The testimony of Jeroboam’s rebellion is also the history of ancient Israel’s division into two nations. The northern kingdom made up of ten tribes was known as Israel, or sometimes Ephraim, and the southern kingdom was known as Judah. In the time of Ezekiel, the kingdom had already been two kingdoms for many years, and in chapter thirty-seven, Ezekiel was given a prophecy identifying that the two kingdoms would once again become one nation. That prophecy was fulfilled in the beginning history of the earth beast (the United States), and is fulfilled for the final time at the end of the United States, for Jesus always illustrates the end of a thing, with the beginning of a thing.

Сведочанство о Јеровоамовој побуни уједно је и историја поделе древног Израиља на две нације. Северно царство, састављено од десет племена, било је познато као Израиљ, или понекад као Јефрем, а јужно царство било је познато као Јуда. У време Језекиља, царство је већ дуги низ година било подељено на два царства, а у тридесет седмом поглављу Језекиљу је било дато пророштво које показује да ће та два царства поново постати један народ. То пророштво испунило се у раној историји звери из земље (Сједињених Држава), а коначно се испуњава на крају Сједињених Држава, јер Исус увек крај нечега приказује почетком нечега.

The rebellion of Jeroboam at the time that Israel was divided into two kingdoms, represents a rebellion at the beginning of the United States, and also at the end of the United States. The rebellion in the beginning and ending of the United States includes the joining of two kingdoms. Revelation chapter eighteen, as repeatedly cited from the writings of Sister White in these articles, represents two calls to the churches. The two nations that are joined during the hour of the Sunday law crisis is the one-hundred and forty-four thousand, and God’s other flock that are still in Babylon.

Побуна Јеровоамова у време када је Израиљ био подељен на два царства, представља побуну на почетку Сједињених Држава, а такође и на крају Сједињених Држава. Побуна на почетку и на крају Сједињених Држава обухвата сједињење два царства. Осамнаеста глава Откривења, како је у овим чланцима више пута навођено из списа сестре Вајт, представља два позива црквама. Два народа који се сједињују током часа кризе недељног закона јесу сто четрдесет и четири хиљаде и друго Божје стадо које се још увек налази у Вавилону.

The two nations that were joined in the Millerite history were Judah and Ephraim. They were joined when the individual indignations against the two kingdoms respectively ended in 1798 and then in 1844. The word “moreover” in Ezekiel chapter thirty-seven, allows us to be certain of this application. The word “moreover” means to place the message that follows “moreover,” over the message that preceded the word “moreover.”

Два народа која су била сједињена у милеритској историји били су Јуда и Јефрем. Они су били сједињени када су појединачни гневови против та два царства, сваки за себе, окончани 1798. године, а затим 1844. године. Реч „штавише“ у тридесет седмом поглављу Језекиља омогућава нам да са сигурношћу утврдимо ову примену. Реч „штавише“ значи да се порука која следи после „штавише“ постави над поруком која је претходила речи „штавише“.

The word of the Lord came again unto me, saying, Moreover, thou son of man, take thee one stick, and write upon it, For Judah, and for the children of Israel his companions: then take another stick, and write upon it, For Joseph, the stick of Ephraim, and for all the house of Israel his companions: And join them one to another into one stick; and they shall become one in thine hand. Ezekiel 37:15–17.

И дође ми опет реч Господња говорећи: И ти, сине човечји, узми себи један штап и напиши на њему: За Јуду и за синове Израиљеве, другове његове; потом узми други штап и напиши на њему: За Јосифа, штап Јефремов, и за сав дом Израиљев, другове његове; и састави их један с другим у један штап, и постаће једно у твојој руци. Језекиљ 37:15–17.

Ezekiel is applying the prophetic principle of repeat and enlarge when he states, “moreover.” Ezekiel is to take two sticks, one for Judah and one for Ephraim, and take the prophecy illustrated with the two sticks and place it over the top of the previous prophecy. The previous prophetic illustration began in verse one when Ezekiel was carried to a valley of dead dry bones.

Језекиљ примењује пророчко начело понављања и проширивања када каже: „штавише“. Језекиљ треба да узме два штапа, један за Јуду и један за Јефрема, и да пророчанство приказано са два штапа постави поврх претходног пророчанства. Претходни пророчки приказ започео је у првом стиху, када је Језекиљ био однесен у долину мртвих сувих костију.

