Verse forty of Daniel eleven, begins at the time of the end, but the verse identifies two times of the end, and therefore allows the student of prophecy to align the first time of the end with the second time of the end. When this application is made, the line of Millerite history that began in 1798, runs parallel with the history of the United States in 1989. The two lines identify the line of the true Protestant horn and the line of the Republican horn of the earth beast of Revelation chapter thirteen. Both lines begin at the time of the end in 1798, and the time of the end in 1989 simply complements and provides a second witness of the waymarks of truth that are unsealed in the verse.

Четрдесети стих једанаесте главе Данила започиње у време краја, али тај стих указује на два времена краја, те стога омогућава ученику пророштва да прво време краја усклади са другим временом краја. Када се ова примена изврши, линија милеритске историје која је започела 1798. године тече упоредо са историјом Сједињених Америчких Држава 1989. године. Те две линије указују на линију истинског протестантског рога и на линију републиканског рога звери из земље из тринаесте главе Откривења. Обе линије започињу у време краја 1798. године, а време краја 1989. године једноставно допуњује и пружа друго сведочанство о међашима истине који су у том стиху отпечаћени.

The movement of the third angel arrived on October 22, 1844, but was deferred through the seven-year rebellion of 1856 to 1863. The arrival of the third angel was repeated on September 11, 2001. 1863 was typified by ancient Israel’s first encampment at Kadesh and the rebellion of the ten spies, and September 11, 2001 was typified by the last encampment of ancient Israel at Kadesh, and the rebellion of Moses. The rebellion of 1863, represented the first rebellion at Kadesh, which produced a judgment of death in the wilderness. The rebellion of September 11, 2001 represented the last rebellion at Kadesh, which produced the death of the leadership of Laodicean Adventism.

Покрет трећег анђела стигао је 22. октобра 1844. године, али је био одложен кроз седмогодишњу побуну од 1856. до 1863. године. Долазак трећег анђела поновљен је 11. септембра 2001. године. Година 1863. била је предсказана првим логоровањем старог Израиља у Кадису и побуном десет ухода, а 11. септембар 2001. године био је предсказан последњим логоровањем старог Израиља у Кадису и побуном Мојсија. Побуна из 1863. године представљала је прву побуну у Кадису, која је донела пресуду смрти у пустињи. Побуна од 11. септембра 2001. године представљала је последњу побуну у Кадису, која је донела смрт вођства лаодикијског адвентизма.

The descent of the angel on August 11, 1840, which ushered in the movement of 1840 to 1844, which Sister White called a glorious manifestation of the power of God, typified September 11, 2001 and identified a glorious manifestation of the power of God.

Силазак анђела 11. августа 1840, који је увео покрет од 1840. до 1844. године, који је сестра Вајт назвала славним испољавањем Божје силе, представљао је праслику 11. септембра 2001. и означио славно испољавање Божје силе.

“The angel who unites in the proclamation of the third angel’s message is to lighten the whole earth with his glory. A work of world-wide extent and unwonted power is here foretold. The advent movement of 1840–44 was a glorious manifestation of the power of God; the first angel’s message was carried to every missionary station in the world, and in some countries there was the greatest religious interest which has been witnessed in any land since the Reformation of the sixteenth century; but these are to be exceeded by the mighty movement under the last warning of the third angel.” The Great Controversy, 611.

„Анђео који се сједињује у објављивању поруке трећег анђела треба да обасја сву земљу својом славом. Овде је проречено дело светских размера и неуобичајене силе. Адвентни покрет из 1840–44. био је славно пројављивање Божје силе; порука првог анђела била је однета до сваке мисионарске станице у свету, а у неким земљама владало је највеће верско интересовање које је икада посведочено у иједној земљи од Реформације шеснаестог века; али све то треба да буде надмашено силним покретом под последњим упозорењем трећег анђела.“ Велика борба, 611.

The first arrival of the third angel on October 22, 1844 (the first Kadesh), was to finish the work, but God’s people chose to select a new leader and return to Egypt. By 1863, they had “rebuilt Jericho”, instead of participating in God’s work in bringing down the walls of Jericho. They were therefore cursed, with the death in the wilderness.

Први долазак трећег анђела 22. октобра 1844. године (први Кадис) био је да доврши дело, али је Божји народ изабрао да постави новог вођу и врати се у Египат. До 1863. године, они су „поново сазидали Јерихон“, уместо да учествују у Божјем делу обарања зидова Јерихона. Због тога су били проклети смрћу у пустињи.

And Joshua adjured them at that time, saying, Cursed be the man before the Lord, that riseth up and buildeth this city Jericho: he shall lay the foundation thereof in his firstborn, and in his youngest son shall he set up the gates of it. Joshua 6:26.

Исус Навин их закле у оно време говорећи: Проклет да је пред Господом човек који устане и сагради овај град Јерихон; на своме првенцу поставиће његов темељ, и на своме најмлађем сину подићи ће његова врата. Исус Навин 6:26.

