There are many amazing and important prophetic lines and truths in the book of Ezekiel. Of the biblical illustrations of prophets within the temple, Ezekiel is the one above all others that identifies the wheels within the wheels. Those wheels, according to Sister White represent the complex interplay of human activity illustrating the sequence of events in the time of the latter rain. Those events are represented by the prophet when he became part of the prophecy in an acted-out parable, such as when Ezekiel lies on his left and then right side in chapter four’s illustration of the siege of Jerusalem. There are also thirteen specific dates that outline Ezekiel’s history, and in so doing provide the waymarks of the latter rain period, when the one hundred and forty-four thousand are sealed. There are truths conveyed not only through dates, but also by numbers such as seventeen, nineteen, twenty-five, seventy, forty, three hundred and ninety and of course, thirty. Another number that is perhaps the most important number in the book of Ezekiel is the number one hundred and fifty. Yet the number one hundred and fifty is not found in the book of Ezekiel. Still, line upon line—it is there.
У књизи пророка Језекиља налазе се многе задивљујуће и важне пророчке линије и истине. Од библијских приказа пророка унутар храма, Језекиљ је, више од свих других, онај који препознаје точкове унутар точкова. Ти точкови, према Сестри Вајт, представљају сложено међудејство људске делатности које илуструје след догађаја у време позног дажда. Ти догађаји су представљени преко пророка када је он постао део пророчанства у одглумљеној причи у облику параболе, као онда када Језекиљ лежи на својој левој, а затим на десној страни у приказу опсаде Јерусалима у четвртој глави. Постоји и тринаест одређених датума који оцртавају Језекиљеву историју и тиме пружају путоказе раздобља позног дажда, када се запечаћује сто четрдесет и четири хиљаде. Постоје истине које се преносе не само посредством датума, него и посредством бројева као што су седамнаест, деветнаест, двадесет пет, седамдесет, четрдесет, три стотине деведесет и, наравно, тридесет. Још један број који је можда најважнији број у књизи пророка Језекиља јесте број сто педесет. Ипак, број сто педесет не налази се у књизи пророка Језекиља. Ипак, ред по ред — он је тамо.
The number one hundred and fifty is prophetically embedded within the line of the siege, and the siege is a distinct prophetic line; or if you will, the siege is a wheel. A prophetic line of history will always possess an alpha and omega, and in so doing the characteristics of alpha and omega must be represented at the beginning and end of the line, or it isn’t a line. The alpha event of the siege was the death of Ezekiel’s wife and the end of the siege was the death of the bride of Christ, as represented by the destruction of Jerusalem.
Број сто педесет је пророчки уграђен унутар линије опсаде, а опсада је засебна пророчка линија; или, ако хоћете, опсада је точак. Пророчка линија историје увек ће поседовати алфу и омегу, и сходно томе обележја алфе и омеге морају бити представљена на почетку и на крају те линије, иначе то није линија. Алфа-догађај опсаде била је смрт Језекиљеве жене, а крај опсаде била је смрт Христове невесте, како је то представљено разорењем Јерусалима.
And I John saw the holy city, new Jerusalem, coming down from God out of heaven, prepared as a bride adorned for her husband. And I heard a great voice out of heaven saying, Behold, the tabernacle of God is with men, and he will dwell with them, and they shall be his people, and God himself shall be with them, and be their God. And God shall wipe away all tears from their eyes; and there shall be no more death, neither sorrow, nor crying, neither shall there be any more pain: for the former things are passed away. And he that sat upon the throne said, Behold, I make all things new. And he said unto me, Write: for these words are true and faithful. And he said unto me, It is done. I am Alpha and Omega, the beginning and the end. I will give unto him that is athirst of the fountain of the water of life freely. He that overcometh shall inherit all things; and I will be his God, and he shall be my son. But the fearful, and unbelieving, and the abominable, and murderers, and whoremongers, and sorcerers, and idolaters, and all liars, shall have their part in the lake which burneth with fire and brimstone: which is the second death. And there came unto me one of the seven angels which had the seven vials full of the seven last plagues, and talked with me, saying, Come hither, I will show thee the bride, the Lamb’s wife. Revelation 21:2–9.
И ја, Јован, видех свети град, Нови Јерусалим, где силази од Бога с неба, припремљен као невеста украшена за мужа својега. И чух глас велики с неба где говори: Ево скиније Божије међу људима, и Он ће пребивати с њима, и они ће бити народ Његов, и сам Бог биће с њима, и биће Бог њихов. И Бог ће отрти сваку сузу с очију њихових; и смрти неће бити више, ни жалости, ни вике, нити ће бола бити више; јер прво прође. И Онај што седи на престолу рече: Ево, све ново творим. И рече ми: Пиши, јер су ове речи истините и верне. И рече ми: Сврши се. Ја сам Алфа и Омега, почетак и свршетак. Ја ћу жедноме дати забадава с извора воде живота. Који победи, наследиће све, и Ја ћу му бити Бог, и он ће Ми бити син. А страшљивима, и невернима, и нечистима, и убицама, и блудницима, и врачарима, и идолопоклоницима, и свима лажљивцима, део је њихов у језеру што гори огњем и сумпором, што је друга смрт. И дође к мени један од седам анђела који имаху седам чаша напуњених са седам последњих зала, и проговори са мном, говорећи: Ходи, показаћу ти невесту, жену Јагњетову. Откривење 21:2–9.
Ezekiel’s wife dies at the outset of the siege, and she is there identified as the “desire of” Ezekiel’s “eyes,” and in the destruction of Jerusalem set forth in the same chapter, Jerusalem is identified as “the desire” of Israel’s “eyes.”
Жена Језекиљева умире на почетку опсаде, и ту је означена као „милина“ Језекиљевих „очију“, а у разорењу Јерусалима, изложеном у истом поглављу, Јерусалим је означен као „милина“ Израиљевих „очију“.
Again in the ninth year, in the tenth month, in the tenth day of the month, the word of the Lord came unto me, saying, … Also the word of the Lord came unto me, saying, Son of man, behold, I take away from thee the desire of thine eyes with a stroke: yet neither shalt thou mourn nor weep, neither shall thy tears run down. Forbear to cry, make no mourning for the dead, bind the tire of thine head upon thee, and put on thy shoes upon thy feet, and cover not thy lips, and eat not the bread of men. So I spake unto the people in the morning: and at even my wife died; and I did in the morning as I was commanded. And the people said unto me, Wilt thou not tell us what these things are to us, that thou doest so?
Опет, девете године, десетога месеца, десетога дана у месецу, дође ми реч Господња говорећи: … И дође ми реч Господња говорећи: Сине човечији, ево, узећу од тебе милину очију твојих једним ударцем; али нећеш туговати нити плакати, нити ће ти сузе потећи. Уздиши у тишини, не чини жалости за мртвима; свезак на глави својој завежи, и обуј обућу на ноге своје, и не покривај усне, и не једи хлеб људски. Тако говорих народу ујутру; а увече умре жена моја; и учиних ујутру како ми беше заповеђено. И рече ми народ: Нећеш ли нам казати шта нам значе те ствари што тако чиниш?
Then I answered them, The word of the Lord came unto me, saying, Speak unto the house of Israel, Thus saith the Lord God; Behold, I will profane my sanctuary, the excellency of your strength, the desire of your eyes, and that which your soul pitieth; and your sons and your daughters whom ye have left shall fall by the sword. And ye shall do as I have done: ye shall not cover your lips, nor eat the bread of men. And your tires shall be upon your heads, and your shoes upon your feet: ye shall not mourn nor weep; but ye shall pine away for your iniquities, and mourn one toward another.
Тада им одговорих: Дође ми реч Господња, говорећи: Реци дому Израиљеву: Овако вели Господ Господ: Ево, оскврнићу светињу своју, понос силе ваше, милину очију ваших и оно што души вашој жао; и синови ваши и кћери ваше, које остависте, пашће од мача. И чинићете као што ја учиних: нећете покривати усана својих нити ћете јести хлеб људски. И капе ће ваше бити на главама вашим и обућа ваша на ногама вашим; нећете туговати нити плакати, него ћете копнети за безакоња своја и јадиковаћете један према другоме.
