“Ministers and people declared that the prophecies of Daniel and the Revelation were incomprehensible mysteries. But Christ directed his disciples to the words of the prophet Daniel concerning events to take place in their time, and said, ‘Whoso readeth, let him understand.’ Matthew 24:15. And the assertion that the Revelation is a mystery, not to be understood, is contradicted by the very title of the book: ‘The Revelation of Jesus Christ, which God gave unto him, to show unto his servants things which must shortly come to pass. . . . Blessed is he that readeth, and they that hear the words of this prophecy, and keep those things which are written therein; for the time is at hand.’ Revelation 1:1–3.
„Проповедници и народ изјављивали су да су пророчанства Данила и Откривења несхватљиве тајне. Али Христос је упутио своје ученике на речи пророка Данила које се односе на догађаје што ће се збити у њихово време, и рекао: ‘Ко чита, нека разуме.’ Матеј 24:15. А тврдња да је Откривење тајна коју не треба разумети противречи самом наслову књиге: ‘Откривење Исуса Христа, које му даде Бог, да покаже слугама својим шта ће се ускоро догодити.... Благо ономе који чита, и онима који слушају речи овога пророчанства, и држе што је у њему написано; јер је време близу.’ Откривење 1:1–3.“
“Says the prophet: ‘Blessed is he that readeth’—there are those who will not read; the blessing is not for them. ‘And they that hear’—there are some, also, who refuse to hear anything concerning the prophecies; the blessing is not for this class. ‘And keep those things which are written therein’—many refuse to heed the warnings and instructions contained in the Revelation. None of these can claim the blessing promised. All who ridicule the subjects of the prophecy, and mock at the symbols here solemnly given, all who refuse to reform their lives, and prepare for the coming of the Son of man, will be unblest.
„Каже пророк: ‘Благо ономе који чита’ — има оних који неће да читају; благослов није за њих. ‘И онима који слушају’ — има и таквих који одбијају да чују било шта о пророштвима; благослов није за ту врсту људи. ‘И држе оно што је у њој написано’ — многи одбијају да послушају опомене и поуке садржане у Откривењу. Нико од таквих не може полагати право на обећани благослов. Сви који исмевају предмете пророштва и ругају се симболима који су овде свечано дати, сви који одбијају да преобрате свој живот и припреме се за долазак Сина човечијега, остаће без благослова.“
“In view of the testimony of Inspiration, how dare men teach that the Revelation is a mystery, beyond the reach of human understanding? It is a mystery revealed, a book opened. The study of the Revelation directs the mind to the prophecies of Daniel, and both present most important instruction, given of God to men, concerning events to take place at the close of this world’s history.” The Great Controversy, 340.
„С обзиром на сведочанство Надахнућа, како се људи усуђују да уче да је Откривење тајна, изван домашаја људског разумевања? То је откривена тајна, отворена књига. Проучавање Откривења упућује ум на Данилова пророчанства, а и једно и друго износе најважније поуке, које је Бог дао људима, у погледу догађаја који ће се збити при завршетку историје овога света.“ Велика борба, 340.
The “study of the Revelation directs the mind to the prophecies of Daniel.” Some persons only see prophecy within the book of Daniel. But Daniel presents two lines of truth and the truth that represent his prophecies are the last six chapters of his book. The first six chapters present illustrated prophecy, that, by and large, are still unrecognized. Before we consider the first six chapters of Daniel, we will explain why there is actually only two prophecies represented in the last six chapters of Daniel. Sister White points out the two prophecies by referring to the two great rivers of Shinar. When we accept the symbolism she sets forth we find the key to see two, and only two prophecies in the last six chapters of Daniel.
„Proučavanje Otkrivenja usmerava um ka Danilovim proročanstvima.“ Neke osobe vide proročanstvo samo unutar knjige proroka Danila. Ali Danilo iznosi dve linije istine, a istine koje predstavljaju njegova proročanstva nalaze se u poslednjih šest poglavlja njegove knjige. Prvih šest poglavlja iznosi slikovito prikazano proročanstvo, koje, uglavnom, još uvek nije prepoznato. Pre nego što razmotrimo prvih šest poglavlja Danila, objasnićemo zašto su u poslednjih šest poglavlja Danila zapravo predstavljena samo dva proročanstva. Sestra Vajt ukazuje na ta dva proročanstva pozivajući se na dve velike reke Senara. Kada prihvatimo simboliku koju ona iznosi, nalazimo ključ da u poslednjih šest poglavlja Danila vidimo dva, i samo dva, proročanstva.