As with ancient Israel at the first Kadesh, who had rejected the message of Joshua and Caleb, modern Israel’s rebellion at the first Kadesh (1863), brought upon them the curse of Joshua. When the third angel returned on September 11, 2001 (the last Kadesh), the final work in advance of God bringing down Jericho and its walls began.

Као што је древни Израиљ код првог Кадиса одбацио поруку Исуса Навина и Халева, тако је и побуна савременог Израиља код првог Кадиса (1863) навукла на њих Исусову Навинову клетву. Када се трећи анђео вратио 11. септембра 2001. године (последњи Кадис), отпочело је завршно дело у припреми за Божје обарање Јерихона и његових зидина.

October 22, 1844 marks the arrival of the third angel, and in so doing it marks the arrival of the soon-coming Sunday in the last days. 1863 marks the end of the testing period of the third angel that commenced on October 22, 1844. 1863 is therefore a symbol of the soon-coming Sunday law, for Jesus always represents the ending with the beginning. In 1863, the nation was divided into two classes, and so too, at the Sunday law, two classes will be manifested.

22. октобар 1844. означава долазак трећег анђела, и тиме означава долазак недеље која ускоро долази у последњим данима. Година 1863. означава крај периода кушања трећег анђела који је отпочео 22. октобра 1844. Стога је 1863. симбол недељног закона који ускоро долази, јер Исус увек представља свршетак почетком. Године 1863. народ је био подељен у две класе, а тако ће се и при недељном закону показати две класе.

The testing period of the third angel in Millerite history began in 1844 and ended in 1863, and the beginning and ending, both marked the Sunday law of the last days. In the history between the beginning (1844) and the ending (1863), is the rebellion of the Millerite movement (1856). Thus, the period bears the signature of “Truth.” The return to Kadesh for the second time on September 11, 2001 marks the beginning of the testing process of the third angel, which concludes at the soon-coming Sunday law, as typified by 1863.

Период испитивања трећег анђела у милеритској историји започео је 1844. године и завршио се 1863. године, а и почетак и завршетак обележили су закон о недељи последњих дана. У историји између почетка (1844) и завршетка (1863) налази се побуна милеритског покрета (1856). Стога тај период носи печат „Истине“. Повратак у Кадис по други пут, 11. септембра 2001. године, означава почетак процеса испитивања трећег анђела, који се завршава ускоро долазећим законом о недељи, као што је то предочено 1863. годином.

From that Sunday law until human probation closes, Jericho and its walls will be brought down, in agreement with the executive judgment upon the whore of Babylon that is represented in that history. Verse forty begins in 1798, and concludes at the soon-coming Sunday law in verse forty-one. The time of the end in 1798 represents the internal line of God’s church, beginning with the Millerites of the movement of the first angel through to the movement of the third angel and the one hundred and forty-four thousand. All in one verse.

Од тог закона о недељи па све до окончања времена милости за људе, Јерихон и његови зидови биће оборени, у складу са извршном пресудом над вавилонском блудницом која је представљена у тој историји. Четрдесети стих почиње 1798. године, а завршава се на ускоро долазећем закону о недељи у четрдесет првом стиху. Време свршетка 1798. године представља унутрашњу линију Божје цркве, почевши од милерита из покрета првог анђела па све до покрета трећег анђела и сто четрдесет и четири хиљаде. Све то у једном стиху.

The war between the king of the north that began with the ascendancy of the king of the south in 1798, was brought to a conclusion in 1989, when the king of the south was defeated by an alliance between the fifth and sixth kingdoms of Bible prophecy. The war of the king of the north and king of the south that began in 1798, was recognized by the Millerites as a warfare against Rome, which they saw as simply the two desolating powers of paganism and papalism. When the war ended in 1989, all three desolating powers were involved, and it marked the beginning of the prophetic illustration of those three powers leading the world to Armageddon, which is geographically represented in verse forty-five of Daniel eleven.

Рат између цара севера, који је започео успоном цара југа 1798. године, приведен је закључку 1989. године, када је цар југа био поражен савезом између петог и шестог царства библијског пророчанства. Рат цара севера и цара југа, који је започео 1798. године, милерити су препознали као ратовање против Рима, који су они посматрали једноставно као две пустошеће силе паганизма и папства. Када се рат окончао 1989. године, све три пустошеће силе биле су укључене, и то је означило почетак пророчке илустрације тих трију сила које воде свет ка Армагедону, који је географски представљен у четрдесет петом стиху једанаесте главе Данила.

Verses forty to forty-five identify the prophetic dynamics of the three powers bringing the pope to his end between the seas and the glorious holy mountain. Rightly understood, the prophetic history represented in verse forty-one, includes verses forty-one through forty-four.

Стихови четрдесети до четрдесет пети поистовећују пророчку динамику трију сила које доводе папу до његовог краја између мора и славне свете горе. Правилно схваћено, пророчка историја представљена у четрдесет првом стиху обухвата стихове четрдесет први до четрдесет четврти.

