dream, in spite of the fact that we have published often an interpretation of his dream that differs somewhat from James White’s. The basic approach of James White that differs from what we have published is that he places the “jewels” in the context of God’s people, and we understand the jewels are prophetic truths. There is no contradiction for a man reflects what he believes, and the scattering of the jewels after the Great Disappointment typifies the scattering of God’s people PRIOR to the Sunday law. But this fact is for a future study.
Након уводa у сан, James White затим укључује сам сан са фуснотама. Немам никаквих потешкоћа са применом Miller-овог сна од стране James White-а, упркос чињеници да смо често објављивали тумачење његовог сна које се донекле разликује од тумачења James White-а. Основни приступ James White-а који се разликује од онога што смо ми објавили јесте то што он „драгуље“ смешта у контекст Божјег народа, док ми разумемо да су драгуљи пророчке истине. Нема противречности, јер човек одражава оно у шта верује, а расипање драгуља после Великог разочарања представља расејање Божјег народа ПРЕ недељног закона. Али ова чињеница је за будуће проучавање.
James White’s introduction to William Miller’s Dream
Увод Џејмса Вајта у сан Вилијама Милера
“The following dream was published in the Advent Herald, more than two years since. I then saw that it clearly marked out our past second advent experience, and that God gave the dream for the benefit of the scattered flock.
„Следећи сан је објављен у Advent Herald-у пре више од две године. Тада сам увидела да он јасно означава наше прошло искуство у вези с другим доласком, и да је Бог дао тај сан на корист расејаном стаду.
“Among the signs of the near approach of the great and the terrible day of the Lord, God has placed dreams. See Joel 2:28–31; Acts 2:17–20. Dreams may come in three ways; first, ‘through the multitude of business.’ See Ecclesiastes 5:3. Second, those who are under the foul spirit and deception of Satan, may have dreams through his influence. See Deuteronomy 8:1–5; Jeremiah 23:25–28; 27:9; 29:8; Zechariah 10:2; Jude 8. And third, God has always taught, and still teaches his people more or less by dreams, which come through the agency of angels and the Holy Spirit. Those who stand in the clear light of truth will know when God gives them a dream; and such will not be deceived and led astray by false dreams.
„Među znacima bliskog približavanja velikog i strašnog dana Gospodnjeg, Bog je postavio snove. Vidi Joel 2:28–31; Dela apostolska 2:17–20. Snovi mogu dolaziti na tri načina; prvo, „od mnoštva poslova“. Vidi Propovednik 5:3. Drugo, oni koji su pod nečistim duhom i Sataninom obmanom mogu imati snove pod njegovim uticajem. Vidi 5. Mojsijeva 8:1–5; Jeremija 23:25–28; 27:9; 29:8; Zaharija 10:2; Juda 8. I treće, Bog je uvek poučavao, i još uvek poučava, svoj narod manje ili više kroz snove, koji dolaze posredstvom anđela i Duha Svetoga. Oni koji stoje u jasnoj svetlosti istine znaće kada im Bog daje san; i takvi neće biti prevareni niti zavedeni lažnim snovima.“
“And he said, Hear now my words; if there be a prophet among you, I the LORD will make myself known unto him in a vision, and will speak unto him in a dream. Numbers 12:5.
„И рече: Чујте сада речи моје: ако буде пророк међу вама, ја, Господ, јавићу му се у виђењу, и говорићу му у сну.” Бројеви 12:5.
“Said Jacob, ‘The angel of the Lord spake unto me in a dream.’ Genesis 31:2. ‘And God came to Laban the Syrian in a dream by night.’ Genesis 31:24. Read the dreams of Joseph, in Genesis 37:5–9, and then the interesting story of their fulfilment in Egypt.
„Јаков рече: ‘Анђео Господњи проговори ми у сну.’ 1. Мојсијева 31:2. ‘И Бог дође Лавану Сиријцу у ноћном сну.’ 1. Мојсијева 31:24. Прочитајте снове Јосифове, у 1. Мојсијевој 37:5–9, а затим занимљиву повест о њиховом испуњењу у Египту.“
“In Gibeon the Lord appeared to Solomon in a dream by night. 1 Kings 3:5. The great important image of the second chapter of Daniel was given in a dream, also the four beasts, etc. of the seventh chapter. When Herod sought to destroy the infant Saviour Joseph was warned in a dream to flee into Egypt. Matthew 2:13.