The hand of the Lord was upon me, and carried me out in the spirit of the Lord, and set me down in the midst of the valley which was full of bones, And caused me to pass by them round about: and, behold, there were very many in the open valley; and, lo, they were very dry. And he said unto me, Son of man, can these bones live? And I answered, O Lord God, thou knowest. Again he said unto me, Prophesy upon these bones, and say unto them, O ye dry bones, hear the word of the Lord. Thus saith the Lord God unto these bones; Behold, I will cause breath to enter into you, and ye shall live: And I will lay sinews upon you, and will bring up flesh upon you, and cover you with skin, and put breath in you, and ye shall live; and ye shall know that I am the Lord. So I prophesied as I was commanded: and as I prophesied, there was a noise, and behold a shaking, and the bones came together, bone to his bone. And when I beheld, lo, the sinews and the flesh came up upon them, and the skin covered them above: but there was no breath in them. Then said he unto me, Prophesy unto the wind, prophesy, son of man, and say to the wind, Thus saith the Lord God; Come from the four winds, O breath, and breathe upon these slain, that they may live. So I prophesied as he commanded me, and the breath came into them, and they lived, and stood up upon their feet, an exceeding great army. Then he said unto me, Son of man, these bones are the whole house of Israel: behold, they say, Our bones are dried, and our hope is lost: we are cut off for our parts. Therefore prophesy and say unto them, Thus saith the Lord God; Behold, O my people, I will open your graves, and cause you to come up out of your graves, and bring you into the land of Israel. And ye shall know that I am the Lord, when I have opened your graves, O my people, and brought you up out of your graves, And shall put my spirit in you, and ye shall live, and I shall place you in your own land: then shall ye know that I the Lord have spoken it, and performed it, saith the Lord. Ezekiel 37:1–14.

Рука Господња беше на мени, и изведе ме Духом Господњим, и постави ме усред долине која беше пуна костију. И проведе ме око њих унаоколо; и гле, беше их врло много по долини, и гле, беху сасвим суве. И рече ми: Сине човечји, могу ли ове кости оживети? А ја одговорих: О Господе Боже, ти знаш. Тада ми опет рече: Пророкуј над овим костима и реци им: О суве кости, чујте реч Господњу. Овако говори Господ Бог овим костима: Ево, учинићу да дух уђе у вас, и оживећете. И ставићу на вас жиле, и навући ћу на вас месо, и покрићу вас кожом, и ставићу дух у вас, и оживећете; и познаћете да сам ја Господ. И пророковах како ми беше заповеђено; и док пророковах, наста хука, и гле, потрес, и кости се саставише, кост к кости својој. И погледах, и гле, жиле и месо дођоше на њих, и кожа их покри одозго; али духа не беше у њима. Тада ми рече: Пророкуј ветру, пророкуј, сине човечји, и реци ветру: Овако говори Господ Бог: Дођи од четири ветра, о душе, и диши на ове побијене да оживе. И пророковах како ми заповеди, и дух уђе у њих, и оживеше, и стадоше на своје ноге, војска врло велика. Тада ми рече: Сине човечји, ове кости су сав дом Израиљев; ево, они говоре: Посушише се кости наше, и нада наша пропаде; одсечени смо. Зато пророкуј и реци им: Овако говори Господ Бог: Ево, народе мој, отворићу ваше гробове, и извеšћу вас из ваших гробова, и довешћу вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим ваше гробове, народе мој, и изведем вас из ваших гробова. И ставићу дух свој у вас, и оживећете, и населићу вас у вашој земљи; тада ћете познати да ја Господ рекох и учиних, говори Господ. Језекиљ 37:1–14.

From the very beginning of these articles, we have shown that the valley of dead bones represents God’s people in the last days, and that the message of the four winds that causes them to stand upon their feet as a mighty army, is the Midnight Cry message identifying Islam of the third Woe. Sister White identifies the bones as God’s people.

Од самог почетка ових чланака показали смо да долина сувих костију представља Божји народ у последњим данима, и да је порука о четири ветра, која чини да они стану на своје ноге као силна војска, поноћни поклич који идентификује ислам трећег Тешко. Сестра Вајт поистовећује кости са Божјим народом.

“I lay down my pen and lift up my soul in prayer, that the Lord would breathe upon his backslidden people, which are as dry bones, that they may live.” General Conference Bulletin, February 4, 1893.

„Одлажем своје перо и узносим своју душу у молитви, да би Господ дахнуо на свој народ који се одметнуо, који је као суве кости, да би оживео.“ General Conference Bulletin, February 4, 1893.

We have shown in previous articles that the prophetic message identifying July 18, 2020, was erroneous, and that the false proclamation marked the arrival of the first disappointment and tarrying time in the parable of the ten virgins. Though the proclamation of time was legitimate in the Millerite period, after 1844, there was never to be another message hung upon time. When Future for America made the proclamation of July 18, 2020, they slid back to a history that the proclamation of time was acceptable and in so doing they sinned, and they were slain in the street of the great city of Revelation chapter eleven. Dead in the street, they then needed to be resurrected, as were the two witnesses after three and a half days.

