The books of Daniel and Revelation complement each other, meaning together they are perfected.
Књиге Данила и Откривења допуњују једна другу, што значи да се заједно усавршавају.
“In the Revelation all the books of the Bible meet and end. Here is the complement of the book of Daniel.” Acts of the Apostles, 585.
„У Откривењу се сусрећу и завршавају све књиге Библије. Овде је допуна књиге пророка Данила.“ Апостолска дела, 585.
The kingdoms of Bible prophecy are to be the student of prophecy’s focus, for it is there that the external history of the latter days is primarily set forth.
Царства библијског пророштва треба да буду у средишту пажње ученика пророштва, јер је управо ту првенствено изложена спољашња историја последњих дана.
“Far better is it to learn, in the light of God’s word, the causes that govern the rise and fall of kingdoms. Let the youth study these records, and see how the true prosperity of nations has been bound up with an acceptance of the divine principles. Let him study the history of the great reformatory movements, and see how often these principles, though despised and hated, their advocates brought to the dungeon and the scaffold, have through these very sacrifices triumphed.” Education, 238.
„Много је боље да се, у светлости Божје речи, науче узроци који управљају успоном и падом царстава. Нека млади проучавају ове записе и нека виде како је истински напредак народа био нераздвојиво повезан са прихватањем божанских начела. Нека проучавају историју великих реформаторских покрета и нека виде како су ова начела, премда презирана и омражена, а њихови заступници одвођени у тамницу и на губилиште, управо кроз те жртве тријумфовала.“ Васпитање, 238.
Sacred histories—whether the “great reformatory movements” or the “rise and fall of kingdoms”—are a life-or-death proposition in God’s Word. Paul recorded in 2 Thessalonians chapter two that those who do not love the truth and who thereafter receive strong delusion do so because they chose to reject the message Paul identified in the passage. The passage identifies the relationship of pagan Rome with papal Rome, which is also the relationship of Pergamos and Thyatira and is also the relationship of iron and clay, as well as the relationship of the dragon with the beast. The rise of papal Rome, represented by Thyatira, and the fall of pagan Rome, represented by Pergamos, constitute a truth that those who receive strong delusion hate.
Свете повести — било да је реч о „великим реформаторским покретима“ или о „успону и паду царстава“ — у Божјој Речи представљају питање живота и смрти. Павле је у другом поглављу Друге посланице Солуњанима записао да они који не воле истину и који потом примају силну обману то доживљавају зато што су одлучили да одбаце поруку на коју је Павле указао у том одломку. Тај одломак указује на однос између паганског Рима и папског Рима, који је уједно и однос између Пергама и Тијатире, као и однос између гвожђа и глине те однос између аждаје и звери. Успон папског Рима, представљеног Тијатиром, и пад паганског Рима, представљеног Пергамом, представљају истину коју мрзе они који примају силну обману.
In the Millerite history the argument between the Millerites and the Protestants that made its way onto the 1843 pioneer chart was over what historical power was represented as the “robbers of thy people” in verse fourteen of Daniel eleven. Were the robbers the rising of pagan Rome as the Millerites contended, or was it the fall of the Seleucids as the Protestants claimed?
У милеритској историји, спор између милерита и протестаната, који је доспео на пионирску карту из 1843. године, тицао се тога која је историјска сила у четрнаестом стиху једанаесте главе Књиге пророка Данила представљена као „насилници између твога народа“. Да ли су ти насилници били уздизање паганског Рима, како су милерити тврдили, или пад Селеукида, како су протестанти сматрали?
“Every nation that has come upon the stage of action has been permitted to occupy its place on the earth, that it might be seen whether it would fulfill the purpose of ‘the Watcher and the Holy One.’ Prophecy has traced the rise and fall of the world’s great empires—Babylon, Medo-Persia, Greece, and Rome. With each of these, as with nations of less power, history repeated itself. Each had its period of test, each failed, its glory faded, its power departed, and its place was occupied by another....
„Сваком народу који је ступио на позорницу збивања било је допуштено да заузме своје место на земљи, да би се видело хоће ли испунити намеру ‘Стражара и Светога’. Пророштво је пратило успон и пад великих светских царстава — Вавилона, Медо-Персије, Грчке и Рима. Са сваким од њих, као и са народима мање моћи, историја се понављала. Сваки је имао свој период кушње, сваки је подбацио, његова слава је избледела, његова моћ ишчезла, а његово место заузео је други....“
“From the rise and fall of nations as made plain in the pages of Holy Writ, they need to learn how worthless is mere outward and worldly glory. Babylon, with all its power and its magnificence, the like of which our world has never since beheld,—power and magnificence which to the people of that day seemed so stable and enduring,—how completely has it passed away! As ‘the flower of the grass’ it has perished. So perishes all that has not God for its foundation. Only that which is bound up with His purpose and expresses His character can endure. His principles are the only steadfast things our world knows.” Education, 177, 184.