„У Гаваону се Господ јави Соломону ноћу у сну.“ 1. Царевима 3:5. Велики значајни лик из другог поглавља Данила такође је дат у сну, као и четири звери итд. из седмог поглавља. Када је Ирод настојао да погуби новорођеног Спаситеља, Јосиф је у сну био опоменут да побегне у Египат. Матеј 2:13.
“And it shall come to pass in the LAST DAYS, saith God, I will pour out of my Spirit upon all flesh: and your sons and your daughters shall prophesy, and your young men shall see visions, and your old men shall dream dreams. Acts 2:17.
„И биће у ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ, говори Бог, излићу од Духа својега на свако тело; и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши гледаће виђења, и старци ваши сањаће снове.“ Дела апостолска 2:17.
“The gift of prophecy, by dreams and visions, is here the fruit of the Holy Spirit, and in the last days is to be manifested sufficiently to constitute a sign. It is one of the gifts of the gospel church.
„Дар пророштва, кроз снове и визије, овде је плод Светога Духа, и у последње дане треба да се испољи у довољној мери да сачињава знак. Он је један од дарова јеванђеоске цркве.
“And he gave some apostles; and some PROPHETS; and some evangelists; and some pastors and teachers; For the perfecting of the saints, for the work of the ministry, for the edifying of the body of Christ. Ephesians 4:11, 12.
„И даде једне за апостоле, а једне за ПРОРОКЕ, а једне за јеванђелисте, а једне за пастире и учитеље; за усавршавање светих, за дело службе, за изграђивање тела Христовог.“ Ефесцима 4:11, 12.
“And God hath set some in the church, first apostles, secondarily PROPHETS, etc. 1 Corinthians 7:28.
„И Бог је поставио неке у цркви: најпре апостоле, друго ПРОРОКЕ, итд.“ 1. Коринћанима 7:28.
“Despise not PROPHESYINGS. 1 Thessalonians 5:20. See also Acts 13:1; 21:9; Romans 12:6; 1 Corinthians 14:1, 24, 39. Prophets or prophesyings are for the edification of the church of Christ; and there is no evidence that can be produced from the word of God, that they were to cease before evangelists, pastors and teachers were to cease. But says the objector, ‘There has been so many false visions and dreams that I cannot have confidence in anything of the kind.’ It is true that Satan has his counterfeit. He always had false prophets, and certainly we may expect them now in this his last hour of deception and triumph. Those who reject such special revelations because the counterfeit exists, may with equal propriety go a little farther and deny that God ever revealed himself to man in a dream or a vision, for the counterfeit always existed.
„Пророштва не презирите.“ 1. Солуњанима 5:20. Видети и Дела 13:1; 21:9; Римљанима 12:6; 1. Коринћанима 14:1, 24, 39. Пророци или пророштва дати су за назидање Христове цркве; и не може се изнети никакав доказ из речи Божје да је требало да престану пре него што би јеванђелисти, пастири и учитељи требало да престану. Али, каже приговорник: „Било је толико много лажних виђења и снова да не могу имати поверења ни у шта такве врсте.“ Истина је да сотона има своје подметворине. Он је одувек имао лажне пророке, и свакако их можемо очекивати и сада, у овом његовом последњем часу обмане и тријумфа. Они који одбацују таква посебна откривења зато што подметворина постоји, могу с једнаким правом отићи и мало даље и порећи да се Бог икада откривао човеку у сну или виђењу, јер је подметворина одувек постојала.
“Dreams and visions are the medium through which God has revealed himself to man. Through this medium he spake to the prophets; he has placed the gift of prophecy among the gifts of the gospel church, and has classed dreams and visions with the other signs of the ‘LAST DAYS.’ Amen.