“The light that Daniel received from God was given especially for these last days. The visions he saw by the banks of the Ulai and the Hiddekel, the great rivers of Shinar, are now in process of fulfillment, and all the events foretold will soon come to pass.” Testimonies to Ministers, 112.
„Светлост коју је Данило примио од Бога била је дата нарочито за ове последње дане. Виђења која је видео на обалама Улаја и Хидекела, великих река Синара, сада су у процесу испуњења, и сви проречени догађаји ускоро ће се збити.“ Testimonies to Ministers, 112.
The vision of chapter eight was given by the Ulai river.
Виђење из осме главе дато је крај реке Улај.
In the third year of the reign of king Belshazzar a vision appeared unto me, even unto me Daniel, after that which appeared unto me at the first. And I saw in a vision; and it came to pass, when I saw, that I was at Shushan in the palace, which is in the province of Elam; and I saw in a vision, and I was by the river of Ulai. Daniel 8:1, 2.
Треће године владавине цара Валтазара јави ми се виђење, мени, Данилу, после онога које ми се јавило у почетку. И видех у виђењу; и догоди се, кад видех, да бејах у Сузи, у двору, који је у покрајини Елам; и видех у виђењу, и бејах крај реке Улаја. Данило 8:1, 2.
When we took the paragraph from Testimonies to Ministers, where Sister White referenced “the Ulai and Hiddekel” and called them “the great rivers of Shinar” we were dissecting that paragraph from one of the most important commentaries on the study of the books of Daniel and Revelation in Sister White’s writings. In the passage she states, “There is need of a much closer study of the word of God; especially should Daniel and the Revelation have attention as never before in the history of our work.”
Када смо узели одломак из Testimonies to Ministers, у коме се сестра Вајт позвала на „Улај и Хидекел“ и назвала их „великим рекама Синара“, ми смо рашчлањивали тај одломак из једног од најважнијих коментара о проучавању књига Данила и Откривења у списима сестре Вајт. У том одломку она каже: „Потребно је много помније проучавање речи Божје; нарочито Данилу и Откривењу треба посветити пажњу као никада раније у историји нашег дела.“
If we closely study the first two verses we just cited from Daniel chapter eight they provide two internal witnesses to a fact that is often overlooked. Daniel says “in the third year of” Belshazzar “a vision appeared unto me.” Then he adds, “after that which appeared to me at the first.” This verse can be understood two ways, and either way produces the identical conclusion.
Ако пажљиво проучимо прва два стиха која смо управо навели из осме главе Данила, она пружају два унутрашња сведочанства о једној чињеници која се често превиђа. Данило каже: „треће године“ Валтазара „показа ми се виђење“. Затим додаје: „после онога које ми се прво показа“. Овај стих се може разумети на два начина, и сваки од њих доводи до истоветног закључка.
The angel Gabriel was the one that brought prophetic light to Daniel, as he did with all the prophets, for he had replaced Satan as the heavenly light bearer. This means that every prophetic rule that is located in the Scriptures was guided by Gabriel. Whether Daniel understood it or not, in verse one of chapter eight, not only is he identifying an important prophetic observation, but he provides two witnesses of the important prophetic observation in the verse. What Daniel recorded in verse one, is that he had received a vision previous to the vision he received by the Ulai river. The vision by the Ulai river came in Belshazzar’s third year. The vision, before the vision by the Ulai river, came in the first year of Belshazzar.
Анђео Гаврило био је онај који је донео пророчку светлост Данилу, као што је то чинио са свим пророцима, јер је заменио Сотону као небеског носиоца светлости. То значи да је свако пророчко правило које се налази у Писму било вођено од стране Гаврила. Без обзира на то да ли је Данило то разумео или не, у првом стиху осме главе он не само да указује на једно важно пророчко запажање, него у том стиху пружа и два сведока тог важног пророчког запажања. Оно што је Данило забележио у првом стиху јесте да је примио виђење пре виђења које је примио крај реке Улај. Виђење крај реке Улај дошло је у трећој години Валтазаревој. Виђење које је претходило виђењу крај реке Улај дошло је у првој години Валтазаревој.
In the first year of Belshazzar king of Babylon Daniel had a dream and visions of his head upon his bed: then he wrote the dream, and told the sum of the matters. Daniel 7:1.
