The books of Daniel and Revelation complement each other, meaning together they are perfected.
Књиге Данила и Откривења допуњују једна другу, што значи да се заједно усавршавају.
“In the Revelation all the books of the Bible meet and end. Here is the complement of the book of Daniel.” Acts of the Apostles, 585.
„У Откривењу се сусрећу и завршавају све књиге Библије. Овде је допуна књиге пророка Данила.“ Апостолска дела, 585.
The kingdoms of Bible prophecy are to be the student of prophecy’s focus, for it is there that the external history of the latter days is primarily set forth.
Царства библијског пророштва треба да буду у средишту пажње ученика пророштва, јер је управо ту првенствено изложена спољашња историја последњих дана.
“Far better is it to learn, in the light of God’s word, the causes that govern the rise and fall of kingdoms. Let the youth study these records, and see how the true prosperity of nations has been bound up with an acceptance of the divine principles. Let him study the history of the great reformatory movements, and see how often these principles, though despised and hated, their advocates brought to the dungeon and the scaffold, have through these very sacrifices triumphed.” Education, 238.
„Много је боље да се, у светлости Божје речи, науче узроци који управљају успоном и падом царстава. Нека млади проучавају ове записе и нека виде како је истински напредак народа био нераздвојиво повезан са прихватањем божанских начела. Нека проучавају историју великих реформаторских покрета и нека виде како су ова начела, премда презирана и омражена, а њихови заступници одвођени у тамницу и на губилиште, управо кроз те жртве тријумфовала.“ Васпитање, 238.
Sacred histories, whether it is the “great reformatory movements,” or the “rise and fall of kingdoms;” sacred histories are a life-or-death proposition in God’s Word. Paul recorded in 2 Thessalonians chapter two that those that do not love the truth, and who thereafter receive strong delusion; do so because they chose to reject the message Paul identified in the passage. The passage identifies the relationship of pagan Rome with papal Rome, which is also the relationship of Pergamos and Thyatira and is also the relationship of iron and clay, as well as, the relationship of the dragon with the beast. The rise of papal Rome represented by Thyatira and the fall of pagan Rome as represented by Pergamos is a truth that those who receive strong delusion hate.
Svete istorije, bilo da je reč o „velikim reformnim pokretima“ ili o „usponu i padu carstava“, u Božjoj Reči predstavljaju pitanje života ili smrti. Pavle je u Drugoj poslanici Solunjanima, u drugom poglavlju, zabeležio da oni koji ne ljube istinu, te potom primaju silnu zabludu, to čine zato što su izabrali da odbace poruku koju je Pavle u tom odlomku označio. Taj odlomak pokazuje odnos paganskog Rima prema papskom Rimu, što je takođe odnos Pergama i Tijatire, a isto tako i odnos gvožđa i gline, kao i odnos zmaja prema zveri. Uspon papskog Rima, predstavljen Tijatir om, i pad paganskog Rima, predstavljen Pergamom, istina je koju mrze oni koji primaju silnu zabludu.
In the Millerite history the argument between the Millerites and the Protestants that made its way onto the 1843 pioneer chart was over what historical power was represented as the “robbers of thy people” in verse fourteen of Daniel eleven. Were the robbers the rising of pagan Rome as the Millerites contended, or was it the fall of the Seleucids as the Protestants claimed?
У милеритској историји, спор између милерита и протестаната, који је доспео на пионирску карту из 1843. године, тицао се тога која је историјска сила у четрнаестом стиху једанаесте главе Књиге пророка Данила представљена као „насилници између твога народа“. Да ли су ти насилници били уздизање паганског Рима, како су милерити тврдили, или пад Селеукида, како су протестанти сматрали?
“Every nation that has come upon the stage of action has been permitted to occupy its place on the earth, that it might be seen whether it would fulfill the purpose of ‘the Watcher and the Holy One.’ Prophecy has traced the rise and fall of the world’s great empires—Babylon, Medo-Persia, Greece, and Rome. With each of these, as with nations of less power, history repeated itself. Each had its period of test, each failed, its glory faded, its power departed, and its place was occupied by another....
„Сваком народу који је ступио на позорницу збивања било је допуштено да заузме своје место на земљи, да би се видело хоће ли испунити намеру ‘Стражара и Светога’. Пророштво је пратило успон и пад великих светских царстава — Вавилона, Медо-Персије, Грчке и Рима. Са сваким од њих, као и са народима мање моћи, историја се понављала. Сваки је имао свој период кушње, сваки је подбацио, његова слава је избледела, његова моћ ишчезла, а његово место заузео је други....“
“From the rise and fall of nations as made plain in the pages of Holy Writ, they need to learn how worthless is mere outward and worldly glory. Babylon, with all its power and its magnificence, the like of which our world has never since beheld,—power and magnificence which to the people of that day seemed so stable and enduring,—how completely has it passed away! As ‘the flower of the grass’ it has perished. So perishes all that has not God for its foundation. Only that which is bound up with His purpose and expresses His character can endure. His principles are the only steadfast things our world knows.” Education, 177, 184.