У претходним чланцима показали смо да је пророчка порука која је указивала на 18. јул 2020. године била погрешна, и да је та лажна објава означила долазак првог разочарања и времена одлагања у причи о десет девојака. Иако је објава времена била оправдана у милеритском раздобљу, после 1844. године више није требало да буде ниједне друге поруке засноване на времену. Када је Future for America објавио 18. јул 2020. године, вратили су се у историју у којој је објава времена била прихватљива, и тиме су сагрешили, те су били побијени на улици великога града из Откривења, једанаесте главе. Мртви на улици, тада им је било потребно да васкрсну, као што су и два сведока васкрсла после три и по дана.

“The dry bones need to be breathed upon by the Holy Spirit of God, that they may come into action, as by a resurrection from the dead.” Bible Training School, December 1, 1903.

„На сухе кости треба да дунути Свети Дух Божји, да би дошле у покрет, као при васкрсењу из мртвих.“ Bible Training School, December 1, 1903.

In previous articles we have shown that the message of the four winds that resurrects the two witnesses, is the message of Islam of the third Woe, and that the message is the Midnight Cry message of the last days. Ezekiel says, “moreover,” and in so doing identified that during the history that illustrates the proclamation of the Midnight Cry, two sticks, one represented as Ephraim and one as Judah, were to be joined together and become one nation. The parable of the ten virgins is fulfilled in the last days, “to the very letter,” as it was fulfilled in Millerite history. In the period when the Midnight Cry was fulfilled in the Millerite history, and again in the fulfillment of the last days, “two sticks” were and will be joined together.

У претходним чланцима показали смо да је порука четири ветра, која васкрсава два сведока, порука ислама трећег Тешко, и да је та порука порука Поноћног вапаја последњих дана. Језекиљ каже: „штавише“, и тиме је указао да је током историје која илуструје објављивање Поноћног вапаја требало да се два штапа, један представљен као Јефрем, а један као Јуда, сједине и постану један народ. Парабола о десет девојака испуњава се у последњим данима, „до самог слова“, као што се испунила у милеритској историји. У раздобљу када се Поноћни вапај испунио у милеритској историји, и опет у испуњењу последњих дана, „два штапа“ су била и биће сједињена.

The two sticks represented the northern (Ephraim) and southern kingdoms (Judah) of ancient Israel. We have also shown that William Miller was typified by Elijah, and that during the three-and-a-half years of drought Elijah had gone to the widow of Zarephath.

Два штапа представљала су северно (Јефремово) и јужно царство (Јудино) древног Израила. Такође смо показали да је Илијом био предсказан Вилијам Милер, и да је током три и по године суше Илија отишао к удовици из Сарепте.

And the word of the Lord came unto him, saying, Arise, get thee to Zarephath, which belongeth to Zidon, and dwell there: behold, I have commanded a widow woman there to sustain thee. So he arose and went to Zarephath. And when he came to the gate of the city, behold, the widow woman was there gathering of sticks: and he called to her, and said, Fetch me, I pray thee, a little water in a vessel, that I may drink. And as she was going to fetch it, he called to her, and said, Bring me, I pray thee, a morsel of bread in thine hand. And she said, As the Lord thy God liveth, I have not a cake, but an handful of meal in a barrel, and a little oil in a cruse: and, behold, I am gathering two sticks, that I may go in and dress it for me and my son, that we may eat it, and die. And Elijah said unto her, Fear not; go and do as thou hast said: but make me thereof a little cake first, and bring it unto me, and after make for thee and for thy son. For thus saith the Lord God of Israel, The barrel of meal shall not waste, neither shall the cruse of oil fail, until the day that the Lord sendeth rain upon the earth. And she went and did according to the saying of Elijah: and she, and he, and her house, did eat many days. 1 Kings 17:8–15.

И дође му реч Господња говорећи: Устани, иди у Сарепту сидонску, и остани онде; ево, заповедио сам онде једној удовици да те храни. И он уста и отиде у Сарепту. А кад дође на врата градска, гле, онде беше удовица која купљаше дрва; и он је дозва, и рече: Донеси ми, молим те, мало воде у суду да се напијем. И кад она пође да донесе, он је дозва и рече: Донеси ми, молим те, и комад хлеба у руци својој. А она рече: Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршт брашна у суду и мало уља у крчагу; и ево, купим два дрвцета да уђем и зготовим то себи и сину своме, да једемо, па да умремо. А Илија јој рече: Не бој се; иди и учини како си казала; али најпре начини од тога мени један мали колач и донеси ми, па после начини себи и сину своме. Јер овако вели Господ Бог Израиљев: Брашно се у суду неће потрошити нити ће уља у крчагу нестати до дана кад Господ пусти дажд на земљу. И она отиде и учини по речи Илијиној; и она, и он, и дом њезин јеђаху много дана. 1. Царевима 17:8–15.