Thus Ezekiel is unto you a sign: according to all that he hath done shall ye do: and when this cometh, ye shall know that I am the Lord God. Also, thou son of man, shall it not be in the day when I take from them their strength, the joy of their glory, the desire of their eyes, and that whereupon they set their minds, their sons and their daughters, That he that escapeth in that day shall come unto thee, to cause thee to hear it with thine ears? In that day shall thy mouth be opened to him which is escaped, and thou shalt speak, and be no more dumb: and thou shalt be a sign unto them; and they shall know that I am the Lord. Ezekiel 24:1, 15–27.
Тако вам је Језекиљ знак; по свему што је учинио, тако ћете и ви чинити; и када се то збуде, знаћете да сам ја Господ Господ. А ти, сине човечји, неће ли бити у дан кад им узмем снагу њихову, радост славе њихове, жељу очију њихових и оно чему су управили ум свој, синове своје и кћери своје, Да ће онај који умакне у онај дан доћи к теби, да учини да то чујеш својим ушима? У онај дан отвориће се уста твоја ономе који је утекао, и говорићеш, и нећеш више бити нем; и бићеш им знак; и знаће да сам ја Господ. Језекиљ 24:1, 15–27.
The siege’s alpha is the death of Ezekiel’s desire, and the omega is the death of Israel’s desire.
Алфа опсаде јесте смрт жеље Језекиљеве, а омега смрт жеље Израиљеве.
Hearing, but Not Hearing
Слушају, а не чују
There are five times the elders or the people are portrayed in some fashion as listening to Ezekiel. In Ezekiel 8:1, the elders of Judah sit before him. In Ezekiel 14:1 the elders come and sit before him. In Ezekiel 20:1 the elders of Israel come to inquire of the Lord. In Ezekiel 37:18, God tells Ezekiel: “When the children of thy people shall speak unto thee, saying, Wilt thou not shew us what thou meanest by these?” In chapter twenty-four the people directly ask: “Wilt thou not tell us what these things are to us, that thou doest so?” In each of the five instances the elders or people are in a Laodicean condition.
Пет пута су старешине или народ на неки начин приказани како слушају Језекиља. У Језекиљу 8:1 старешине Јудине седе пред њим. У Језекиљу 14:1 старешине долазе и седају пред њим. У Језекиљу 20:1 старешине Израиљеве долазе да се распитају код Господа. У Језекиљу 37:18 Бог говори Језекиљу: „Када ти синови народа твога проговоре, говорећи: Нећеш ли нам казати шта ти ово значи?“ У двадесет четвртој глави народ непосредно пита: „Нећеш ли нам казати шта нам значе ове ствари, што то чиниш?“ У свих пет случајева старешине или народ налазе се у лаодикијском стању.
And he said, Go, and tell this people, Hear ye indeed, but understand not; and see ye indeed, but perceive not. Make the heart of this people fat, and make their ears heavy, and shut their eyes; lest they see with their eyes, and hear with their ears, and understand with their heart, and convert, and be healed. Isaiah 6:9, 10.
И рече: Иди, и кажи томе народу: Слушајте заиста, али не разумејте; и гледајте заиста, али не схватајте. Учини да срце овога народа отежа, и уши њихове отежај, и затвори очи њихове, да не виде очима својим, и не чују ушима својим, и не разумеју срцем својим, и не обрате се, и не исцеле се. Исаија 6:9, 10.
The five representations of the people hearing but not hearing, and the five representations of the people seeing, but not seeing align with the five steps of those who refuse to see and hear in Isaiah’s testimony.
Пет представа о народу који слуша, али не чује, и пет представа о народу који гледа, али не види, подударају се са пет корака оних који одбијају да виде и чују у Исаијином сведочанству.
But the word of the Lord was unto them precept upon precept, precept upon precept; line upon line, line upon line; here a little, and there a little; that they might go, and fall backward, and be broken, and snared, and taken. Isaiah 28:13.
Али им је реч Господња била: заповест на заповест, заповест на заповест; правило на правило, правило на правило; мало овде, мало онде; да би отишли, и натрашке пали, и разбили се, и заплели се, и били ухваћени. Исаија 28:13.
And many among them shall stumble, and fall, and be broken, and be snared, and be taken. Isaiah 8:15.
И многи међу њима спотаћи ће се, и пашће, и разбити се, и уплести се у замку, и биће ухваћени. Исаија 8:15.
Signs
Знаци
In chapter twenty-four of Ezekiel, the period beginning at the siege and the death of Ezekiel’s wife—the desire of his eyes ends at the death of Jerusalem—the desire of Israel’s eyes. The one-and-a-half-year siege contains the signature of Alpha and Omega, and the period begins and ends with a sign. As in Ezekiel twenty-four, Jesus identifies the sign of the siege in Matthew twenty-four.
У двадесет четвртој глави Језекиља, раздобље које почиње опсадом и смрћу Језекиљеве жене — милине очију његових — завршава се смрћу Јерусалима — милине очију Израиљевих. Опсада од годину и по дана носи обележје Алфе и Омеге, а то раздобље почиње и завршава се знаком. Као у Језекиљу двадесет четвртој, тако Исус у Матеју двадесет четвртој указује на знак опсаде.
“Christ’s words had been spoken in the hearing of a large number of people; but when He was alone, Peter, John, James, and Andrew came to Him as He sat upon the Mount of Olives. ‘Tell us,’ they said, ‘when shall these things be? and what shall be the sign of Thy coming, and of the end of the world?’ Jesus did not answer His disciples by taking up separately the destruction of Jerusalem and the great day of His coming. He mingled the description of these two events. Had He opened to His disciples future events as He beheld them, they would have been unable to endure the sight. In mercy to them He blended the description of the two great crises, leaving the disciples to study out the meaning for themselves. When He referred to the destruction of Jerusalem, His prophetic words reached beyond that event to the final conflagration in that day when the Lord shall rise out of His place to punish the world for their iniquity, when the earth shall disclose her blood, and shall no more cover her slain. This entire discourse was given, not for the disciples only, but for those who should live in the last scenes of this earth’s history.
„Христове речи биле су изговорене пред великим мноштвом народа; али када је остао насамо, приступише Му Петар, Јован, Јаков и Андреј док је седео на Маслинској гори. ‘Кажи нам’, рекоше, ‘када ће то бити? и какав је знак Твога доласка и свршетка света?’ Исус није одговорио Својим ученицима тако што би одвојено говорио о разорењу Јерусалима и о великом дану Свога доласка. Он је сјединио опис ова два догађаја. Да је Својим ученицима открио будуће догађаје онако како их је Сам гледао, они не би могли поднети тај призор. Из милости према њима, Он је спојио опис те две велике кризе, остављајући ученицима да сами проуче њихово значење. Када је говорио о разорењу Јерусалима, Његове пророчке речи допирале су даље од тог догађаја, све до коначног огња онога дана када ће Господ устати са Свога места да казни свет због безакоња његова, када ће земља открити крв своју и неће више покривати побијене своје. Цео овај говор дат је не само ученицима, него и онима који ће живети у последњим призорима историје ове земље.“
“Turning to the disciples, Christ said, ‘Take heed that no man deceive you. For many shall come in My name, saying, I am Christ; and shall deceive many.’ Many false messiahs will appear, claiming to work miracles, and declaring that the time of the deliverance of the Jewish nation has come. These will mislead many. Christ’s words were fulfilled. Between His death and the siege of Jerusalem many false messiahs appeared. But this warning was given also to those who live in this age of the world. The same deceptions practiced prior to the destruction of Jerusalem have been practiced through the ages, and will be practiced again.