Therefore, starting from the time of the end in 1989, with the second witness of 1798, identifying the beginning and ending of the war between the king of the south and the king of the north, verse forty-one through forty-four identifies the threefold union of a papacy whose deadly wound is healed, and verse forty-five is where she comes to her end. The verses, when approached from this perspective present a history that is external to God’s church, as is also represented by the relation between the seven seals and the seven churches in the book of Revelation.

Стога, полазећи од времена краја 1989. године, са другим сведочанством из 1798. године, које означава почетак и завршетак рата између цара јужног и цара северног, стихови четрдесет први до четрдесет четврти указују на троструки савез папства чија је смртоносна рана исцељена, а стих четрдесет пети показује где оно долази своме крају. Када им се приступи из ове перспективе, ови стихови износе историју која је спољашња у односу на Божју цркву, као што је то такође представљено односом између седам печата и седам цркава у књизи Откривења.

The line of prophetic history represented by 1798 represents primarily the investigative judgment, and the line that begins at the same point in 1989 represents primarily the executive judgment. 1798 is primarily emphasizing the work of the messenger who prepares the way for the Messenger of the Covenant, and 1989 is primarily emphasizing the work of the Elijah messenger.

Линија пророчке историје представљена 1798. годином првенствено представља истражни суд, а линија која почиње на истој тачки 1989. године првенствено представља извршни суд. Година 1798. првенствено наглашава дело весника који припрема пут Веснику завета, а 1989. година првенствено наглашава дело Илијиног весника.

Starting from 1798, when the book of Daniel was unsealed, we have the increase of knowledge of the prophetic history where Christ leads His people into a covenant relationship that accomplishes the permanent combination of divinity with humanity. That last day covenant is identified repeatedly in the Scriptures.

Почевши од 1798. године, када је књига пророка Данила била отворена, имамо умножење знања о пророчкој историји у којој Христос води свој народ у заветни однос који остварује трајно сједињење божанства са човечанством. Тај завет последњих дана у Светом писму више пута је јасно означен.

Behold, the days come, saith the Lord, that I will make a new covenant with the house of Israel, and with the house of Judah: Not according to the covenant that I made with their fathers in the day that I took them by the hand to bring them out of the land of Egypt; which my covenant they brake, although I was an husband unto them, saith the Lord: But this shall be the covenant that I will make with the house of Israel; After those days, saith the Lord, I will put my law in their inward parts, and write it in their hearts; and will be their God, and they shall be my people. And they shall teach no more every man his neighbour, and every man his brother, saying, Know the Lord: for they shall all know me, from the least of them unto the greatest of them, saith the Lord: for I will forgive their iniquity, and I will remember their sin no more. Jeremiah 31:31–34.

Ево, долазе дани, говори Господ, када ћу учинити нови завет с домом Израиљевим и с домом Јудиним; не као завет који учиних с оцима њиховим у дан када их узех за руку да их изведем из земље египатске; завет мој који они раскинуше, премда им ја бејах муж, говори Господ. Него ово је завет који ћу учинити с домом Израиљевим после тих дана, говори Господ: закон свој метнућу у њихову унутрашњост и написаћу га на срцима њиховим; и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. И неће више учити сваки ближњега свога и сваки брата свога, говорећи: Познајте Господа; јер ће ме сви познавати, од најмањега међу њима до највећега међу њима, говори Господ; јер ћу опростити безакоње њихово и греха њихова нећу више помињати. Јеремија 31:31–34.

All the prophets are identifying the last days, and the expression “last days,” in prophecy represents the time period of the judgment. The first angel arrived in 1798, at the time of the end, to announce the opening of the judgment in 1844, which is also the arrival of the last days. The last days, are Jeremiah’s “days” that will come, when God would “forgive” the “iniquity” and “no more remember” the sins of His people. That work is accomplished by Christ, as the High Priest in the antitypical day of atonement, during “the last days.”

Сви пророци указују на последње дане, а израз „последњи дани“ у пророштву представља временско раздобље суда. Први анђео је дошао 1798. године, у време краја, да објави отварање суда 1844. године, што је уједно и долазак последњих дана. Последњи дани јесу Јеремијини „дани“ који ће доћи, када ће Бог „опростити“ „безакоње“ и „неће се више сећати“ греха Свога народа. То дело извршава Христос, као Првосвештеник у антитипичном дану помирења, током „последњих дана“.

Had Millerite Adventism continued by faith to walk in the advancing light of the third angel which arrived on October 22, 1844, they would have already been in their eternal home with Jesus. This is what Jeremiah means when he says, “after those days.” “Those days” are the prophetic periods that led to, and concluded in, 1844. They are the “days” which Daniel chapter twelve references.

Да је милеритски адвентизам наставио да вером ходи у напредујућој светлости трећег анђела који је дошао 22. октобра 1844, они би већ били у свом вечном дому са Исусом. То је оно што Јеремија мисли када каже: „после тих дана“. „Ти дани“ су пророчки периоди који су водили ка 1844. години и у њој се окончали. То су „дани“ на које упућује дванаесто поглавље Данилове књиге.