The “many days” in the passage is the three-and-a-half years that Ahab searched for Elijah and represented the twelve-hundred-and-sixty years of papal persecution. Concerning the “many days” of papal persecution, Jesus said:

„Многи дани“ у овом одломку јесу три и по године током којих је Ахав тражио Илију, и представљали су хиљаду двеста шездесет година папског прогонства. У погледу „многих дана“ папског прогонства, Исус је рекао:

And except those days should be shortened, there should no flesh be saved: but for the elect’s sake those days shall be shortened. Matthew 24:22.

И да се они дани не скрате, нико се не би спасао; али ради изабраних ти дани ће се скратити. Матеј 24:22.

Sister White directly identifies Jesus’ pronouncement of “those days” as the period of papal persecution.

Сестра Вајт непосредно поистовећује Исусову изјаву о „тим данима“ са раздобљем папског прогона.

“The persecution of the church did not continue throughout the entire period of the 1260 years. God in mercy to His people cut short the time of their fiery trial. In foretelling the ‘great tribulation’ to befall the church, the Saviour said: ‘Except those days should be shortened, there should no flesh be saved: but for the elect’s sake those days shall be shortened.’ Matthew 24:22. Through the influence of the Reformation the persecution was brought to an end prior to 1798.” The Great Controversy, 266, 267.

„Прогонство цркве није трајало током читавог периода од 1260 година. Бог је, у милости према Свом народу, скратио време њихове огњене кушње. Предсказујући „велику невољу“ која ће задесити цркву, Спаситељ је рекао: „И да се не скрате дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они.“ Матеј 24:22. Под утицајем Реформације, прогонство је било приведено крају пре 1798. године.“ Велика борба, 266, 267.

The “many days” that Elijah was sustained by the widow, were also the “many days” of papal persecution identified by Daniel.

„Многи дани“ током којих је удовица издржавала Илију, били су уједно и „многи дани“ папског прогонства које је Данило означио.

And they that understand among the people shall instruct many: yet they shall fall by the sword, and by flame, by captivity, and by spoil, many days. Now when they shall fall, they shall be holpen with a little help: but many shall cleave to them with flatteries. And some of them of understanding shall fall, to try them, and to purge, and to make them white, even to the time of the end: because it is yet for a time appointed. Daniel 11:33–35.

И разумни међу народом поучиће многе; ипак ће падати од мача, и од огња, у ропству и у пљачки, много дана. А кад падну, биће потпомогнути малом помоћи; али ће им се многи придружити лицемерним ласкањем. И неки од разумних пашће, да би се окушали, и очистили, и убелили до времена свршетка; јер је још за време одређено. Данило 11:33–35.

The “time of the end,” which is also the “time appointed” in the verses, was 1798, and it marked the end of papal persecution, as had been typified by Elijah’s time with the widow of Zarephath. In that history the widow, representing an unmarried church, was identified as the church in the wilderness in chapter twelve of the book of Revelation. She was gathering two sticks, not one stick or ten sticks, but two sticks. Ezekiel was to take two sticks, one for the northern kingdom of Israel and one for the southern kingdom of Israel and join them together to make one stick. Those two kingdoms had both been scattered for twenty-five hundred and twenty years, but God’s promise was that He would gather them. The woman was gathering the two sticks that were to be joined together, and she was doing so “until the day that the Lord sendeth rain upon the earth.”

„Време свршетка“, које је у овим стиховима такође и „одређено време“, било је 1798. година, и оно је означило крај папског прогона, као што је било предобликовано Илијиним временом код удовице из Сарепте. У тој историји удовица, која представља неудату цркву, у дванаестом поглављу књиге Откривење била је поистовећена са црквом у пустињи. Она је скупљала два дрвета, не једно дрво нити десет дрвета, него два дрвета. Језекиљ је требало да узме два дрвета, једно за северно царство Израиљево и једно за јужно царство Израиљево, и да их састави како би начинио једно дрво. Та два царства била су оба расејана две хиљаде пет стотина и двадесет година, али Божје обећање било је да ће их Он сабрати. Жена је скупљала та два дрвета која је требало саставити, и чинила је то „до дана кад Господ пусти дажд на земљу“.

The day when the Lord sent “rain” was identifying the Midnight Cry of Millerite history, that reached its conclusion on October 22, 1844, when the Messenger of the Covenant suddenly came to the temple He had erected from 1798 (the end of the first indignation), through until October 22, 1844 (the end of the last indignation). In that period of time, the Midnight Cry message, represented in Ezekiel’s illustration of the valley of bones was fulfilled, when the two sticks of the northern and southern kingdoms were joined to form one nation, with one king, for on October 22, 1844, Christ came before the Father and received a kingdom.

