The Book of Daniel - Number Three | English and Serbian Side by Side

We are currently addressing the “seven times” of Leviticus twenty-six in the book of Daniel. It is hidden to those who have chosen to close their eyes, but it is there for those who wish to see. We will begin in Daniel chapter eight, and verse thirteen.

Тренутно се бавимо „седам времена“ из Левитске двадесет шест у књизи пророка Данила. То је скривено онима који су изабрали да затворе своје очи, али је ту за оне који желе да виде. Почећемо у осмом поглављу Даниловом, и тринаестом стиху.

Then I heard one saint speaking, and another saint said unto that certain saint which spake, How long shall be the vision concerning the daily sacrifice, and the transgression of desolation, to give both the sanctuary and the host to be trodden under foot? Daniel 8:13.

Тада чух једнога свеца где говори, и други светац рече ономе извесном свецу који је говорио: Докле ће трајати виђење о свагдашњој жртви и о преступу пустошења, да се и светиња и војска предају да буду погажени? Данило 8:13.

The verse begins with the word “then,” and is making a distinction between the vision of prophetic history Daniel has just seen in the previous ten verses. Verse one and two of the chapter, identify the year when Daniel received the vision and also that he received it by the Ulai river. From verse three to verse twelve, he “sees” the vision of prophetic history. “Then” he “hears” a heavenly dialogue consisting of a question and an answer. In verse fifteen, he begins to seek what the vision of prophetic history that he had just “seen” represented. It is essential to recognize the distinction between the vision that Daniel “saw” in verses three through twelve, and the heavenly dialogue, which he “heard”—for they are two different visions.

Стих почиње речју „тада“ и прави разлику између виђења пророчке историје које је Данило управо видео у претходних десет стихова. Први и други стих овога поглавља означавају годину у којој је Данило примио виђење, а такође и да га је примио крај реке Улај. Од трећег до дванаестог стиха он „види“ виђење пророчке историје. „Тада“ он „чује“ небески разговор који се састоји од питања и одговора. У петнаестом стиху он почиње да тражи шта представља виђење пророчке историје које је управо „видео“. Суштински је важно препознати разлику између виђења које је Данило „видео“ у стиховима од три до дванаест и небеског разговора који је „чуо“ — јер су то два различита виђења.

But blessed are your eyes, for they see: and your ears, for they hear. Matthew 13:16.

Али благо очима вашим, јер виде; и ушима вашим, јер чују. Матеј 13:16.

The question in verse thirteen is, “How long shall be the vision,” and the word translated as “vision” is a different Hebrew word than the word translated as “vision” in verse sixteen.

Питање у тринаестом стиху гласи: „Докле ће трајати виђење“, а реч преведена као „виђење“ јесте друга хебрејска реч од оне која је у шеснаестом стиху преведена као „виђење“.

And I heard a man’s voice between the banks of Ulai, which called, and said, Gabriel, make this man to understand the vision. Daniel 8:16.

И чух глас човечији између обала Улаја, који повика и рече: Гаврило, објасни овоме човеку виђење. Данило 8:16.

By translating two different Hebrew words into the English word “vision,” the “seven times” of Leviticus twenty-six, became “hidden in plain sight”. Biblical students who are satisfied to simply skim the surface consider these two different Hebrew words as the same word, but they do so at their own peril.

Превођењем двеју различитих хебрејских речи енглеском речју „vision“, „седам времена“ из Левитске двадесет шесте постала су „скривена наочиглед“. Проучаваоци Библије који су задовољни тиме да тек овлаш пређу преко површине сматрају ове две различите хебрејске речи истом речју, али то чине на сопствену опасност.

“To skim over the surface will do little good. Thoughtful investigation and earnest, taxing study are required to comprehend it. There are truths in the word which are like veins of precious ore concealed beneath the surface. By digging for them, as the man digs for gold and silver, the hidden treasures are discovered. Be sure that the evidence of truth is in the Scripture itself. One scripture is the key to unlock other scriptures. The rich and hidden meaning is unfolded by the Holy Spirit of God, making plain the word to our understanding: ‘The entrance of Thy words giveth light; it giveth understanding unto the simple.’” Fundamentals of Christian Education, 390.

„Прелазити само површно преко тога донеће врло мало користи. Да би се оно разумело, потребни су промишљено истраживање и озбиљно, напорно проучавање. У Речи постоје истине које су као жиле драгоцене руде, сакривене испод површине. Када се за њима копа, као што човек копа за златом и сребром, откривају се скривена блага. Будите сигурни да се доказ истине налази у самом Писму. Један стих је кључ који откључава друге стихове. Богати и скривени смисао открива Свети Дух Божји, чинећи Реч јасном нашем разумевању: ‘The entrance of Thy words giveth light; it giveth understanding unto the simple.’” Fundamentals of Christian Education, 390.

We are informed that “every fact has its bearing” in the Word of God, and if we choose to ignore the fact there are two different Hebrew words translated as “vision” in chapter eight, we are responsible for inflicting Laodicean blindness upon ourselves. The old adage is, “there are none so blind as those who will not see.”

Обавештени смо да „свака чињеница има свој значај“ у Речи Божјој, и ако одлучимо да занемаримо чињеницу да у осмом поглављу постоје две различите јеврејске речи преведене као „виђење“, сами смо одговорни што на себе навлачимо лаодикијску слепоћу. Стара изрека гласи: „Нико није тако слеп као онај који неће да види.“

“The Bible contains all the principles that men need to understand in order to be fitted either for this life or for the life to come. And these principles may be understood by all. No one with a spirit to appreciate its teaching can read a single passage from the Bible without gaining from it some helpful thought. But the most valuable teaching of the Bible is not to be gained by occasional or disconnected study. Its great system of truth is not so presented as to be discerned by the hasty or careless reader. Many of its treasures lie far beneath the surface, and can be obtained only by diligent research and continuous effort. The truths that go to make up the great whole must be searched out and gathered up, ‘here a little, and there a little.’ Isaiah 28:10.