But go thou thy way till the end be: for thou shalt rest, and stand in thy lot at the end of the days. Daniel 12:13.

А ти иди својим путем до краја; јер ћеш починути, и стаћеш на свом делу на крају дана. Данило 12:13.

At the “end of the days,” or as Jeremiah says, “after those days,” Christ designed to put His law in the inward parts of His people and write His law upon the hearts. The inward parts being the lower nature, or as Paul calls it the flesh, and the heart being the higher nature. The covenant promises to give His people a new mind at conversion, and a new body at the Second Coming. Man fell with Adam, who was created in God’s image, and who was created with a higher nature and a lower nature. Christ’s covenant is to redeem mankind with their twofold nature from the curse of sin.

На „крају дана“, или, како каже Јеремија, „после оних дана“, Христос је наумио да стави свој закон у унутрашњост свога народа и да свој закон упише на срца. Унутрашњост означава нижу природу, или, како је Павле назива, тело, а срце означава вишу природу. Савез обећава да ће своме народу дати нов ум при обраћењу, и ново тело о Другом доласку. Човек је пао у Адаму, који је био створен по Божјем обличју, и који је био створен са вишом природом и нижом природом. Христов савез јесте да избави човечанство, са његовом двојаком природом, од проклетства греха.

“In the last days of this earth’s history, God’s covenant with his commandment-keeping people is to be renewed. ‘In that day I will make a covenant for them with the beasts of the field, and with the fowls of heaven, and with the creeping things of the ground: and I will break the bow and the sword and the battle out of the earth, and I will make them to lie down safely. And I will betroth thee unto me forever; yea, I will betroth thee unto me in righteousness, and in judgment, and in loving-kindness, and in mercies. I will even betroth thee unto me in faithfulness; and thou shalt know the Lord.’

„У последњим данима историје ове земље, Божји завет са Његовим народом који држи Његове заповести треба да буде обновљен. „И у тај дан учинићу им завет са зверима пољским и с птицама небеским и са гмизавцима земаљским; и лук и мач и рат сатрећу са земље, и учинићу те ће почивати безбедно. И заручићу те себи довека; да, заручићу те себи у правди и у суду и у милости и у милосрђу. И заручићу те себи у верности; и познаћеш Господа.“

“‘And it shall come to pass in that day, I will hear, saith the Lord, I will hear the heavens, and they shall hear the earth; and the earth shall hear the corn, and the wine, and the oil; and they shall hear Jezreel. And I will sow her unto me in the earth; and I will have mercy upon her that had not obtained mercy; and I will say to them which were not my people, Thou art my people; and they shall say, Thou art my God.’ Hosea 2:14-23.

„И догодиће се у онај дан: услишићу, говори Господ, услишићу небеса, а она ће услишити земљу; и земља ће услишити жито и вино и уље; а они ће услишити Језраел. И посејаћу је себи у земљи; и смиловаћу се на ону која није била помилована; и рећи ћу онима који нису били мој народ: Ти си мој народ; а они ће рећи: Ти си мој Бог.” Осија 2:14-23.

“‘In that day, . . . the remnant of Israel, and such as are escaped of the house of Jacob, . . . shall stay upon the Lord, the Holy One of Israel, in truth.’ Isaiah 10:20. From ‘every nation, and kindred, and tongue, and people’ there will be those who will gladly respond to the message, ‘Fear God, and give glory to him; for the hour of his judgment is come.’ They will turn from every idol that binds them to this earth, and will ‘worship him that made heaven, and earth, and the sea, and the fountains of waters.’ They will free themselves from every entanglement, and will stand before the world as monuments of God’s mercy. Obedient to every divine requirement, they will be recognized by angels and by men as those that ‘keep the commandments of God, and the faith of Jesus.’ Revelation 14:6–7, 12.

„У тај дан,... остатак Израиљев, и који се избаве из дома Јаковљева,... ослањаће се на Господа, Светога Израиљева, истинито.“ Исаија 10:20. Из „свакога народа, и племена, и језика, и људи“ биће оних који ће драговољно одговорити на вест: „Бојте се Бога, и подајте му славу; јер дође час суда његова.“ Они ће се одвратити од свакога идола који их везује за ову земљу, и „поклониће се ономе који је створио небо, и земљу, и море, и изворе вода.“ Ослободиће се сваке заплетености и стајаће пред светом као споменици Божје милости. Послушни сваком божанском захтеву, биће препознати од анђела и од људи као они који „држе заповести Божје и веру Исусову.“ Откривење 14:6–7, 12.