Дан када је Господ послао „кишу“ означавао је Поноћни поклич у историји милеритског покрета, који је достигао свој завршетак 22. октобра 1844. године, када је Анђео завета изненада дошао у храм који је био подигао од 1798. године (краја прве срџбе) па све до 22. октобра 1844. године (краја последње срџбе). У том временском раздобљу, порука Поноћног поклича, представљена у Језекиљевом приказу долине костију, испунила се онда када су два штапа северног и јужног царства била сједињена да образују један народ, с једним царем, јер је 22. октобра 1844. године Христос дошао пред Оца и примио царство.

“The coming of Christ as our high priest to the most holy place, for the cleansing of the sanctuary, brought to view in Daniel 8:14; the coming of the Son of man to the Ancient of Days, as presented in Daniel 7:13; and the coming of the Lord to His temple, foretold by Malachi, are descriptions of the same event; and this is also represented by the coming of the bridegroom to the marriage, described by Christ in the parable of the ten virgins, of Matthew 25.” The Great Controversy, 426.

„Христов долазак као нашег Првосвештеника у Светињу над светињама, ради очишћења светиње, приказан у Данилу 8:14; долазак Сина човечијега ка Старцу дана, како је представљен у Данилу 7:13; и долазак Господа у Његов храм, проречен од Малахије, описи су истог догађаја; а то је такође представљено доласком женика на свадбу, који је Христос описао у причи о десет девојака, у Матеју 25.“ Велика борба, 426.

Christ received a kingdom on October 22, 1844, as identified in Daniel.

Христос је 22. октобра 1844. примио царство, као што је назначено у Данилу.

I saw in the night visions, and, behold, one like the Son of man came with the clouds of heaven, and came to the Ancient of days, and they brought him near before him. And there was given him dominion, and glory, and a kingdom, that all people, nations, and languages, should serve him: his dominion is an everlasting dominion, which shall not pass away, and his kingdom that which shall not be destroyed. Daniel 7:13, 14.

Гледах у ноћним виђењима, и гле, као Син човечији иђаше с облацима небеским, и дође к Старцу дана, и приведоше га пред Њега. И даде Му се власт, и слава, и царство, да Му служе сви народи, племена и језици; власт је Његова власт вечна, која неће проћи, и царство Његово неће се разрушити. Данило 7:13, 14.

When Ezekiel’s two sticks are joined together, they have one king over them.

Када се Језекиљева два штапа саставе у једно, имају једнога цара над собом.

And David my servant shall be king over them; and they all shall have one shepherd: they shall also walk in my judgments, and observe my statutes, and do them. And they shall dwell in the land that I have given unto Jacob my servant, wherein your fathers have dwelt; and they shall dwell therein, even they, and their children, and their children’s children for ever: and my servant David shall be their prince forever. Ezekiel 37:24, 25.

И слуга мој Давид биће цар над њима; и сви ће имати једнога пастира; и ходиће по мојим судовима, и држаће моје уредбе, и извршаваће их. И настањиваће се у земљи коју дадох Јакову, слузи своме, у којој су живели оци ваши; и настањиваће се у њој, они и деца њихова, и деца деце њихове довека; и слуга мој Давид биће им кнез довека. Језекиљ 37:24, 25.

All the prophets agree with one another, and king David is Christ who came before the Father on October 22, 1844, and received a kingdom that had been gathered together from the two sticks of Israel (the northern kingdom) and Judah (the southern kingdom). The scattering of the two kingdoms ended during the forty-six years from 1798 to 1844, as Christ raised a temple that had been desolated and trampled down. When He raised the temple, He then suddenly came unto His temple as the Messenger of the Covenant, in fulfillment of Malachi chapter three. Ezekiel agrees with that fact, for all the prophets agree with one another.

Сви пророци се слажу један с другим, и цар Давид јесте Христос, који је дошао пред Оца 22. октобра 1844. године и примио царство које је било сабрано од два штапа, Израиловог (северног царства) и Јудиног (јужног царства). Расејање та два царства окончано је током четрдесет и шест година, од 1798. до 1844, док је Христос подизао храм који је био опустошен и погажен. Када је подигао храм, тада је изненада дошао у свој храм као Гласник завета, испуњавајући треће поглавље Малахијино. Језекиљ се слаже с том чињеницом, јер се сви пророци слажу један с другим.