Прве године Валтасара, цара вавилонског, Данило усни сан и имаде виђења у глави својој на постељи својој; потом записа сан и изложи суштину ствари. Данило 7:1.
In verse one of chapter eight, Daniel is identifying that he also had a vision in the first year of Belshazzar, because he says, “after that which appeared to me at the first.” Did the Ulai vision appear after the vision of Belshazzar’s first year, or did the vision appear after the first of the two parallel visions? Either answer is correct. The vision of the Ulai river is the same vision as the vision of chapter seven. Gabriel is employing the prophetic principle of “repeat and enlarge,” and simultaneously the rule that upon the testimony of two establishes a thing. Both visions address the kingdoms of Bible prophecy.
У првом стиху осмог поглавља, Данило указује да је и у првој години Валтазара имао виђење, јер каже: „после онога које ми се прво појави.“ Да ли се виђење код Улаја појавило после виђења из прве године Валтазарове, или се виђење појавило после првог од два паралелна виђења? Било који одговор је исправан. Виђење реке Улај исто је виђење као и виђење из седмог поглавља. Гаврило примењује пророчко начело „поновити и проширити“, а истовремено и правило да се на основу сведочанства двојице утврђује ствар. Оба виђења односе се на царства библијског пророчанства.
The vision of chapter seven, portrays those kingdoms as beasts of prey, thus emphasizing and presenting them in the setting of their civil power. The vision of chapter eight, portrays those same kingdoms with symbols from God’s sanctuary service, though each of the symbols of the sanctuary service are purposely corrupted, in order to represent a counterfeit worship. Daniel eight, portrays the same kingdoms as the vision of chapter seven, but it places the kingdoms in their religious setting.
Визија из седмог поглавља приказује та царства као звери грабљивице, наглашавајући их тако и представљајући их у оквиру њихове грађанске власти. Визија из осмог поглавља приказује та иста царства симболима из Божје светилишне службе, премда је сваки од симбола светилишне службе намерно искварен, да би представљао кривотворено богослужење. Данило осам приказује иста царства као и визија из седмог поглавља, али та царства поставља у њихов верски оквир.
The Ulai vision of Daniel chapter eight repeats and enlarges the vision of chapter seven. Chapter seven identifies the civil aspect of the kingdoms of Bible prophecy, and chapter eight identifies the religious aspect of the kingdoms of Bible prophecy. When this is recognized, it can then be understood that chapters seven and eight are the same vision. Chapter nine is where Gabriel comes to give the explanation of the element of time in the vision of chapter eight. Therefore, the vision of the Ulai represents chapters seven, eight and nine of the book of Daniel. The river Hiddekel is then introduced in chapter ten.
Визија на Улају у осмој глави Данила понавља и проширује визију из седме главе. Седма глава препознаје грађански аспект царстава библијског пророштва, а осма глава препознаје верски аспект царстава библијског пророштва. Када се то препозна, тада се може разумети да су седма и осма глава једна те иста визија. Девета глава је место где долази Гаврило да пружи објашњење временског елемента у визији из осме главе. Стога, визија на Улају представља седму, осму и девету главу књиге пророка Данила. Река Хидекел затим се уводи у десетој глави.
In the third year of Cyrus king of Persia a thing was revealed unto Daniel, whose name was called Belteshazzar; and the thing was true, but the time appointed was long: and he understood the thing, and had understanding of the vision. In those days I Daniel was mourning three full weeks. I ate no pleasant bread, neither came flesh nor wine in my mouth, neither did I anoint myself at all, till three whole weeks were fulfilled. And in the four and twentieth day of the first month, as I was by the side of the great river, which is Hiddekel. Daniel 10:1–4.
Треће године Кира, цара персијскога, објави се ствар Данилу, који се звао Валтасар; и ствар беше истинита, али време одређено беше дуго; и он разуме ствар и имаде разумевање утваре. У те дане ја Данило бех у жалости три пуне седмице. Укуснога хлеба не једох, нити месо ни вино уђе у уста моја, нити се помазах нимало, док се не навршише три целе седмице. А двадесет и четвртога дана првога месеца, кад бејах крај велике реке, која је Хидекел. Данило 10:1–4.