„Библија садржи сва начела која су људима потребна да би били оспособљени било за овај живот било за живот који ће доћи. И та начела могу сви разумети. Нико ко има духа да цени њено учење не може прочитати ниједан одломак из Библије а да из њега не стекне неку корисну мисао. Али се највредније учење Библије не може стећи повременим или неповезаним проучавањем. Њен велики систем истине није изложен тако да га може разабрати брзоплет или немаран читалац. Многа од њених блага леже далеко испод површине и могу се задобити једино марљивим истраживањем и непрекидним напором. Истине које сачињавају ту велику целину морају се истражити и сабрати, ‘овде мало, онде мало.’ Исаија 28:10.“

“When thus searched out and brought together, they will be found to be perfectly fitted to one another. Each Gospel is a supplement to the others, every prophecy an explanation of another, every truth a development of some other truth. The types of the Jewish economy are made plain by the gospel. Every principle in the word of God has its place, every fact its bearing. And the complete structure, in design and execution, bears testimony to its Author. Such a structure no mind but that of the Infinite could conceive or fashion.” Education, 123.

„Када се тако истраже и саберу, показаће се да се савршено уклапају једно у друго. Свако Јеванђеље је допуна другима, свако пророчанство објашњење другога, свака истина разрада неке друге истине. Типови јеврејског поретка постају јасни кроз Јеванђеље. Свако начело у речи Божјој има своје место, свака чињеница своје значење. И целокупна грађевина, у замисли и извођењу, сведочи о своме Аутору. Такву грађевину ниједан ум осим ума Бесконачнога не би могао ни да замисли ни да обликује.“ Education, 123.

The word “vision” occurs ten times in Daniel chapter eight, but those ten times consist of two different Hebrew words, and the meanings of those words are not the same. If they meant the same thing, Daniel would have only used one of those words in each of the ten occurrences. Daniel wrote two words, for each of those two words possess their own meanings, and one represents a vision Daniel “saw”, and the other a vision he “heard”. In verse thirteen, the word translated as “vision” is châzôn, and it means “a sight”, or “a vision”, “a dream” or “an oracle”. I call it the “vision of prophetic history” based upon its definition and on how Daniel employs it.

Реч „виђење“ појављује се десет пута у осмом поглављу Данила, али тих десет појављивања састоје се од две различите јеврејске речи, а значења тих речи нису иста. Да су значиле исто, Данило би у сваком од тих десет случајева употребио само једну од тих речи. Данило је записао две речи, јер свака од те две речи има сопствено значење, и једна представља виђење које је Данило „видео“, а друга виђење које је „чуо“. У тринаестом стиху, реч преведена као „виђење“ јесте châzôn, и она значи „призор“, или „виђење“, „сан“ или „пророштво“. Називам је „виђењем пророчке историје“ на основу њене дефиниције и начина на који је Данило употребљава.

In verse one, of Daniel chapter eight, Daniel says “a vision appeared unto me,” and in verse two he twice states that he “saw in a vision.” Then in verse thirteen, the question is raised of “how long shall be the vision.” All of those usages are the Hebrew word “châzôn.” Then in verse fifteen, we come to perhaps the most important time Daniel used that very same word, for he says, “when I”…“had seen the vision and sought for the meaning.” After Daniel had seen the châzôn vision, he wanted to understand what it meant. This is a fact that has great bearing on the hiding of the “seven times” of Leviticus twenty-six in the chapter.

У првом стиху осмог поглавља Данила, Данило каже: „јави ми се виђење“, а у другом стиху двапут изјављује да је „видео у виђењу“. Затим се у тринаестом стиху поставља питање: „докле ће трајати виђење“. Све те употребе односе се на хебрејску реч „châzôn“. Потом, у петнаестом стиху, долазимо можда до најважнијег места на којем је Данило употребио ту исту реч, јер каже: „када сам ја“… „видео виђење и тражио значење“. Пошто је Данило видео виђење châzôn, желео је да разуме шта оно значи. То је чињеница која има велики значај за скривање „седам времена“ из Левитске двадесет шесте у овом поглављу.

He also uses the word châzôn in verses seventeen and twenty-six. The word “vision” appears ten times in Daniel chapter eight, and the word châzôn represents seven of those occurrences. Daniel uses the other Hebrew word that is translated as “vision” four times. The other Hebrew word is mar’eh, and means “appearance”.

Он такође употребљава реч châzôn у седамнаестом и двадесет шестом стиху. Реч „виђење“ појављује се десет пута у осмом поглављу Данила, а реч châzôn представља седам од тих појављивања. Данило четири пута употребљава и другу јеврејску реч која се преводи као „виђење“. Та друга јеврејска реч је mar’eh и значи „изглед“.

Châzôn is found seven times in Daniel chapter eight, and mar’eh is found four times, and together they represent the ten times the English word “vision” occurs in Daniel chapter eight. Seven plus four is eleven, for one of the times Daniel employed the word mar’eh, it was translated just as it is defined, for in verse fifteen, when Daniel “sought for the meaning” of the châzôn vision of prophetic history, there “stood before” him “as the appearance of a man.” The word “appearance” is mar’eh. Therefore, mar’eh is used by Daniel four times in Daniel eight, and it is translated once in agreement with its primary definition of “appearance,” and the other three times it is translated as “vision.”

Châzôn se nalazi sedam puta u osmom poglavlju knjige proroka Danila, a mar’eh se nalazi četiri puta, i zajedno predstavljaju deset pojava engleske reči „vision“ u osmom poglavlju Danila. Sedam plus četiri jeste jedanaest, jer je u jednom od slučajeva kada je Danilo upotrebio reč mar’eh ona prevedena upravo onako kako je i definisana; jer u petnaestom stihu, kada je Danilo „tražio značenje“ viđenja châzôn, koje prikazuje proročku istoriju, „stade preda mnom“ „nešto kao čovek“. Reč „pojava“ jeste mar’eh. Dakle, Danilo upotrebljava mar’eh četiri puta u osmom poglavlju Danila, i jednom je prevedena u skladu sa svojim osnovnim značenjem „pojava“, a druga tri puta prevedena je kao „vizija“.

I am not suggesting any criticism of the men who translated the King James Bible. It needs to be noted though, that in verse thirteen, is found the only added word in the King James Bible (sacrifice), that inspiration states definitively, “does not belong to the text.” Inspiration further states that the added word had been “added by human wisdom.” In the very same chapter, two different Hebrew words are both translated as the same English word. The reason it is essential to recognize the distinction between these two words is profoundly important.

Не износим никакву критику на рачун људи који су превели Библију краља Џејмса. Ипак, треба запазити да се у тринаестом стиху налази једина додата реч у Библији краља Џејмса („жртва“), за коју Надахнуће изричито каже да „не припада тексту“. Надахнуће даље наводи да је та додата реч била „додата људском мудрошћу“. У истом том поглављу, две различите јеврејске речи обе су преведене истом енглеском речју. Разлог због кога је од суштинске важности уочити разлику између ове две речи од дубоког је значаја.