“‘Behold, the days come, saith the Lord, that the plowman shall overtake the reaper, and the treader of grapes him that soweth seed; and the mountains shall drop sweet wine, and all the hills shall melt. And I will bring again the captivity of my people of Israel, and they shall build the waste cities, and inhabit them; and they shall plant vineyards, and drink the wine thereof; they shall also make gardens, and eat the fruit of them. And I will plant them upon their land, and they shall no more be pulled up out of their land which I have given them, saith the Lord thy God. Amos 9:13–15.’” Review and Herald, February 26, 1914.

„Ево, иду дани, говори Господ, кад ће орач стизати жетеоца, и онај који гази грожђе онога који сеје семе; и горе ће капати слатким вином, и сви ће се брегови растапати. И вратићу ропство народа својега Израиља, и они ће сазидати пусте градове, и населиће се у њима; и насадиће винограде, и пити вино из њих; начиниће и вртове, и јешће њихов род. И посадићу их у земљи њиховој, и неће се више искоренити из своје земље коју сам им дао, говори Господ Бог твој. Амос 9:13–15.’“ Review and Herald, 26. фебруар 1914.

When Jeremiah says “after those days,” the “days” that preceded the work represented by Christ suddenly coming to His temple to cleanse it, were the prophetic periods that ended in 1798 and 1844. The end of those prophetic days (periods), marked the forty-six years in which Christ erected the Millerite temple, and when He suddenly came on October 22, 1844 He was fulfilling Malachi chapter three, which He also fulfilled when He cleansed the temple at the beginning and ending of His ministry.

Када Јеремија каже „после оних дана“, „дани“ који су претходили делу представљеном Христовим изненадним доласком у Његов храм да га очисти, били су пророчки периоди који су се окончали 1798. и 1844. године. Завршетак тих пророчких дана (периода) означио је четрдесет и шест година током којих је Христос подигао милеритски храм, а када је изненада дошао 22. октобра 1844, испуњавао је треће поглавље Малахије, које је такође испунио када је очистио храм на почетку и на крају Своје службе.

“In cleansing the temple from the world’s buyers and sellers, Jesus announced His mission to cleanse the heart from the defilement of sin,—from the earthly desires, the selfish lusts, the evil habits, that corrupt the soul. Malachi 3:1–3 quoted.” The Desire of Ages, 161.

„Очишћујући храм од купаца и продаваца овога света, Исус је објавио своју мисију да очисти срце од оскврњења грехом,—од земаљских жеља, себичних пожуда, злих навика, које кваре душу. Цитирано: Малахија 3:1–3.“ Чежња векова, 161.

And “after those days,” Christ intended to cleanse the temple He had erected, which represented His work in cleansing the hearts of His people from the defilement of sin, or as Jeremiah states writing His law upon the hearts and inward parts.

И „после тих дана“, Христос је намеравао да очисти храм који је подигао, а који је представљао Његово дело у очишћењу срца Свога народа од прљавштине греха, или, како Јеремија каже, да Свој закон упише у њихова срца и у њихову унутрашњост.

For finding fault with them, he saith, Behold, the days come, saith the Lord, when I will make a new covenant with the house of Israel and with the house of Judah: Not according to the covenant that I made with their fathers in the day when I took them by the hand to lead them out of the land of Egypt; because they continued not in my covenant, and I regarded them not, saith the Lord. For this is the covenant that I will make with the house of Israel after those days, saith the Lord; I will put my laws into their mind, and write them in their hearts: and I will be to them a God, and they shall be to me a people. Hebrews 8:8–10.

Јер, налазећи ману у њима, говори: Ево, долазе дани, говори Господ, када ћу учинити нови завет с домом Израиљевим и с домом Јудиним; не по завету који учиних с оцима њиховим у дан када их узех за руку да их изведем из земље Египатске; јер они не осташе у моме завету, и ја не марих за њих, говори Господ. Јер ово је завет који ћу учинити с домом Израиљевим после оних дана, говори Господ: законе своје метнућу у ум њихов, и на срцима њиховим написаћу их; и бићу им Бог, и они ће ми бити народ. Јеврејима 8:8–10.

The words “those days” were Daniel’s “end of the days,” that ended in 1798 and 1844. The line of the Protestant horn that begins in 1798, in verse forty of Daniel eleven, is emphasizing the covenant relationship which is established with the one hundred and forty-four thousand. The Hebrew word “lot” is a small stone that was used to determine one’s destiny. Daniel was told to go and rest (in death), until “the end of the days,” when, in 1844, the judgment would begin and his destiny would be determined.

Речи „они дани“ биле су Данилови „крај дана“, који су се окончали 1798. и 1844. године. Линија протестантског рога, која почиње 1798. године, у четрдесетом стиху једанаесте главе Данила, наглашава заветни однос који се успоставља са сто четрдесет и четири хиљаде. Јеврејска реч „жреб“ означава мали камен који се употребљавао да би се одредила нечија судбина. Данилу је речено да иде и почине (у смрти), до „краја дана“, када ће 1844. године отпочети суд и његова судбина бити одређена.

But go thou thy way till the end be: for thou shalt rest, and stand in thy lot at the end of the days. Daniel 12:13.