The vision of the Hiddekel river introduces the prophetic history of the king of the north. It begins with the breakup of Alexander the Great’s kingdom, identifies the ebb and flow of the following history where ultimately the only two antagonists left from the disintegration of Alexander the Great’s former kingdom is a literal southern king versus a literal northern king. Ultimately it arrives at the history of the papacy, who then becomes the spiritual king of the north, who at the end of chapter eleven, comes to his end, Michael stands up and human probation closes. The simple overview is that the Ulai river vision is the internal vision of God’s sanctuary and host, and the Hiddekel river is the external vision of the enemy of God and His people during the same history. It is employing the same principle that is found in Revelation’s seven churches and seven seals.
Виђење реке Хидекел уводи пророчку историју цара севера. Оно почиње распадом царства Александра Великог, означава опадање и надолазак потоње историје у којој, коначно, једина два противника што преостају из распада некадашњег царства Александра Великог јесу дословни цар југа насупрот дословном цару севера. Најзад, оно доспева до историје папства, које тада постаје духовни цар севера, који на крају једанаестог поглавља долази своме крају, Михаило устаје и време људског испитивања се завршава. Једноставан преглед јесте да је виђење реке Улај унутрашње виђење Божјег светилишта и војске, а виђење реке Хидекел спољашње виђење непријатеља Бога и Његовог народа током исте историје. Оно примењује исто начело које се налази у Откривењу у седам цркава и седам печата.
“Many ministers make no effort to explain Revelation. They call it an unprofitable book to study. They regard it as a sealed book, because it contains the record of figures and symbols. But the very name that has been given it, ‘Revelation,’ is a denial of this supposition. Revelation is a sealed book, but it is also an opened book. It records marvelous events that are to take place in the last days of this earth’s history. The teachings of this book are definite, not mystical and unintelligible. In it the same line of prophecy is taken up as in Daniel. Some prophecies God has repeated, thus showing that importance must be given to them. The Lord does not repeat things that are of no great consequence.” Manuscript Releases, volume 8, 413.
„Mnogi propovednici ne ulažu nikakav napor da objasne Otkrivenje. Oni ga nazivaju knjigom koju nije korisno proučavati. Smatraju je zapečaćenom knjigom, zato što sadrži zapis o slikama i simbolima. Ali samo ime koje joj je dato, ‘Otkrivenje’, poriče ovu pretpostavku. Otkrivenje jeste zapečaćena knjiga, ali je isto tako i otvorena knjiga. Оно beleži čudesne događaje koji treba da se zbude u poslednjim danima istorije ove zemlje. Učenja ove knjige su određena, a ne mistična i nerazumljiva. U njoj se nastavlja ista linija proročanstva kao i u Danilu. Neka proročanstva Bog je ponovio, pokazujući time da im se mora pridati važnost. Gospod ne ponavlja ono što nije od velike važnosti.“ Manuscript Releases, tom 8, 413.
The same internal and external history that is represented in the book of Daniel is taken up in the book of Revelation. Aside from the prophetic light that is produced from these two visions, there is also a confirmation of the methodology of biblical interpretation that was adopted by William Miller, and thereafter by Future for America. Correctly considered, the book of Daniel, as well as the book of Revelation, are absolute gold mines for confirmation of the principles of prophetic interpretation that the Bible identifies within itself.
Иста унутрашња и спољашња историја која је представљена у књизи пророка Данила преузима се у књизи Откривења. Осим пророчке светлости која произлази из ова два виђења, ту је и потврда методологије библијског тумачења коју је усвојио Вилијам Милер, а потом и Future for America. Ако се правилно разматрају, књига пророка Данила, као и књига Откривења, представљају истинске руднике злата за потврђивање начела пророчког тумачења која сама Библија у себи препознаје.
The Ulai being the internal theme and the Hiddekel being the external, also represent the two prophecies that were to be unsealed at the “time of the end.” The Ulai was unsealed at the “time of the end” in 1798, and the Hiddekel was unsealed at the “time of the end” in 1989, when, as described in Daniel eleven, verse forty, the countries representing the former Soviet Union were swept away by the papacy and the United States.
Улај, као унутрашња тема, и Хидекел, као спољашња, такође представљају два пророчанства која је требало да буду отпечаћена у „време свршетка“. Улај је био отпечаћен у „време свршетка“ 1798. године, а Хидекел је био отпечаћен у „време свршетка“ 1989. године, када су, као што је описано у једанаестој глави Данила, у четрдесетом стиху, земље које представљају некадашњи Совјетски Савез биле одуване од стране папства и Сједињених Америчких Држава.
