Just as August 11, 1840, confirmed the rules adopted by Miller, after September 11, 2001 it was seen by those willing to see, that the prophetic principles adopted by Future for America were the true biblical methodology of the latter rain, as set forth in Isaiah chapter twenty-eight. The application of reform line upon reform line as set forth in sacred history established that September 11, 2001, was a repetition of August 11, 1840.
Као што је 11. август 1840. потврдио правила која је усвојио Милер, тако се после 11. септембра 2001. показало онима који су били вољни да виде да су пророчки принципи које је усвојио Future for America били истинска библијска методологија позног дажда, како је изложена у двадесет осмом поглављу Исаије. Примена реформске линије на реформску линију, како је изложено у светој историји, утврдила је да је 11. септембар 2001. био понављање 11. августа 1840.
It was seen that as the mighty angel of Revelation ten descended in 1840, He typified His descent in 2001. Both angels descended as a prophecy of Islam was fulfilled. The movement then grew as men and women responded to the effectiveness of the methodology. The leadership of Laodicean Seventh-day Adventism was passed by at the time of the end in 1989, and now that church entered into its final testing process, as the Lord began to select the movement of the third angel to be His last-day spokesmen.
Видело се да, као што је силни анђео из Откривења десете главе сишао 1840. године, тако је Он предобразио Свој силазак 2001. године. Оба анђела сишла су у време испуњења једног пророчанства о исламу. Покрет је потом растао како су се мушкарци и жене одазивали делотворности те методологије. Вођство лаодикијског адвентизма седмога дана било је заобиђено у време краја 1989. године, и сада је та црква ушла у свој завршни процес испитивања, док је Господ почео да изабира покрет трећег анђела да буду Његови гласници последњих дана.
A premier rule of the rules given for the last days was the triple application of prophecy. Especially so at that time was the triple application of the three woes, which so clearly upheld the event of September 11, 2001. When that truth was honestly investigated, those who were then being led to Jeremiah’s “old paths,” by hearts seeking for the truth, the prophetic fulfillment, along with the validity of the rules of prophetic interpretation adopted by the movement of the third angel was recognized as valid.
Једно од првенствених правила међу правилима датим за последње дане била је трострука примена пророштва. Нарочито се у то време трострука примена три тешкоће тако јасно потврдила у догађају од 11. септембра 2001. године. Када је та истина била поштено истражена, они који су тада, срцима која су тражила истину, били вођени ка Јеремијиним „старим стазама“, препознали су пророчко испуњење, заједно са ваљаношћу правила пророчког тумачења које је усвојио покрет трећег анђела, као ваљано.
It was seen that the correct pioneer understanding of the history of the first woe of Revelation chapter nine represented Islam. The false prophet Mohammed was seen to be the king of that history. In that history Islam would attack the Roman Empire, and their mode of warfare was specifically identified as striking suddenly and unexpectedly. In that regard it was understood that the very mode of warfare of Islam provided the etymological roots of the word “assassin.” In that history Islam would hurt the armies of Rome, and the period concluded under the line of a one-hundred-and-fifty-year time prophecy. When that time prophecy ended on July 27, 1449, the time prophecy and history of the second woe began.
Видело се да исправно пионирско разумевање историје прве невоље из девете главе Откривења представља ислам. Видело се да је лажни пророк Мухамед цар те историје. У тој историји ислам ће напасти Римско царство, а њихов начин ратовања био је посебно препознат као наношење удара изненада и неочекивано. У том погледу се разумело да је управо сам начин ратовања ислама пружио етимолошке корене речи „атентатор“. У тој историји ислам ће наносити штету римским војскама, а тај период се завршио у оквиру временског пророчанства од сто педесет година. Када се то временско пророчанство окончало 27. јула 1449, отпочели су временско пророчанство и историја друге невоље.
It began another time-prophecy of three hundred and ninety-one years and fifteen days, that ended on August 11, 1840. In that history the ruler that represented the prophetic work of Islam was Ottman, who had been typified by Mohammed in the history of the first woe. Chapter nine says that in the history of the second woe, Islam would kill the armies of Rome. They would still exercise the mode of warfare, attacking suddenly and unexpectedly, but in that history gunpowder was first invented and employed, so the second woe represented a mode of warfare represented by the assassin’s sudden attack, plus it included explosives.
Тада је отпочело друго временско пророчанство од три стотине деведесет и једне године и петнаест дана, које се завршило 11. августа 1840. године. У тој историји владар који је представљао пророчки рад ислама био је Отман, који је у историји прве невоље био предображен Мухамедом. Девето поглавље каже да ће у историји друге невоље ислам побити војске Рима. Они ће и даље примењивати начин ратовања који се састоји у изненадном и неочекиваном нападу, али је у тој историји барут први пут био изумљен и употребљен, тако да је друга невоља представљала начин ратовања оличен у убичином изненадном нападу, уз то укључујући и експлозиве.