And David my servant shall be king over them; and they all shall have one shepherd: they shall also walk in my judgments, and observe my statutes, and do them. And they shall dwell in the land that I have given unto Jacob my servant, wherein your fathers have dwelt; and they shall dwell therein, even they, and their children, and their children’s children for ever: and my servant David shall be their prince forever. Moreover I will make a covenant of peace with them; it shall be an everlasting covenant with them: and I will place them, and multiply them, and will set my sanctuary in the midst of them for evermore. My tabernacle also shall be with them: yea, I will be their God, and they shall be my people. Ezekiel 37:24–27.

И слуга мој Давид биће цар над њима; и сви ће имати једнога пастира; и ходиће по судовима мојим, и уредбе моје држаће и извршаваће их. И настањиваће се у земљи коју дадох слузи своме Јакову, у којој су пребивали оци ваши; и настањиваће се у њој они, и синови њихови, и синови синова њихових довека; и слуга мој Давид биће кнез њихов довека. И учинићу с њима завет мира; биће то вечни завет с њима; и утврдићу их, и умножићу их, и поставићу светилиште своје усред њих довека. И скинија моја биће с њима; и ја ћу бити Бог њихов, и они ће бити мој народ. Језекиљ 37:24–27.

It is Christ that erects the temple.

Hristos je taj koji podiže hram.

And speak unto him, saying, Thus speaketh the Lord of hosts, saying, Behold the man whose name is The BRANCH; and he shall grow up out of his place, and he shall build the temple of the Lord: Even he shall build the temple of the Lord; and he shall bear the glory, and shall sit and rule upon his throne; and he shall be a priest upon his throne: and the counsel of peace shall be between them both. And the crowns shall be to Helem, and to Tobijah, and to Jedaiah, and to Hen the son of Zephaniah, for a memorial in the temple of the Lord. And they that are far off shall come and build in the temple of the Lord, and ye shall know that the Lord of hosts hath sent me unto you. And this shall come to pass, if ye will diligently obey the voice of the Lord your God. Zechariah 6:12–15.

И реци му говорећи: Овако вели Господ над војскама, говорећи: Ево човека којему је име ИЗДАНАК; и он ће израсти са свога места, и сазидаће храм Господњи. Он ће сазидати храм Господњи; и носиће славу, и седеће и владати на своме престолу; и биће свештеник на своме престолу; и савет мира биће међу њима обојицом. А круне ће бити Хелему, и Товији, и Једаји, и Хену сину Софонијину, за спомен у храму Господњем. И они који су далеко доћи ће и зидаће у храму Господњем, и познаћете да ме је Господ над војскама послао к вама. И ово ће се збити, ако будете марљиво слушали глас Господа Бога својега. Захарија 6:12–15.

Christ is the BRANCH, and He identified that if they destroyed His temple that He would raise it in three days, to which the Jews replied that it took forty-six years to build the temple.

Христос је ГРАНА, и Он је објавио да ће, ако разоре Његов храм, Он га подићи за три дана, на шта су Јевреји одговорили да је за изградњу храма било потребно четрдесет и шест година.

Then answered the Jews and said unto him, What sign showest thou unto us, seeing that thou doest these things? Jesus answered and said unto them, Destroy this temple, and in three days I will raise it up. Then said the Jews, Forty and six years was this temple in building, and wilt thou rear it up in three days? John 2:18–20.

Тада Јудејци одговорише и рекоше му: Какав нам знак показујеш, кад ово чиниш? Исус одговори и рече им: Развалите овај храм, и за три дана подићи ћу га. А Јудејци рекоше: Четрдесет и шест година зидао се овај храм, а ти ћеш га за три дана подићи? Јован 2:18–20.

Christ was speaking of His body in the passage, but all the prophets are speaking more about the last days than the days in which they lived. The resurrection of Christ on the third day, represented the resurrection of the dead bones during the outpouring of the Holy Spirit in the Midnight Cry. The rain that is the subject of Elijah’s testimony, was manifested during the climax of his confrontation with the prophets of Baal and Ashtaroth. It was then demonstrated that the God of Elijah was the true God, and also that Elijah was the true prophet.

Христос је у том одломку говорио о своме телу, али сви пророци говоре више о последњим данима него о данима у којима су живели. Христово васкрсење трећега дана представљало је васкрсење мртвих костију за време изливања Светога Духа у поноћном покличу. Даžd, који је предмет Илијиног сведочанства, показао се за време врхунца његовог сукоба са пророцима Вала и Астароте. Тада је било показано да је Бог Илијин истинити Бог, а такође и да је Илија истинити пророк.

At the arrival of the first disappointment, it was manifested that the Protestants had become false prophets, as typified by the prophets of Baal and Ashtaroth. The tarrying time then began, and led to the message of the Midnight Cry, that led to Christ suddenly coming to His temple. The Midnight Cry is represented by Ezekiel’s message that brings the bones up as a mighty army. Moreover, during that period (forty-six years), the two sticks were to be joined together to produce one nation, with one king.