When these facts are recognized, it can then also be recognized that the two visions are actually one vision, the same as the prophetic history of the seven churches and the seven seals represent the same prophetic history. The two visions then become the avenue that the Lord used in the past movement of the first angel, and what the Lord will use in the current and future movement of the third angel, to produce a testing process as set forth in Daniel chapter twelve, verses nine and ten.
Када се ове чињенице признају, тада се такође може увидети да су ове две визије заправо једна визија, исто као што пророчка историја седам цркава и седам печата представља исту пророчку историју. Те две визије тада постају средство које је Господ употребио у прошлом покрету првог анђела, и које ће Господ употребити у садашњем и будућем покрету трећег анђела, да произведе процес испитивања, како је изложено у дванаестом поглављу Књиге пророка Данила, у деветом и десетом стиху.
And he said, Go thy way, Daniel: for the words are closed up and sealed till the time of the end. Many shall be purified, and made white, and tried; but the wicked shall do wickedly: and none of the wicked shall understand; but the wise shall understand. Daniel 12:9, 10.
И рече: Иди својим путем, Даниле, јер су ове речи затворене и запечаћене до времена свршетка. Многи ће се очистити, убелити и бити окушани; а безбожници ће безбожно поступати; и ниједан од безбожника неће разумети; али ће мудри разумети. Данило 12:9, 10.
As an example of the unsealing of the Hiddekel in 1989, consider what inspiration has said.
Као пример откривања Хидекела 1989. године, размотрите шта је надахнуће рекло.
“In the Revelation all the books of the Bible meet and end. Here is the complement of the book of Daniel. One is a prophecy; the other a revelation. The book that was sealed is not the Revelation, but that portion of the prophecy of Daniel relating to the last days. The angel commanded, ‘But thou, O Daniel, shut up the words, and seal the book, even to the time of the end.’ Daniel 12:4.” Acts of the Apostles, 585.
„У Откривењу се све књиге Библије састају и завршавају. Овде је допуна књиге пророка Данила. Једна је пророчанство; друга је откривење. Књига која је била запечаћена није Откривење, него онај део Даниловог пророчанства који се односи на последње дане. Анђео је заповедио: ‘А ти, Данило, затвори ове речи и запечати књигу до времена свршетка.’ Данило 12:4.” Дела апостолска, 585.
Both the Ulai and Hiddekel relate to the last days, but Adventism has only been willing to acknowledge that 1798 was Daniel’s “time of the end,” when his book was to be unsealed. Yet the portion of the prophecy “relating to the last days” is more accurately the last six verses of Daniel chapter eleven, for those verses conclude with Michael standing up when human probation closes.
И Улај и Хидекел односе се на последње дане, али је адвентизам био спреман да призна само да је 1798. била Данилова „времена краја“, када је његова књига требало да буде запечаћена. Ипак, део пророчанства „који се односи на последње дане“ прецизније су последњих шест стихова једанаесте главе Данилове, јер се ти стихови завршавају тиме што Михаило устаје онда када се људско време милости затвара.
The vision of the judgment, as identified in Daniel chapters seven, eight and nine, was sealed up until the “time of the end” in 1798. The light (which the Ulai vision that was unsealed produced) was the announcement of the opening of the investigative judgment, not the close of judgment. The light that was unsealed with the Hiddekel vision, identifies the close of the investigative judgment, and it is also the passage in Daniel that contains “the portion of the prophecy relating to the last days.”
Визија суда, како је назначена у седмој, осмој и деветој глави Данила, била је запечаћена до „времена краја“ 1798. године. Светлост (коју је произвела визија на Улају, која је била отпечаћена) било је објављивање отварања истражног суда, а не завршетка суда. Светлост која је била отпечаћена са визијом на Хидекелу, указује на завршетак истражног суда, а то је такође и одломак у Данилу који садржи „део пророчанства који се односи на последње дане.“
The unsealing in 1798 announced the opening of the investigative judgment. The unsealing in 1989 announced the near-approaching close of the investigative judgment. The signature of Alpha and Omega is easily seen in the book of Daniel, but only if you know what it is, and are willing to look for it.
Отварање запечаћеног 1798. године објавило је отпочињање истражног суда. Отварање запечаћеног 1989. године објавило је блиско приближавање завршетка истражног суда. Потпис Алфе и Омеге лако се уочава у књизи пророка Данила, али само ако знате шта је то и ако сте вољни да га тражите.