„Снови и визије су средство посредством којег је Бог открио себе човеку. Посредством тог средства говорио је пророцима; поставио је дар пророштва међу дарове јеванђеоске цркве и уврстио снове и визије међу остале знаке „ПОСЛЕДЊИХ ДАНА“. Амин.
“My object in the above remarks has been to remove objections in a scriptural manner, and prepare the mind of the reader for the following.” James White, Brother Miller’s Dream, 1–3.
„Мој циљ у горњим напоменама био је да на библијски начин отклоним приговоре и припремим ум читаоца за оно што следи.“ James White, Brother Miller’s Dream, 1–3.
William Miller’s Second Dream
Други сан Вилијама Милера
“I dreamed that God, by an unseen hand, sent me a curiously wrought casket about ten inches long by six square, made of ebony and pearls curiously inlaid. To the casket there was a key attached. I immediately took the key and opened the casket, when, to my wonder and surprise, I found it filled with all sorts and sizes of jewels, diamonds, precious stones, and gold and silver coin of every dimension and value, beautifully arranged in their several places in the casket; and thus arranged they reflected a light and glory equaled only to the sun.
„Сањао сам да ми је Бог, невидљивом руком, послао један необично израђен ковчежић, дугачак око десет инча, а широк шест инча, начињен од ебеновине и бисера вешто уметнутих. За ковчежић је био причвршћен кључ. Одмах сам узео кључ и отворио ковчежић, када, на моје чуђење и запрепашћење, нађох да је испуњен сваковрсним драгуљима разних величина, дијамантима, драгоценим камењем, те златним и сребрним новцем сваке величине и вредности, лепо распоређеним на својим местима у ковчежићу; и тако распоређени одсјајивали су светлошћу и славом којој је био раван само сунчев сјај.“
“I thought it was not my duty to enjoy this wonderful sight alone, although my heart was overjoyed at the brilliancy, beauty, and value of its contents. I therefore placed it on a center table in my room and gave out word that all who had a desire might come and see the most glorious and brilliant sight ever seen by man in this life.
„Сматрала сам да није моја дужност да сама уживам у овом чудесном призору, иако је моје срце било преплављено радошћу због сјаја, лепоте и вредности његовог садржаја. Стога сам га ставила на сто насред своје собе и разгласила да сви који то желе могу доћи и видети најславнији и најблиставији призор који је човек икада видео у овом животу.
“The people began to come in, at first few in number, but increasing to a crowd. When they first looked into the casket, they would wonder and shout for joy. But when the spectators increased, everyone would begin to trouble the jewels, taking them out of the casket and scattering them on the table. I began to think that the owner would require the casket and the jewels again at my hand; and if I suffered them to be scattered, I could never place them in their places in the casket again as before; and felt I should never be able to meet the accountability, for it would be immense. I then began to plead with the people not to handle them, nor to take them out of the casket; but the more I pleaded, the more they scattered; and now they seemed to scatter them all over the room, on the floor and on every piece of furniture in the room.
„Људи су почели да пристижу, у почетку малобројни, али су временом нарасли у мноштво. Када би први пут погледали у ковчежић, чудили би се и ускликнули од радости. Али када се број посматрача увећао, сви су почели да узнемиравају драгуље, вадећи их из ковчежића и разбацујући их по столу. Почела сам да мислим да ће власник поново затражити од мене ковчежић и драгуље; и ако допустим да буду разасути, никада их више нећу моћи вратити на њихова места у ковчежићу као раније; и осећала сам да се никада нећу моћи суочити с одговорношћу, јер би била огромна. Тада сам почела да молим људе да их не дирају, нити да их ваде из ковчежића; али што сам их више молила, то су их више разбацивали; и сада се чинило да их разбацују по читавој соби, по поду и по сваком комаду намештаја у соби.״
“I then saw that among the genuine jewels and coin they had scattered an innumerable quantity of spurious jewels and counterfeit coin. I was highly incensed at their base conduct and ingratitude, and reproved and reproached them for it; but the more I reproved, the more they scattered the spurious jewels and false coin among the genuine.
