Скривена историја четрдесетог стиха - број тридесет четири

Поруку ислама, представљену у десетом стиху, Џосаја Лич је 1838. године изложио у вези с временом наведеним у петнаестом стиху. У то време поједини елементи пророчанства били су скривени од Лича. До 1. августа 1840. године Лич је објавио подробније излагање, засновано на ономе што му је после 1838. године било откривено из поруке о „пет месеци“. Године 1838. део поруке деветог поглавља Откривења о „пет месеци“ био је скривен од Лича. Пре 1840. године Личу је био отпечаћен скривени део пророчанства о пет месеци, а то отпечаћење довело је до испољавања Божје силе од 1840. до 1844. године.

Пет месеци из петог стиха било је скривено све до 2026. године. Када је Јелисавета после пет месеци престала да се скрива, придружила јој се Марија. Марија повезује пет месеци скривања с параболом о десет девица, јер је, за разлику од Јелисавете, Марија била трудна девица, док је Јелисавета била трудна жена чије је доба рађања већ било прошло. И једно и друго рођење било је чудесно на свој начин, али је Марија била девица. Сви пророци говоре о крају света, а девице које Марија представља у последњим данима јесу пет мудрих девица које чине филаделфијски покрет трећег анђела и којих има сто четрдесет и четири хиљаде. Јелисавета и Марија сусрећу се у шестом месецу, након Јелисаветиних пет месеци скривања. Пет месеци из петог стиха било је скривено све до 2026. године.

Када се Јован родио, Марија се вратила у Назарет, а Захарија више није био нем. Марија је била с Јелисаветом све док се врата нису затворила у време недељног закона, када пророштво проговара. Захарија је алфа путоказ коме је одузета моћ говора, а уједно и омега путоказ који проговара при рођењу свога сина. Захарија је на почетку и на крају, представљајући и првог и трећег анђела. Јелисавета је порука другог анђела, а Марија је порука поноћног поклича која се придружује Јелисавети на крају петомесечног скривања.

Нојева осмочлана породица била је скривена у ковчегу пет месеци, а затим се ковчег зауставио на планини Арарат. Поноћни поклич се придружио другом анђелу у Ексетеру и наставио се све док се врата нису затворила 22. октобра 1844. године, чиме се испунила прича о десет девојака. Марија се придружила Јелисавети у Ексетеру и остала с њом до Јовановог рођења.

Порука која је 1838. године била скривена од Лича била је порука о „пет месеци“. Осморо људи у ковчегу представља скривање пет месеци; то је Јелисаветино скривање током првих пет месеци трудноће. Био је то Господ који је 1838. године држао Своју руку над тих пет месеци, све док није склонио Своју руку са тих пет месеци, омогућивши Личу да објави датум десет дана пре његовог испуњења. Када се порука о пет месеци отпечати у последњим данима, као што се сада излаже, налазите се у шест дана састанка под шаторима у Ексетеру, од 12. до 17. августа 1844. године, након којих је уследило шездесет шест дана до затворених врата 22. октобра 1844. године. Била су то седамдесет два дана, али када се они поставе на пророчку линију и потом се издвоје путокази, може се видети да је знак опсаде, представљен састанком под шаторима у Ексетеру, обухватао шест дана, након којих је уследило шездесет шест дана до затворених врата. У пророчком смислу, тај период је представљен као 6 6 6.

Историју опсаде, приказану раздобљем од Ексетера до 22. октобра, представља Ламех из шестог нараштаја Каинове лозе. Врата се затварају непосредно након што се отпечати пророчанство о пет месеци. Затварају се постепено, али је тај процес за адвентизам започео 11. септембра и завршава се опсадом. Када наступи опсада, испољићете карактер или Ламеха из Каинове лозе или Ламеха из Ситове лозе. Број те историје за Ламеха из Каинове лозе јесте 6 6 6, а број за Ламеха из Ситове лозе и победничку цркву јесте 7 7 7.

Испољавање два карактера, представљена двојицом Ламеха и бројевима 666 или 777, почиње догађајима који адвентизам доводе у средиште пажње јавности, када се поставља питање зашто су адвентисти ћутали о упозорењу на ватрене кугле у Нешвилу. Све оштрија полемика постаје визуелни приказ који претходи затварању врата предстојећег недељног закона, што је било типолошки предочено животињама које су се уз рампу пеле у ковчег. Ово све снажније визуелно упозорење било је такође типолошки предочено Илијиним искуством на гори Кармилу и милеритским покретом из 1844. године.

Пророчка структура опсаде која се завршава уништењем града представља временско раздобље које почиње знаком и завршава се знаком. Она представља временско раздобље и одређени тренутак у времену. Раздобље обликовања лика приказано је на различите начине. Свака пророчка структура ове природе у надахнутом сведочанству представља праслику времена кушања ликом звери, које кулминира жигом звери.

Ово временско раздобље представља формирање лика у част звери и по њеном обличју; жиг звери намеће се када лик који се формирао достигне стадијум у којем својом речју може да успостави закон о светковању недеље. Навуходоносор је приликом разорења Јерусалима типолошки предочио жиг римске власти. Било да је реч о Вавилону или Риму, структура опсаде наглашава цара северног у последњим данима. Орханова опсада од 1333. до 1337. године и четири године од 27. јула 1449. до опсаде Цариграда 1453. године не само што типолошки предочавају раздобље од 11. августа 1840. до 22. октобра 1844. године већ те опсаде наглашавају и улогу ислама као деце источног ветра из библијског пророчанства. Тема цара северног (Вавилона или Рима) и источног ветра јесу „гласови с истока и са севера“ у Данилу 11:45.

Четири године од 27. јула 1449. до опсаде Цариграда 1453. године не означавају само четворогодишњи период већ је, када се узме у обзир и смрт Јована Палеолога 1448. године, тај период представљен и као раздобље од пет година.

Та структура је приказана у оба разорења Јерусалима и у Нојевом потопу. Она је присутна у првој Пасхи у Египту, када је било потребно да анђео уништитељ види знак крви на вратима која су фараона и његову војску одвела у море, све док источни ветрови нису били ослобођени и воде нису затвориле врата за улазак у обећану земљу. Та структура је присутна у алфа историји цркве у Пергаму од 313. године до првог недељног закона из 321. године, као и у омега историји Пергама од Јустинијановог декрета из 533. године до недељног закона из 538. године. У случају Пергама, знак је или едикт или декрет, али и један и други започињу раздобље које кулминира недељним законом.

Временска структура Језекиљеве опсаде и разорења Јерусалима обухватала је раздобље од 587. до 586. године пре Христа: две године при инклузивном рачунању времена и годину и по при ексклузивном рачунању. Још једна пророчка структура опсаде такође је представљена двогодишњим раздобљем у панионском походу, који је обухватао битку код Паниона 200. године пре Христа и опсаду Сидона 198. године пре Христа. Смрт Језекиљеве жене одговара Ламеховој смрти, смрти Јована Палеолога и бици код Паниона.