При доласку првог разочарања, показало се да су протестанти постали лажни пророци, као што су то праобразно представљали пророци Вала и Астароте. Тада је отпочело време одлагања, које је довело до поруке поноћног вапаја, што је довело до тога да Христос изненада дође у свој храм. Поноћни вапај представљен је Језекиљевом поруком која подиже кости као силну војску. Штавише, током тог раздобља (четрдесет и шест година), два штапа требало је саставити уједно да би произвели један народ, с једним царем.

The word of the Lord came again unto me, saying, Moreover, thou son of man, take thee one stick, and write upon it, For Judah, and for the children of Israel his companions: then take another stick, and write upon it, For Joseph, the stick of Ephraim, and for all the house of Israel his companions: And join them one to another into one stick; and they shall become one in thine hand. And when the children of thy people shall speak unto thee, saying, Wilt thou not shew us what thou meanest by these? Say unto them, Thus saith the Lord God; Behold, I will take the stick of Joseph, which is in the hand of Ephraim, and the tribes of Israel his fellows, and will put them with him, even with the stick of Judah, and make them one stick, and they shall be one in mine hand. And the sticks whereon thou writest shall be in thine hand before their eyes. And say unto them, Thus saith the Lord God; Behold, I will take the children of Israel from among the heathen, whither they be gone, and will gather them on every side, and bring them into their own land: And I will make them one nation in the land upon the mountains of Israel; and one king shall be king to them all: and they shall be no more two nations, neither shall they be divided into two kingdoms any more at all: Neither shall they defile themselves any more with their idols, nor with their detestable things, nor with any of their transgressions: but I will save them out of all their dwelling places, wherein they have sinned, and will cleanse them: so shall they be my people, and I will be their God. Ezekiel 37:15–23.

И дође ми опет реч Господња говорећи: И ти, сине човечији, узми себи један штап и напиши на њему: За Јуду и за синове Израиљеве, његове другове; потом узми други штап и напиши на њему: За Јосифа, штап Јефремов, и за сав дом Израиљев, његове другове. И састави их један с другим у један штап, и биће једно у твојој руци. А кад ти синови твога народа проговоре говорећи: Нећеш ли нам казати шта ти то значи? реци им: Овако вели Господ Господ: Ево, узећу штап Јосифов, који је у руци Јефремовој, и племена Израиљева, његове другове, и сјединићу их с њим, са штапом Јудиним, и учинићу их једним штапом, и биће једно у мојој руци. А штапови на којима пишеш нека буду у твојој руци пред њиховим очима. И реци им: Овако вели Господ Господ: Ево, узећу синове Израиљеве између народа, куда су отишли, и скупићу их одасвуд, и довешћу их у њихову земљу. И учинићу их једним народом у земљи, на горама Израиљевим; и један цар биће цар свима њима; и неће више бити два народа, нити ће се више делити на два царства. И неће се више скврнити својим идолима, ни својим гадовима, ни икаквим својим преступима; него ћу их избавити из свих њихових пребивалишта у којима су сагрешили, и очистићу их; и биће ми народ, и ја ћу им бити Бог. Језекиљ 37:15–23.

The two sticks which the widow was gathering in advance of Elijah’s rain at the Midnight Cry, were the northern and southern kingdoms of Israel that had been scattered and were to be gathered into one nation on October 22, 1844, when the antitypical Day of Atonement began, for the promise was that at that time God “will cleanse them.” The cleansing, representing the Investigative Judgment, began at that time. That gathering of the two sticks must be understood correctly, for God always illustrates the end of a thing with the beginning of a thing.

Два штапа која је удовица сакупљала унапред за Илијину кишу при Поноћном вапају, била су северно и јужно царство Израиљево, која су била расејана и требало је да буду сабрана у један народ 22. октобра 1844. године, када је отпочео антитипски Дан помирења, јер је обећање било да ће их тада Бог „очистити“. То очишћење, које представља Истражни суд, отпочело је у то време. То сабирање два штапа мора се правилно разумети, јер Бог увек крај једне ствари приказује почетком једне ствари.

1844, was the end of the two kingdoms of Israel, for they had then become one kingdom, spiritual Israel, and they were from that point on only to be one nation. That history was illustrated by the beginning history when they had become two nations, which is the history of the rebellion of Jeroboam.

1844. година означила је крај двају царстава Израиљевих, јер су тада постала једно царство, духовни Израиљ, и од тога тренутка требало је да буду само један народ. Та историја била је приказана почетном историјом када су постали два народа, што је историја Јеровоамове побуне.