„Тада видех да су међу праве драгуље и новац разбацали безбројно мноштво лажних драгуља и фалсификованог новца. Био сам силно разгневљен због њиховог ниског поступка и неблагодарности, и укорио сам их и прекорео због тога; али што сам их више корио, то су више разбацивали лажне драгуље и лажни новац међу праве.
“I then became vexed in my physical soul and began to use physical force to push them out of the room; but while I was pushing out one, three more would enter and bring in dirt and shavings and sand and all manner of rubbish, until they covered every one of the true jewels, diamonds, and coins, which were all excluded from sight. They also tore in pieces my casket and scattered it among the rubbish. I thought no man regarded my sorrow or my anger. I became wholly discouraged and disheartened, and sat down and wept.
„Тада се у својој телесној души испуних јадом и почех да употребљавам телесну силу да их истерам из собе; али док бих једнога истеривао, тројица других би улазила и уносила прљавштину и струготину и песак и сваковрсно смеће, све док не прекрише све праве драгуље, дијаманте и новчиће, те сви беху уклоњени од погледа. Такође су растргли мој ковчежић и разбацали га по смећу. Помислих да нико не обраћа пажњу на моју жалост нити на мој гнев. Постадох сасвим обесхрабрен и клонуо духом, те седох и заплаках.
“While I was thus weeping and mourning for my great loss and accountability, I remembered God, and earnestly prayed that He would send me help. Immediately the door opened, and a man entered the room, when the people all left it; and he, having a dirt brush in his hand, opened the windows, and began to brush the dirt and rubbish from the room.
„Док сам тако плакала и нарицала због свога великог губитка и одговорности, сетила сам се Бога и усрдно се молила да ми пошаље помоћ. Одмах су се врата отворила, и један човек уђе у собу, а сви људи из ње изађоше; и он, држећи у руци четку за прашину, отвори прозоре и поче да из собе чисти прашину и смеће.
“I cried to him to forbear, for there were some precious jewels scattered among the rubbish.
„Завапих к Њему да се уздржи, јер су међу рушевинама били разбацани неки драгоцени драгуљи.
“He told me to ‘fear not,’ for he would ‘take care of them.’
Рекао ми је: „Не бој се“, јер ће се „он побринути за њих“.
“Then, while he brushed the dirt and rubbish, false jewels and counterfeit coin, all rose and went out of the window like a cloud, and the wind carried them away. In the bustle I closed my eyes for a moment; when I opened them, the rubbish was all gone. The precious jewels, the diamonds, the gold and silver coins, lay scattered in profusion all over the room.
„Тада, док је метлом избацивао прљавштину и отпатке, лажно драго камење и фалсификован новац, све се то подиже и изиђе кроз прозор као облак, а ветар их однесе. У тој ужурбаности затворих очи за тренутак; када сам их отворио, сви отпадци већ беху нестали. Драгоцени драгуљи, дијаманти, златници и сребрњаци лежаху у изобиљу разасути по читавој соби.
“He then placed on the table a casket, much larger and more beautiful than the former, and gathered up the jewels, the diamonds, the coins, by the handful, and cast them into the casket, till not one was left, although some of the diamonds were not bigger than the point of a pin.
„Затим је на сто ставио ковчежић, много већи и лепши од претходног, па је прегрштима сакупио драгуље, дијаманте, новчиће и убацивао их у ковчежић, док није остао ниједан, иако неки од дијаманата нису били већи од врха игле.
“He then called upon me to ‘come and see.’
„Затим ме је позвао да ‘дођем и видим’.“
“I looked into the casket, but my eyes were dazzled with the sight. They shone with ten times their former glory. I thought they had been scoured in the sand by the feet of those wicked persons who had scattered and trod them in the dust. They were arranged in beautiful order in the casket, every one in its place, without any visible pains of the man who cast them in. I shouted with very joy, and that shout awoke me.” Early Writings, 81–83.