And it came to pass, when I, even I Daniel, had seen the vision, and sought for the meaning, then, behold, there stood before me as the appearance of a man. And I heard a man’s voice between the banks of Ulai, which called, and said, Gabriel, make this man to understand the vision. Daniel 8:15, 16.

И догоди се, кад ја, сам ја Данило, видех виђење и тражах његово значење, и гле, стаде преда ме као обличје човека. И чух глас човечији између обала Улаја, који повика и рече: Гаврило, објасни овоме човеку виђење. Данило 8:15, 16.

As Daniel “sought for the meaning” of the “châzôn vision” which he had just “seen,” Christ informs Gabriel to “make” Daniel to understand the “mar’eh vision” which he had just “heard”. Daniel wanted to understand the vision of prophetic history, but Christ, who had been identified in verse thirteen as Palmoni (that certain saint which spake), instructed Gabriel to make Daniel understand the “mar’eh vision”, not the “châzôn vision”. In verses fifteen and sixteen, the stated purpose for Gabriel is that he is to make Daniel understand the “mar’eh vision”, which is the word translated as “vision” which means “appearance,” not the vision of prophetic history which Daniel wanted to understand. Without recognizing Gabriel’s job assignment, the “seven times” of Leviticus twenty-six is hidden in plain sight.

Док је Данило „тражио значење“ „виђења châzôn“ које је управо „видео“, Христос обавештава Гаврила да учини да Данило разуме „виђење mar’eh“ које је управо „чуо“. Данило је желео да разуме виђење пророчке историје, али Христос, који је у тринаестом стиху био поистовећен као Палмони (онај извесни свети који говораше), упутио је Гаврила да учини да Данило разуме „виђење mar’eh“, а не „виђење châzôn“. У стиховима петнаест и шеснаест, изричито назначена сврха за Гаврила јесте да он учини да Данило разуме „виђење mar’eh“, што је реч преведена као „виђење“ и значи „појава“, а не виђење пророчке историје које је Данило желео да разуме. Без препознавања Гавриловог задатка, „седам времена“ из Левитске двадесет шест стоји скривено наочиглед свих.

In verse twenty-six both Hebrew words that are translated as “vision” are located in the same verse, and the verse becomes one of the primary keys to opening the truth of Daniel’s testimony of the “seven times.”

У двадесет шестом стиху обе јеврејске речи које се преводе као „виђење“ налазе се у истом стиху, и тај стих постаје један од главних кључева за откривање истине Даниловог сведочанства о „седам времена“.

And the vision of the evening and the morning which was told is true: wherefore shut thou up the vision; for it shall be for many days. Daniel 8:26.

А виђење о вечери и јутру које је казано истинито је; зато затвори то виђење, јер је за многе дане. Данило 8:26.

In verse twenty-six, the “vision of the evening and mornings” is the mar’eh vision, meaning “appearance”, but the vision that was to be “shut up,” is the châzôn vision of prophetic history. The expression “evening and mornings” is what isolates and identifies the distinction between the two visions. It does so with another illustration of the human factor in producing the Bible. The human factor consisted of both the prophets that recorded the words of the Bible, but also of those that translated the Bible. The Bible, as with Christ, represents a combination of divinity and humanity. That humanity descended down through history, from Adam after he sinned to those who recorded and translated the Bible. Christ and the Bible are both the Word of God, and the Word of God’s is pure, for the divinity of the combination always overruled any limitations that existed in the flesh.

У двадесет шестом стиху, „виђење о вечерима и јутрима“ јесте виђење mar’eh, што значи „појава“, али виђење које је требало да буде „запечаћено“ јесте виђење châzôn пророчке историје. Израз „вечери и јутра“ јесте оно што издваја и поистовећује разлику између та два виђења. Оно то чини још једним приказом људског чиниоца у настанку Библије. Тај људски чинилац састојао се како од пророка који су забележили речи Библије, тако и од оних који су Библију преводили. Библија, као и Христос, представља спој божанског и људског. Та људска страна спуштала се кроз историју, од Адама након што је сагрешио па до оних који су Библију записивали и преводили. Христос и Библија обоје су Реч Божја, а Реч Божја је чиста, јер је божанска страна тог споја увек надвладавала сва ограничења која су постојала у телу.

Paul, a servant of Jesus Christ, called to be an apostle, separated unto the gospel of God, (Which he had promised afore by his prophets in the holy scriptures,) Concerning his Son Jesus Christ our Lord, which was made of the seed of David according to the flesh. Romans 1:1–3.

Павле, слуга Исуса Христа, позван да буде апостол, одвојен за јеванђеље Божије, (које је Бог раније обећао преко својих пророка у светим списима,) о Сину своме, Исусу Христу, Господу нашем, који је по телу рођен од семена Давидова. Римљанима 1:1–3.

The expression “evening and morning” is found repeatedly in God’s Word, and it is always translated as “evening and morning,” as it is in verse twenty-six, and as it is so often translated in the creation story in Genesis that repeatedly states, “and the evening and the morning were….” In fact, and every fact has its bearing (and this fact is essential to understand), the only place in the Bible that the expression “evening and morning” is not translated as “evening and morning” (as it is in verse twenty-six), is in verse fourteen of Daniel eight. There, and only there in God’s Word the phrase “evening and morning” is translated as simply “days.”

Израз „вече и јутро“ налази се више пута у Божјој Речи, и увек се преводи као „вече и јутро“, као што је то у двадесет шестом стиху, и као што се тако често преводи у извештају о стварању у Постању, који се изнова понавља: „и би вече и би јутро…“. Заиста, и свака чињеница има свој значај (а ову је чињеницу неопходно разумети), једино место у Библији где се израз „вече и јутро“ не преводи као „вече и јутро“ (као што је то у двадесет шестом стиху), јесте у четрнаестом стиху осме главе Данила. Тамо, и само тамо у Божјој Речи, израз „вече и јутро“ преведен је једноставно као „дани“.

And he said unto me, Unto two thousand and three hundred days; then shall the sanctuary be cleansed. Daniel 8:14.

И рече ми: До две хиљаде и три стотине дана; онда ће се светиња очистити. Данило 8:14.

Twelve verses later, in the same chapter of Daniel, the Hebrew phrase “evening and morning” is translated as it always is; but in the verse that is the central pillar and foundation of Adventism, the phrase is simply translated as “days.” What influence led the translators of the King James Bible to make such a glaring contradiction? They had translated the phrase in verse twenty-six in agreement with every other occurrence of the phrase in the rest of the Bible. But twelve verses before verse twenty-six, in verse fourteen, their humanity placed a special distinction upon the answer to the question of verse thirteen. And the question of verse thirteen, included the one word (sacrifice), that was not to be added to the Bible. God wanted verse fourteen, to stand out in a very profound and distinctive way. In doing so, he also identified what Gabriel was instructed to make Daniel understand.