On September 11, 2001 the third woe of Islam suddenly struck the spiritual armies of Rome with explosives. That event marked the beginning of several lines of prophetic truth, but it had clearly been established upon the two previous witnesses of the first and second woe. The event clearly demonstrated that just as the empowerment of the Millerite history of August 11, 1840, when the prophecy of Islam of the second woe was fulfilled and the angel of Revelation ten descended, that when the prophecy of Islam of the third woe arrived, it marked the descent of the angel of Revelation eighteen on that date.
Дана 11. септембра 2001. године, трећа невоља ислама изненада је експлозивом ударила на духовне војске Рима. Тај догађај означио је почетак неколико линија пророчке истине, али је очигледно био утврђен на основу два претходна сведока, прве и друге невоље. Тај догађај је јасно показао да је, као што је оснажење милеритске историје од 11. августа 1840. године, када се испунило пророчанство о исламу друге невоље и када је сишао анђео из Откривења 10, тако и онда када је дошло пророчанство о исламу треће невоље, то означило силазак анђела из Откривења 18 на тај датум.
“Now comes the word that I have declared that New York is to be swept away by a tidal wave? This I have never said. I have said, as I looked at the great buildings going up there, story after story, ‘What terrible scenes will take place when the Lord shall arise to shake terribly the earth! Then the words of Revelation 18:1–3 will be fulfilled.’ The whole of the eighteenth chapter of Revelation is a warning of what is coming on the earth. But I have no light in particular in regard to what is coming on New York, only that I know that one day the great buildings there will be thrown down by the turning and overturning of God’s power. From the light given me, I know that destruction is in the world. One word from the Lord, one touch of his mighty power, and these massive structures will fall. Scenes will take place the fearfulness of which we cannot imagine.” Review and Herald, July 5, 1906.
„Откуд реч да сам објавила да Њујорк треба да буде збрисан плимним таласом? То никада нисам рекла. Рекла сам, док сам гледала велике зграде како се тамо подижу, спрат за спратом: ‘Какви ће се страшни призори одиграти када Господ устане да страховито потресе земљу! Тада ће се испунити речи Откривења 18:1–3.’ Цело осамнаесто поглавље Откривења представља упозорење о ономе што долази на земљу. Али немам никакву посебну светлост у погледу онога што долази на Њујорк, осим што знам да ће једнога дана велике зграде тамо бити оборене обртањем и превртањем силе Божје. Из светлости која ми је дата, знам да је разорење у свету. Једна реч од Господа, један додир Његове моћне силе, и ове огромне грађевине пашће. Одиграће се призори чију страхоту не можемо ни замислити.“ Review and Herald, July 5, 1906.
The movement of Future for America was then seen, by those willing to see, as the parallel of the Millerite movement. Islam of the third woe became a primary element of the message from that point onward. Inspiration plainly taught that when the angel of Revelation descended the latter rain would arrive.
Покрет Future for America је тада, од оних који су били вољни да виде, био препознат као паралела милеритском покрету. Ислам трећег тешкоћа постао је од тог тренутка па надаље примарни елемент поруке. Надахнуће је јасно учило да ће, када анђео из Откривења сиђе, доћи позни дажд.
“The latter rain is to fall upon the people of God. A mighty angel is to come down from heaven, and the whole earth is to be lighted with his glory.” Review and Herald, April 21, 1891.
„Позна киша треба да се излије на Божји народ. Моћни анђео треба да сиђе с неба, и сва земља треба да буде обасјана његовом славом.“ Review and Herald, 21. април 1891.
As the Lion of the tribe of Judah began to open the broader understanding of the latter rain, He led His people to the book of Joel, which is a primary point of reference of the latter rain. At that point some of those men who had joined the movement post September 11, 2001, determined that the insects of Joel that destroy God’s vine, leading up to the awakening of the Midnight Cry, represented Islam. They could not or would not see that the insects represented Rome.
Када је Лав из Јудиног племена почео да отвара шире разумевање позне кише, повео је Свой народ ка књизи пророка Јоила, која је једно од главних упоришних места за позну кишу. У том тренутку неки од оних људи који су се придружили покрету после 11. септембра 2001. године закључили су да инсекти из Јоила, који уништавају Божју лозу, водећи до буђења Поноћног поклича, представљају ислам. Нису могли, или нису хтели, да увиде да су ти инсекти представљали Рим.
The powerful light that had been brought about by recognizing the triple application of prophecy in regards to the three woes added an unsanctified logical support to their claim that the insects represented Islam. As is always the case, once a private interpretation is entertained a wresting of the Scriptures takes place in an attempt to uphold the false premise. In their work to uphold their view they demonstrated that they did not understand the principle of type and antitype.