„Из успона и пада народа, како је то јасно показано на страницама Светога Писма, треба да науче колико је безвредна пука спољашња и световна слава. Вавилон, са свом својом моћи и својом величанственошћу, какву наш свет од тада више никада није видео, — моћи и величанственошћу које су људима онога времена изгледале тако постојане и трајне, — како је потпуно ишчезао! Као ‘цвет травни’ пропао је. Тако пропада све што нема Бога за свој темељ. Само оно што је повезано с Његовом намером и што изражава Његов карактер може опстати. Његова начела су једино постојане ствари које наш свет познаје.“ Education, 177, 184.
Biblical history is the vision that Solomon identified as essential when he declared that without vision, the people perish. The Millerites recognized and proclaimed the one hundred and fifty years represented as “five months” in Revelation chapter nine, verses five and ten, but they did not dredge deeply into the history represented in chapter nine of Revelation. They correctly identified verse ten’s five months, but evidently thought that because verses five and ten both contain the expression “five months,” it simply represented an emphasis upon the prophecy of torment represented in both verses. It is now easily demonstrated that when verse five represents “five months,” it represents one hundred and fifty years that began at the death of Mohammed in 632 and ended in 782 with the humiliation of Empress Irene of the Byzantine, or eastern Roman empire.
Библијска историја је виђење које је Соломон означио као неопходно када је изјавио да без виђења народ пропада. Милерити су препознали и објављивали период од сто педесет година представљен као „пет месеци“ у деветом поглављу Откривења, у петом и десетом стиху, али нису дубље истражили историју представљену у деветом поглављу Откривења. Исправно су препознали пет месеци из десетог стиха, али су очигледно сматрали да, пошто и пети и десети стих садрже израз „пет месеци“, то само представља наглашавање пророчанства о мучењу представљеног у оба стиха. Сада се лако може показати да „пет месеци“ у петом стиху представља период од сто педесет година који је започео Мухамедовом смрћу 632. године и завршио се 782. године понижењем Ирине, царице Византијског, односно Источног римског царства.
The pioneers were correct in their application of verse ten, identifying the battle of Nicomedia on July 27, 1299, as the start of one hundred and fifty years that concluded with the humiliation of the last Constantine to reign in Constantinople on July 27, 1449. Line upon line, a period of one hundred and fifty years identifies worldwide Islam, as represented by both the first woe of Islam of Arabia and the second woe of Islam of Turkey. The Islam that humiliated both the emperor and the empress together identifies worldwide Islam conquering a kingdom that consists of a woman, represented by Irene, and a man represented by Constantine the last.
Пионири су исправно применили десети стих, означивши битку код Никомедије 27. јула 1299. године као почетак периода од сто педесет година, који се окончао 27. јула 1449. године понижењем последњег Константина који је владао у Константинопољу. Ред по ред, период од сто педесет година означава светски ислам, представљен како првим злом ислама Арабије тако и другим злом ислама Турске. Ислам који је понизио и цара и царицу заједно означава светски ислам који осваја царство састављено од жене, представљене Ирином, и мушкарца, представљеног последњим Константином.
In the one hundred and fifty years that end with the humiliation of Irene, Islam of Arabia takes control of the area or territory of the Byzantine Empire, leaving Irene in such a humiliated position that she was forced to pay tribute for three years, among other exactions. When the humiliation of Constantine the last took place, it marked the beginning of a four-year period that ends with a siege and the overthrow of the capital of eastern Rome. In both cases it was Islam, Arabian Islam for Irene and Turkish Islam for Constantine the last. In the latter days, worldwide Islam as represented by the two witnesses of Arabian and Turkish Islam set forth in the first and second woes will first take the territory, and then the capital. The latter-day political entity represented by eastern Rome’s Constantine is symbolically married to the latter-day religious entity represented by eastern Rome’s Irene. I use the term political and religious entity to address the fact that the symbol of the image of the beast occurs first in the United States and then in the world. The image of the beast is the symbolic marriage of Constantine and Irene, who are both humiliated by losing their territory and capital to Islam.