„Из успона и пада народа, како је то јасно показано на страницама Светога Писма, треба да науче колико је безвредна пука спољашња и световна слава. Вавилон, са свом својом моћи и својом величанственошћу, какву наш свет од тада више никада није видео, — моћи и величанственошћу које су људима онога времена изгледале тако постојане и трајне, — како је потпуно ишчезао! Као ‘цвет травни’ пропао је. Тако пропада све што нема Бога за свој темељ. Само оно што је повезано с Његовом намером и што изражава Његов карактер може опстати. Његова начела су једино постојане ствари које наш свет познаје.“ Education, 177, 184.
Biblical history is the vision that Solomon said to lack, is to perish. The Millerites recognized and proclaimed the one hundred and fifty years represented as “five months” in Revelation chapter nine, verses five and ten, but they did not dredge deeply into the history represented in chapter nine of Revelation. They correctly identified verse ten’s five months, but evidently thought that because verses five and ten both contain the expression “five months,” that it simply represented an emphasis upon the prophecy of torment represented in both verses. It is now easily demonstrated that when verse five represents “five months” it represents one hundred and fifty years that began at the death of Mohammed in 632, and ended in 782 with the humiliation of Empress Irene of the Byzantine, or eastern Roman empire.
Библијска историја јесте виђење за које је Соломон рекао да, када га нема, народ пропада. Милерити су препознали и објавили сто педесет година представљених као „пет месеци“ у деветом поглављу Откривења, у петом и десетом стиху, али нису дубоко проникли у историју представљену у деветом поглављу Откривења. Они су исправно идентификовали пет месеци из десетог стиха, али су очигледно сматрали да, пошто и пети и десети стих садрже израз „пет месеци“, он једноставно представља нагласак на пророчанству о мучењу приказаном у оба стиха. Сада се лако може показати да, када пети стих представља „пет месеци“, он представља сто педесет година које су започеле Мухамедовом смрћу 632. године, а завршиле се 782. године понижењем царице Ирине Византијског, односно Источног римског царства.
The pioneers were correct in their application of verse ten as the battle of Nicomedia on July 27, 1299 as the starting of one hundred and fifty years that concluded with the humiliation of the last Constantine to reign in Constantinople on July 27, 1449. Line upon line a period of one hundred and fifty years identifies worldwide Islam, as represented by both the first woe of Islam of Arabia and the second woe of Islam of Turkey. The Islam that humiliated both emperor and the empress together identifies worldwide Islam conquering a kingdom that consists of a woman, represented by Irene and a man represented by Constantine the last.
Пионири су били у праву у својој примени десетог стиха на битку код Никомедије 27. јула 1299. године као почетак сто педесет година које су се завршиле понижењем последњег Константина који је владао у Цариграду 27. јула 1449. године. Ред по ред, раздобље од сто педесет година идентификује светски ислам, представљен и првим јадом ислама Арабије и другим јадом ислама Турске. Ислам који је понизио и цара и царицу заједно идентификује светски ислам који осваја царство састављено од жене, представљене Ирином, и човека, представљеног последњим Константином.
In the one hundred and fifty years that ends with the humiliation of Irene, Islam of Arabia takes control of the area or territory of Byzantine, leaving Irene in such a humiliated position that she was forced to pay tribute for three years, among other exactions. When the humiliation of Constantine the last took place, it marked the beginning of a four-year period that ends with a siege and the overthrow of the capital of eastern Rome. In both cases it was Islam, Arabian Islam for Irene and Turkish Islam for Constantine the last. In the latter days worldwide Islam as represented by the two witnesses of Arabian and Turkish Islam set forth in the first and second woes; will first take the territory, and then the capital. The latter-day political entity represented by eastern Rome’s Constantine is symbolically married to the latter-day religious entity represented by eastern Rome’s Irene. I use the term political and religious entity to address that the symbol of the image of the beast occurs first in the United States and then in the world. The image of the beast is the symbolic marriage of Constantine and Irene, who are both humiliated by losing their territory and capital to Islam.