А ти иди својим путем до краја; јер ћеш починути, и стајаћеш у свом уделу на свршетку дана. Данило 12:13.

The “days” of the “end of the days,” represents the time prophecies which ended in 1844, for after then prophetic time would be no longer. The twenty-three hundred years, which was the marah vision, meaning the sudden appearance of Christ in His sanctuary then ended, and the twenty-five hundred and twenty years of the last indignation also ended, just as the days of the first indignation had ended at the time of the end in 1798. “After those days,” as referred to by Jeremiah, was thereafter addressed by Paul. Paul refers to Jeremiah’s “after those days,” twice, for Paul doesn’t simply address the covenant that was to be instituted “after those days,” but more importantly he is identifying the work of Christ as High Priest.

„Дани“ „краја дана“ представљају временска пророчанства која су се завршила 1844. године, јер после тога пророчког времена више неће бити. Две хиљаде и три стотине година, које су биле визија marah, што значи изненадно појављивање Христа у Његовом светилишту, тада су се завршиле, а и две хиљаде пет стотина и двадесет година последњег гнева такође су се завршиле, управо као што су се дани првог гнева завршили у време краја 1798. године. „После тих дана“, како се на то позива Јеремија, након тога разматра Павле. Павле се два пута позива на Јеремијино „после тих дана“, јер Павле не говори једноставно о завету који је требало да буде установљен „после тих дана“, него, што је још важније, он поистовећује дело Христа као Првосвештеника.

For by one offering he hath perfected forever them that are sanctified. Whereof the Holy Ghost also is a witness to us: for after that he had said before, This is the covenant that I will make with them after those days, saith the Lord, I will put my laws into their hearts, and in their minds will I write them; And their sins and iniquities will I remember no more. Now where remission of these is, there is no more offering for sin. Having therefore, brethren, boldness to enter into the holiest by the blood of Jesus, By a new and living way, which he hath consecrated for us, through the veil, that is to say, his flesh; And having an high priest over the house of God. Hebrews 10:14–21.

Јер је једним приносом заувек усавршио оне који се освећују. А и Дух Свети нам сведочи; јер пошто је напред рекао: Ово је завет који ћу учинити с њима после оних дана, говори Господ: Законе своје ставићу у срца њихова, и у мислима њиховим написаћу их; и греха њихових и безакоња њихових нећу више спомињати. А где је опроштење тога, ту више нема приноса за грех. Имајући, дакле, браћо, слободу да улазимо у Светињу над светињама крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је Он посветио кроз завесу, то јест, тело своје; и имајући великог свештеника над домом Божјим. Јеврејима 10:14–21.

The two hundred and twenty years that link the prophecy of the marah vision of Christ’s appearance, with the twenty-five-hundred and twenty year prophecy of the chazon vision of prophetic history, ties together, or links the beginning of those two prophetic periods, with a symbolic link that represents the combination of humanity with divinity, which is the work Christ accomplishes in the cleansing that occurs during the movement of the third angel, and results in the covenant He makes with the one hundred and forty-four thousand.

Двеста и двадесет година, које повезују пророчанство мара визије о Христовом појављивању са пророчанством од две хиљаде пет стотина и двадесет година хазон визије пророчке историје, повезују, или спајају, почетак та два пророчка раздобља симболичком везом која представља сједињење човечанства са божанством, што је дело које Христос извршава у очишћењу које се збива током покрета трећег анђела, и које исходи у завету што га Он склапа са сто четрдесет и четири хиљаде.

The vision of the chazon, that illustrates the trampling down of the temple, is the vision of humanity that has been trampled down by sin, since the rebellion of Adam in the Garden of Eden; and the vision of the marah, that illustrates Christ work of restoring and cleansing the temple were both fulfilled on October 22, 1844. There are two twenty-five-hundred and twenty year prophecies of God’s indignation, that represent the trampling down of the host and the sanctuary.

Визија хазона, која приказује гажење храма, јесте визија човечанства које је грех погазио од побуне Адамове у Едемском врту; а визија мараха, која приказује Христово дело обнављања и чишћења храма, обе су се испуниле 22. октобра 1844. Постоје два пророчанства о Божјем гневу у трајању од две хиљаде пет стотина и двадесет година, која представљају гажење војске и светиње.

Both of those prophecies represent the trampling down of humanity, that is to be restored by the vision of the marah. Those two indignations of God against His people represent the indignation upon fallen mankind, that would only be rescued and restored by the work of Christ in rebuilding and cleansing the fallen temple.

Oba ta proročanstva predstavljaju gaženje čovečanstva, koje treba da bude obnovljeno viđenjem marah. Te dve Božje ogorčenosti protiv Njegovog naroda predstavljaju ogorčenost nad palim čovečanstvom, koje bi bilo izbavljeno i obnovljeno jedino Hristovim delom u obnavljanju i očišćenju palog hrama.