Обраћајући се ученицима, Христос рече: „Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у Моје име говорећи: Ја сам Христос; и превариће многе.“ Појавиће се многи лажни месије, који ће тврдити да чине чуда и објављивати да је дошло време избављења јеврејског народа. Они ће многе завести. Христове речи су се испуниле. Између Његове смрти и опсаде Јерусалима појавили су се многи лажни месије. Али ово упозорење дато је и онима који живе у овом добу света. Исте обмане које су се спроводиле пре уништења Јерусалима спроводиле су се кроз векове, и поново ће се спроводити.
“‘And ye shall hear of wars and rumors of wars: see that ye be not troubled: for all these things must come to pass, but the end is not yet.’ Prior to the destruction of Jerusalem, men wrestled for the supremacy. Emperors were murdered. Those supposed to be standing next the throne were slain. There were wars and rumors of wars. ‘All these things must come to pass,’ said Christ, ‘but the end [of the Jewish nation as a nation] is not yet. For nation shall rise against nation, and kingdom against kingdom: and there shall be famines, and pestilences, and earthquakes, in divers places. All these are the beginning of sorrows.’ Christ said, As the rabbis see these signs, they will declare them to be God’s judgments upon the nations for holding in bondage His chosen people. They will declare that these signs are the token of the advent of the Messiah. Be not deceived; they are the beginning of His judgments. The people have looked to themselves. They have not repented and been converted that I should heal them. The signs that they represent as tokens of their release from bondage are signs of their destruction.” The Desire of Ages, 628.
„И чућете ратове и гласове о ратовима; гледајте да се не уплашите; јер све то треба да буде, али то још није свршетак.“ Пре разорења Јерусалима, људи су се борили за превласт. Цареви су били убијани. Они за које се сматрало да стоје одмах до престола били су погубљени. Било је ратова и гласова о ратовима. „Све то треба да буде“, рече Христос, „али то још није свршетак [јеврејског народа као народа]. Јер ће устати народ на народ, и царство на царство; и биће глади, и помора, и земљотреса по разним местима. А све је то почетак невоља.“ Христос је рекао: Док рабини буду гледали ове знаке, проглашаваће их за Божје судове над народима зато што држе Његов изабрани народ у ропству. Објављиваће да су ти знаци знак доласка Месије. Не дајте се преварити; то је почетак Његових судова. Народ је гледао на себе. Није се покајао нити обратио да бих га исцелио. Знаци које они представљају као знаке свога ослобођења из ропства јесу знаци њиховог уништења.“ Чежња векова, 628.
The siege of Jerusalem in the year 66, contained the sign of Rome placing its standards in the precinct of the sanctuary. Jesus’ commentary of the events of the period of 66 to 70, aligned the destruction of the year 70 with His Second Coming; and there is a sign associated with His Second Coming.
Opsada Jerusalima godine 66. sadržala je znak da je Rim postavio svoje zastave u području svetinje. Isusov osvrt na događaje iz razdoblja od 66. do 70. godine uskladio je razorenje iz 70. godine s Njegovim Drugim dolaskom; a uz Njegov Drugi dolazak vezan je znak.
“Soon our eyes were drawn to the East, for a small black cloud had appeared about half as large as a man’s hand, which we all knew was the Sign of the Son of Man.” The Day Star, 1846.
„Ускоро су наше очи биле управљене ка Истоку, јер се појавио мали црни облак, отприлике упола мањи од човекове шаке, за који смо сви знали да је Знак Сина Човечјега.“ The Day Star, 1846.
The beginning and ending of the history of 66 to 70 AD contain a sign associated with the beginning of the siege and the destruction of the city, that aligns with the alpha and omega sign of the death of the desire of the eyes in 587 BC and 586 BC.
Почетак и завршетак историје од 66. до 70. године нове ере садрже знак повезан с почетком опсаде и разорењем града, који је усклађен са знаком алфе и омеге смрти милине очију 587. и 586. године пре нове ере.
The history of the one-and-a-half-year siege is a “sign,” for the latter days. The foolish virgins represented in the history of Ezekiel find the counterpart in the history of the wise virgins who saw the sign of the siege in the year 66 and fled to safety. The one-and-a-half-year siege is the sign that manifests two classes of worshippers. One class will understand the sign, the other class, represented as “many” by Isaiah—will not see or hear.
Историја опсаде од годину и по дана јесте „знак“ за последње дане. Неразумне девице, представљене у историји Језекиља, налазе свој пандан у историји мудрих девица које су виделе знак опсаде шездесет и шесте године и побегле на сигурно. Опсада од годину и по дана јесте знак који открива две класе богослужитеља. Једна класа ће разумети знак, друга класа, коју Исаија представља као „многе“, неће видети нити чути.
Many and Few
Многи и малобројни
Then said the king to the servants, Bind him hand and foot, and take him away, and cast him into outer darkness; there shall be weeping and gnashing of teeth. For many are called, but few are chosen. Matthew 22:13, 14.
Тада цар рече слугама: Свеžite му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер је много званих, али мало изабраних. Матеј 22:13, 14.
So the last shall be first, and the first last: for many be called, but few chosen. Matthew 20:16.
Тако ће последњи бити први, и први последњи; јер је много званих, али мало изабраних. Матеј 20:16.
To See and Hear
Видети и чути
There are five acted out parables in the book of Ezekiel and also five times that Ezekiel spoke to the leaders and people. Those two witnesses identify the five foolish virgins who refuse to ‘see’ and refuse to ‘hear.’ They refuse to see or hear the knowledge that is increased when Jesus, who as the Lion of the tribe of Judah unseals His prophetic Word.
У књизи пророка Језекиља постоји пет одглумљених прича у виду парабола, а такође и пет пута када је Језекиљ говорио вођама и народу. Та два сведока поистовећују пет лудих девојака које одбијају да „виде“ и одбијају да „чују“. Оне одбијају да виде или чују умножено знање када Исус, који као Лав из племена Јудина скида печате са Своје пророчке Речи.
The World will See and Hear
Свет ће видети и чути
All ye inhabitants of the world, and dwellers on the earth, see ye, when he lifteth up an ensign on the mountains; and when he bloweth a trumpet, hear ye. Isaiah 18:3.
Сви становници света и житељи на земљи, гледајте када подигне заставу на горама; и када затруби у трубу, чујте. Исаија 18:3.
And in that day shall the deaf hear the words of the book, and the eyes of the blind shall see out of obscurity, and out of darkness. Isaiah 29:18.
И у тај дан глуви ће чути речи књиге, и очи слепих видеће из таме и из мрака. Исаија 29:18.
My Foolish & Sottish People have no Knowledge
Мој безуман и неразуман народ нема знања
How long shall I see the standard, and hear the sound of the trumpet? For my people is foolish, they have not known me; they are sottish children, and they have none understanding: they are wise to do evil, but to do good they have no knowledge. Jeremiah 4:21, 22.
Докле ћу гледати заставу и слушати звук трубе? Јер је мој народ безуман, мене не познаше; деца су неразумна и немају разума: мудри су да чине зло, а добра чинити не умеју. Јеремија 4:21, 22.
Declare this in the house of Jacob, and publish it in Judah, saying, Hear now this, O foolish people, and without understanding; which have eyes, and see not; which have ears, and hear not. Jeremiah 5:20, 21.
Објавите ово у дому Јаковљевом и разгласите у Јуди, говорећи: Чујте сада ово, о народе безумни и неразумни, који имате очи, а не видите; који имате уши, а не чујете. Јеремија 5:20, 21.
A Rebellious House
Дом одметнички
The word of the Lord also came unto me, saying, Son of man, thou dwellest in the midst of a rebellious house, which have eyes to see, and see not; they have ears to hear, and hear not: for they are a rebellious house. Ezekiel 12:1, 2.
И дође ми реч Господња говорећи: Сине човечји, ти пребиваш усред дома одметничкога, који има очи да види, а не види; има уши да чује, а не чује; јер су дом одметнички. Језекиљ 12:1, 2.
