Књига пророка Данила – број педесет и један

Тај „неки светац који говораше“ у осмом поглављу Књиге пророка Данила, у стиховима тринаест и четрнаест, јесте Христос као Палмони. У књизи Откривење, Христос је означен као Алфа и Омега, што, поред других дивних истина, указује на Христа као на Чудесног Лингвисту; а заједно, књиге Данила и Откривења представљају Христа као Господара времена и језика. Превазилази људске способности да се разуме значај и дубина онога што значи да Христос, као Палмони (Бројилац тајни), уводи тај атрибут Свога карактера у та два стиха који успостављају средишњи стуб адвентизма, али тајне које Бројилац тајни изабере да открије јесу наша одговорност да их препознамо и бранимо.

Откривена је једна тајна: да је Бројилац тајни (Палмони) онај „један светац који говораше“, и да је у два стиха у којима Он открива Себе поистовећен средишњи стуб адвентизма. У та два стиха Чудесни Бројилац указује на „умножење знања“ које је Он, као Лав из племена Јудина, распечатио 1798. године. У та два стиха драгуљи из Милеровог сна, који представљају „умножење знања“, били су, по управљању Палмонијеве руке, објављени на две Авакумове плоче.

Након што је Данило примио пророчку визију о царствима библијског пророштва, а затим чуо небески разговор у тринаестом и четрнаестом стиху, настојао је да разуме „виђење“.

„Виђење“ које Данило настоји да разуме јесте виђење „хазон“, али виђење „маре“, то је оно за шта је Гаврилу речено да учини да Данило разуме. Свака чињеница има свој значај, и ако се ова чињеница превиди, структура и замисао овог одломка у суштини бивају разрушене. У петнаестом стиху, када Данило настоји да разуме виђење „хазон“, „маре“ је скривено, али је ипак представљено, јер се код израза „обличје човека“ (Гаврило), јеврејска реч „маре“ преводи као „обличје“. У петнаестом стиху заступљене су обе речи које су преведене као „виђење“. Данило, у петнаестом стиху, настоји да разуме „хазон“, али Палмони заповеда Гаврилу, у шеснаестом стиху, да учини да Данило разуме „маре“. Устројство ова два стиха је намерно и наглашава повезаност и разлику између те две речи.

Палмони је тај који заповеда Гаврилу да учини да Данило разуме „mareh“, јер Онај који заповеда Гаврилу јесте Онај који стоји над водом, и Гаврило је чуо Његов глас, „глас човечији између обала Улаја“. Река Улај је та која тече између обала, а Христос је тај који у Писму стоји над водом. Са том чињеницом повезана је и чињеница да је Христос, као арханђео, Онај који заповеда анђелима. Глас између обала јесте глас „оног неког светога“ у тринаестом стиху, и Његова је реч та која заповеда Гаврилу да учини да Данило разуме виђење „mareh“. У дванаестом поглављу Данилове књиге, Христос је поново између обала реке. У дванаестом поглављу Он је обучен у платно и куне се Оним који живи довека.

Човек који беше „обучен у лан, који беше над водама реке“, „подиже Своју десну руку и Своју леву руку к небу, и закле се Оним који живи довека“, и Он је исти онај Човек који је у осмом поглављу заповедио Гаврилу. У десетом поглављу Откривења, Христос такође подиже Своју руку и закле се Оним који живи довека, али тамо стоји и на води и на земљи.

Моћни анђео из десете главе Откривења јесте Палмони, који је говорио Гаврилу између обала реке у осмој глави, и назначио када ће наступити „свршетак“ „чудеса“ у дванаестој глави. У десетој глави Откривења, Он је онај који је зарикао као „лав“, јер је ту представљен као Лав из племена Јудина.

Као Лав из племена Јудина, Христос је Јагње које је победило да отвори књигу запечаћену са седам печата. Било да хода по води у књизи пророка Данила, или да једном ногом стоји на мору а другом на земљи у Откривењу, сваки од тих пророчких приказа повезан је с пророчким временом. И као Лав из племена Јудина, Христос и запечаћује и отвара Своју Реч. Као што је запечатио књигу Данилову, тако је и запечатио седам громова у десетој глави Откривења.