The two indignations represent the higher nature and lower nature of mankind. At the fall of Adam, the lower nature took the supremacy over the higher nature, and Christ’s design for men was that the higher nature ruled over the lower nature. At the fall of Adam, the higher nature fell to the lusts of the lower nature, and God’s design was reversed. This is what is meant by biblical “conversion.” To be converted means to have the higher nature restored to its ruling position over the lower nature. To convert is to reverse, or turn upside down.

Две негодовања представљају вишу природу и нижу природу човечанства. При Адамовом паду, нижа природа задобила је превласт над вишом природом, а Христов наум за људе био је да виша природа влада над нижом природом. При Адамовом паду, виша природа пала је под пожуде ниже природе, и Божји наум био је изврнут. То је оно што се мисли под библијским „обраћењем“. Бити обраћен значи да је виша природа поново враћена на свој владајући положај над нижом природом. Обратити значи преокренути, или изврнути наглавачке.

The first indignation against the northern kingdom, was the indignation against the lower nature who subjugated the higher nature at the fall. That indignation came first, for Christ took up the work of redemption right where it first began, and it began with the lust of the lower nature, which was the lust of appetite. Christ began His work with forty days of fasting.

Прво негодовање против северног царства било је негодовање против ниже природе која је приликом пада покорила вишу природу. То негодовање дошло је најпре, јер је Христос преузео дело искупљења управо тамо где је оно првобитно отпочело, а отпочело је пожудом ниже природе, која је била пожуда апетита. Христос је Своје дело започео четрдесетодневним постом.

“Christ knew that in order to successfully carry forward the plan of salvation He must commence the work of redeeming man just where the ruin began. Adam fell by the indulgence of appetite. In order to impress upon man his obligations to obey the law of God, Christ began His work of redemption by reforming the physical habits of man. The declension in virtue and the degeneracy of the race are chiefly attributable to the indulgence of perverted appetite.” Testimonies, volume 3, 486.

„Христос је знао да, да би успешно спровео план спасења, мора отпочети дело искупљења човека управо тамо где је пропаст започела. Адам је пао попуштањем апетиту. Да би човеку снажно утиснуо његове обавезе да буде послушан Божјем закону, Христос је започео Своје дело искупљења реформисањем човекових телесних навика. Опадање врлине и изопаченост људског рода углавном се могу приписати угађању изопаченом апетиту.“ Testimonies, volume 3, 486.

The second indignation was against the higher nature, represented by the southern kingdom, where Jerusalem is located, which is the city which God chose to place His name. On October 22, 1844 the work Christ intended to do, and the work which He is now accomplishing, is represented by Ezekiel’s two sticks.

Друго негодовање било је усмерено против више природе, представљене јужним царством, где се налази Јерусалим, град који је Бог изабрао да у њега положи Своје име. Дана 22. октобра 1844. године дело које је Христос намеравао да изврши, и дело које Он сада извршава, представљено је Језекиљева два штапа.

When Ezekiel’s two sticks are joined together into one stick forever, it is identifying the covenant where Christ removes sin from His people forever, and the higher and lower natures are returned to the proper hierarchical structure, and men are once again whole. In the unconverted state, the lower nature of man, represented by the first indignation, ruled over the higher nature of man represented by the last indignation. Thus, the first indignation was against the northern kingdom, which was geographically “above” the southern kingdom.

Када се Језекиљева два штапа сједине у један штап заувек, то означава завет у којем Христос заувек уклања грех из Свога народа, и виша и нижа природа бивају враћене у исправан хијерархијски поредак, и људи поново постају цели. У необраћеном стању, нижа природа човека, представљена првим негодовањем, владала је над вишом природом човека, представљеном последњим негодовањем. Стога је прво негодовање било против северног царства, које се географски налазило „изнад“ јужног царства.

The two hundred and twenty years that links the two visions of the marah and chazon with divinity and humanity, in their mutual beginnings, both come together into one stick when Christ finalizes the work of the third angel with the one hundred and forty-four thousand. It is the prophecy of the last indignation against the southern kingdom that is joined with the prophecy of the appearance in 1844, for the covenant provides a new mind at conversion, but the new body (the northern kingdom) is only restored at the second coming in a twinkling of an eye.

Двеста двадесет година, које повезују две визије, marah и chazon, са божанством и човечанством, у њиховим узајамним почецима, обе се сједињују у један штап када Христос довршава дело трећег анђела са сто четрдесет и четири хиљаде. То је пророчанство о последњем негодовању против јужног царства, које је сједињено са пророчанством о појављивању 1844. године, јер завет при обраћењу даје нов ум, али ново тело (северно царство) бива обновљено тек о другом доласку, у трену ока.

Verse forty of Daniel eleven, identifies both time’s of the ends, and in so doing emphasizes an internal and external line of prophetic history during the history of the earth beast of Revelation chapter thirteen. The truths that are unsealed in the verse represent both the internal and external lines of truth which Christ came to identify and accomplish within His people. The truth that humanity combined with divinity, does not sin, is represented in the light connected with the effect of the unsealing of knowledge, and represents the internal truth of God’s people in the last days. The light represented by the warfare between the powers that lead the world to Armageddon is the external truth of God’s people in the last days.