Током сто педесет година које се завршавају Ирининим понижењем, ислам из Арабије преузима контролу над облашћу или територијом Византијског царства, доводећи Ирину у тако понижен положај да је, поред других намета, била принуђена да три године плаћа данак. Када је дошло до понижења Константина Последњег, то је означило почетак четворогодишњег раздобља које се завршава опсадом и падом престонице Источног Рима. У оба случаја био је то ислам: арапски ислам у Иринином случају и турски ислам у случају Константина Последњег. У последњим данима, светски ислам, представљен двама сведоцима арапског и турског ислама приказаним у првом и другом злу, најпре ће заузети територију, а затим и престоницу. Политички ентитет последњих дана, представљен Константином Источног Рима, симболички је у браку с верским ентитетом последњих дана, представљеним Ирином Источног Рима. Користим израз политички и верски ентитет како бих указао на чињеницу да се симбол лика звери јавља најпре у Сједињеним Државама, а затим и у свету. Лик звери је симболички брак Константина и Ирине, који су обоје понижени тиме што им ислам одузима територију и престоницу.
Their marriage is identified by aligning the two histories, and it was typified by the marriage between Constantia and Licinius in 313 when the Edict of Milan was put in place, and the symbolic church of Smyrna ended and the symbolic church of Pergamos began. Those whom Paul identifies as receiving strong delusion refuse to see Paul’s warning message that includes a falling away before the man of sin is revealed. The falling away takes place in the history of Pergamos, and the man of sin was revealed in 538, when the church of Thyatira began.
Њихов брак препознаје се упоредним постављањем двају историјских токова, а његова предслика био је брак између Констанције и Лицинија 313. године, када је Милански едикт ступио на снагу и када се завршило раздобље симболичке цркве Смирне и започело раздобље симболичке цркве Пергама. Они за које Павле каже да примају силу обмане одбијају да увиде Павлову поруку упозорења, која обухвата и отпадништво пре него што се открије човек греха. Отпадништво наступа у историјском раздобљу Пергама, а човек греха откривен је 538. године, када је започело раздобље цркве Тијатире.
Let no man deceive you by any means: for that day shall not come, except there come a falling away first, and that man of sin be revealed, the son of perdition; Who opposeth and exalteth himself above all that is called God, or that is worshipped; so that he as God sitteth in the temple of God, shewing himself that he is God. 2 Thessalonians 2:3, 4.
Нека вас нико не превари ни на који начин; јер тај дан неће доћи док најпре не дође отпад, и не открије се човек греха, син погибли; који се противи и узвисује изнад свега што се назива Богом или чему се указује поштовање; тако да он, као Бог, седи у храму Божјем, показујући себе да је Бог. 2. Солуњанима 2:3, 4.
The history of eastern Rome provides two witnesses to the prophetic truth that is also represented in the symbolic relationship of eastern Rome with western Rome. In that relationship, western Rome is the church and eastern Rome is the state. Rome is a combination of church and state as represented by iron and clay in Daniel chapter two.
Историја Источног Рима пружа два сведока пророчке истине која је такође представљена у симболичком односу Источног Рима са Западним Римом. У том односу Западни Рим је црква, а Источни Рим је држава. Рим је спој цркве и државе, што је представљено гвожђем и глином у другом поглављу Књиге пророка Данила.
A reason that it can be seen convincingly that in the latter days worldwide Islam comes against a power represented as a combination of church and state, taking its territory and capital, is sustained by two other witnesses from the sacred history of Revelation nine. Osman conquered the territory of Nicomedia on July 27, 1299, and he then conquered the territory of Nicaea two years later in 1301. His son conquered the capital city of Nicaea in 1331, and the same son conquered the capital city of Nicomedia in a four-year siege that ended in 1337. The pioneers marked July 27, 1299, with Osman, but never looked at the next battle, the battle of Nicaea, as the historical second step to establishing the Ottoman Empire. July 27, 1299, was the first step of several steps to reach the Sunday law. The first two steps of Turkish Islam identified the beginning of a prophecy that ended in 1449, then again in 1840, then again at 9/11 and then again on December 31, 2023.
Један од разлога на основу којих се може уверљиво увидети да у последњим данима ислам широм света наступа против силе представљене као спој цркве и државе, освајајући њену територију и престоницу, поткрепљују још два сведока из свете историје деветог поглавља Откривења. Осман је 27. јула 1299. године освојио територију Никомедије, а затим је, две године касније, 1301. године, освојио територију Никеје. Његов син је 1331. године освојио престоницу Никеју, а исти тај син освојио је и престоницу Никомедију након четворогодишње опсаде која је окончана 1337. године. Пионири су 27. јул 1299. године повезали са Османом, али следећу битку, битку код Никеје, никада нису посматрали као други историјски корак ка успостављању Османског царства. Двадесет седми јул 1299. године био је први у низу корака који воде до недељног закона. Прва два корака турског ислама означила су почетак пророчанства које се завршило 1449. године, затим поново 1840. године, потом поново 11. септембра, а затим поново 31. децембра 2023. године.