У сто педесет година које се завршавају понижењем Ирине, ислам Арабије преузима контролу над подручјем, односно територијом Византије, остављајући Ирину у тако пониженом положају да је била приморана да плаћа данак током три године, поред других намета. Када је дошло до понижења Константина Последњег, то је означило почетак четворогодишњег периода који се завршава опсадом и свргавањем престонице источног Рима. У оба случаја то је био ислам: арапски ислам за Ирину и турски ислам за Константина Последњег. У последњим данима, светски ислам, представљен двојицом сведока — арапским и турским исламом — изложеним у првој и другој невољи, најпре ће заузети територију, а потом и престоницу. Политички ентитет последњих дана, представљен Константином источног Рима, симболички је венчан са верским ентитетом последњих дана, представљеним Ирином источног Рима. Изразе политички и верски ентитет употребљавам да бих указао на то да се симбол иконе звери најпре јавља у Сједињеним Државама, а затим у свету. Икона звери јесте симболички брак Константина и Ирине, који су обоје понижени губитком своје територије и престонице од ислама.
Their marriage is identified by aligning the two histories, and it was typified by the marriage between Constantia and Licinius in 313 when the Edict of Milan was put in place, and the symbolic church of Smyrna ended and the symbolic church of Pergamos began. Those who Paul identifies as receiving strong delusion refuse to see Paul’s warning message that includes a falling away, before the man of sin is revealed. The falling away takes place in the history of Pergamos, and the man of sin was revealed in 538, when the church of Thyatira began.
Њихов брак се препознаје усклађивањем ове две историје, а био је предочен браком између Констанције и Лицинија 313. године, када је ступио на снагу Милански едикт, и када се завршила симболичка црква Смирне, а отпочела симболичка црква Пергама. Они које Павле означава као оне који примају силу заблуде одбијају да виде Павлову опомену која укључује отпад, пре него што се открије човек греха. Тај отпад се одиграва у историји Пергама, а човек греха био је откривен 538. године, када је отпочела црква Тијатире.
Let no man deceive you by any means: for that day shall not come, except there come a falling away first, and that man of sin be revealed, the son of perdition; Who opposeth and exalteth himself above all that is called God, or that is worshipped; so that he as God sitteth in the temple of God, shewing himself that he is God. 2 Thessalonians 2:3, 4.
Нека вас нико не превари ни на који начин; јер тај дан неће доћи док најпре не дође отпад, и не открије се човек греха, син погибли; који се противи и узвисује изнад свега што се назива Богом или чему се указује поштовање; тако да он, као Бог, седи у храму Божјем, показујући себе да је Бог. 2. Солуњанима 2:3, 4.
The history of eastern Rome provides two witnesses to the prophetic truth that is also represented in the symbolic relationship of eastern Rome with western Rome. In that relationship, western Rome is the church and eastern Rome is the state. Rome is a combination of church and state as represented as iron and clay in Daniel chapter two.
Историја источног Рима пружа два сведока пророчкој истини која је такође представљена у симболичком односу источног Рима према западном Риму. У том односу, западни Рим је црква, а источни Рим је држава. Рим је спој цркве и државе, представљен као гвожђе и глина у другој глави Књиге пророка Данила.
A reason that it can be seen convincingly that in the latter days worldwide Islam comes against a power represented as a combination of church and state, taking its territory and capital is sustained by two other witnesses from the sacred history of Revelation nine. Osman conquered the territory of Nicomedia on July 27, 1299, and he then conquered the territory of Nicaea two years later in 1301. His son conquered the capital city of Nicaea in 1331, and the same son conquered the capital city of Nicomedia in a four-year siege that ended in 1337. The pioneers marked July 27, 1299 with Osman, but never looked at the next battle, the battle of Nicaea as the historical second step to establishing the Ottoman Empire. July 27, 1299 was the first step of several steps to reach the Sunday law. The first two steps of Turkish Islam identified the beginning of a prophecy that ended in 1449, then again in 1840, then again at 9/11 and then again on December 31, 2023.
Разлог због којег се може уверљиво увидети да у последњим данима ислам широм света устаје против силе представљене као спој цркве и државе, узимајући њену територију и престоницу, потврђују још два друга сведочанства из свете историје деветог поглавља Откривења. Осман је освојио територију Никомидије 27. јула 1299. године, а затим је две године касније, 1301. године, освојио територију Никеје. Његов син је 1331. године освојио престони град Никеју, а исти син је освојио престони град Никомидију после четворогодишње опсаде која се завршила 1337. године. Пионири су забележили 27. јул 1299. године у вези са Османом, али никада нису сагледали следећу битку, битку за Никеју, као историјски други корак у успостављању Османског царства. Двадесет седми јул 1299. године био је први корак од неколико корака ка достизању закона о недељи. Прва два корака турског ислама означила су почетак једног пророчанства које се окончало 1449. године, затим поново 1840. године, потом поново 11. септембра и потом поново 31. децембра 2023. године.