Дванаест стихова касније, у истом поглављу Данила, јеврејски израз „вече и јутро“ преведен је онако како се увек и преводи; али у стиху који је средишњи стуб и темељ адвентизма, тај израз је једноставно преведен као „дани“. Какав је утицај навео преводиоце Библије краља Џејмса да начине тако упадљиву противречност? Они су тај израз у двадесет шестом стиху превели у складу са сваким другим појављивањем тог израза у остатку Библије. Али дванаест стихова пре двадесет шестог стиха, у четрнаестом стиху, њихова човечност ставила је нарочито разликовање на одговор на питање из тринаестог стиха. А питање из тринаестог стиха укључивало је ону једну реч („жртва“), која није смела бити додата Библији. Бог је хтео да се четрнаести стих истакне на веома дубок и особен начин. Чинећи то, Он је такође указао на оно што је Гаврилу било наложено да Данило разуме.

In verse sixteen, Jesus commanded Gabriel to make Daniel understand the mar’eh vision, in spite of the fact that Daniel was seeking to understand the châzôn vision of prophetic history. Verse twenty-six says the “vision of the evenings and mornings which was told” was “true.” The châzôn vision had been a prophetic “sight”, but the mar’eh vision was “told,” for it had been spoken. It had been spoken in verse fourteen when Palmoni said “unto two thousand and three hundred evenings and mornings; then shall the sanctuary be cleansed.” Verse twenty-six, employs the expression “evening and mornings,” as it identifies it as the vision that had been “spoken” to identify the distinction between the two visions in Daniel chapter eight. The vision of prophetic history that Daniel had “seen”, and that Daniel wished to understand, was different from the vision that was “spoken” which Daniel had “heard”. More importantly, the vision that Daniel “heard” was the vision that Gabriel was to give Daniel understanding of.

У шеснаестом стиху, Исус је заповедио Гаврилу да учини да Данило разуме визију mar’eh, упркос чињеници да је Данило настојао да разуме визију châzôn о пророчкој историји. Двадесет шести стих каже да је „виђење о вечерима и јутрима које би казано“ било „истинито“. Визија châzôn била је пророчко „виђење“, али визија mar’eh била је „казана“, јер је била изговорена. Била је изговорена у четрнаестом стиху када је Палмони рекао: „до две хиљаде и три стотине вечери и јутара; тада ће се светиња очистити.“ Двадесет шести стих употребљава израз „вечери и јутра“, и тиме га одређује као визију која је била „казана“, да би се уочила разлика између две визије у осмој глави Данила. Визија пророчке историје коју је Данило „видео“, и коју је Данило желео да разуме, била је другачија од визије која је била „казана“, коју је Данило „чуо“. Још важније, визија коју је Данило „чуо“ била је визија о којој је Гаврило требало да Данилу пружи разумевање.

The humanity that participated in creating the Holy Bible recorded the word “vision” ten times in Daniel chapter eight, and in so doing it hid the distinction of a vision that was “seen” and another vision that was “heard”. In doing so, it obscured the emphasis that identifies that Christ’s intent was for Daniel to understand the vision he had “heard”, above understanding the vision he had “seen”. We can now consider what Gabriel does in order to fulfill his job assignment.

Човечанство које је учествовало у стварању Свете Библије забележило је реч „виђење“ десет пута у осмој глави Данила, и тиме сакрило разлику између једног виђења које је било „виђено“ и другог виђења које је било „чуто“. Тиме је замагљен нагласак који показује да је Христова намера била да Данило разуме виђење које је „чуо“, пре него виђење које је „видео“. Сада можемо размотрити шта Гаврило чини да би испунио задатак који му је поверен.

So he came near where I stood: and when he came, I was afraid, and fell upon my face: but he said unto me, Understand, O son of man: for at the time of the end shall be the vision. Now as he was speaking with me, I was in a deep sleep on my face toward the ground: but he touched me, and set me upright. And he said, Behold, I will make thee know what shall be in the last end of the indignation: for at the time appointed the end shall be. Daniel 8:17–19.

И он приђе где ја стајах; а када дође, уплаших се и падох ничице; али ми рече: Разуми, сине човечији, јер се виђење односи на време свршетка. А док ми још говораше, ја бејах пао у дубок сан лицем к земљи; али ме се он дотаче и подиже ме те стадох усправно. И рече: Ево, обзнанићу ти шта ће бити на крају гнева; јер ће у одређено време доћи свршетак. Данило 8:17–19.

Gabriel now begins his work of making Daniel to understand the vision of the twenty-three hundred evenings and mornings, which is true. He first informs him that the vision of prophetic history, the châzôn vision, would be at the “time of the end.” Then, while Daniel was in a prophetic sleep, Gabriel touched Daniel and set him upright. He informs him “I will make thee know.”

Гаврило сада започиње своје дело да Данилу омогући да разуме виђење о две хиљаде и три стотине вечери и јутара, које је истинито. Најпре га обавештава да ће виђење пророчке историје, виђење châzôn, бити „у време свршетка“. Затим, док је Данило био у пророчком сну, Гаврило се дотаче Данила и подиже га усправно. Он га обавештава: „Учинићу ти да знаш.“

That is what Palmoni (Christ), had told Gabriel to do, when he said, “Gabriel, make this man to understand the mar’eh vision” of the evening and mornings. Gabriel says that he will make Daniel “know what shall be in the last end of the indignation.” There it is! There is the “seven times” of Leviticus twenty-six! It is hidden by the very prophetic technique which Gabriel had led the prophets repeatedly to testify to and employ in their writings! That technique is “line upon line, here a little and there a little”.

То је оно што је Палмони (Христос) рекао Гаврилу да учини, када је казао: „Гаврило, учини да овај човек разуме виђење mar’eh“ о вечери и јутрима. Гаврило каже да ће Данилу „обзнанити шта ће бити на пошетку негодовања“. Ето га! Ту је „седам времена“ из Левитске двадесет шесте главе! Оно је скривено управо оном пророчком техником за коју је Гаврило више пута наводио пророке да о њој сведоче и да је употребљавају у својим списима! Та техника је „ред на ред, овде мало и онде мало“.