„Погледах у ковчежић, али моје очи беху заслепљене тим призором. Сијали су десет пута већом славом него раније. Помислих да су били изглачани у песку ногама оних злих људи који су их разбацали и погазили у прашини. Били су поређани у прекрасном реду у ковчежићу, сваки на свом месту, без икаквог видљивог труда човека који их је бацио унутра. Узвикнух од саме радости, и тај узвик ме пробуди.“ Early Writings, 81–83.
James White’s Footnotes
Фусноте Џејмса Вајта
“The ‘casket’ represents the great truths of the Bible, relative to the second advent of our Lord Jesus Christ, which were given Brother Miller to publish to the world.
„Ковчежић“ представља велике истине Библије које се односе на други долазак нашег Господа Исуса Христа, а које су биле дате брату Милеру да их објави свету.
“The ‘key attached’ was his manner of interpreting the prophetic Word—Comparing scripture with scripture—the Bible its own interpreter. With this key Brother Miller opened the ‘casket,’ or the great truth of the advent to the world.
„Прикачени ‘кључ’ био је његов начин тумачења пророчке Речи — упоређујући Писмо са Писмом — Библија као свој сопствени тумач. Тим кључем брат Милер је отворио ‘ковчежић’, односно велику истину о Христовом доласку свету.
“‘The people began to come in, at first few in number, but increasing to a crowd.’ When the advent doctrine was first preached by Brother Miller, and a very few others, it had but little effect, and but very few were waked up by it; but from 1840 to 1844, wherever it was preached, the whole community was aroused.
„Народ је почео да долази, у почетку малобројан, али је нарастао у мноштво.“ Када је брат Милер, и још неколицина других, први пут проповедао адвентну науку, она је имала тек врло мало дејства, и њоме се пробудио тек врло мали број људи; али од 1840. до 1844. године, где год је била проповедана, читава заједница била је покренута.
“The ‘jewels, diamonds, etc.’ of ‘all sorts and sizes’ so ‘beautifully arranged in their several places in the casket’ represent the children of God, [Malachi 3:17,] from all the churches, and from almost every station, and situation of life, who received the advent faith, and were seen to take a bold stand in their several stations, in the holy cause of truth. While moving in this order, each attending to his own duty, and walking humbly before God, ‘they reflected a light and glory’ to the world, equaled only by the church in the days of the apostles. The message, [Revelation 14:6, 7] went as it were, upon the wings of the wind, and the invitation, ‘Come, for all things are now ready,’ [Luke 14:17.] went abroad with power and effect.
„‘Драгуљи, дијаманти, итд.’ ‘сваковрсни и различитих величина’, тако ‘лепо распоређени на својим местима у ковчежићу’, представљају децу Божју, [Малахија 3:17,] из свих цркава, и из готово сваког сталежа и животног положаја, који су примили адвентну веру, и за које се видело да храбро заузимају став на својим различитим местима, у светој ствари истине. Док су се кретали у том поретку, сваки пазећи на своју дужност и ходећи смирено пред Богом, ‘они су одражавали светлост и славу’ свету, којој је била равна једино црква у данима апостола. Вест, [Откривење 14:6, 7] ишла је, такорећи, на крилима ветра, а позив, ‘Дођите, јер је већ све спремно,’ [Лука 14:17.] ширио се са силом и дејством.“
“When the flying angel [Revelation 14:6, 7.] first began to preach the everlasting good news, ‘Fear God, and give glory to him; for the hour of his judgment is come,’ many shouted for joy in view of the coming of Jesus, and the restitution, who afterwards opposed and scoffed, and ridiculed the truth that a little before filled them with joy. They troubled and scattered the jewels. This brings us to the autumn of 1844, when the scattering time commenced. Mark this: It was those who once ‘shouted for joy’ that troubled and scattered the jewels. And none have so effectually scattered the flock, and led them astray since 1844, as those who once preached the truth, and rejoiced in it; but have since denied the work of God, and the fulfilment of prophecy in our past advent experience.