The first of those two steps marked not only the beginning of one hundred and fifty years, but also it marked the beginning of thirty-eight years. It began with Osman taking the territory of Nicomedia, and it ended thirty-eight years later when Osman’s son took the capital city of Nicomedia at the end of a four-year siege in 1337. The number thirty-eight represents “rising up,” and the initial step of Osman taking the territory marked the rising up of Turkish Islam. In that first step of thirty-eight years, a “four year” siege marks the conclusion. At the last step of the one hundred and fifty years, the humiliation is delivered and four years later in 1453, the capital of eastern Rome is taken.
Први од та два корака означио је не само почетак сто педесет година, него је такође означио и почетак тридесет осам година. Отпочео је тиме што је Осман заузео територију Никомидије, а завршио се тридесет осам година касније када је Османов син заузео престони град Никомидију на крају четворогодишње опсаде 1337. године. Број тридесет осам представља „уздизање“, а почетни корак Османовог заузимања територије означио је уздизање турског ислама. У том првом кораку од тридесет осам година, „четворогодишња“ опсада означава закључак. На последњем кораку сто педесет година понижење се наноси, а четири године касније, 1453. године, заузет је престони град источног Рима.
Whether it was the Ottoman Turks in 1453, or Osman’s son taking both Nicomedia in 1337 and Nicaea in 1331, in all three instances, each capital city had served at some point in history as the capital of eastern Rome. All three lines are identifying the conquering of eastern Rome. Each of those three lines identifies Islam conquering first the territory and thereafter the capital of eastern Rome. The name of all three capitals is the same as the name of the territory. Each of the three lines have distinct alpha and omega historical figures. While identifying a church state relationship with the humiliation by Islam of both emperor and empress, the prophetic humiliation ties their lines together with western Rome, that was also humiliated by Constantine the Great when he chose Constantinople over the city of Rome in 330. Western Rome’s final humiliation came in 476 with the final emperor, and continued to decline rapidly from there on.
Било да су то били Османски Турци 1453. године, или Османов син који је заузео и Никомидију 1337. и Никеју 1331. године, у сва три случаја сваки главни град је у неком тренутку историје служио као престоница источног Рима. Све три линије указују на освајање источног Рима. Свака од те три линије показује да је ислам најпре освојио територију, а потом и престоницу источног Рима. Име све три престонице исто је као и име територије. Свака од те три линије има јасно разлучиве историјске личности алфе и омеге. Док указује на однос цркве и државе кроз понижење и цара и царице од стране ислама, пророчко понижење повезује њихове линије са западним Римом, који је такође био понижен од Константина Великог када је 330. године изабрао Константинопољ уместо града Рима. Коначно понижење западног Рима дошло је 476. године са последњим царем, и од тада је наставио да нагло пропада.
Western Rome in relation to eastern Rome was the church, the east was the state. Humiliation at the beginning in 330, then humiliation in 476, and then in 782 and then again in 1449. A line of humiliation beginning with the division of a kingdom, followed in 476 by the humiliation of losing the emperor, and therefore empire, only to be followed by Islam bringing humiliation first to the territory of the east in 782 and then to the capital of the east in 1453.
Западни Рим у односу на источни Рим био је црква; исток је био држава. Понижење на почетку, 330. године, затим понижење 476. године, потом 782. године, а онда поново 1449. године. Низ понижења који почиње поделом једног царства, праћен 476. године понижењем губитка цара, а тиме и царства, да би потом ислам донео понижење најпре територији истока 782. године, а затим престоници истока 1453. године.
Islam of Bible prophecy brings to light the line of both eastern and western Rome, and the light that Islam is producing today is in agreement with, but far beyond what the foundational light of Islam was for the Millerite pioneers. The testing time that began in 2024 with who is ‘the robbers of thy people who establish the vision’ was the alpha of the testing period, and now at the end of the testing period light from the subject of Islam of Revelation chapter nine adds witnesses of western and eastern Rome that were never evaluated until these current latter days.
Ислам библијског пророштва износи на видело линију и источног и западног Рима, а светлост коју ислам данас производи у сагласности је са темељном светлошћу о исламу коју су имали милеритски пионири, али је далеко превазилази. Време испитивања које је започело 2024. године питањем ко су „разбојници твога народа који утврђују виђење“ било је алфа периода испитивања, а сада, на крају периода испитивања, светлост из теме ислама у деветом поглављу Откривења додаје сведоке западног и источног Рима који никада нису били разматрани све до ових садашњих последњих дана.