Therefore speak I to them in parables: because they seeing see not; and hearing they hear not, neither do they understand. And in them is fulfilled the prophecy of Esaias, which saith, By hearing ye shall hear, and shall not understand; and seeing ye shall see, and shall not perceive: For this people’s heart is waxed gross, and their ears are dull of hearing, and their eyes they have closed; lest at any time they should see with their eyes and hear with their ears, and should understand with their heart, and should be converted, and I should heal them.
Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумеју. И на њима се испуњава пророчанство Исаијино, које говори: Слухом ћете чути, и нећете разумети; и гледајући ћете гледати, и нећете видети. Јер је срце овога народа отупело, и ушима тешко чују, и очи своје затворише, да како не виде очима, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обрате се, и да их не исцелим.
But blessed are your eyes, for they see: and your ears, for they hear. For verily I say unto you, That many prophets and righteous men have desired to see those things which ye see, and have not seen them; and to hear those things which ye hear, and have not heard them. Matthew 13:13–17.
Али благо вашим очима, јер виде; и вашим ушима, јер чују. Јер заиста вам кажем да су многи пророци и праведници желели да виде оно што ви видите, и не видеше; и да чују оно што ви чујете, и не чуше. Матеј 13:13–17.
The Old Paths
Стари путеви
Thus saith the Lord, Stand ye in the ways, and see, and ask for the old paths, where is the good way, and walk therein, and ye shall find rest for your souls. But they said, We will not walk therein. Also I set watchmen over you, saying, Hearken to the sound of the trumpet. But they said, We will not hearken. Jeremiah 6:16, 17.
Овако вели Господ: Станите на путевима и погледајте, и распитајте се за старе стазе, где је добар пут, и идите њиме, и наћи ћете покој душама својим. Али они рекоше: Нећемо ићи њиме. И поставих над вама стражаре, говорећи: Слушајте звук трубе. Али они рекоше: Нећемо слушати. Јеремија 6:16, 17.
The Message of 1840–1844
Порука 1840–1844.
“All the messages given from 1840–1844 are to be made forcible now, for there are many people who have lost their bearings. The messages are to go to all the churches.
„Све поруке дате од 1840–1844. треба сада силно износити, јер има много људи који су изгубили оријентацију. Поруке треба да иду свим црквама. “
“Christ said, ‘Blessed are your eyes, for they see; and your ears, for they hear. For verily I say unto you, That many prophets and righteous men have desired to see those things which ye see, and have not seen them; and to hear those things which ye hear, and have not heard them’ [Matthew 13:16, 17]. Blessed are the eyes which saw the things that were seen in 1843 and 1844.
„Христос је рекао: ‘Благо вашим очима, јер виде; и вашим ушима, јер чују. Јер вам заиста кажем: многи пророци и праведници желели су да виде оно што ви видите, и не видеше; и да чују оно што ви чујете, и не чуше’ [Матеј 13:16, 17]. Блажене су очи које су виделе оно што је виђено 1843. и 1844. године.
“The message was given. And there should be no delay in repeating the message, for the signs of the times are fulfilling; the closing work must be done. A great work will be done in a short time. A message will soon be given by God’s appointment that will swell into a loud cry. Then Daniel will stand in his lot, to give his testimony.” Manuscript Releases, volume 21, 437.
„Порука је дата. И не треба да буде никаквог одлагања у понављању поруке, јер се знаци времена испуњавају; завршно дело мора бити извршено. Велико дело биће учињено за кратко време. Ускоро ће, по Божјем одређењу, бити дата порука која ће прерасти у силан поклич. Тада ће Данило стајати у свом уделу, да да своје сведочанство.“ Manuscript Releases, volume 21, 437.
The Sign of the Siege
Знак опсаде
There is five times in the book of Ezekiel where he ‘acted out’ a parable that the people refused to see, and also five times he ‘spoke’ with those people, who refused to hear. The two witnesses of the acted parable and the speaking were presented to the five foolish virgins. One of the acted parables, located in chapter four represents the “sign” of the siege, that warns of the coming destruction. The message of Ezekiel is the message to Laodicea.
Постоји пет пута у књизи пророка Језекиља када је он „одглумио” једну причу у сликама коју народ није хтео да види, и такође пет пута када је „говорио” том народу, који није хтео да чује. Два сведока — одглумљена прича у сликама и говорење — била су представљена пет лудих девојака. Једна од тих одглумљених прича у сликама, која се налази у четвртом поглављу, представља „знак” опсаде, који упозорава на долазеће разорење. Порука Језекиља јесте порука Лаодикији.
The “sign” given for Laodicea is the ‘sign of the siege’, and the siege of the latter days is represented by several witnesses. The only sign given to the Jews of Christ’s day was the sign of Jonah, who represents an acted-out parable of three days in the belly of a whale.
„Знак“ дат Лаодикији јесте „знак опсаде“, а опсада последњих дана представљена је кроз неколико сведока. Једини знак дат Јеврејима у Христово време био је знак Јонин, који представља делатну причу у виду параболе о три дана у утроби кита.
Then certain of the scribes and of the Pharisees answered, saying, Master, we would see a sign from thee. But he answered and said unto them, An evil and adulterous generation seeketh after a sign; and there shall no sign be given to it, but the sign of the prophet Jonas: For as Jonas was three days and three nights in the whale’s belly; so shall the Son of man be three days and three nights in the heart of the earth. Matthew 12:38–40.
Тада неки од књижевника и фарисеја одговорише, говорећи: Учитељу, хтели бисмо да видимо знак од Тебе. А Он, одговарајући, рече им: Зли и прељуботворни нараштај тражи знак; и неће му се дати знак осим знака пророка Јоне: Јер као што је Јона био три дана и три ноћи у утроби китовој, тако ће и Син човечји бити три дана и три ноћи у срцу земље. Матеј 12:38–40.
The Sign of Jonah
Знак Јонин
The sign of Jonah was an acted-out parable of a resurrection from death. John represents the same truth, for he was cast into a boiling pot of oil, and came out alive. Daniel in the lion’s den and the three worthies in the furnace of Nebuchadnezzar represent a resurrection from death. All represent the one hundred and forty-four thousand who are resurrected in Revelation chapter eleven.
Знак Јонин био је остварена прича у причи о васкрсењу из смрти. Јован представља исту истину, јер је био бачен у котао кључалог уља и изашао жив. Данило у лављој јами и тројица достојника у Навуходоносоровој пећи представљају васкрсење из смрти. Сви они представљају сто четрдесет и четири хиљаде који су васкрснути у једанаестој глави Откривења.
“The thoughts of the Saviour now returned from contemplating the past and future. While the people were endeavoring to explain what they had seen and heard according to the impressions made upon their minds, and according to the light they possessed, ‘Jesus answered and said, This voice came not because of me, but for your sakes.’ It was the crowning evidence of his Messiahship, the signal of the Father that Jesus had uttered the truth, and was the Son of God. Would the Jews turn from this testimony of high Heaven? They had once asked the Saviour, What sign showest thou that we may see and believe? Innumerable signs had been given all through the ministry of Christ; yet they had closed their eyes and hardened their hearts lest they should be convinced. The crowning miracle of the resurrection of Lazarus did not remove their unbelief, but filled them with increased malice; and now that the Father had spoken, and they could ask for no further sign, their hearts were not softened and they still refused to believe.” Spirit of Prophecy, volume 3, 79.
„Мисли Спаситеља сада су се вратиле са созерцавања прошлости и будућности. Док је народ настојао да објасни оно што је видео и чуо према утисцима начињеним на њихове умове, и према светлости коју су поседовали, „Исус одговори и рече: Не би овај глас мене ради, него народа ради.“ То је био крунишући доказ Његовог месијанства, знак од Оца да је Исус говорио истину и да је Син Божји. Хоће ли се Јевреји одвратити од овог сведочанства високог Неба? Једном су упитали Спаситеља: Какво дакле знамење показујеш да видимо и верујемо? Безбројна знамења била су давана током читаве Христове службе; ипак су затворили своје очи и отврднули своја срца да не би били осведочени. Крунишуће чудо васкрсења Лазара није отклонило њихово неверовање, него их је испунило још већом злобом; и сада, када је Отац проговорио, и када више нису могли тражити никакво даље знамење, њихова срца нису омекшала и они су и даље одбијали да верују.“ Spirit of Prophecy, volume 3, 79.