The first of those two steps marked not only the beginning of one hundred and fifty years, but also it marked the beginning of thirty-eight years. It began with Osman taking the territory of Nicomedia, and it ended thirty-eight years later when Osman’s son took the capital city of Nicomedia at the end of a four-year siege in 1337. The number thirty-eight represents “rising up,” and the initial step of Osman taking the territory marked the rising up of Turkish Islam. In that first step of thirty-eight years, a “four-year” siege marks the conclusion. At the last step of the one hundred and fifty years, the humiliation is delivered, and four years later in 1453, the capital of eastern Rome is taken.
Први од та два корака означио је не само почетак раздобља од сто педесет година већ и почетак раздобља од тридесет осам година. Оно је започело Османовим заузимањем територије Никомедије, а завршило се тридесет осам година касније, када је Османов син, по окончању четворогодишње опсаде, 1337. године заузео престони град Никомедију. Број тридесет осам представља „уздизање“, а почетни корак — Османово заузимање те територије — означио је уздизање турског ислама. У том првом кораку, који обухвата тридесет осам година, „четворогодишња“ опсада означава завршетак. При последњем кораку раздобља од сто педесет година наноси се понижење, а четири године касније, 1453. године, заузима се престоница Источног Рима.
Whether it was the Ottoman Turks in 1453, or Osman’s son taking both Nicomedia in 1337 and Nicaea in 1331, in all three instances, each capital city had served at some point in history as the capital of eastern Rome. All three lines are identifying the conquering of eastern Rome. Each of those three lines identifies Islam conquering first the territory and thereafter the capital of eastern Rome. The name of all three capitals is the same as the name of the territory. Each of the three lines has distinct alpha and omega historical figures. While identifying a church-state relationship with the humiliation by Islam of both emperor and empress, the prophetic humiliation ties their lines together with western Rome, which was also humiliated by Constantine the Great when he chose Constantinople over the city of Rome in 330. Western Rome’s final humiliation came in 476 with the final emperor, and continued to decline rapidly from there on.
Било да је реч о османским Турцима 1453. године или о Османовом сину који је освојио и Никомидију 1337. и Никеју 1331. године, у сва три случаја сваки од тих престоних градова био је у неком тренутку историје престоница Источног Рима. Све три линије указују на освајање Источног Рима. Свака од те три линије указује на то како ислам осваја најпре територију, а потом и престоницу Источног Рима. Назив све три престонице истоветан је називу територије. Свака од те три линије има засебне историјске личности које представљају алфу и омегу. Указујући на однос цркве и државе кроз понижење које је ислам нанео и цару и царици, пророчко понижење повезује њихове линије са Западним Римом, који је такође понизио Константин Велики када је 330. године дао предност Константинопољу у односу на град Рим. Западни Рим доживео је коначно понижење 476. године, с последњим царем, и од тада је наставио убрзано да пропада.
Western Rome in relation to eastern Rome was the church; the east was the state. Humiliation at the beginning in 330, then humiliation in 476, and then in 782 and then again in 1449. A line of humiliation beginning with the division of a kingdom, followed in 476 by the humiliation of losing the emperor, and therefore empire, only to be followed by Islam bringing humiliation first to the territory of the east in 782 and then to the capital of the east in 1453.
Западни Рим је у односу на Источни Рим представљао цркву; Исток је представљао државу. Понижење на почетку, 330. године, затим понижење 476. године, потом 782. и онда поново 1449. године. Линија понижења почиње поделом једног краљевства, након чега 476. године следи понижење услед губитка цара, а самим тим и царства, да би затим ислам донео понижење најпре територији Истока 782. године, а потом и престоници Истока 1453. године.
Islam of Bible prophecy brings to light the line of both eastern and western Rome, and the light that Islam is producing today is in agreement with, but far beyond what the foundational light of Islam was for the Millerite pioneers. The testing time that began in 2024 with who is ‘the robbers of thy people who establish the vision’ was the alpha of the testing period, and now at the end of the testing period light from the subject of Islam of Revelation chapter nine adds witnesses of western and eastern Rome that were never evaluated until these current latter days.
Ислам библијског пророштва износи на видело линију и источног и западног Рима, а светлост коју ислам данас производи у сагласности је са темељном светлошћу о исламу коју су имали милеритски пионири, али је далеко превазилази. Време испитивања које је започело 2024. године питањем ко су „разбојници твога народа који утврђују виђење“ било је алфа периода испитивања, а сада, на крају периода испитивања, светлост из теме ислама у деветом поглављу Откривења додаје сведоке западног и источног Рима који никада нису били разматрани све до ових садашњих последњих дана.