The prophetic lines of Islam represented in chapters nine through eleven bring together the lines of history located in verses ten through sixteen of Daniel eleven by providing testimonies which connect with lines already under discussion in these articles. But within the prophetic illustration of the rise of Islam is the rise of both the movement of the Millerites and the movement of the one hundred and forty-four thousand. Two four-year periods placed firmly within and as part of the time prophecies of Revelation nine provide witness to the four years of 1840 unto 1844. In 1844 prophetic time is no longer, so the symbolic four-year period is defined by its prophetic characteristics, not time. The first four-year period identifies Islam conquering Nicomedia, the former eastern Roman capital in 1337, thirty-eight years after his father conquered the territory. The second four years identifies the humiliation of eastern Romes political and religious rulers in 1449, brought about by Islam and the third four years identifies a glorious manifestation of the power of God when the angel who lightened the earth with his glory descended on August 11, 1840.
Пророчке линије ислама, представљене у деветом до једанаестом поглављу, обједињују линије историје смештене у стиховима десет до шеснаест Данила једанаест тиме што пружају сведочанства која се повезују са линијама које су већ разматране у овим чланцима. Али унутар пророчке илустрације уздизања ислама налази се и успон покрета милерита, као и покрета сто четрдесет и четири хиљаде. Два четворогодишња раздобља, чврсто смештена унутар временских пророчанстава Откривења девет и као њихов саставни део, пружају сведочанство о четири године од 1840. до 1844. године. Године 1844. пророчког времена више нема, те се стога симболично четворогодишње раздобље одређује својим пророчким карактеристикама, а не временом. Прво четворогодишње раздобље означава како је ислам освојио Никомидију, некадашњу источну римску престоницу, 1337. године, тридесет осам година након што је његов отац освојио ту област. Друго четири године означавају понижење политичких и верских владара источног Рима 1449. године, које је проузроковао ислам, а треће четири године означавају славно пројављивање Божје силе када је анђео који је обасјао земљу својом славом сишао 11. августа 1840. године.
The Millerite history of the first and second angel aligns with the history of the third angel during the sealing of the one hundred and forty-four thousand. That final sealing work is the blotting out of sin, it is the combination of Divinity with humanity and it takes place during a warfare that is being brought by Islam.
Mileritska istorija prvog i drugog anđela usklađuje se sa istorijom trećeg anđela tokom zapečaćenja sto četrdeset i četiri hiljade. To završno delo zapečaćenja jeste brisanje greha; ono je sjedinjenje božanstva sa čovečanstvom i odvija se usred rata koji donosi islam.
And he opened the bottomless pit; and there arose a smoke out of the pit, as the smoke of a great furnace; and the sun and the air were darkened by reason of the smoke of the pit. And there came out of the smoke locusts upon the earth: and unto them was given power, as the scorpions of the earth have power. And it was commanded them that they should not hurt the grass of the earth, neither any green thing, neither any tree; but only those men which have not the seal of God in their foreheads. Revelation 9:2–4.
И отвори бездану јаму; и изиђе дим из јаме, као дим велике пећи; и помрчаше сунце и ваздух од дима јаминога. И из дима изиђоше скакавци на земљу; и даде им се власт, као што шкорпије земаљске имају власт. И би им заповеђено да не уде трави земаљској, нити икаквом зеленилу, нити икаквом дрвету, него само оним људима који немају печат Божји на челима својим. Откривење 9:2–4.
The perfect fulfillment of every prophecy is in the last days, so this passage is identifying the sealing of the one hundred and forty-four thousand. The prophecy of Islam in Revelation nine provides the historical key to bring the most complete illustration of the power that establishes the vision together in the history that culminated on August 11, 1840, when Islam was restrained. From that point the testimony of Revelation nine extended into chapter ten and the history of the first and second angels. Then in chapter eleven the third woe arrives suddenly at the Sunday law, which is when the loud cry of the third angel begins. Chapter nine is the key of Islam in organizing the rise and fall of kingdoms set forth in Daniel and the Revelation. Chapters ten and eleven identify the experience of the one hundred and forty-four thousand wise virgins. Chapter nine identifies the symbol that establishes the external vision and chapters ten and eleven identify the internal vision associated with following the Lamb into the Most Holy Place.
Савршено испуњење сваког пророчанства јесте у последњим данима, те овај одломак указује на запечаћење сто четрдесет и четири хиљаде. Пророчанство о исламу у деветој глави Откривења пружа историјски кључ који, у историји што је достигла свој врхунац 11. августа 1840, када је ислам био обуздан, омогућава да се уједини најпотпунији приказ силе која утемељује визију. Од тог тренутка сведочанство девете главе Откривења протеже се у десету главу и у историју првог и другог анђела. Потом, у једанаестој глави, треће тешко долази изненада при недељном закону, када почиње гласан вапај трећег анђела. Девета глава је кључ ислама у устројавању успона и пада царстава изложених у Данилу и Откривењу. Десета и једанаеста глава указују на искуство сто четрдесет и четири хиљаде мудрих девојака. Девета глава указује на симбол који утемељује спољашњу визију, а десета и једанаеста глава указују на унутрашњу визију повезану са следовањем Јагњету у Светињу над светињама.