„Када је летећи анђео [Откривење 14:6, 7.] први пут почео да проповеда вечно јеванђеље: ‘Бојте се Бога, и подајте му славу; јер дође час суда његова,’ многи су клицали од радости при помисли на Исусов долазак и обновљење, а потом су се успротивили, ругали се и исмевали истину која их је мало пре тога испуњавала радошћу. Они су узнемирили и расејали драгуље. То нас доводи до јесени 1844. године, када је отпочело време расејавања. Запазите ово: управо су они који су некада ‘клицали од радости’ узнемирили и расејали драгуље. И нико од 1844. године није тако делотворно расејао стадо и одвео га на странпутицу као они који су некада проповедали истину и радовали јој се, али су потом порекли Божје дело и испуњење пророштва у нашем ранијем адвентном искуству.“
“Brother Miller’s testimony, for a number of months after the Midnight cry, at the seventh month, 1844, was that the door was shut, and that the advent movement was a fulfilment of prophecy, and that we had been right in preaching time. He then exhorted his brethren, through the Advent Herald to hold fast, to be patient, and not grudge against one another; and God would soon justify them for preaching time. In this way he plead for the jewels, while he felt his ‘accountability’ for them, and that ‘it would be immense.’
„Сведочанство брата Милера, током извесног броја месеци после поноћног поклича, у седмом месецу 1844. године, било је да су се врата затворила, и да је адвентни покрет био испуњење пророштва, и да смо били у праву што смо проповедали време. Тада је, преко Advent Herald-а, опомињао своју браћу да чврсто стоје, да буду стрпљиви и да не ропћу један на другога; а Бог ће их ускоро оправдати што су проповедали време. На тај начин он је молио за драгуље, док је осећао своју ‘одговорност’ за њих, и да би она ‘била огромна.’“
“The ‘spurious jewels and counterfeit coin’ that were scattered among the genuine, clearly represent false converts, or ‘strange children,’ [Hosea 5:7.] since the door was shut in 1844.
„Лажни драгуљи и фалсификован новац“ који су били расути међу правима, јасно представљају лажне обраћенике, или „туђу децу“ [Осија 5:7], откако су се врата затворила 1844. године.
“The second ‘casket much larger and more beautiful than the former’ into which the scattered ‘jewels,’ ‘diamonds,’ and ‘coins’ were gathered, represents the broad field of living present truth into which the scattered flock will be gathered, even 144,000, all of them having the seal of the living God. Not one of the precious diamonds will be left in the dark. Although some are ‘not bigger than the point of a pin,’ they will not be overlooked, and left out in this day when God is making up his jewels. [Malachi 3:16–18.] He can send his angels and haste them out as he did Lot out of Sodom. ‘A short work will the Lord make upon the earth.’ ‘He will cut it short in righteousness.’ See Romans 9:28.
„Друга ‘ковчежица много већа и лепша од прве’ у коју су били сабрани расути ‘драгуљи,’ ‘дијаманти’ и ‘новчићи,’ представља широко поље живе садашње истине у које ће расуто стадо бити сабрано, чак 144.000, и сви они имају печат живога Бога. Ниједан од драгоцених дијаманата неће бити остављен у тами. Иако су неки ‘не већи од врха игле,’ неће бити превиђени и изостављени у овај дан када Бог сабира своје драгуље. [Малахија 3:16–18.] Он може послати своје анђеле и пожурити их да их изведу као што је извео Лота из Содома. ‘Кратак посао учиниће Господ на земљи.’ ‘Свешће га у праведности.’ Видети Римљанима 9:28.
“The ‘dirt and shavings, sand and all manner of rubbish,’ represent the various and numerous errors that have been brought in among second advent believers, since the autumn of 1844. Here I will notice a few of them.
„Прашина и струготине, песак и сваковрсно ђубре“ представљају разноврсне и многобројне заблуде које су унете међу вернике у други Христов долазак од јесени 1844. године. Овде ћу указати на неке од њих.
“1. The stand that some of the ‘shepherds’ presumptuously took immediately after the Midnight cry was given, that the solemn melting power of the Holy Ghost that attended the seventh month movement was a mesmeric influence. George Storrs was among the first to take this stand. See his writings in the latter part of 1844, in the Midnight Cry, then published in New York city. J. V. Himes, at the Albany Conference in the spring of 1845, said that the seventh month movement produced mesmerism seven feet deep. This I am told by one who was present, and heard the remark. Others who took an active part in the seventh month cry have since pronounced that movement the work of the Devil. Attributing the work of Christ and the Holy Ghost to the Devil, was in the days of our Saviour, blasphemy, and it is blasphemy now.