The prophetic lines of Islam represented in chapters nine through eleven bring together the lines of history located in verses ten through sixteen of Daniel eleven by providing testimonies which connect with lines already under discussion in these articles. But within the prophetic illustration of the rise of Islam is the rise of both the movement of the Millerites and the movement of the one hundred and forty-four thousand. Two four-year periods placed firmly within and as part of the time prophecies of Revelation nine provide witness to the four years of 1840 unto 1844. In 1844 prophetic time is no longer, so the symbolic four-year period is defined by its prophetic characteristics, not time. The first four-year period identifies Islam conquering Nicomedia, the former eastern Roman capital, in 1337, thirty-eight years after his father conquered the territory. The second four years identifies the humiliation of eastern Rome’s political and religious rulers in 1449, brought about by Islam, and the third four years identifies a glorious manifestation of the power of God when the angel who lightened the earth with his glory descended on August 11, 1840.
Пророчке линије ислама представљене у поглављима од деветог до једанаестог обједињују историјске линије из стихова од десетог до шеснаестог у једанаестом поглављу Књиге пророка Данила, пружајући сведочанства која се надовезују на линије о којима се већ расправља у овим чланцима. Али у пророчком приказу успона ислама садржан је успон како милеритског покрета тако и покрета сто четрдесет четири хиљаде. Два четворогодишња периода, која су чврсто смештена у оквире временских пророчанстава деветог поглавља Откривења и чине њихов саставни део, сведоче о четирима годинама од 1840. до 1844. године. Године 1844. пророчког времена више нема, па се симболички четворогодишњи период одређује према својим пророчким обележјима, а не према времену. Први четворогодишњи период указује на то да је ислам 1337. године освојио Никомедију, некадашњу престоницу Источног римског царства, тридесет осам година након што је његов отац освојио ту територију. Други четворогодишњи период указује на понижење које је ислам нанео политичким и верским владарима Источног Рима 1449. године, а трећи четворогодишњи период указује на славну пројаву Божје силе када је 11. августа 1840. године сишао анђео који је својом славом обасјао земљу.
The Millerite history of the first and second angels aligns with the history of the third angel during the sealing of the one hundred and forty-four thousand. That final sealing work is the blotting out of sin; it is the combination of Divinity with humanity, and it takes place during a warfare that is being brought by Islam.
Милеритска историја првог и другог анђела подудара се са историјом трећег анђела током запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде. То завршно дело запечаћења јесте брисање греха; оно представља сједињење Божанског с људским и одвија се током рата који покреће ислам.
And he opened the bottomless pit; and there arose a smoke out of the pit, as the smoke of a great furnace; and the sun and the air were darkened by reason of the smoke of the pit. And there came out of the smoke locusts upon the earth: and unto them was given power, as the scorpions of the earth have power. And it was commanded them that they should not hurt the grass of the earth, neither any green thing, neither any tree; but only those men which have not the seal of God in their foreheads. Revelation 9:2–4.
И отвори бездану јаму; и изиђе дим из јаме, као дим велике пећи; и помрчаше сунце и ваздух од дима јаминога. И из дима изиђоше скакавци на земљу; и даде им се власт, као што шкорпије земаљске имају власт. И би им заповеђено да не уде трави земаљској, нити икаквом зеленилу, нити икаквом дрвету, него само оним људима који немају печат Божји на челима својим. Откривење 9:2–4.
The perfect fulfillment of every prophecy is in the last days, so this passage is identifying the sealing of the one hundred and forty-four thousand. The prophecy of Islam in Revelation nine provides the historical key to bring the most complete illustration of the power that establishes the vision together in the history that culminated on August 11, 1840, when Islam was restrained. From that point the testimony of Revelation nine extended into chapter ten and the history of the first and second angels. Then in chapter eleven the third woe arrives suddenly at the Sunday law, which is when the loud cry of the third angel begins. Chapter nine is the key of Islam in organizing the rise and fall of kingdoms set forth in Daniel and the Revelation. Chapters ten and eleven identify the experience of the one hundred and forty-four thousand wise virgins. Chapter nine identifies the symbol that establishes the external vision and chapters ten and eleven identify the internal vision associated with following the Lamb into the Most Holy Place.
Савршено испуњење сваког пророчанства јесте у последњим данима, те овај одломак указује на запечаћење сто четрдесет и четири хиљаде. Пророчанство о исламу у деветој глави Откривења пружа историјски кључ који, у историји што је достигла свој врхунац 11. августа 1840, када је ислам био обуздан, омогућава да се уједини најпотпунији приказ силе која утемељује визију. Од тог тренутка сведочанство девете главе Откривења протеже се у десету главу и у историју првог и другог анђела. Потом, у једанаестој глави, треће тешко долази изненада при недељном закону, када почиње гласан вапај трећег анђела. Девета глава је кључ ислама у устројавању успона и пада царстава изложених у Данилу и Откривењу. Десета и једанаеста глава указују на искуство сто четрдесет и четири хиљаде мудрих девојака. Девета глава указује на симбол који утемељује спољашњу визију, а десета и једанаеста глава указују на унутрашњу визију повезану са следовањем Јагњету у Светињу над светињама.