When probation closes in Daniel chapter eleven, verse forty-five, the signature of Alpha and Omega is recorded. The beginning of Daniel illustrates exactly where it ends. It begins with a literal war between literal Babylon and literal Israel, and literal Babylon is victorious.
Када се време милости затвори у једанаестој глави Данила, у четрдесет петом стиху, забележен је потпис Алфе и Омеге. Почетак Данила тачно приказује где се он завршава. Он почиње дословним ратом између дословног Вавилона и дословног Израиља, и дословни Вавилон односи победу.
In the third year of the reign of Jehoiakim king of Judah came Nebuchadnezzar king of Babylon unto Jerusalem, and besieged it. And the Lord gave Jehoiakim king of Judah into his hand, with part of the vessels of the house of God: which he carried into the land of Shinar to the house of his god; and he brought the vessels into the treasure house of his god. Daniel 1:1, 2.
Треће године царовања Јоакима, цара Јудиног, дође Навуходоносор, цар вавилонски, на Јерусалим и опколи га. И Господ предаде у његову руку Јоакима, цара Јудиног, и део судова дома Божјег; и он их однесе у земљу Сенар, у дом бога својега, и унесе судове у ризницу бога својега. Данило 1:1, 2.
In Daniel chapter eleven, verse forty-five a spiritual war between spiritual Babylon, symbolized as “the king of the north”, and spiritual Israel, represented by “the glorious holy mountain”, concludes, and spiritual Israel is victorious over spiritual Babylon.
У Данилу, у једанаестом поглављу, четрдесет петом стиху, духовни рат између духовног Вавилона, симболизованог као „цар севера“, и духовног Израиља, представљеног „славном светом гором“, приводи се крају, и духовни Израиљ односи победу над духовним Вавилоном.
And he shall plant the tabernacles of his palace between the seas in the glorious holy mountain; yet he shall come to his end, and none shall help him. And at that time shall Michael stand up, the great prince which standeth for the children of thy people: and there shall be a time of trouble, such as never was since there was a nation even to that same time: and at that time thy people shall be delivered, every one that shall be found written in the book. Daniel 11:45; 12:1.
I on će postaviti šatore svoje carske palate između mora na slavnoj svetoj gori; ali će doći svome kraju, i niko mu neće pomoći. I u to vreme ustaće Mihailo, veliki knez koji stoji za sinove tvoga naroda; i nastaće vreme nevolje, kakve nije bilo otkako je naroda do toga vremena; i u to vreme tvoj narod će se izbaviti, svaki koji se nađe zapisan u knjizi. Danilo 11:45; 12:1.
The books of Daniel and Revelation are one book:
Књиге Данила и Откривења јесу једна књига:
“The books of Daniel and the Revelation are one. One is a prophecy, the other a revelation; one a book sealed, the other a book opened. John heard the mysteries which the thunders uttered, but he was commanded not to write them.” The Seventh-day Adventist Bible Commentary, volume 7, 971.
„Књиге Данила и Откривења јесу једно. Једна је пророштво, друга откривење; једна је књига запечаћена, друга књига отворена. Јован је чуо тајне које су громови изговорили, али му је било заповеђено да их не запише.“ The Seventh-day Adventist Bible Commentary, volume 7, 971.
The two books, which are one book, are the masterpiece of the angel Gabriel’s prophetic instruction. I write this knowing full well that what Gabriel delivered to Daniel and John came from Jesus, who received it from the Father. My point is not to lift up Gabriel, but to lift up the profound revelation of the evidences in both books, of how the Alpha and Omega designed prophetic rules of biblical interpretation which were to be represented within the two books, if we are willing to see.
Две књиге, које су једна књига, представљају ремек-дело пророчке поуке анђела Гаврила. Ово пишем потпуно свестан да је оно што је Гаврило предао Данилу и Јовану дошло од Исуса, који га је примио од Оца. Моја поента није да узвисим Гаврила, него да узвисим дубоко откривење сведочанстава у обе књиге, о томе како је Алфа и Омега установио пророчка правила библијског тумачења, која је требало да буду представљена у тим двема књигама, ако смо вољни да видимо.
Let me remind you that, at this point, my purpose and intent is not to present an interpretation of the two prophecies of the Ulai and Hiddekel rivers. My purpose and intent are to deal with the prophecies in the first six chapters of Daniel’s book. I am simply making a case for the fact that the books of Daniel and Revelation are, perhaps, the most profoundly constructed books in the Word of God. They present the prophetic message, while also identifying God’s character, while also identifying the very rules necessary to be employed if a person would know the prophecies, and also know the One who set forth the prophecies.