Lazarus was the sign of the resurrection as acted out by Jonah in the belly of the whale. The voice of the Father in connection with the resurrected Lazarus represents the combination of Divinity and humanity, which is of course the nature of Christ, who took human flesh upon Himself. The combination of Divinity with humanity is the ensign of the one hundred and forty-four thousand, and Lazarus is the sign of resurrection power which accomplishes the joining of Creator with creature.
Лазар је био знак васкрсења, онако како га је Јона приказао у утроби кита. Глас Оца у вези са васкрслим Лазаром представља сједињење божанства и човечанства, што је, наравно, природа Христа, који је на Себе узео људско тело. Сједињење божанства са човечанством јесте застава сто четрдесет и четири хиљаде, а Лазар је знак васкрсне силе која остварује сједињење Творца са створењем.
“By the raising of Lazarus, many were led to believe in Jesus. It was God’s plan that Lazarus should die and be laid in the tomb before the Saviour should arrive. The raising of Lazarus was Christ’s crowning miracle, and because of it many glorified God.” Manuscript Releases, volume 21, 111.
„Подизањем Лазара, многи су били наведени да поверују у Исуса. Био је Божји план да Лазар умре и буде положен у гроб пре него што Спаситељ стигне. Подизање Лазара било је Христово крунишуће чудо, и због њега многи су прославили Бога.” Manuscript Releases, volume 21, 111.
Lazarus led the triumphal entry into Jerusalem, and he was the living “sign” of the resurrection that is illustrated by Jonah.
Лазар је предводио тријумфални улазак у Јерусалим, и он је био живи „знак“ васкрсења које је предочено Јоном.
“Lazarus, whose body had seen corruption in the grave, but who now rejoiced in the strength of glorious manhood, led the beast on which the Saviour rode.” The Desire of Ages, 572.
„Лазар, чије је тело у гробу видело трулеж, али који се сада радовао снази славног мужевног доба, водио је животињу на којој је Спаситељ јахао.“ Чежња векова, 572.
The triumphal entry aligns with the Exeter camp meeting, which was the alpha fulfillment of the parable of the ten virgins, and thus aligns the “sign” of Jonah and Lazarus with the omega and perfect fulfillment of the proclamation of the message, “Behold the Bridegroom cometh!”
Тријумфални улазак подудара се са логорским сабором у Ексетеру, који је био алфа испуњење приче о десет девојака, и тиме повезује „знак“ Јоне и Лазара са омега и савршеним испуњењем објављивања поруке: „Ево Женик иде!“
“I am often referred to the parable of the ten virgins, five of whom were wise, and five foolish. This parable has been and will be fulfilled to the very letter, for it has a special application to this time, and, like the third angel’s message, has been fulfilled and will continue to be present truth till the close of time.” Review and Herald, August 19, 1890.
„Често ми се указује на причу о десет девојака, од којих је пет било мудрих, а пет лудих. Ова прича се испунила и испуниће се до најмањег слова, јер има посебну примену на ово време и, као и вест трећег анђела, испунила се и наставиће да буде садашња истина до свршетка времена.“ Review and Herald, 19. август 1890.
Jonah, Lazarus and Samuel Snow arriving late to the Exeter camp meeting align with Ezekiel’s “sign of the siege.” Lazarus led Christ into Jerusalem on an ass.
Jona, Lazar i Samuel Snou koji su zakasnili na logorski sastanak u Ekseteru usklađuju se sa Jezekiljevim „znakom opsade“. Lazar je poveo Hrista u Jerusalim na magarcu.
“Bates was one of the important leaders in the Exeter (New Hampshire) camp meeting in August, 1844, when the ‘true midnight cry’ was first presented. Bates, it happened, was the preacher chosen for that morning’s service at the camp. He was exhorting his hearers to be faithful and calmly assuring them that God was simply testing them, that they were in the tarrying time, and similar sentiments, when Samuel S. Snow rode into the camp on horseback. Taking a seat beside his sister, Mrs. John Couch, Snow reiterated his conviction that Christ would appear at the time appointed. Greatly stirred, Mrs. Couch startled the audience by rising and declaring, ‘Here is a man with a message from God!’” Leroy Froom, The Prophetic Faith of our Fathers, volume 4, 549.
„Бејтс је био један од важних вођа на логорском састанку у Ексетеру (Њу Хемпшир) у августу 1844. године, када је први пут објављен ‘истински поноћни поклик’. Десило се да је Бејтс био проповедник одређен за јутарње богослужење у логору. Подстицао је своје слушаоце да буду верни и смирено их уверавао да их Бог једноставно куша, да се налазе у времену одлагања, и износио слична осећања, када је Самуел С. Сноу на коњу ујахао у логор. Севши поред своје сестре, госпође Џон Куч, Сноу је поновио своје уверење да ће се Христос појавити у одређено време. Снажно потресена, госпођа Куч запрепастила је присутне уставши и изјавивши: ‘Ево човека с поруком од Бога!’“ Leroy Froom, The Prophetic Faith of our Fathers, volume 4, 549.
In April, 1521 Martin Luther travelled in a horse drawn wagon to the Diet of Worms, where he rejected papal traditions and customs and stated, “Unless I am convinced by the testimony of the Scriptures or by clear reason… I cannot and will not recant anything, since it is neither safe nor right to go against conscience. Here I stand. I can do no other. God help me. Amen.”
У априлу 1521. године, Мартин Лутер је путовао у коњским колима на Вормски сабор, где је одбацио папске традиције и обичаје и изјавио: „Ако не будем уверен сведочанством Светога писма или јасним разумом… не могу и нећу ништа опозвати, јер није ни сигурно ни исправно ићи против савести. Овде стојим. Другачије не могу. Бог ми помогао. Амин.“
As the Pharisees opposed Christ’s triumphal entry, the papal authorities opposed Luther’s entry. Luther then changed his name (a symbol of the sealing) and was hidden away while he translated the New Testament into the German language. His presentation at the Diet of Worms typified the Midnight Cry which led to the death decree from the church state authorities of the time, thus typifying the Sunday law. After ten months in hiding under the name of ‘Junker Jörg’ the threat from authorities had changed, largely to two military problems faced by the corrupt Charles V. Those two military threats were France and Islam, representing the same unholy alliance of socialism and Islam that today is confronting mankind.
Као што су се фарисеји противили Христовом тријумфалном уласку, тако су се папске власти противиле Лутеровом уласку. Лутер је потом променио своје име (симбол запечаћења) и био је склоњен у тајност док је преводио Нови завет на немачки језик. Његово појављивање на Вормском сабору представљало је праслику Поноћног поклича, који је довео до смртне уредбе од стране тадашњих црквено-државних власти, чиме је такође представљао праслику закона о недељи. После десет месеци скривања под именом „Јункер Јерг“, претња од власти се изменила, у великој мери услед два војна проблема са којима се суочавао покварени Карло V. Те две војне претње биле су Француска и ислам, који представљају исти онај несвети савез социјализма и ислама који се данас суочава с човечанством.
“The work of God in the earth presents, from age to age, a striking similarity in every great reformation or religious movement. The principles of God’s dealing with men are ever the same. The important movements of the present have their parallel in those of the past, and the experience of the church in former ages has lessons of great value for our own time.” The Great Controversy, 343.
„Божје дело на земљи показује, из века у век, упадљиву сличност у свакој великој реформацији или верском покрету. Начела Божјег поступања с људима увек су иста. Важни покрети садашњости имају своју паралелу у покретима прошлости, а искуство цркве у ранијим вековима садржи поуке од велике вредности за наше време.“ Велика борба, 343.