„1. Став који су неки од „пастира“ дрско заузели одмах пошто је био објављен поноћни поклич, да је свечана сила омекшавања Светога Духа, која је пратила покрет седмога месеца, била месмерички утицај. Џорџ Сторс био је међу првима који су заузели тај став. Видети његове списе у познијем делу 1844. године, у листу Midnight Cry, тада објављиваном у граду Њујорку. Ј. V. Хајмс је на Олбанијској конференцији у пролеће 1845. године рекао да је покрет седмога месеца произвео месмеризам седам стопа дубок. Ово ми је речено од једнога који је био присутан и чуо ту примедбу. Други, који су узели активно учешће у покличу седмога месеца, касније су тај покрет прогласили делом Ђавола. Приписивати дело Христа и Светога Духа Ђаволу било је у данима нашега Спаситеља хула, а хула је и сада.“
“2. The many experiments on definite time. Since the 2300 days ended in 1844, quite a number of times have been set, by different individuals, for their termination. In doing this they have removed the ‘landmarks,’ and have thrown darkness and doubt over the whole advent movement.
„2. Многи покушаји одређивања тачног времена. Пошто се 2300 дана завршило 1844. године, различити појединци су у више наврата одређивали време њиховог окончања. Чинећи то, уклонили су „међаше“ и бацили таму и сумњу на читав адвентни покрет.
“3. Spiritualism with all its fancies and extravagances. This wile of the Devil, which has accomplished an awful work of death, is very fitly represented by ‘shavings,’ and ‘all manner of rubbish.’ Many of those who drank down the poison of spiritualism admitted the truth of our past advent experience, and from this fact many have been made to believe that spiritualism was the natural fruit of believing that God conducted the great advent movements in 1843 and 1844. Peter, speaking of those who should ‘bring in damnable heresies, even denying the Lord that bought them,’ says, ‘BY REASON OF WHOM THE WAY OF TRUTH SHALL BE EVIL SPOKEN OF.’
„3. Спиритизам са свим својим уобразиљама и разузданостима. Ова лукавштина ђаволова, која је извршила страховито дело смрти, веома је прикладно представљена као ‘струготине’ и ‘сваковрсно смеће’. Многи од оних који су испили отров спиритизма признавали су истину нашег ранијег адвентног искуства, и због те чињенице многи су били наведени да поверују да је спиритизам био природни плод веровања да је Бог руководио великим адвентним покретима 1843. и 1844. године. Петар, говорећи о онима који ће ‘уводити јереси погибли, одричући се чак и Господа који их је искупио’, каже: ‘ЗБОГ КОЈИХ ЋЕ СЕ ПУТ ИСТИНЕ ХУЛИТИ.’”
“4. S. S. Snow professing to be ‘Elijah the Prophet’” This man in his strange and wild career, has also acted his part in this work of death, and his course has had a tendency to bring the true position for the waiting saints into disrepute, in the minds of many honest souls.
„4. С. С. Сноу, који се представља као ‘пророк Илија’“ Овај човек је, у свом чудном и необузданом деловању, такође одиграо своју улогу у овом делу смрти, а његов поступак је имао тежњу да у свести многих искрених душа доведе истински положај светих који чекају на лош глас.
“To this catalogue of errors I might add many more, such as the ‘thousand years’ of Revelation 20:4, 7, in the past, the 144,000 of Revelation 7:4; 14:1, those who ‘arose and came out of the graves’ after Christ’s resurrection, the no-work doctrine, the doctrine of the destruction of infants, &c. &c.
„Овом каталогу заблуда могао бих додати још многе, као што су „хиљаду година“ из Откривења 20:4, 7, у прошлости, 144.000 из Откривења 7:4; 14:1, они који су „устали и изашли из гробова“ после Христовог васкрсења, учење о нераду, учење о уништењу деце, итд. итд.