Четрдесети стих једанаесте главе Данила препознаје оба времена краја и, чинећи то, наглашава унутрашњу и спољашњу линију пророчке историје током историје звери из земље из тринаесте главе Откривења. Истине које су у том стиху отпечаћене представљају и унутрашњу и спољашњу линију истине коју је Христос дошао да препозна и оствари у свом народу. Истина да човечанство сједињено са божанством не греши представљена је у светлости повезаној са дејством отпечаћивања знања и представља унутрашњу истину Божјег народа у последњим данима. Светлост представљена ратовањем између сила које воде свет ка Армагедону јесте спољашња истина Божјег народа у последњим данима.

We will continue this study in the next article.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.

The word of the Lord came again unto me, saying, Moreover, thou son of man, take thee one stick, and write upon it, For Judah, and for the children of Israel his companions: then take another stick, and write upon it, For Joseph, the stick of Ephraim, and for all the house of Israel his companions: And join them one to another into one stick; and they shall become one in thine hand. And when the children of thy people shall speak unto thee, saying, Wilt thou not shew us what thou meanest by these? Say unto them, Thus saith the Lord God; Behold, I will take the stick of Joseph, which is in the hand of Ephraim, and the tribes of Israel his fellows, and will put them with him, even with the stick of Judah, and make them one stick, and they shall be one in mine hand. And the sticks whereon thou writest shall be in thine hand before their eyes. And say unto them, Thus saith the Lord God; Behold, I will take the children of Israel from among the heathen, whither they be gone, and will gather them on every side, and bring them into their own land: And I will make them one nation in the land upon the mountains of Israel; and one king shall be king to them all: and they shall be no more two nations, neither shall they be divided into two kingdoms any more at all: Neither shall they defile themselves any more with their idols, nor with their detestable things, nor with any of their transgressions: but I will save them out of all their dwellingplaces, wherein they have sinned, and will cleanse them: so shall they be my people, and I will be their God. And David my servant shall be king over them; and they all shall have one shepherd: they shall also walk in my judgments, and observe my statutes, and do them. And they shall dwell in the land that I have given unto Jacob my servant, wherein your fathers have dwelt; and they shall dwell therein, even they, and their children, and their children’s children for ever: and my servant David shall be their prince forever. Moreover I will make a covenant of peace with them; it shall be an everlasting covenant with them: and I will place them, and multiply them, and will set my sanctuary in the midst of them for evermore. My tabernacle also shall be with them: yea, I will be their God, and they shall be my people. And the heathen shall know that I the Lord do sanctify Israel, when my sanctuary shall be in the midst of them for evermore. Ezekiel 37:15–28.

И опет ми дође реч Господња, говорећи: А ти, сине човечји, узми себи један штап и напиши на њему: За Јуду и за синове Израиљеве, другове његове; потом узми други штап и напиши на њему: За Јосифа, штап Јефремов, и за сав дом Израиљев, другове његове. И састави их један с другим у један штап, и биће једно у твојој руци. А кад ти синови твога народа проговоре, говорећи: Нећеш ли нам казати шта ти то значи? Реци им: Овако вели Господ Бог: Ево, узећу штап Јосифов, који је у руци Јефремовој, и племена Израиљева, другове његове, и саставићу с њим, са штапом Јудиним, и начинићу их једним штапом, и биће једно у мојој руци. А штапови на којима пишеш нека буду у твојој руци пред њиховим очима. И реци им: Овако вели Господ Бог: Ево, узећу синове Израиљеве између незнабожаца, куда су отишли, и сабраћу их одасвуд, и довешћу их у земљу њихову. И начинићу од њих један народ у земљи, на горама Израиљевим; и један цар биће цар свима њима; и неће више бити два народа, нити ће се више икада делити на два царства. Нити ће се више скрнавити идолима својим, ни гадостима својим, нити ма којим својим преступима; него ћу их избавити из свих њихових пребивалишта, у којима су сагрешили, и очистићу их; и биће ми народ, и ја ћу им бити Бог. И Давид, слуга мој, биће цар над њима; и сви ће имати једнога пастира; и ходиће по уредбама мојим, и држаће законе моје, и извршаваће их. И живеће у земљи коју сам дао слуги своме Јакову, у којој су живели оци ваши; и живеће у њој они, и синови њихови, и синови синова њихових довека; и Давид, слуга мој, биће кнез њихов довека. И учинићу с њима завет мира; биће то вечни завет с њима; и утврдићу их, и умножићу их, и поставићу светињу своју усред њих довека. И шатор мој биће код њих; да, ја ћу им бити Бог, и они ће ми бити народ. И познаће незнабошци да ја Господ посвећујем Израиља, кад светиња моја буде усред њих довека. Језекиљ 37:15–28.