The history of Jeroboam’s counterfeit system of worship must also be illustrated at the end of his kingdom. Aaron’s rebellion in the beginning of ancient Israel and Jeroboam’s rebellion at the beginning of the northern kingdom, represent the rebellion of 1863, and 1863 is only clearly understood when the end of Jeroboam’s kingdom, as represented by the joining of the two sticks, is also laid over the top of 1863. It is then that 1863 is clearly seen to be represented as a generation that erected an image of jealousy.

Историја Јеровоамовог кривотвореног система богослужења такође мора бити илустрована на крају његовог царства. Аронова побуна на почетку древног Израиља и Јеровоамова побуна на почетку северног царства представљају побуну из 1863. године, а 1863. година се јасно разуме тек онда када се и крај Јеровоамовог царства, представљен спајањем два штапа, такође положи преко 1863. године. Тада се јасно види да је 1863. година представљена као нараштај који је подигао лик љубоморе.

We will continue this study in the next article.

Наставићемо ово проучавање у следећем чланку.

“But not only does this simile of the dry bones apply to the world, but also to those who have been blessed with great light; for they also are like the skeletons of the valley. They have the form of men, the framework of the body; but they have not spiritual life. But the parable does not leave the dry bones merely knit together into the forms of men; for it is not enough that there is symmetry of limb and feature. The breath of life must vivify the bodies, that they may stand upright, and spring into activity. These bones represent the house of Israel, the church of God, and the hope of the church is the vivifying influence of the Holy Spirit. The Lord must breathe upon the dry bones, that they may live.

„Али ова слика сувих костију не односи се само на свет, него и на оне који су били благословени великом светлошћу; јер су и они као костури у долини. Имају обличје људи, грађу тела; али немају духовни живот. Но прича не оставља суве кости само повезане у људска обличја; јер није довољно да постоји склад удова и црта. Дах живота мора оживети тела, да би могла стајати усправно и покренути се на делатност. Ове кости представљају дом Израиљев, цркву Божју, а нада цркве јесте оживљујући утицај Светога Духа. Господ мора дунути на суве кости, да би оживеле.“

“The Spirit of God, with its vivifying power, must be in every human agent, that every spiritual muscle and sinew may be in exercise. Without the Holy Spirit, without the breath of God, there is torpidity of conscience, loss of spiritual life. Many who are without spiritual life have their names on the church records, but they are not written in the Lamb’s book of life. They may be joined to the church, but they are not united to the Lord. They may be diligent in the performance of a certain set of duties, and may be regarded as living men; but many are among those who have ‘a name that thou livest, and art dead.’

„Duh Božji, sa svojom oživljujućom silom, mora biti u svakom ljudskom oruđu, da bi svaki duhovni mišić i svaka žila bili u delatnosti. Bez Svetoga Duha, bez daha Božjeg, nastupa obamrlost savesti, gubitak duhovnog života. Mnogi koji su bez duhovnog života imaju svoja imena u crkvenim knjigama, ali nisu zapisana u Jagnjetovoj knjizi života. Oni mogu biti pridruženi crkvi, ali nisu sjedinjeni s Gospodom. Mogu biti revnosni u izvršavanju određenog skupa dužnosti i mogu se smatrati živima; ali mnogi su među onima koji imaju „ime da si živ, a mrtav si.““

“Unless there is genuine conversion of the soul to God; unless the vital breath of God quickens the soul to spiritual life; unless the professors of truth are actuated by heaven-born principle, they are not born of the incorruptible seed which liveth and abideth forever. Unless they trust in the righteousness of Christ as their only security; unless they copy His character, labor in His spirit, they are naked, they have not on the robe of His righteousness. The dead are often made to pass for the living; for those who are working out what they term salvation after their own ideas, have not God working in them to will and to do of His good pleasure.

„Уколико не дође до истинског обраћења душе Богу; уколико животворни дах Божји не оживи душу за духовни живот; уколико они који исповедају истину не буду покретани начелом рођеним на небу, они нису рођени од нераспадљивог семена које живи и остаје довека. Уколико се не уздају у Христову правду као у своју једину сигурност; уколико не подражавају Његов карактер, не труде се у Његовом духу, они су наги, нису одевени у хаљину Његове правде. Мртви се често приказују као живи; јер они који остварују оно што називају спасењем према сопственим замислима, немају Бога који у њима чини да хоће и творе оно што је Њему по вољи.“

“This class is well represented by the valley of dry bones Ezekiel saw in vision.” Review and Herald, January 17, 1893.

„Ова класа је верно представљена долином сувих костију коју је Језекиљ видео у виђењу.“ Review and Herald, January 17, 1893.