An ass led by Lazarus brought Christ into Jerusalem, a horse drawn carriage brought Luther to the Diet of Worms, and a horse brought Snow to the Exeter camp meeting, thus identifying the ass, and horse, both members of the “Equidae” family in the genus “Equus,” as the sign of the message of the Midnight Cry.
Магарац кога је водио Лазар довео је Христа у Јерусалим, кочија с коњском запрегом довезла је Лутера на Вормски сабор, а коњ је довео Сноуа на логорски састанак у Ексетеру, чиме су магарац и коњ, оба припадници породице „Equidae“ у роду „Equus“, означени као знак поруке Поноћног вапаја.
Rejoice greatly, O daughter of Zion; shout, O daughter of Jerusalem: behold, thy King cometh unto thee: he is just, and having salvation; lowly, and riding upon an ass, and upon a colt the foal of an ass. Zechariah 9:9.
Радуј се веома, кћери Сионска; кличи, кћери Јерусалимска: ево, Цар твој иде к теби: праведан је и доноси спасење; кротак, и јаше на магарцу, и на магарету, младунчету магарице. Захарија 9:9.
The sign of the Midnight Cry message is the arrival of the ass or horse, both symbols of Islam. The chosen messenger of the true message of the midnight cry arrived upon a horse in alignment with Christ arriving on an ass. The “siege” in the latter days is marked by the fulfillment of Ellen White’s identification that the city of Nashville is to be struck by “fireballs.”
Знак поруке Поноћног вапаја јесте долазак магарца или коња, обоје као симболи ислама. Изабрани весник истините поруке поноћног вапаја дошао је на коњу, у складу са Христовим доласком на магарцу. „Опсада“ у последњим данима обележена је испуњењем идентификације Елeн Вајт да град Нашвил треба да буде погођен „ватреним куглама“.
Why does the siege begin at the fireballs of Nashville? Is it because Islam is represented by the ass and the horse in God’s prophetic Word?
Зашто опсада почиње код ватрених кугли Нешвила? Да ли је то зато што је ислам у Божјој пророчкој Речи представљен магарцем и коњем?
Smyrna
Смирна
The Emperor Nero marks the beginning of the church of Smyrna when the city of Rome was burned in the year 64. The date marks the beginning of the persecution of the Christian church accomplished over a two hundred and fifty year period that concluded at the Edict of Milan in the year 313. The formation of the image of the beast represents the alpha waymark that introduces a period that ends with an omega waymark represented by the mark of the beast at the soon-coming Sunday law. The period is identified as beginning with “edicts.”
Цар Нерон означава почетак смирнске цркве када је град Рим био спаљен 64. године. Тај датум означава почетак прогона хришћанске цркве, спровођеног током периода од двеста педесет година, који се окончао Миланским едиктом 313. године. Образовање иконе звери представља алфа-оријентир који уводи период што се завршава омега-оријентиром, представљеним жигом звери у ускоро долазећем закону о недељи. Тај период је означен као отпочет „едиктима“.
“If the reader would understand the agencies to be employed in the soon-coming contest, he has but to trace the record of the means which Rome employed for the same object in ages past. If he would know how papists and Protestants united will deal with those who reject their dogmas, let him see the spirit which Rome manifested toward the Sabbath and its defenders.
„Ако читалац жели да разуме средства која ће бити употребљена у сукобу који ускоро долази, треба само да прати запис о средствима којима се Рим служио ради истог циља у прошлим вековима. Ако жели да зна како ће паписти и протестанти, уједињени, поступати према онима који одбацују њихове догме, нека погледа дух који је Рим испољио према суботи и њеним браниоцима.
“Royal edicts, general councils, and church ordinances sustained by secular power were the steps by which the pagan festival attained its position of honor in the Christian world. The first public measure enforcing Sunday observance was the law enacted by Constantine. (A.D. 321; see Appendix note for page 53.) This edict required townspeople to rest on ‘the venerable day of the sun,’ but permitted countrymen to continue their agricultural pursuits. Though virtually a heathen statute, it was enforced by the emperor after his nominal acceptance of Christianity.” The Great Controversy, 574.
„Краљевски укази, општи сабори и црквене уредбе, потпомогнуте световном влашћу, били су степеници којима је овај незнабожачки празник достигао свој почасни положај у хришћанском свету. Прва јавна мера којом је наметнуто држање недеље био је закон који је донео Константин. (321. год. по Хр.; види напомену у додатку за 53. страну.) Овај указ је захтевао да становници градова почивају на ‘часном дану сунца’, али је допуштао сељанима да наставе своје земљорадничке послове. Иако је у суштини био незнабожачки пропис, цар га је спроводио након свог номиналног прихватања хришћанства.” Велика борба, 574.
The first royal edict that marked a transition from the church of Smyrna to the church of Pergamos was the Edict of Milan in 313. It represented the first step which led to the first Sunday law of 321. The destruction of Jerusalem typifies the Sunday law, and two prophetic witnesses identify a siege that preceded the destruction. Those two sieges represented by Babylon’s third siege in 587 BC and Rome’s second siege in the year 70 identify that the waymark that precedes the waymark of the Sunday law—is a prophetic siege.
Први царски едикт који је означио прелаз са цркве у Смирни на цркву у Пергаму био је Милански едикт 313. године. Он је представљао први корак који је водио ка првом недељном закону из 321. године. Разорење Јерусалима представља праслику недељног закона, а два пророчка сведока указују на опсаду која је претходила разорењу. Те две опсаде, представљене трећом опсадом Вавилона 587. године пре Христа и другом опсадом Рима 70. године, показују да је путоказ који претходи путоказу недељног закона — пророчка опсада.
Nebuchadnezzar laid siege against Jehoiakim, then Jehoiachin and finally Zedekiah. Cestius laid siege in the year 66, and fulfilled the sign Jesus had given the church, just as the third siege of 587 BC possessed the sign of Ezekiel’s wife’s death. The waymark that precedes the destruction of Jerusalem is a siege, and it is also a “sign.” The waymark that preceded the Sunday law of 321 was the Edict of Milan, where the transition from a church (Smyrna) that has no condemnation into Pergamos, the symbol of a compromised church.
Навуходоносор је опсео Јоакима, затим Јехонију и најзад Седекију. Цестије је поставио опсаду 66. године и испунио знак који је Исус дао цркви, као што је и трећа опсада 587. пре Хр. поседовала знак смрти Језекиљеве жене. Путоказ који претходи уништењу Јерусалима јесте опсада, а она је такође и „знак“. Путоказ који је претходио недељном закону из 321. године био је Милански едикт, где се одиграо прелаз из цркве (Смирне) која нема никакве осуде у Пергам, симбол компромитоване цркве.
The Edict of Milan is therefore the beginning of a prophetic siege, and it is also a sign. It also marks where the Laodicean movement of the one hundred and forty-four thousand transitions unto the Philadelphian movement of the one hundred and forty-four thousand.
Милански едикт је, дакле, почетак једне пророчке опсаде, и он је такође знак. Он такође означава место на коме лаодикијски покрет сто четрдесет и четири хиљаде прелази у филаделфијски покрет сто четрдесет и четири хиљаде.
Philadelphia and Smyrna, represent the only two churches in Revelation’s seven churches which have no condemnation. This fact in turn identifies that transition, as the transition of the church militant unto the church triumphant. That transition aligns with the Edict of Milan, where the latter-day movement of the one hundred and forty-four thousand becomes that eighth church, that is of the seven. Philadelphia and Smyrna are also the only two churches that struggle with those who claim they are Jews, but are actually of the synagogue of Satan.
Филаделфија и Смирна представљају једине две цркве међу седам цркава у Откривењу које немају никакву осуду. Ова чињеница, заузврат, означава тај прелаз као прелаз цркве војујуће у цркву торжествујућу. Тај прелаз је у складу са Миланским едиктом, где покрет последњих дана сто четрдесет и четири хиљаде постаје та осма црква, која је од седам. Филаделфија и Смирна су, такође, једине две цркве које се боре са онима који тврде да су Јевреји, а у ствари су од синагоге Сатанине.