“These errors were so industriously propagated, and urged upon the waiting flock that, at the time Brother Miller had the dream, the true jewels were ‘excluded from sight,’ and the words of the prophet were applicable—’And judgment is turned away backward, and justice standeth afar off,’ &c. &c. See Isaiah 59:14. At that time there was not an advent paper in the land that advocated the cause of present truth. The Day-Dawn, was the last to defend the true position of the little flock; but that died a number of months before the Lord gave Bro. Miller this dream; and in its last dying struggle pointed the weary sighing saints to 1877, then thirty years in the future, as the time of their final deliverance. Alas! alas! No wonder that Brother Miller in his dream, ‘sat down and wept’ over this sad state of things.
„Ове заблуде биле су тако ревносно ширене и тако наметане ишчекујућем стаду да су, у време када је брат Милер имао сан, прави драгуљи били ‘искључени из вида’, и речи пророкове биле су применљиве — ‘И суд се узмиче натраг, и правда стоји далеко’, итд. итд. Видети Исаија 59:14. У то време у земљи није било ниједног адвентистичког листа који је заступао дело садашње истине. The Day-Dawn био је последњи који је бранио истински положај малога стада; али и он је престао да излази неколико месеци пре него што је Господ дао брату Милеру овај сан; и у својој последњој самртној борби упућивао је уморне свеце, који су уздисали, на 1877. годину, тада још тридесет година у будућности, као на време њиховог коначног избављења. Авај! авај! Није чудо што је брат Милер у свом сну ‘сео и заплакао’ над овим жалосним стањем ствари.“
“Brother Miller closed his eyes in death, December 22, 1849, which fulfilled the following words in his dream, ‘In the bustle I closed my eyes for a moment.’ This wonderful fulfilment is so plain that none will fail to see it.
„Брат Милер је склопио очи у смрти 22. децембра 1849. године, чиме су се испуниле следеће речи из његовог сна: ‘У тој ужурбаности склопио сам очи за тренутак.’ Ово чудесно испуњење је толико јасно да нико неће пропустити да га уочи.
“The casket, represents the advent truth that Brother Miller published to the world, as is marked out by the parable of the ten virgins. [Matthew 25:1–11.] First, the time, 1843; second, the tarrying time; third, the midnight cry, at the seventh month, 1844, and fourth, the shut door. No one who has read the second advent papers since 1843, will deny that Brother Miller has advocated these four important points in advent history. This harmonious system of truth or ‘casket’ has been torn in pieces, and scattered among the rubbish by those who have rejected their own experience, and have denied the very truths that they, with Brother Miller so fearlessly preached to the world.
„Ковчежић представља истину о адвенту коју је брат Милер објавио свету, као што је означено у причи о десет девојака. [Матеј 25:1–11.] Прво, време, 1843; друго, време оклевања; треће, поноћни поклич, у седмом месецу, 1844; и четврто, затворена врата. Нико ко је читао списе о другом доласку од 1843. године, неће порећи да је брат Милер заступао ове четири важне тачке у историји адвента. Овај складни систем истине или „ковчежић“ био је растргнут на комаде и разбацан међу рушевине од стране оних који су одбацили сопствено искуство и порекли управо оне истине које су они, заједно с братом Милером, тако неустрашиво проповедали свету.
“The church will then be pure and ‘without fault before the throne of God,’ having confessed all their errors, faults and sins, and having had them washed away by the blood of Christ and blotted out, they will be without ‘spot or wrinkle, or any such thing.’ Then they will shine with ‘ten times their former glory.’” JAMES WHITE Oswego, May, 1850.
„Црква ће тада бити чиста и ‘без мане пред престолом Божјим’, пошто буде исповедила све своје заблуде, преступе и грехе, и пошто они буду опрани Христовом крвљу и избрисани, биће без ‘мрље, или боре, или чега таквога’. Тада ће засијати са ‘десет пута већом славом него раније.’” JAMES WHITE Oswego, мај 1850.