Христос, представљен као Палмони, Човек у осмој и дванаестој глави који је над водом, јесте такође и моћни анђео с књижицом у Својој руци. Он је Лав из племена Јудиног који запечаћује и распечаћује Своју Реч, и Он је Онај који заповеда Гаврилу, јер је Он Михаило арханђео.

Михаило је Христово име, и то име представља да Он није само заповедник анђела, него је и Онај који има силу да васкрсава. Име Михаило значи „ко је као Бог“. Када је Навуходоносор у пећи са тројицом достојних видео некога сличног Сину Божјем, видео је Михаила. И арханђео Михаило је такође кнез Божјег народа, против кога се мали рог паганског Рима уздигао на крсту, у испуњењу Данила, осма глава, једанаести стих.

Михаило је тај који заповеда анђелима, који васкрсава мртве и који одлучује када се време милости завршава.

Последња тајна коју Лав из племена Јудиног открива јесте Откривење Исуса Христа, и она обухвата и то да Он управља замисли и устројством сваког елемента Своје пророчке Речи. Човек обучен у платно, који стоји над водама, који подиже Своју руку и куне се Ониме који живи вавек, и који виче као Лав, те тиме чини да седам громова изговоре своје гласове, јесте Онај који запечаћује књигу Данилову и запечаћује седам громова Откривења. Он је Тај који отвара књигу запечаћену са седам печата, који има власт да васкрсава, и који је велики Кнез који устаје и објављује крај времена милости. Када је Палмони заповедио Гаврилу да учини да Данило разуме виђење „mareh“, мислио је управо то.

Није заповедио Гаврилу да учини да Данило разуме визију „хазон“. Визија „хазон“ јесте визија царстава библијског пророштва у осмом поглављу Књиге пророка Данила, од првог до дванаестог стиха, а то је уједно и „визија“ на коју се упућује у тринаестом стиху, у оквиру питања о трајању. „Докле ће трајати визија?“ Визија „хазон“ тиче се свакодневне службе (паганства) и преступа (папства), опустошавајућих сила које газе светилиште и војску.

Христос, као Палмони (Дивни Бројилац), бива упитан: „докле“ ће трајати виђење „chazon“, и Он одговара: „до две хиљаде и три стотине дана; тада ће се светиња очистити.“ Потом Данило жели да разуме виђење „chazon“, које се односи на „свакодневну жртву и преступ опустошења, да се и светиња и војска предаду да буду погажени.“ Али Гаврилу је заповеђено да Данилу учини разумљивим виђење „mareh“. Свака чињеница има свој значај у Речи Божјој. Виђење „mareh“ јесте виђење вечери и јутра, поистовећено у двадесет шестом стиху.

Реч „виђење“ помиње се два пута у том стиху. Прво упућивање односи се на виђење „маре“ (mareh), а друго на виђење „хазон“ (chazon). Виђење „маре“ јесте виђење о „вечерима и јутрима“. Јеврејски израз „вечери и јутра“ често се налази у Библији и увек се преводи као „вечери и јутра“, као што је то случај у двадесет шестом стиху. Једино место у Библији где је преведен другачије него као „вечери и јутра“ јесте четрнаести стих, где је преведен једноставно као „дани“. Стварни јеврејски текст четрнаестог стиха гласио би: „До две хиљаде и три стотине вечери и јутара.“

Стих који представља средишњи стуб адвентизма јесте једини стих у Божјој Речи у коме је израз „вечери и јутра“ исказан једноставно као „дани“. Свака чињеница има свој значај, и ако ништа друго, јасно је да је Палмони намерно стављао нагласак на тај стих. То је учинио тако што је управио умове оних који су преводили Библију краља Џејмса да ту фразу запишу другачије него што је она увек записана у Његовој Речи. Поента која треба да се изведе из ове чињенице јесте да, када је Гаврилу речено да учини да Данило разуме виђење „mareh“, њему је речено да учини да Данило разуме виђење појаве 1844. године, а не виђење „chazon“ које се односи на гажење светиње и војске.