Revelation chapter ten opens with Christ as the mighty angel that descends with a little book open. That event was fulfilled on August 11, 1840 at the conclusion of the prophecy of Revelation nine that identifies three hundred and ninety-one years and fifteen days. Revelation ten identifies the history onward until the message became bitter in John’s stomach on October 22, 1844. The four years of 1840 to 1844 begin with the arrival of the first angel and end with the arrival of the third angel. Those four years that followed after the fulfillment of August 11, 1840 were typified by four years from July 27, 1449 unto 1453 at the beginning of the three hundred and ninety-one years and fifteen days. Both those four-year periods align with the four years of the siege of Nicomedia from 1333 unto 1337. Symbolically eastern Rome was conquered by Islam three times. First was at the siege of Nicaea in 1331, then the four-year siege of Nicomedia in 1337 and then the siege of Constantinople in 1453.
Десета глава Откривења отвара се Христом као силним анђелом који силази с отвореном књижицом. Тај догађај испунио се 11. августа 1840. године на завршетку пророчанства из Откривења девет, које означава три стотине деведесет и једну годину и петнаест дана. Откривење десет приказује даљу историју све док порука није постала горка у Јовановом стомаку 22. октобра 1844. године. Четири године од 1840. до 1844. почињу доласком првог анђела, а завршавају се доласком трећег анђела. Те четири године које су уследиле након испуњења 11. августа 1840. биле су предобличене четирима годинама од 27. јула 1449. до 1453, на почетку три стотине деведесет и једне године и петнаест дана. Оба та четворогодишња раздобља поравнавају се са четирима годинама опсаде Никомидије од 1333. до 1337. Симболички, источни Рим био је освојен од ислама три пута. Први пут било је то при опсади Никеје 1331, затим у четворогодишњој опсади Никомидије 1337, а потом при опсади Цариграда 1453.
Diocletian legally divided Rome into east and west in 293, and Constantine prophetically divided Rome into east and west in 330. In 395, upon the death of the emperor Theodosius I, the empire was formerly and permanently divided as he bequeathed the east and the west to his two sons. The Catholic church divided into east and west in 1054 at the “great schism.” The division was gradual as was the demise that followed. The division remains to this very day. Within fifty years from that date, the western church in Rome began roughly two hundred years of crusades against Islam. Western Rome fell when it lost its last emperor in 476. Eastern Rome fell in 1453. Papal Rome fell in 1798. Pagan Rome divided unto east and west in 293, 330 and 395. Papal Rome divided unto east and west in 1054. Sister White identifies the rise and fall of kingdoms as a primary point of reference in the study of God’s Word.
Диоклецијан је правно поделио Рим на исток и запад 293. године, а Константин је пророчки поделио Рим на исток и запад 330. године. Године 395, по смрти цара Теодосија I, царство је формално и трајно подељено, пошто је он завештао исток и запад својој двојици синова. Католичка црква се поделила на исток и запад 1054. године у „великом расколу“. Подела је била постепена, као што је постепена била и пропаст која је уследила. Та подела остаје све до самога данашњег дана. У року од педесет година од тог датума, западна црква у Риму отпочела је отприлике двеста година крсташких ратова против ислама. Западни Рим је пао када је изгубио свог последњег цара 476. године. Источни Рим је пао 1453. године. Папски Рим је пао 1798. године. Пагански Рим се поделио на исток и запад 293, 330. и 395. године. Папски Рим се поделио на исток и запад 1054. године. Сестра Вајт указује на успон и пад царстава као на примарну референтну тачку у проучавању Божје Речи.
The kingdoms that are brought out into the light of history from chapter nine of Revelation strengthen the argument that it is Rome that establishes the vision. The prophetic connection between Islam and the one hundred and forty-four thousand is evidence the message of the midnight cry, that was typified by Christ riding into Jerusalem on an ass, is represented by a time prophecy that began in the time of the first woe, continued on in the second part of the prophecy in the second woe, and reached its fulfillment in the four-year history where the Millerite movement of the first and second angels began with the fulfillment of that very prophecy. The prophecy began with the symbol of “thirty-eight and two years” (1299 and 1301) years marking the rise of Islam and it concluded with the symbol of “thirty-eight and two years” (1838 and 1840) marking the rise of the Millerites.