In the book “Thoughts on Daniel and the Revelation”, by Uriah Smith (which all Adventists, and even their neighbors, should be familiar with), Smith comments on verses seventeen to nineteen of Daniel chapter eight:

У књизи „Мисли о Данилу и Откривењу“, од Урије Смита (с којом би сви адвентисти, па чак и њихови суседи, требало да буду упознати), Смит износи следећи коментар на стихове седамнаести до деветнаести осме главе књиге пророка Данила:

“With a general statement that at the time appointed the end shall be, and that he will make him to know what shall be in the last end of the indignation, he enters upon an interpretation of the vision. The indignation must be understood to cover a period of time. What time? God told his people Israel that he would pour upon them his indignation for their wickedness; and thus he gave directions concerning the ‘profane wicked prince of Israel:’ ‘Remove the diadem, and take off the crown. . . . I will overturn, overturn, overturn it: and it shall be no more, until he come whose right it is; and I will give it him.’ Ezekiel 21:25–27, 31.

„Општом изјавом да ће у одређено време доћи крај, и да ће му он обзнанити шта ће бити на последњем крају гнева, он приступа тумачењу виђења. Гнев се мора разумети као обухватајући известан временски период. Које време? Бог је своме народу Израиљу казао да ће излити на њих свој гнев због њихове злоће; и тако је дао упутства у погледу „безбожног оскврњеног кнеза Израиљевог:“ „Скини митру и узми круну.... Превратићу, превратићу, превратићу је; и неће је више бити, док не дође онај коме право припада; и даћу је њему.“ Језекиљ 21:25–27, 31.

“Here is the period of God’s indignation against his covenant people; the period during which the sanctuary and host are to be trodden under foot. The diadem was removed, and the crown taken off, when Israel was subjected to the kingdom of Babylon. It was overturned again by the Medes and Persians, again by the Grecians, again by the Romans, corresponding to the three times the word is repeated by the prophet. The Jews then, having rejected Christ, were soon scattered abroad over the face of the earth; and spiritual Israel has taken the place of the literal seed; but they are in subjection to earthly powers, and will be till the throne of David is again set up,—till He who is its rightful heir, the Messiah, the Prince of peace, shall come, and then it will be given him. Then the indignation will have ceased. What shall take place in the last end of this period, the angel is now to make known to Daniel.” Uriah Smith, Daniel and the Revelation, 201, 202.

„Ово је време Божјег гнева против Његовог заветног народа; време током којег ће светиња и војска бити погажени. Дијадема је била уклоњена, а круна скинута, када је Израиљ био подвргнут вавилонском царству. Потом је била поново оборена од Мида и Персијанаца, поново од Грка, поново од Римљана, што одговара троструком понављању те речи код пророка. Јевреји су затим, одбацивши Христа, убрзо били расејани по лицу земље; а духовни Израиљ је заузео место дословног семена; али су они подложни земаљским силама, и биће све док Давидов престо поново не буде успостављен, — док не дође Онај који је његов законити наследник, Месија, Кнез мира, и тада ће му бити предат. Тада ће гнев престати. Шта ће се догодити на самом крају овог раздобља, анђео сада треба да објави Данилу.” Урија Смит, Данило и Откривење, 201, 202.

The “indignation” that Smith is identifying, began when Manasseh was carried to Babylon by the Assyrians in 677 BC. Unfortunately, Smith takes Zedekiah’s overthrow in 586 BC and assigns that as the starting point of the period of the “indignation” of verse nineteen. Smith simply does not address what it means that the verse states “the last end of the indignation.” He treats it as simply “indignation,” though if there is a “last end” of the indignation, grammar and logic demand that there is also at minimum a “first end” of the indignation. Smith knew the seventy years of captivity began with the first attack of Nebuchadnezzar against Jehoiakim in 606 BC, but determined the starting for the period of the indignation was the third of Nebuchadnezzar’s attacks, which was carried out against Zedekiah, the last Judean king.

„Гнев“ који Смит поистовећује започео је када су Асирци одвели Манасију у Вавилон 677. године пре н. е. Нажалост, Смит узима свргавање Седекије 586. године пре н. е. и то одређује као полазну тачку раздобља „гнева“ из деветнаестог стиха. Смит једноставно не разматра шта значи то што стих каже „последњи крај гнева“. Он то третира једноставно као „гнев“, премда, ако постоји „последњи крај“ гнева, граматика и логика захтевају да постоји и најмање „први крај“ гнева. Смит је знао да је седамдесет година ропства започело првим нападом Навуходоносора на Јоакима 606. године пре н. е., али је одредио да је почетак раздобља гнева био трећи Навуходоносоров напад, који је био извршен против Седекије, последњег јудејског цара.

“Though we have a more minute account of his [Daniel’s] early life than is recorded of that of any other prophet, yet his birth and lineage are left in complete obscurity, except that he was of the royal line, probably of the house of David, which had at this time become very numerous. He first appears as one of the noble captives of Judah, in the first year of Nebuchadnezzar, king of Babylon, at the commencement of the seventy years’ captivity, BC 606. Jeremiah and Habakkuk were yet uttering their prophecies. Ezekiel commenced soon after, and a little later, Obadiah; but both these finished their work years before the close of the long and brilliant career of Daniel. Three prophets only succeeded him, Haggai and Zechariah, who exercised the prophetic office for a brief period contemporaneously, BC 520–518, and Malachi, the last of the Old Testament prophets, who flourished a little season about BC 397.” Uriah Smith, Daniel and the Revelation, 19.

„Иако имамо подробнији извештај о његовом [Даниловом] раном животу него што је забележено о животу било ког другог пророка, ипак су његово рођење и порекло остављени у потпуној нејасноћи, осим што је био царског рода, вероватно из дома Давидовог, који је у то време постао веома многобројан. Он се најпре појављује као један од племенитих заробљеника из Јуде, у првој години Навуходоносора, цара вавилонског, на почетку седамдесетогодишњег ропства, 606. године пре Христа. Јеремија и Авакум још су изрицали своја пророчанства. Језекиљ је отпочео убрзо потом, а нешто касније и Авдија; али су обојица завршила своје дело годинама пре окончања дуге и блиставе Данилове службе. Само су га три пророка надживела: Агеј и Захарија, који су вршили пророчку службу кратко време истовремено, 520–518. године пре Христа, и Малахија, последњи од старозаветних пророка, који је деловао кратко време око 397. године пре Христа.“ Урија Смит, Данило и Откривење, 19.