That waymark of 313 also aligns with the Exeter camp meeting from August 12 to 17 in 1844. When the camp meeting ended, the message swept across the eastern seaboard of the United States like a tidal wave until the door closed on October 22, 1844.
Тај путоказ из 313. године такође се поклапа са логорским састанком у Ексетеру, од 12. до 17. августа 1844. Када је логорски састанак завршен, порука се попут плимног таласа проширила дуж источне обале Сједињених Држава, све док се врата нису затворила 22. октобра 1844.
“Like a tidal wave the movement swept over the land. From city to city, from village to village, and into remote country places it went, until the waiting people of God were fully aroused. Fanaticism disappeared before this proclamation like early frost before the rising sun. Believers saw their doubt and perplexity removed, and hope and courage animated their hearts. The work was free from those extremes which are ever manifested when there is human excitement without the controlling influence of the word and Spirit of God. It was similar in character to those seasons of humiliation and returning unto the Lord which among ancient Israel followed messages of reproof from His servants. It bore the characteristics that mark the work of God in every age. There was little ecstatic joy, but rather deep searching of heart, confession of sin, and forsaking of the world. A preparation to meet the Lord was the burden of agonizing spirits. There was persevering prayer and unreserved consecration to God.” The Great Controversy, 400, 401.
„Kao plimni talas, pokret je prešao preko zemlje. Išao je od grada do grada, od sela do sela, i u zabačena seoska područja, dok Božji narod koji je čekao nije bio potpuno probuđen. Fanatizam je iščezavao pred ovom objavom kao rani mraz pred izlazećim suncem. Vernici su videli kako su njihova sumnja i nedoumica uklonjene, a nada i hrabrost oživljavale su njihova srca. Delo je bilo slobodno od onih krajnosti koje se uvek ispoljavaju kada postoji ljudsko uzbuđenje bez upravljačkog uticaja Reči i Duha Božjeg. Po svom karakteru bilo je slično onim vremenima poniženja i vraćanja Gospodu koja su među drevnim Izrailjem sledila poruke ukora od Njegovih slugu. Ono je nosilo obeležja koja u svakom veku označavaju Božje delo. Bilo je malo ushićene radosti, ali pre dubokog ispitivanja srca, ispovedanja greha i odricanja od sveta. Priprema za susret s Gospodom bila je teret duša u agoniji. Bilo je postojane molitve i bezrezervnog posvećenja Bogu.” Velika borba, 400, 401.
The door closing on October 22, 1844 typifies the soon-coming Sunday law, and the waymark that preceded the closed door of October 22, was the Exeter camp meeting. The Exeter camp meeting therefore aligns with the Edict of Milan. It also aligns with Christ’s triumphal entry.
Затварање врата 22. октобра 1844. представља праслику ускоро долазећег недељног закона, а путоказ који је претходио затвореним вратима 22. октобра био је логорски састанак у Ексетеру. Стога се логорски састанак у Ексетеру поравнава са Миланским едиктом. Он се такође поравнава са Христовим тријумфалним уласком.
“The midnight cry was not so much carried by argument, though the Scripture proof was clear and conclusive. There went with it an impelling power that moved the soul. There was no doubt, no questioning. Upon the occasion of Christ’s triumphal entry into Jerusalem, the people who were assembled from all parts of the land to keep the feast, flocked to the Mount of Olives, and as they joined the throng that were escorting Jesus, they caught the inspiration of the hour, and helped to swell the shout, ‘Blessed is he that cometh in the name of the Lord!’ [Matthew 21:9.] In like manner did unbelievers who flocked to the Adventist meetings—some from curiosity, some merely to ridicule—feel the convincing power attending the message, ‘Behold, the Bridegroom cometh!’” Spirit of Prophecy, volume 4, 250.
„Поноћни поклич није се преносио толико путем доказивања, иако је библијски доказ био јасан и коначан. С њим је ишла покретачка сила која је потресала душу. Није било сумње, ни преиспитивања. Приликом Христовог тријумфалног уласка у Јерусалим, народ који се са свих страна земље окупио да празнује празник, сливао се на Маслинску гору, и када се придружио мноштву које је пратило Исуса, био је захваћен надахнућем тог часа и помогао да се умножи узвик: „Благословен који долази у име Господње!“ [Матеј 21:9.] На исти начин су и неверници који су долазили на адвентистичке скупове — неки из радозналости, а неки само да би исмевали — осећали силу уверења која је пратила вест: „Ево, женик иде!““ Spirit of Prophecy, volume 4, 250.
The Edict of Milan marks the prophetic siege that was typified by Nebuchadnezzar in 587 BC and Cestius in the year 66. Those two sieges led to the destruction of Jerusalem in 586 BC and 70, respectively. The siege of Cestius ended and three and a half years later, the siege resumed under Titus, thus providing a prophetic period that begins with an alpha Roman ruler and ends with an omega ruler. Those three and a half years represent the trampling down of Jerusalem by the papacy, and the soon-coming Sunday law when the papacy’s deadly wound is healed and she reigns again for three and a half symbolic years.
Милански едикт означава пророчку опсаду која је била предображена Навуходоносором 587. пре Христа и Цестијем 66. године. Те две опсаде довеле су до разорења Јерусалима 586. пре Христа, односно 70. године. Цестијева опсада се окончала и три и по године касније опсада је поново отпочела под Титом, чиме је дат пророчки период који почиње са алфа римским владарем, а завршава се са омега владарем. Те три и по године представљају гажење Јерусалима од стране папства, и ускоро долазећи закон о недељи када је смртоносна рана папства исцељена и она поново влада три и по симболичке године.
But the court which is without the temple leave out, and measure it not; for it is given unto the Gentiles: and the holy city shall they tread under foot forty and two months. Revelation 11:2.
А двор који је изван храма изостави и не мери га; јер је дат незнабошцима; и они ће газити свети град четрдесет и два месеца. Откривење 11:2.
In 538, and then again at the coming Sunday law the trampling down of Jerusalem begins. Those two Sunday laws were represented by the year 321 when Constantine the Great passed the first Sunday law. In 538, the papacy was empowered to persecute (trample down) God’s church for three and a half years, as represented by the history from Cestius to Titus. In 538, the papacy passed a Sunday law at the third Counsel of Orleans. The soon-coming Sunday law identifies when the papacy is again empowered to trample down the temple (persecute).
Године 538, а затим поново при доношењу будућег закона о недељи, отпочиње гажење Јерусалима. Та два закона о недељи била су представљена годином 321, када је Константин Велики донео први закон о недељи. Године 538, папству је дата власт да прогони (гази) Божју цркву током три и по године, као што је представљено историјом од Цестија до Тита. Године 538, папство је донело закон о недељи на Трећем сабору у Орлеану. Закон о недељи који ускоро долази показује када ће папство поново бити оснажено да гази храм (прогони).
313 identifies the first edict that led to the first Sunday law in 321. Then in 330, the empire was prophetically divided into east and west, thus marking the omega conclusion of the second period of papal persecution of “forty-two” symbolic months—a period of persecution and trampling down that began at the alpha Sunday law in the United States.
313 идентификује први едикт који је довео до првог закона о недељи 321. године. Затим је 330. године царство пророчки подељено на исток и запад, чиме је означен омега-завршетак другог раздобља папског прогона од „четрдесет и два“ симболична месеца — раздобља прогона и гажења које је отпочело алфа-законом о недељи у Сједињеним Државама.
And the third angel followed them, saying with a loud voice, If any man worship the beast and his image, and receive his mark in his forehead, or in his hand, The same shall drink of the wine of the wrath of God, which is poured out without mixture into the cup of his indignation; and he shall be tormented with fire and brimstone in the presence of the holy angels, and in the presence of the Lamb: And the smoke of their torment ascendeth up for ever and ever: and they have no rest day nor night, who worship the beast and his image, and whosoever receiveth the mark of his name. Here is the patience of the saints: here are they that keep the commandments of God, and the faith of Jesus. Revelation 14:9–12.