Revelation chapter ten opens with Christ as the mighty angel that descends with a little book open. That event was fulfilled on August 11, 1840, at the conclusion of the prophecy of Revelation nine that identifies three hundred and ninety-one years and fifteen days. Revelation ten identifies the history onward until the message became bitter in John’s stomach on October 22, 1844. The four years of 1840 to 1844 begin with the arrival of the first angel and end with the arrival of the third angel. Those four years that followed after the fulfillment of August 11, 1840, were typified by four years from July 27, 1449, unto 1453 at the beginning of the three hundred and ninety-one years and fifteen days. Both those four-year periods align with the four years of the siege of Nicomedia from 1333 unto 1337. Symbolically, eastern Rome was conquered by Islam three times. First was at the siege of Nicaea in 1331, then the four-year siege of Nicomedia in 1337 and then the siege of Constantinople in 1453.
Десето поглавље Откривења почиње приказом Христа као силног анђела који силази с отвореном књижицом. То се испунило 11. августа 1840. године, на завршетку пророчанства из деветог поглавља Откривења, које указује на раздобље од триста деведесет једне године и петнаест дана. Десето поглавље Откривења приказује даљи ток историје, све док порука није постала горка у Јовановој утроби 22. октобра 1844. године. Четворогодишње раздобље од 1840. до 1844. године почиње доласком првог анђела, а завршава се доласком трећег анђела. Те четири године, које су уследиле након испуњења 11. августа 1840. године, биле су типолошки предочене четворогодишњим раздобљем од 27. јула 1449. до 1453. године, на почетку раздобља од триста деведесет једне године и петнаест дана. Оба та четворогодишња раздобља подударају се са четири године опсаде Никомедије, од 1333. до 1337. године. У симболичком смислу, ислам је три пута освојио Источни Рим. Први пут то се догодило приликом опсаде Никеје 1331. године, затим приликом четворогодишње опсаде Никомедије 1337. године, а потом приликом опсаде Константинопоља 1453. године.
Diocletian legally divided Rome into east and west in 293, and Constantine prophetically divided Rome into east and west in 330. In 395, upon the death of the emperor Theodosius I, the empire was formally and permanently divided as he bequeathed the east and the west to his two sons. The Catholic church divided into east and west in 1054 at the “great schism.” The division was gradual, as was the demise that followed. The division remains to this very day. Within fifty years from that date, the western church in Rome began roughly two hundred years of crusades against Islam. Western Rome fell when it lost its last emperor in 476. Eastern Rome fell in 1453. Papal Rome fell in 1798. Pagan Rome divided into east and west in 293, 330 and 395. Papal Rome divided into east and west in 1054. Sister White identifies the rise and fall of kingdoms as a primary point of reference in the study of God’s Word.
Диоклецијан је 293. године у правном смислу поделио Рим на источни и западни део, а Константин је то у пророчком смислу учинио 330. године. Царство је 395. године, по смрти цара Теодосија I, формално и трајно подељено, јер је он источни и западни део завештао својој двојици синова. Католичка црква се 1054. године, приликом „великог раскола“, поделила на источну и западну. Подела је била постепена, као и пропаст која је уследила. Та подела траје све до данашњег дана. У року од педесет година од тог датума, западна црква у Риму започела је приближно двеста година дуго раздобље крсташких ратова против ислама. Западни Рим је пао када је 476. године изгубио свог последњег цара. Источни Рим је пао 1453. године. Папски Рим је пао 1798. године. Пагански Рим се поделио на источни и западни део 293, 330. и 395. године. Папски Рим се поделио на источни и западни део 1054. године. Сестра Вајт издваја успон и пад царстава као један од главних оријентира у проучавању Божје Речи.
The kingdoms that are brought out into the light of history from chapter nine of Revelation strengthen the argument that it is Rome that establishes the vision. The prophetic connection between Islam and the one hundred and forty-four thousand is evidence that the message of the midnight cry, which was typified by Christ riding into Jerusalem on an ass, is represented by a time prophecy that began in the time of the first woe, continued on in the second part of the prophecy in the second woe, and reached its fulfillment in the four-year history where the Millerite movement of the first and second angels began with the fulfillment of that very prophecy. The prophecy began with the symbol of “thirty-eight and two years” (1299 and 1301) marking the rise of Islam, and it concluded with the symbol of “thirty-eight and two years” (1838 and 1840) marking the rise of the Millerites.