Дозволите ми да вас подсетим да, у овом тренутку, моја сврха и намера нису да изложим тумачење два пророчанства о рекама Улају и Хидекелу. Моја сврха и намера јесу да се бавим пророчанствима у првих шест поглавља Данилове књиге. Ја једноставно износим аргумент да су књиге Данила и Откривења, можда, најдубље састављене књиге у Речи Божјој. Оне излажу пророчку поруку, док уједно откривају Божји карактер, док уједно указују на сама правила која је неопходно применити ако човек жели да разуме пророчанства, а такође и да упозна Онога који је изнео та пророчанства.
Another example of the profound nature of the books is Daniel’s presentation of the “seven times” of Leviticus twenty-six. The prophecy of the “seven times” was and is to be the “stumbling stone” for God’s people, both in ancient Israel, in the Millerite movement of the first angel, and also in the current and future movement of the third angel. A “stumbling stone”, by simple definition, is something that you do not see, even though it is clearly there. Therefore, once you recognize the “seven times” in the book of Daniel, you see that it is clearly there, but you also see that it is hidden to those who choose not to see.
Још један пример дубоке природе ових књига јесте Данилово излагање „седам времена“ из Левитске двадесет шест. Пророштво о „седам времена“ било је и јесте „камен спотицања“ за Божји народ, како у древном Израиљу, тако и у милеритском покрету првог анђела, а такође и у садашњем и будућем покрету трећег анђела. „Камен спотицања“, по једноставној дефиницији, јесте нешто што не видите, иако је јасно ту. Стога, када једном препознате „седам времена“ у књизи пророка Данила, видите да је то сасвим јасно ту, али такође видите и да је то скривено онима који одлуче да не виде.
Hiding something while it is in the open grammatically is a profound accomplishment, it’s something that could not be embedded into any human mystery novel. It’s a masterpiece, for it is there, plain to see for any who wish not to stumble, but impossible to see for those who do choose to stumble. It is “hiding in plain sight”, so to speak. It is accomplished by a combination of humanity and Divinity.
Сакрити нешто док се оно граматички налази на отвореном представља дубоко достигнуће; то је нешто што се не би могло уткаti ни у један људски мистериозни роман. То је ремек-дело, јер је ту, очигледно сваком ко не жели да се спотакне, а ипак немогуће за видети онима који ипак одлуче да се спотакну. То је, тако рећи, „скривање наочиглед“. То се остварује спојем човечанског и божанског.
I make that claim, for I wish to remind us at this point, that there is a Catholic teaching within Adventism, at least since the publication of Questions on Doctrine in 1957, and that has also raised its unrighteous head within this present truth movement of Future for America. The idea is that Christ, at the incarnation, did not take the flesh He inherited from Mary. Of course, those who uphold this teaching do not express it that way, but it is none-the-less what they teach. I call it a Catholic teaching, for the premise that Christ’s flesh was as pure as the flesh of Adam before he sinned, is the very satanic logic employed by the Catholic church with their teaching of the so-called “immaculate conception.” And if you are unfamiliar with the pagan teaching of the “immaculate conception,” it teaches that Christ’s flesh was supernaturally made as was Adam’s lower nature was, before he and Eve sinned or, as it is claimed, Christ had Adam’s pre-fallen, sinless nature. It teaches that Mary herself was miraculously given the fleshly unfallen nature of Adam before he sinned, so that she could be a perfect vessel for the Holy Spirit to incarnate the baby Jesus into her perfect flesh.
Износим ту тврдњу јер желим да нас у овом тренутку подсетим да унутар адвентизма постоји католичко учење, барем од објављивања књиге Questions on Doctrine 1957. године, и да је оно такође подигло своју неправедну главу и у овом покрету садашње истине, Future for America. Та замисао гласи да Христос, при оваплоћењу, није узео тело које је наследио од Марије. Наравно, они који заступају ово учење не изражавају га на тај начин, али ипак управо то уче. Називам га католичким учењем, јер је претпоставка да је Христово тело било чисто као Адамово тело пре него што је сагрешио управо она сотонска логика којом се служи Католичка црква у свом учењу о такозваном „безгрешном зачећу“. А ако вам је паганско учење о „безгрешном зачећу“ непознато, оно учи да је Христово тело натприродно учињено онаквим каква је била Адамова нижа природа пре него што су он и Ева сагрешили, или, како се тврди, да је Христос имао Адамову безгрешну, непалу природу. Оно учи да је и сама Марија чудесно добила телесну, непалу природу Адама пре него што је сагрешио, како би могла бити савршен сасуд за Светога Духа да оваплоти младенца Исуса у њено савршено тело.