Smith correctly identified the “indignation” of verse nineteen as a period of time. He correctly identified the period as the treading down of the sanctuary and host in agreement with Daniel chapter eight verse thirteen, and he correctly identified the ending point as October 22, 1844.

Smit je ispravno prepoznao „gnev“ iz devetnaestog stiha kao vremensko razdoblje. Ispravno je prepoznao to razdoblje kao gaženje svetinje i vojske, u skladu sa Danilom 8,13, i ispravno je odredio završnu tačku kao 22. oktobar 1844.

Smith was partially correct, but missed the truth by doing what was the characteristic of his prophetic applications. He allowed history to guide his interpretation of the prophetic word, instead of allowing the prophetic word to guide his understanding of history. If we allow the Bible to define prophetic history, we then have the correct information to approach history.

Смит је био делимично у праву, али је промашио истину тиме што је учинио оно што је било својствено његовој примени пророштава. Допустио је историји да усмерава његово тумачење пророчке речи, уместо да допусти пророчкој речи да усмерава његово разумевање историје. Ако допустимо Библији да одреди пророчку историју, тада ћемо имати исправне основе да приступимо историји.

The Bible teaches that by whom a man is overcome, he is that man’s servant.

Библија учи да је човек слуга онога ко га је надвладао.

While they promise them liberty, they themselves are the servants of corruption: for of whom a man is overcome, of the same is he brought in bondage. 2 Peter 2:19.

Док им обећавају слободу, сами су слуге распадљивости; јер киме је ко савладан, томе је и поробљен. 2. Петрова 2:19.

Manasseh was taken captive to Babylon in 677 BC. It is there that Judah was overcome and brought into bondage. This is the starting point that is represented on both the 1843 and the 1850 charts, which Sister White endorses as correct. Smith starts the treading down of Daniel chapter eight, and verse thirteen with Zedekiah, the last of Judah’s kings. Zedekiah was the end of a progressive judgment and not the beginning. Sister White identifies that Manasseh’s captivity in Babylon was an “earnest” of what was to come. An “earnest” is a down payment, and marks the beginning of a purchase that has other payments to follow.

Манасија је одведен у ропство у Вавилон 677. године пре Христа. Ту је Јуда била савладана и доведена у ропску зависност. То је полазна тачка која је представљена и на карти из 1843. и на карти из 1850. године, које сестра Вајт потврђује као тачне. Смит започиње гажење из Данила, осме главе и тринаестог стиха, са Седекијом, последњим царем Јудиним. Седекија је био крај једног прогресивног суда, а не његов почетак. Сестра Вајт указује да је Манасијино ропство у Вавилону било „залог“ онога што је имало доћи. „Залог“ је капара и означава почетак куповине за којом следе и друге уплате.

“Faithfully the prophets continued their warnings and their exhortations; fearlessly they spoke to Manasseh and to his people; but the messages were scorned; backsliding Judah would not heed. As an earnest of what would befall the people should they continue impenitent, the Lord permitted their king to be captured by a band of Assyrian soldiers, who ‘bound him with fetters, and carried him to Babylon,’ their temporary capital. This affliction brought the king to his senses; ‘he besought the Lord his God, and humbled himself greatly before the God of his fathers, and prayed unto Him: and He was entreated of him, and heard his supplication, and brought him again to Jerusalem into his kingdom. Then Manasseh knew that the Lord He was God.’ 2 Chronicles 33:11–13. But this repentance, remarkable though it was, came too late to save the kingdom from the corrupting influence of years of idolatrous practices. Many had stumbled and fallen, never again to rise.” Prophets and Kings, 382.

„Proroci su verno nastavljali svoja upozorenja i svoje opomene; neustrašivo su govorili Manasiji i njegovom narodu; ali su poruke bile prezrene; odmetnuta Juda nije htela da posluša. Kao zalog onoga što će snaći narod ukoliko ostane nepokajan, Gospod je dopustio da njihov car bude zarobljen od čete asirskih vojnika, koji ga „okovaše u verige i odvedoše u Vavilon“, svoju privremenu prestonicu. Ova nevolja urazumila je cara; „i moljaše se Gospodu Bogu svojemu, i ponizi se veoma pred Bogom otaca svojih, i pomoli Mu se; i On ga usliši, i ču molitvu njegovu, i povrati ga u Jerusalim u carstvo njegovo. Tada pozna Manasija da je Gospod Bog.“ 2. Dnevnika 33:11–13. Ali ovo pokajanje, ma koliko bilo izuzetno, došlo je prekasno da spase carstvo od kvarnog uticaja godina idolopokloničkih običaja. Mnogi su se spotakli i pali, da više nikada ne ustanu.“ Proroci i carevi, 382.

Manasseh marked the “down payment” that began the “curse” of the “seven times,” which was the last “indignation,” for the “first indignation,” had already begun when the northern kingdom was taken into captivity in 723 BC. Then at Jehoiakim’s overthrow, when Daniel was carried into captivity, the seventy years of captivity that Jeremiah identified began in 606 BC. Two kings after Jehoiakim, Jerusalem was destroyed and the last Judean king, Zedekiah, watched as his sons were slain before him, then he had his eyes gouged out and was carried captive into Babylon.

Манасија је означио „залог“ који је започео „проклетство“ „седам времена“, што је било последње „негодовање“, јер је „прво негодовање“ већ било отпочело када је северно царство одведено у ропство 723. пре Христа. Затим је, при збацивању Јоакима, када је Данило одведен у ропство, започело седамдесет година ропства које је Јеремија означио, 606. пре Христа. Два цара после Јоакима, Јерусалим је био разрушен, а последњи јудејски цар, Седекија, гледао је како његови синови бивају погубљени пред њим, а затим су му ископали очи и одвели га у ропство у Вавилон.

Smith assigned the entire progressive judgment to Zedekiah and employed the judgment of Zedekiah as the proof text for his supposition. The judgment of Zedekiah, who was the “wicked and profane prince,” did identify that the crown of Judah was to be removed until Christ came to set up a kingdom. Smith said, “they are in subjection to earthly powers, and will be till the throne of David is again set up,—till He who is its rightful heir, the Messiah, the Prince of peace, shall come, and then it will be given him.” On October 22, 1844, in fulfillment of Daniel chapter seven, and verses thirteen and fourteen, Christ, represented as the Son of man, came before the Father to receive a kingdom.