Царства која девето поглавље Откривења износи на светлост историје поткрепљују тврдњу да је управо Рим тај који утврђује виђење. Пророчка веза између ислама и сто четрдесет и четири хиљаде доказ је да је вест поноћног поклича, чији је праобраз био Христов улазак у Јерусалим на магарцу, представљена временским пророчанством које је започело у време првог зла, наставило се у другом делу пророчанства током другог зла и достигло своје испуњење у четворогодишњем историјском раздобљу у којем је милеритски покрет првог и другог анђела започео испуњењем управо тог пророчанства. Пророчанство је започело симболом „тридесет осам и две године“ (1299. и 1301), којим је означен успон ислама, а завршило се симболом „тридесет осам и две године“ (1838. и 1840), којим је означен успон милерита.
In 1844, at the conclusion of the Millerites’ four-year period that had been typified by the siege of 1333 unto 1337 and 1449 unto the siege of 1453, prophetic time was no longer to be applied. The lifting up of the ensign of the one hundred and forty-four thousand is directly connected with the prophecy where Islam is lifted up.
Године 1844, по завршетку четворогодишњег раздобља милерита, које је било предображено опсадом од 1333. до 1337. године и раздобљем од 1449. до опсаде 1453. године, пророчко време више није требало примењивати. Подизање заставе сто четрдесет и четири хиљаде непосредно је повезано с пророчанством у којем се ислам уздиже.
Judah, thou art he whom thy brethren shall praise: thy hand shall be in the neck of thine enemies; thy father’s children shall bow down before thee. Judah is a lion’s whelp: from the prey, my son, thou art gone up: he stooped down, he couched as a lion, and as an old lion; who shall rouse him up? The sceptre shall not depart from Judah, nor a lawgiver from between his feet, until Shiloh come; and unto him shall the gathering of the people be. Binding his foal unto the vine, and his ass’s colt unto the choice vine; he washed his garments in wine, and his clothes in the blood of grapes: His eyes shall be red with wine, and his teeth white with milk. Genesis 49:8–12.
Јудо, тебе ће хвалити браћа твоја; рука ће твоја бити за вратом непријатеља твојих; пред тобом ће се клањати синови оца твога. Јуда је лавић; с плена, сине мој, вратио си се. Савио се, легао као лав, и као стари лав; ко ће га пробудити? Жезло се неће одвојити од Јуде, нити законодавац између ногу његових, док не дође Силом; и њему ће се покоравати народи. Везујући ждребе своје за лозу, и магареће младунче своје за племениту лозу; у вину пере хаљине своје, и у крви грожђа одежде своје. Очи ће му бити црвене од вина, и зуби бели од млека. Постање 49:8–12.
The one hundred and forty-four thousand perfectly reflect the character of Christ, and Christ is, among other symbolic representations, “the choice vine.” Ishmael is identified as a “wild” man in Genesis 16:12.
Сто четрдесет и четири хиљаде савршено одражавају Христов карактер, а Христос је, између осталог, симболички представљен као „племенита лоза“. Исмаило је у Постању 16:12 описан као „дивљи“ човек.
And he will be a wild man; his hand will be against every man, and every man's hand against him; and he shall dwell in the presence of all his brethren.
И биће дивљи човек; рука његова биће против свакога човека, и рука свакога човека против њега; и живеће пред лицем све браће своје.
The word translated as “wild” is the wild Arabian ass. Christ’s representatives in the latter days ride upon the message of the wild Arabian ass, the ass that Christ rode into Jerusalem, the ass that finally spoke after Balaam struck him the third time. The messengers that proclaimed the message that empowered the first angel’s message in 1840 did not see a relevant and important one-hundred-and-fifty-year prophecy in the very prophetic history where the message that empowered the movement was located. They did not see two four-year periods in that very same time prophecy that typified the history of 1840 unto 1844. The Lion of the tribe of Judah is now opening up light from the “old paths” that has never been seen before, and it is light that is in agreement with that light that has been opening up since December 31, 2023. It removes any doubts on whether it is Islam that strikes Nashville. The light illuminates the symbol of Rome, thus becoming an omega statement to the alpha controversy in 2024 about the robbers of thy people, and it is also the omega symbol of the argument over the very same symbol in Millerite history. It identifies that Islam of the time prophecies of Revelation nine is the external message during the internal history of the sealing time of the one hundred and forty-four thousand. We have been teaching this fact for some time, but it can now be demonstrated upon one line that begins in Revelation nine and ends in Revelation eleven. The third four-year period connected with Islam’s time prophecy that was fulfilled in 1840 unto 1844 illustrates the sealing time of the one hundred and forty-four thousand. By the great earthquake of Revelation eleven, the one hundred and forty-four thousand are lifted up as an ensign.