Царства која су из девете главе Откривења изведена на светлост историје јачају доказ да је Рим тај који утврђује визију. Пророчка веза између ислама и сто четрдесет и четири хиљаде доказ је да је вест поноћног поклича, која је била прасликована Христовим уласком у Јерусалим на магарету, представљена временским пророчанством које је отпочело у време првог тешко, наставило се у другом делу пророчанства у другом тешко, и достигло своје испуњење у четворогодишњој историји у којој је милеритски покрет првог и другог анђела започео испуњењем управо тог пророчанства. Пророчанство је отпочело симболом „тридесет и осам и две године“ (1299. и 1301. године), означавајући успон ислама, а завршило се симболом „тридесет и осам и две године“ (1838. и 1840. године), означавајући успон милерита.
In 1844, at the conclusion of the Millerites four-year period that had been typified by the siege of 1333 unto 1337, and 1449 unto the siege of 1453 prophetic time was no longer to be applied. The lifting up of the ensign of the one hundred and forty-four thousand is directly connected with the prophecy where Islam is lifted up.
Године 1844, по завршетку четворогодишњег раздобља милерита, које је било предочено опсадом од 1333. до 1337. и од 1449. до опсаде 1453, пророчко време више није требало да се примењује. Подизање заставе сто четрдесет и четири хиљаде непосредно је повезано с пророчанством у којем је ислам подигнут.
Judah, thou art he whom thy brethren shall praise: thy hand shall be in the neck of thine enemies; thy father’s children shall bow down before thee. Judah is a lion’s whelp: from the prey, my son, thou art gone up: he stooped down, he couched as a lion, and as an old lion; who shall rouse him up? The sceptre shall not depart from Judah, nor a lawgiver from between his feet, until Shiloh come; and unto him shall the gathering of the people be. Binding his foal unto the vine, and his ass’s colt unto the choice vine; he washed his garments in wine, and his clothes in the blood of grapes: His eyes shall be red with wine, and his teeth white with milk. Genesis 49:8–12.
Јудо, тебе ће хвалити браћа твоја; рука ће твоја бити за вратом непријатеља твојих; пред тобом ће се клањати синови оца твога. Јуда је лавић; с плена, сине мој, вратио си се. Савио се, легао као лав, и као стари лав; ко ће га пробудити? Жезло се неће одвојити од Јуде, нити законодавац између ногу његових, док не дође Силом; и њему ће се покоравати народи. Везујући ждребе своје за лозу, и магареће младунче своје за племениту лозу; у вину пере хаљине своје, и у крви грожђа одежде своје. Очи ће му бити црвене од вина, и зуби бели од млека. Постање 49:8–12.
The one hundred and forty-four thousand perfectly reflect the character of Christ, and Christ is among other symbolic representations, “the choice vine.” Ishmael is identified as a “wild” man in Genesis 16:12.
Сто четрдесет и четири хиљаде савршено одражавају Христов карактер, а Христос је, између осталих симболичких представа, „изабрана лоза“. Исмаил је у Постању 16:12 означен као „дивљи“ човек.
And he will be a wild man; his hand will be against every man, and every man's hand against him; and he shall dwell in the presence of all his brethren.
И биће дивљи човек; рука његова биће против свакога човека, и рука свакога човека против њега; и живеће пред лицем све браће своје.
The word translated as “wild” is the wild Arabian ass. Christ’s representatives in the latter days ride upon the message of the wild Arabian ass, the ass that Christ rode into Jerusalem, the ass that finally spoke after Balaam struck him the third time. The messengers that proclaimed the message that empowered the first angel’s message in 1840 did not see a relevant and important one-hundred-and-fifty-year prophecy in the very prophetic history where the message that empowered the movement was located. They did not see two four-year periods in that very same time prophecy that typified the history of 1840 unto 1844. The Lion of the tribe of Judah is now opening up light from the “old paths” that has never been seen before, and it is light that is in agreement with that light that has been opening up since December 31, 2023. It removes any doubts on whether it is Islam that strikes Nashville. The light illuminates the symbol of Rome, thus becoming an omega statement to the alpha controversy in 2024 about the robbers of thy people, and it is also the omega symbol of the argument over the very same symbol in Millerite history. It identifies that Islam of the time prophecies of Revelation nine is the external message during the internal history of the sealing time of the one hundred and forty-four thousand. We have been teaching this fact for some time, but it can now be demonstrated upon one line that begins in Revelation nine and ends in Revelation eleven. The third four-year period connected with Islam’s time prophecy that was fulfilled in 1840 unto 1844, illustrates the sealing time of the one hundred and forty-four thousand. By the great earthquake of Revelation eleven the one hundred and forty-four thousand are lifted up as an ensign.