Смит је целокупни поступни суд приписао Седекији и употребио суд над Седекијом као доказни текст за своју претпоставку. Суд над Седекијом, који је био „безбожни и непобожни кнез“, заиста је указивао на то да ће круна Јудина бити уклоњена док Христос не дође да успостави царство. Смит је рекао: „они су подложни земаљским властима, и биће тако све док Давидов престо поново не буде успостављен,—док не дође Онај који је његов законити наследник, Месија, Кнез мира, и тада ће му бити предат.“ Двадесет другог октобра 1844. године, у испуњењу седме главе Данила, тринаестог и четрнаестог стиха, Христос, представљен као Син човечји, дошао је пред Оца да прими царство.

I saw in the night visions, and, behold, one like the Son of man came with the clouds of heaven, and came to the Ancient of days, and they brought him near before him. And there was given him dominion, and glory, and a kingdom, that all people, nations, and languages, should serve him: his dominion is an everlasting dominion, which shall not pass away, and his kingdom that which shall not be destroyed. Daniel 7:13, 14.

Гледах у ноћним виђењима, и гле, као Син човечији дође с облацима небеским, и дође ка Старцу дана, и приведоше га пред Њега. И даде му се власт, и слава, и царство, да му служе сви народи, племена и језици; власт је његова власт вечна, која неће проћи, и царство његово оно које неће бити разрушено. Данило 7:13, 14.

Sister White confirms that Daniel chapter seven, and verses thirteen and fourteen were fulfilled on October 22, 1844.

Сестра Вајт потврђује да су се Данило, седма глава, и стихови тринаести и четрнаести, испунили 22. октобра 1844. године.

“The coming of Christ as our high priest to the most holy place, for the cleansing of the sanctuary, brought to view in Daniel 8:14; the coming of the Son of man to the Ancient of Days, as presented in Daniel 7:13; and the coming of the Lord to His temple, foretold by Malachi, are descriptions of the same event; and this is also represented by the coming of the bridegroom to the marriage, described by Christ in the parable of the ten virgins, of Matthew 25.” The Great Controversy, 426.

„Христов долазак као нашег Првосвештеника у Светињу над светињама, ради очишћења светиње, приказан у Данилу 8:14; долазак Сина човечијега ка Старцу дана, како је изложено у Данилу 7:13; и долазак Господа у Његов храм, проречен од Малахије, описи су истог догађаја; а то је такође представљено доласком женика на свадбу, који је Христос описао у причи о десет девојака, у Матеју 25.“ Велика борба, 426.

Smith did not address the key element of the “last end of the indignation.” He avoided the biblical principle that identified that Judah was overcome in the time of Manasseh, and that the captivity which began two kings before Zedekiah, also represented that Judah was already in subjection to Babylon, before Zedekiah met his fate. With these blatant omissions, he still stated, “here is the period of God’s indignation against his covenant people; the period during which the sanctuary and host are to be trodden under foot.” He therefore, directly associates “the period of God’s indignation” with Daniel chapter eight, and verse thirteen’s question of “how long.” The answer in verse fourteen, was until October 22, 1844.

Смит се није осврнуо на кључни елемент „последњег краја гнева“. Избегао је библијско начело које је указивало да је Јуда била савладана у време Манасије, и да је ропство које је започело два цара пре Седекије, такође представљало да је Јуда већ била подложна Вавилону, пре него што је Седекија доживео своју судбину. Уз ове очигледне пропусте, он је ипак изјавио: „ево раздобља Божјег гнева против Његовог заветног народа; раздобља током којег ће светиња и војска бити погажени.“ Према томе, он непосредно повезује „раздобље Божјег гнева“ са осмом главом Данила и питањем из тринаестог стиха: „докле?“ Одговор у четрнаестом стиху био је: до 22. октобра 1844. године.

The scattering into Babylonian slavery was a progressive history beginning in 677 BC, and continuing until 1844. That period equates to twenty-five hundred and twenty years, which is of course the “seven times” of Leviticus twenty-six. The end of that period of time on October 22, 1844 provided Daniel with a second witness to the “mar’eh vision” of the twenty-three hundred evening and mornings.

Расејање у вавилонско ропство било је прогресивна историја која је започела 677. године пре Христа и трајала до 1844. године. Тај период износи две хиљаде пет стотина и двадесет година, што је, наравно, „седам времена“ из двадесет шесте главе Левитске књиге. Завршетак тог временског раздобља 22. октобра 1844. године пружио је Данилу друго сведочанство за „mar’eh viđenje“ о две хиљаде и три стотине вечери и јутара.

Gabriel was told to make Daniel understand that vision, and what Gabriel did was provide a second witness to the termination date of October 22, 1844. Not only did he provide a second witness to establish the date of the fulfillments of both time prophecies, but as Smith correctly pointed out, the period of time associated with the second witness to 1844, had been identified in verse thirteen, as the period that the sanctuary and host were to be trodden under foot. The question in verse thirteen is, “How long shall be the vision concerning the daily sacrifice, and the transgression of desolation, to give both the sanctuary and the host to be trodden under foot?” That period of time was the “seven times” of Leviticus twenty-six.

Гаврилу је било речено да учини да Данило разуме ту визију, а оно што је Гаврило учинио било је да пружи друго сведочанство о датуму завршетка, 22. октобру 1844. Он не само да је пружио друго сведочанство ради утврђивања датума испуњења оба временска пророчанства, него је, како је Смит с правом истакао, раздобље времена повезано с тим другим сведочанством о 1844. години било у тринаестом стиху означено као раздобље током којег је требало да светиња и војска буду погажене. Питање у тринаестом стиху гласи: „Докле ће трајати визија о свагдашњој жртви и о преступу пустоши, да се и светиња и војска предаду да буду погажене?“ То раздобље времена било је „седам времена“ из Левитске двадесет шест.

What Smith did not see, or avoided identifying, was that the “indignation” of verse nineteen, was the “last end” of that indignation. If there is a “last” then there is also a “first”, and Daniel identifies when the “first indignation” ended, in chapter eleven. He is identifying the papacy reigning during the Dark Ages, and he states that the papacy would prosper until the indignation was accomplished, or ended.

Оно што Смит није видео, или је избегао да препозна, јесте да је „гнев“ из деветнаестог стиха био „последњи крај“ тога гнева. Ако постоји „последњи“, онда постоји и „први“, а Данило у једанаестом поглављу указује на то када се „први гнев“ окончао. Он препознаје папство које је владало током Мрачног доба и изјављује да ће папство напредовати док се гнев не изврши, односно не оконча.

And the king shall do according to his will; and he shall exalt himself, and magnify himself above every god, and shall speak marvellous things against the God of gods, and shall prosper till the indignation be accomplished: for that that is determined shall be done. Daniel 11:36.