Of course, those in Adventism that uphold the very same conclusion concerning the flesh of Jesus, do not point to any miracles with Mary, but they do wrest passages of Sister White and the Bible, to teach the very same Catholic concept. Why did I just digress and turn away from the discussion of the book of Daniel? I’ll answer that.
Наравно, они у адвентизму који заступају управо исти закључак у погледу Исусовог тела, не указују ни на каква чуда у вези са Маријом, али зато изврћу одломке из списа Сестре Вајт и Библије да би поучавали управо исти католички појам. Зашто сам сада начинио ову дигресију и удаљио се од расправе о књизи пророка Данила? Одговорићу на то.
The miraculous structure and design of Daniel and the Revelation was accomplished by a combination of humanity and Divinity. Jesus is the Word of God, and the Bible is the Word of God. Jesus’ divine and human nature is fully represented in the Bible. The words therein are Divine and contain the creative power to transform hearts and minds. Those words are the very same power that brought all things into existence. But those men who God chose to be His instruments in recording the Bible, were all sinners. The human part of the equation is represented by fallen human beings. The Bible is a combination of human and Divine, and the prophets were sinners, as every child of Adam has been. Christ never sinned in thought, word or deed. But He did take the flesh of Mary after four thousand years of degeneration. If He actually did take the lower fleshly nature of Adam before Adam had sinned, it would demand that every biblical author would have been sinless too.
Чудотворна грађа и устројство Књиге пророка Данила и Откривења остварени су спојем човечанскога и Божанскога. Исус је Реч Божја, и Библија је Реч Божја. Исусова божанска и људска природа у потпуности је представљена у Библији. Речи које се у њој налазе Божанске су и садрже стваралачку силу која преображава срца и умове. Те речи јесу управо она иста сила која је све привела у постојање. Али они људи које је Бог изабрао да буду Његова оруђа у записивању Библије, сви су били грешници. Људски део тог односа представљен је палим људским бићима. Библија је спој људскога и Божанскога, а пророци су били грешници, као што је то било свако дете Адамово. Христос никада није сагрешио ни мишљу, ни речју, ни делом. Али је узео Маријино тело после четири хиљаде година изопачавања. Када би заиста узео нижу телесну природу Адамову пре него што је Адам сагрешио, то би захтевало да и сваки библијски писац такође буде безгрешан.
The “hiding in plain sight” of the “seven times” in the book of Daniel was accomplished, not only by the words that Daniel recorded, but further by the fallen human beings that translated the King James Bible. Fallen human beings twice touched the book of Daniel, and what was accomplished would be impossible for any human being to do without God’s divine providential oversight.
„Скривање на очиглед“ „седам времена“ у књизи пророка Данила остварено је не само речима које је Данило забележио, него и палим људским бићима која су превела Библију краља Џејмса. Пала људска бића двапут су дотакла књигу пророка Данила, а оно што је тиме остварено било би немогуће да иједно људско биће учини без Божјег божанског промислитељског надзора.
In our next article we will begin to show how Divinity and humanity hid the “seven times” of Leviticus twenty-six in plain sight in the book of Daniel, for God foreknew, and even designed, that it should be the testing “stumbling stone” for both those in the movement of the first angel, and also for those in the movement of the third angel.
У нашем следећем чланку почећемо да показујемо како су Божанство и човечанство сакрили „седам времена“ из Левитске књиге двадесет шест на очигледном месту у књизи пророка Данила, јер је Бог унапред знао, па чак и одредио, да то буде кушачки „камен спотицања“ како за оне у покрету првог анђела, тако и за оне у покрету трећег анђела.
“The light that Daniel received from God was given especially for these last days. The visions he saw by the banks of the Ulai and the Hiddekel, the great rivers of Shinar, are now in process of fulfillment, and all the events foretold will soon come to pass.” Testimonies to Ministers, 112.
„Светлост коју је Данило примио од Бога дата је нарочито за ове последње дане. Виђења која је гледао на обалама Улаја и Хидекела, великих река Сенара, сада се налазе у процесу испуњења, и сви проречени догађаји ускоро ће се збити.“ Testimonies to Ministers, 112.