Реч преведена као „дивљи“ јесте дивљи арапски магарац. Христови представници у последњим данима јашу на поруци дивљег арапског магарца, магарца на коме је Христос ујахао у Јерусалим, магарца који је најзад проговорио након што га је Валам ударио трећи пут. Гласници који су објављивали поруку која је оснажила поруку првог анђела 1840. године нису увидели једно релевантно и важно пророчанство од сто педесет година у самој оној пророчкој историји у којој се налазила порука што је оснажила покрет. Нису увидели ни два четворогодишња раздобља у том истом временском пророчанству која су представљала историју од 1840. до 1844. Лав из племена Јудиног сада отвара светлост са „старих стаза“ која никада раније није била виђена, и то је светлост која је у сагласности са оном светлошћу која се отвара још од 31. децембра 2023. Она отклања сваку сумњу у погледу тога да је ислам тај који удара Нешвил. Та светлост осветљава симбол Рима, те тако постаје омега-изјава у односу на алфа-спор 2024. године о разбојницима твога народа, а уједно је и омега-симбол расправе о том истом симболу у милеритској историји. Она показује да је ислам из временских пророчанстава Откривења девет спољашња порука током унутрашње историје времена запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде. Ову чињеницу поучавамо већ извесно време, али се она сада може показати на једној линији која почиње у Откривењу девет, а завршава се у Откривењу једанаест. Треће четворогодишње раздобље повезано са временским пророчанством ислама, које се испунило од 1840. до 1844, приказује време запечаћења сто четрдесет и четири хиљаде. Великим земљотресом из Откривења једанаест сто четрдесет и четири хиљаде бивају подигнути као застава.
In Ezekiel thirty-seven the raising up of God’s people as an army is a two-step process that had been typified by the creation of Adam. First Adam was formed of the clay, then Christ breathed into him the breath of life. In Ezekiel the first prophecy forms the dead bodies, but they are still dead. Then the four winds are breathed upon the bodies and they rise up as a mighty army. The number thirty-eight and forty represent those two steps.
У Језекиљу тридесет и седам подизање Божјег народа као војске јесте двостепен процес који је био прасликован стварањем Адама. Најпре је Адам био саздан од праха, а затим је Христос удахнуо у њега дах живота. У Језекиљу прво пророчанство обликује мртва тела, али она су и даље мртва. Потом се на тела удувавају четири ветра, и она устају као силна војска. Бројеви тридесет и осам и четрдесет представљају та два корака.
We will continue these things in the next article.
Наставићемо ове теме у следећем чланку.
After this there was a feast of the Jews; and Jesus went up to Jerusalem. Now there is at Jerusalem by the sheep market a pool, which is called in the Hebrew tongue Bethesda, having five porches. In these lay a great multitude of impotent folk, of blind, halt, withered, waiting for the moving of the water. For an angel went down at a certain season into the pool, and troubled the water: whosoever then first after the troubling of the water stepped in was made whole of whatsoever disease he had. And a certain man was there, which had an infirmity thirty and eight years. When Jesus saw him lie, and knew that he had been now a long time in that case, he saith unto him, Wilt thou be made whole? The impotent man answered him, Sir, I have no man, when the water is troubled, to put me into the pool: but while I am coming, another steppeth down before me. Jesus saith unto him, Rise, take up thy bed, and walk. And immediately the man was made whole, and took up his bed, and walked: and on the same day was the sabbath. John 5:1–9.
После тога беше празник јудејски, и Исус узиђе у Јерусалим. А у Јерусалиму, код овчијих врата, има бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесних, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи силажаше у одређено време у бању и узбуркаваше воду; и који би први ушао по узбуркавању воде, оздрављао би, ма од какве болести боловао. А онде беше један човек који је боловао тридесет и осам година. Кад га Исус виде где лежи, и дозна да је већ дуго у том стању, рече му: Хоћеш ли да оздравиш? Болесник му одговори: Господе, немам човека да ме спусти у бању кад се вода узбурка; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Исус му рече: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој, и хођаше; а тај дан беше субота. Јован 5:1–9.
Now rise up, said I, and get you over the brook Zered. And we went over the brook Zered. And the space in which we came from Kadeshbarnea, until we were come over the brook Zered, was thirty and eight years; until all the generation of the men of war were wasted out from among the host, as the Lord sware unto them. Deuteronomy 2:13, 14.
Сада устаните, рекох, и пређите преко потока Зареда. И пређосмо преко потока Зареда. А време које прођосмо од Кадис-Варније док не пређосмо преко потока Зареда беше тридесет и осам година, док свај нараштај ратника не ишчезе испосред логора, као што им се Господ беше заклео. Поновљени закони 2:13, 14.