И цар ће чинити по својој вољи; и узвисиће себе, и величаће себе изнад свакога бога, и говориће чудесне ствари против Бога над боговима, и напредоваће док се гнев не наврши; јер ће се извршити оно што је одређено. Данило 11:36.

Verse thirty-six is widely understood to be the verse the apostle Paul paraphrases in his second letter to the Thessalonians.

Тридесет шести стих се нашироко сматра стихом који апостол Павле парафразира у својој другој посланици Солуњанима.

Let no man deceive you by any means: for that day shall not come, except there come a falling away first, and that man of sin be revealed, the son of perdition; Who opposeth and exalteth himself above all that is called God, or that is worshipped; so that he as God sitteth in the temple of God, showing himself that he is God. 2 Thessalonians 2:3, 4.

Нико да вас не превари ни на који начин; јер тај дан неће доћи док најпре не дође отпад и не открије се човек греха, син погибли; који се противи и узвисује изнад свега што се назива Богом или чему се клања, тако да он као Бог седи у храму Божјем, показујући за себе да је Бог. 2. Солуњанима 2:3, 4.

Paul’s “man of sin” who is also “the son of perdition,” who “opposeth and exalteth himself above all that is called God, or that is worshipped,” is also the “king” who “shall do according to his will; and he shall exalt himself, and magnify himself above every god.” Both passages refer to the pope of Rome. Daniel writes that the pope would prosper, which means push forward, until the “indignation be accomplished.” The indignation in verse thirty-six had been “determined.” The word “determined” means “to wound”.

Павлов „човек греха“, који је уједно и „син погибли“, који се „противи и подиже изнад свега што се назива Богом или што се обожава“, јесте такође и „цар“ који „ће чинити по својој вољи; и узвисиће се, и величаће себе изнад свакога бога“. Оба одломка односе се на римског папу. Данило пише да ће папа напредовати, што значи потискивати напред, док се „гнев не наврши“. Гнев у тридесет шестом стиху био је „одређен“. Реч „одређен“ значи „ранити“.

The papacy received its “deadly wound” in 1798, and at that point the “first indignation” was accomplished or terminated. The word “accomplish” means to end or cease. The end of “the indignation” in chapter eight, and verse nineteen identified the end of the period that the sanctuary and host were to be trampled down. It ended in 1844, but the “first” indignation ended in 1798.

Папство је примило своју „смртоносну рану“ 1798. године, и у то време је „прво негодовање“ било извршено, односно окончано. Реч „извршити“ значи окончати или престати. Свршетак „негодовања“ у осмој глави, у деветнаестом стиху, означио је крај раздобља у којем су светиња и војска имале бити погажене. То се окончало 1844. године, али је „прво“ негодовање окончано 1798. године.

The “last indignation” ended in 1844, twenty-five hundred and twenty years after king Manasseh was carried to Babylon by the Assyrians in 677 BC. The “first” indignation ended in 1798, twenty-five hundred and twenty years after the northern kingdom of Israel was carried into slavery by the Assyrians in 723 BC.

„Последњи гнев“ окончао се 1844. године, две хиљаде пет стотина и двадесет година након што је цара Манасију Асирија одвела у Вавилон 677. године пре Христа. „Први“ гнев окончао се 1798. године, две хиљаде пет стотина и двадесет година након што је северно царство Израиљ било одведено у ропство од стране Асирије 723. године пре Христа.

There is more to say about the hidden “seven times” in the book of Daniel and we will address that in our next article.

Има још тога да се каже о скривених „седам времена“ у књизи пророка Данила, и тиме ћемо се позабавити у нашем следећем чланку.

“‘And unto the angel of the church of the Laodiceans write: These things saith the Amen, the faithful and true Witness, the beginning of the creation of God; I know thy works, that thou art neither cold nor hot: I would thou wert cold or hot. So then because thou art lukewarm, and neither cold nor hot, I will spew thee out of My mouth. Because thou sayest, I am rich, and increased with goods, and have need of nothing; and knowest not that thou art wretched, and miserable, and poor, and blind, and naked.’

„И анђелу цркве Лаодикијаца напиши: Ово говори Амин, верни и истинити Сведок, почетак створења Божјега; знам твоја дела, да ниси ни хладан ни врућ: о, да си хладан или врућ. Тако, будући да си млак, и ниси ни хладан ни врућ, избљуваћу те из уста Својих. Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг.“

“The Lord here shows us that the message to be borne to His people by ministers whom He has called to warn the people is not a peace-and-safety message. It is not merely theoretical, but practical in every particular. The people of God are represented in the message to the Laodiceans as in a position of carnal security. They are at ease, believing themselves to be in an exalted condition of spiritual attainments. ‘Because thou sayest, I am rich, and increased with goods, and have need of nothing; and knowest not that thou art wretched, and miserable, and poor, and blind, and naked.’

„Господ нам овде показује да вест коју Његовом народу треба да носе служитељи које је Он позвао да упозоравају народ није вест о миру и сигурности. Она није само теоријска, него практична у сваком погледу. Народ Божји је у поруци Лаодикијцима представљен као да се налази у стању телесне сигурности. Они су безбрижни, верујући да се налазе у узвишеном стању духовних достигнућа. ‘Јер говориш: богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и слеп, и го.’”

“What greater deception can come upon human minds than a confidence that they are right when they are all wrong! The message of the True Witness finds the people of God in a sad deception, yet honest in that deception. They know not that their condition is deplorable in the sight of God. While those addressed are flattering themselves that they are in an exalted spiritual condition, the message of the True Witness breaks their security by the startling denunciation of their true condition of spiritual blindness, poverty, and wretchedness. The testimony, so cutting and severe, cannot be a mistake, for it is the True Witness who speaks, and His testimony must be correct.” Testimonies, volume 3, 252.

„Каква већа обмана може доћи на људске умове од уверености да су у праву онда када су у свему у криву! Порука Истинитог Сведока затиче Божји народ у жалосној обмани, а ипак поштен у тој обмани. Они не знају да је њихово стање јадно у Божјим очима. Док се они којима је упућена ова порука ласкају да су у узвишеном духовном стању, порука Истинитог Сведока разбија њихову самоувереност запањујућим разобличењем њиховог истинског стања духовне слепоће, сиромаштва и беде. То сведочанство, тако оштро и строго, не може бити грешка, јер говори Истинити Сведок, и Његово сведочанство мора бити тачно.“ Testimonies, volume 3, 252.