Реч преведена као „дивљи“ означава дивљег арапског магарца. Христови представници у последњим данима јашу на поруци дивљег арапског магарца, магарца на којем је Христос ујахао у Јерусалим, магарца који је најзад проговорио пошто га је Валаам ударио трећи пут. Гласници који су објављивали поруку која је 1840. године оснажила поруку првог анђела нису уочили релевантно и важно пророчанство о раздобљу од сто педесет година управо у оној пророчкој историји у којој се налазила порука која је оснажила покрет. У том истом временском пророчанству нису уочили два четворогодишња раздобља која су представљала праслику историје од 1840. до 1844. године. Лав из Јудиног племена сада открива светлост са „старих стаза“ која никада раније није била виђена, а та светлост је у складу са светлошћу која се открива од 31. децембра 2023. године. Она отклања сваку сумњу у то да управо ислам удара на Нешвил. Та светлост осветљава симбол Рима, чиме постаје омега-исказ у односу на алфа-спор из 2024. године о пљачкашима твога народа, а уједно је и омега-симбол расправе о том истом симболу у милеритској историји. Она показује да је ислам из временских пророчанстава деветог поглавља Откривења спољашња порука током унутрашње историје времена запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде. О тој чињеници поучавамо већ извесно време, али се она сада може показати на једној линији која почиње у деветом поглављу Откривења и завршава се у једанаестом. Треће четворогодишње раздобље повезано с временским пророчанством о исламу које се испунило од 1840. до 1844. године илуструје време запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде. Великим земљотресом из једанаестог поглавља Откривења сто четрдесет и четири хиљаде бивају уздигнуте као застава.
In Ezekiel thirty-seven the raising up of God’s people as an army is a two-step process that had been typified by the creation of Adam. First Adam was formed of the clay; then Christ breathed into him the breath of life. In Ezekiel the first prophecy forms the dead bodies, but they are still dead. Then the four winds are breathed upon the bodies and they rise up as a mighty army. The numbers thirty-eight and forty represent those two steps.
У тридесет седмом поглављу Књиге пророка Језекиља подизање Божјег народа као војске представља процес у два корака, чија је праслика било стварање Адама. Адам је најпре био обликован од глине; затим је Христос удахнуо у њега дах живота. У Књизи пророка Језекиља прво пророчанство обликује мртва тела, али она су и даље мртва. Затим се на та тела дуне дахом четири ветра и она устају као силна војска. Бројеви тридесет осам и четрдесет представљају та два корака.
We will continue these things in the next article.
Наставићемо ове теме у следећем чланку.
After this there was a feast of the Jews; and Jesus went up to Jerusalem. Now there is at Jerusalem by the sheep market a pool, which is called in the Hebrew tongue Bethesda, having five porches. In these lay a great multitude of impotent folk, of blind, halt, withered, waiting for the moving of the water. For an angel went down at a certain season into the pool, and troubled the water: whosoever then first after the troubling of the water stepped in was made whole of whatsoever disease he had. And a certain man was there, which had an infirmity thirty and eight years. When Jesus saw him lie, and knew that he had been now a long time in that case, he saith unto him, Wilt thou be made whole? The impotent man answered him, Sir, I have no man, when the water is troubled, to put me into the pool: but while I am coming, another steppeth down before me. Jesus saith unto him, Rise, take up thy bed, and walk. And immediately the man was made whole, and took up his bed, and walked: and on the same day was the sabbath. John 5:1–9.
После тога беше празник јудејски, и Исус узиђе у Јерусалим. А у Јерусалиму, код овчијих врата, има бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесних, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи силажаше у одређено време у бању и узбуркаваше воду; и који би први ушао по узбуркавању воде, оздрављао би, ма од какве болести боловао. А онде беше један човек који је боловао тридесет и осам година. Кад га Исус виде где лежи, и дозна да је већ дуго у том стању, рече му: Хоћеш ли да оздравиш? Болесник му одговори: Господе, немам човека да ме спусти у бању кад се вода узбурка; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Исус му рече: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој, и хођаше; а тај дан беше субота. Јован 5:1–9.
Now rise up, said I, and get you over the brook Zered. And we went over the brook Zered. And the space in which we came from Kadeshbarnea, until we were come over the brook Zered, was thirty and eight years; until all the generation of the men of war were wasted out from among the host, as the Lord sware unto them. Deuteronomy 2:13, 14.
Сада устаните, рекох, и пређите преко потока Зареда. И пређосмо преко потока Зареда. А време које прођосмо од Кадис-Варније док не пређосмо преко потока Зареда беше тридесет и осам година, док свај нараштај ратника не ишчезе испосред логора, као што им се Господ беше заклео. Поновљени закони 2:13, 14.