Визија о „вечерима и јутрима“ односи се на појаву која настаје када је чишћење светиње отпочело 22. октобра 1844. године. Визија о појави 22. октобра 1844. године не односи се на гажење светиње, него на чишћење светиње. Да ли је тог датума било пророчко појављивање?

Гаврилу је било наложено да учини да Данило разуме пророчку појаву Христа у Његовом храму 22. октобра 1844. године. Из тог разлога, Гаврило је Данилу дао и друго сведочанство о датуму 22. октобар 1844. године, јер је Гаврило водио сваког библијског писца који је забележио неки облик библијског начела које утврђује да се истина потврђује на основу сведочанства двојице. Ако је Гаврило требало да учини да Данило разуме 22. октобар 1844. године, био му је потребан други сведок да утврди „виђење појаве“.

Гаврило започиње свој рад тиме што се најпре обраћа Даниловој жељи да разуме визију „хазон“, и то тако што утврђује да је визија „хазон“ она визија која се завршава у „време свршетка“ 1798. године.

„Viђење“ у претходном стиху, то јест „у време краја“, јесте виђење „chazon“, а „време краја“ у књизи пророка Данила јесте 1798. То је „виђење“ које је Данило настојао да разуме, али то није било „виђење“ за које је Гаврилу било речено да учини да га Данило разуме. За то ће Гаврило пружити другог сведока.

Гаврило преузима свој поверени задатак тиме што обавештава Данила да „погледа“, чиме му ставља до знања да размотри следећу чињеницу. Следећа чињеница јесте да се „последња огорченост“ од два „седам пута“ из Левитске двадесет шесте завршава 1844. године. „Последња огорченост“ је непосредно поистовећена са временским пророчанством, јер има „одређено време“ када ће се „свршити“. „Огорченост“ мора представљати временско раздобље, јер има „одређено време“ за свој завршетак. Када би „огорченост“ била једноставно тренутак у времену, не би имала крај; била би напросто тачка у којој се догодила.

„Гнев“ је имао одређену тачку завршетка која је означена, те стога представља крај једног временског раздобља. То временско раздобље представљено је као „последњи гнев“. Ако постоји последњи, онда мора постојати и први. „Први гнев“ је поистовећен у једанаестом поглављу књиге пророка Данила, и тамо је он такође временско раздобље, јер је папство требало да „делује и напредује“ до краја „гнева“.

У ова два стиха предмет је цар који поступа по својој вољи и узвисује самога себе. Тридесет шести стих јесте стих који Павле парафразира, док поистовећује „човека греха“ који седи у храму Божјем, показујући себе да је Бог. Прогонство током Мрачног средњег века, од 538. године па све до 1798, означено је у тридесет петом стиху, и оно траје до „времена краја“, које је било 1798, што је било „одређено време“. Тридесет шести стих затим указује да ће папство „напредовати“ „док се гнев не наврши“. Стих показује да је папство напредовало до 1798. године, у ком тренутку је прво „негодовање“ било „извршено“. Божја пророчка Реч је „одредила“ да ће папство трајати хиљаду двеста и шездесет година, до 1798, што је било „време краја“.

Прво „негодовање“ окончало се 1798. године, а „последње негодовање“ окончало се 1844. године. Оба негодовања представљена су као временска раздобља, која су имала одређене завршетке, те их то оба одређује као временска пророчанства. Гаврилу је Палмони заповедио да учини да Данило разуме визију појаве („mareh“), о „вечерима и јутрима“ (данима) која је указивала на 22. октобар 1844. године, и он је то учинио тако што је обезбедио друго сведочанство за тај датум.

„Хазон“ виђење из тринаестог стиха, које је Данило желео да разуме, било је виђење о гажењу које се завршило у „време краја“ 1798. године. „Маре“ виђење из четрнаестог стиха завршило се појављивањем Христа у Светињи над светињама 22. октобра 1844. године, у испуњењу временског пророчанства о две хиљаде и три стотине година, а такође и у испуњењу временског пророчанства о две хиљаде и пет стотина и двадесет година. Оба та временска пророчанства приказана су на светим таблицама Авакумовим, за које сестра Вајт утврђује да су биле усмерене руком Господњом и да их не треба мењати.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.