И трећи анђео пође за њима, говорећи громким гласом: Ако ко обожава звер и лик њен, и прими жиг њен на чело своје или на руку своју, и он ће пити од вина гнева Божјега, које је неразблажено наточено у чашу јарости Његове; и биће мучен огњем и сумпором пред светим анђелима и пред Јагњетом. И дим мучења њихова узлазиће у векове векова; и неће имати мира ни дању ни ноћу они који обожавају звер и лик њен, и ко год прими жиг имена њезина. Овде је трпљење светих; овде су они који држе заповести Божје и веру Исусову. Откривење 14:9–12.
The Plain
Раван
The Latin meaning of ‘Milan’ means the middle of the plain. In the middle of east and west, in the year 313 Constantine of the west sought an alliance with Licinius of the east. The edict represented the attempt to bring east and west together, and the edict was ratified, by a treaty marriage, when Constantine’s half-sister Constantia married Licinius. Yet just as the first treaty marriage of Daniel eleven between the Seleucids of the north and Ptolemy of the south, the marriage was destined to fail as the old adage was fulfilled that says ‘east is east, and west is west, and never the twain shall meet.’
Латинско значење назива „Милан“ јесте средина равнице. У средини између истока и запада, године 313, Константин са запада тражио је савез са Лицинијем са истока. Едикт је представљао покушај да се исток и запад уједине, а едикт је био потврђен, уговорним браком, када се Константинова полусестра Констанција удала за Лицинија. Ипак, као и први уговорни брак у једанаестој глави Данила између Селеукида са севера и Птолемеја са југа, тај брак је био осуђен на неуспех, јер се испунила стара изрека која каже: „исток је исток, а запад је запад, и никада се то двоје неће састати.“
The year ‘330’ is directly presented in Daniel eleven verses twenty-four, twenty-seven and twenty-nine. This brings the seventeen years of 313 unto 330 into the prophetic line of Daniel eleven, and of prophetic necessity it identifies that treaty marriage of east and west in 313 as a parallel to the first treaty marriage in the same chapter.
Година „330“ непосредно је представљена у Данилу једанаест, стихови двадесет четири, двадесет седам и двадесет девет. Ово уводи седамнаест година од 313. до 330. у пророчку линију Данила једанаест, и по пророчкој нужности то поистовећује тај уговорни брак истока и запада из 313. године као паралелу првом уговорном браку у истом поглављу.
“The prophecy in the eleventh of Daniel has nearly reached its complete fulfillment. Much of the history that has taken place in fulfillment of this prophecy will be repeated.” Manuscript Releases, number 13, 394.
„Пророштво у једанаестој глави Данила готово је достигло своје потпуно испуњење. Велики део историје која се одиграла у испуњењу овог пророштва поновиће се.“ Manuscript Releases, број 13, 394.
Antiochus II Theos who reigned from 261–246 BC, set aside his first wife Laodice I for Berenice, daughter of Ptolemy II Philadelphus of Egypt. The marriage was part of the peace settlement that ended the Second Syrian War in 252 BC. When Constantine thereafter defeated Licinius in 324 the marriage ended, as did the marriage of Antiochus and Bernice, when Laodice, the first wife poisoned Antiochus in 246 BC. The marriage which had marked the end of the second Syrian war, and the murder of Antiochus, and thereafter Bernice, her child and Egyptian entourage marked the beginning of the third Syrian war. The treaty marriage of 313 ended the period of persecution represented by the church of Smyrna and began the period of compromise represented by the church of Pergamos.
Антиох II Теос, који је владао од 261–246. пре Хр., одбацио је своју прву жену Лаодику I ради Беренике, кћери Птолемеја II Филаделфа из Египта. Тај брак био је део мировног споразума којим је 252. пре Хр. окончан Други сиријски рат. Када је потом Константин 324. по Хр. поразио Лицинија, тај брак је престао, као што је и брак Антиоха и Беренике престао када је Лаодика, прва жена, отровала Антиоха 246. пре Хр. Брак који је означио крај Другог сиријског рата, као и убиство Антиоха, а потом и Беренике, њеног детета и египатске пратње, означили су почетак Трећег сиријског рата. Уговорни брак из 313. окончао је раздобље прогона представљено црквом у Смирни и започео раздобље компромиса представљено црквом у Пергаму.
The marriage at the beginning of the Seleucid history typified the treaty marriage at the end of the Seleucid empire when Antiochus the Great gave his daughter Cleopatra I to Ptolemy V Epiphanes. The marriage took place at Raphia in 193 BC, but the alliance was soon finished, as had been the first treaty marriage between the king of the north and king of the south. The alpha and omega treaty marriages of the Seleucid empire, typify the treaty marriage noted later in the prophetic history of Daniel eleven when Octavian gave his sister Octavia Minor to Mark Antony in 40 BC. Mark Antony and Octavian were in a power struggle over the eastern and western areas of Rome that had broken out in 44 BC with the assassination of Julius Caesar. The treaty of Brundisium was put in place at the marriage in 40 BC, and eight years later in 32 BC Mark Antony formerly divorced Octavia and precipitated the battle of Actium in 31 BC where both Mark Antony and Cleopatra, (the very last Cleopatra) came to the end.
Брак на почетку историје Селеукида представљао је праобраз уговорног брака на крају Селеукидског царства, када је Антиох Велики дао своју кћер Клеопатру I Птолемеју V Епифану. Брак је склопљен у Рафији 193. године пре Христа, али је савез убрзо окончан, као што је био случај и са првим уговорним браком између цара севера и цара југа. Алфа и омега уговорних бракова Селеукидског царства представљају праобраз уговорног брака који је касније забележен у пророчкој историји једанаесте главе Данила, када је Октавијан дао своју сестру Октавију Млађу Марку Антонију 40. године пре Христа. Марко Антоније и Октавијан били су у борби за власт над источним и западним областима Рима, која је избила 44. године пре Христа убиством Јулија Цезара. Брундизијски уговор био је утврђен приликом тог брака 40. године пре Христа, а осам година касније, 32. године пре Христа, Марко Антоније се формално развео од Октавије и тиме убрзао битку код Акцијума 31. године пре Христа, где су и Марко Антоније и Клеопатра, (сама последња Клеопатра), дошли до свога краја.
The omega marriage treaty of the Seleucid empire introduced the first Cleopatra who typified the last Cleopatra, whose line of descent formed the link to the prophetic alpha marriage treaty of the Roman empire in 40 BC. Those three treaty marriages typify the treaty marriage of the Edict of Milan. The Edict of Milan marks the beginning of a prophetic siege, it represents a prophetic sign, it marks a transition of a righteous church to an unrighteous church, thus aligning with the enigma of the eighth being of the seven. It marks a treaty marriage that ends a war, until the divorce of the treaty marriage thus marking the beginning of a war. In the two Roman marriages, the divorce precipitates the uniting of the empire. 313 also marks the Exeter camp meeting where the proclamation of the message of the Midnight Cry begins and leads to the closed door of October 22.
Омега брачни савез Селеукидског царства увео је прву Клеопатру, која је представљала последњу Клеопатру, чија је лоза порекла образовала везу са пророчким алфа брачним савезом Римског царства 40. године пре н. е. Та три савезна брака представљају савезни брак Миланског едикта. Милански едикт означава почетак пророчке опсаде, он представља пророчки знак, означава прелаз праведне цркве у неправедну цркву, те се тако поравнава са загонетком осмога који је од седморице. Он означава савезни брак који окончава рат, до развода савезног брака, чиме се тако означава почетак рата. У два римска брака, развод убрзава уједињење царства. Година 313 такође означава ексетерски кампски састанак, где отпочиње објављивање поруке Поноћног вапаја и води ка затвореним вратима 22. октобра.
We will continue to consider these truths in the next article.
Наставићемо да разматрамо ове истине у следећем чланку.