Снажна светлост која је произашла из препознавања троструке примене пророштва у погледу на три тешка јада додала је непосвећену логичку потпору њиховој тврдњи да инсекти представљају ислам. Као што је увек случај, када се једном прихвати приватно тумачење, долази до извртања Писма у настојању да се одржи лажна премиса. У свом настојању да подупру своје гледиште, показали су да не разумеју начело типа и антитипа.
In theological and biblical studies, the terms “type” and “antitype” are used to describe a relationship between two elements, where one prefigures or foreshadows the other. This concept often falls under the broader categories of “shadow” and “substance.”
У теолошким и библијским студијама, термини „тип“ и „антитип“ користе се да опишу однос између два елемента, при чему један унапред приказује или наговештава други. Овај појам често потпада под шире категорије „сенке“ и „суштине“.
A type is an event, person, or institution in the Old Testament that prefigures or foreshadows a corresponding event, person, or institution in the New Testament. It serves as a symbolic precursor. The antitype is the fulfillment or actualization of the type. It is the reality that was foreshadowed by the type. The concept of “shadow” and “substance” parallels the relationship between type and antitype. The “shadow” represents the (type), whereas the “substance” represents the (antitype).
Тип је догађај, личност или установа у Старом завету који унапред изображава или наговештава одговарајући догађај, личност или установу у Новом завету. Он служи као симболички претходник. Антитип је испуњење или остварење типа. То је стварност која је била наговештена типом. Појам „сенке“ и „суштине“ одговара односу између типа и антитипа. „Сенка“ представља (тип), док „суштина“ представља (антитип).
Let no man therefore judge you in meat, or in drink, or in respect of an holyday, or of the new moon, or of the sabbath days: Which are a shadow of things to come; but the body is of Christ. Colossians 2:16, 17.
Зато нека вас нико не осуђује за јело, или за пиће, или у погледу празника, или младине, или суботâ; што је сенка онога што ће доћи, а тело је Христово. Колошанима 2:16, 17.
For the law having a shadow of good things to come, and not the very image of the things, can never with those sacrifices which they offered year by year continually make the comers thereunto perfect. Hebrews 10:1.
Јер Закон, имајући сенку будућих добара, а не сам лик ствари, никада не може жртвама које се из године у годину непрестано приносе усавршити оне који приступају. Јеврејима 10:1.
In the post September 11, 2001 controversy over Joel, and the correct identification of papal Rome as symbolized by four insects, thus outlining the progressive destruction of Laodicean Adventism, those arguing that the insects were Islam, not only placed an unsanctified emphasis upon the triple application of the three woes, but they also pointed to types which pointed to the antitype of Rome, and claimed those types actually identified Islam. In doing so, they gave evidence that they either did not truly understand the principle of type and antitype, or they believed misrepresenting the types was a worthy means to justify the end.
У полемици око Књиге пророка Јоила после 11. септембра 2001. године, и правилног поистовећења папског Рима, који је символизован са четири инсекта, чиме се оцртава поступно разарање лаодикејског адвентизма, они који су тврдили да инсекти представљају ислам не само да су ставили непосвећен нагласак на троструку примену три невоље, него су такође указивали на типове који су упућивали на антитип Рима, и тврдили да ти типови заправо означавају ислам. Чинећи то, дали су доказ да или нису заиста разумели начело типа и антитипа, или су веровали да је погрешно представљање типова достојно средство за оправдање циља.
In the current controversy over Rome, there is once again evidence that those holding to the flawed idea that the “robbers” of Daniel chapter eleven, verse fourteen is the United States do not correctly understand both the triple application of prophecy, or the principle of type and antitype.
У садашњој расправи о Риму, поново постоји доказ да они који се држе погрешне идеје да су „разбојници“ из једанаестог поглавља Данила, четрнаестог стиха, Сједињене Државе, не разумеју исправно ни троструку примену пророчанства, ни начело типа и антитипа.
When those who hold the view that the “robbers” are the United States seek to uphold their position they employ an application of a triple application of the three Rome’s, to supposedly prove that modern Rome, the third manifestation of Rome is the United States. Trusting that they are not purposely bearing false witness, and that they are only manifesting a blind ignorance of the rules of a triple application of prophecy, they employ a prophetic characteristic of the first two Rome’s and argue that a characteristic of Rome’s history identifies modern Rome.
Када они који заступају гледиште да су „разбојници” Сједињене Државе настоје да одрже своје становиште, они прибегавају примени троструке примене трију Римова, како би наводно доказали да је савремени Рим, трећа манифестација Рима, Сједињене Државе. Уздајући се да они тиме намерно не сведоче лажно, већ да само испољавају слепо незнање правила троструке примене пророштва, они користе једно пророчко обележје прва два Рима и тврде да једно обележје из историје Рима поистовећује савремени Рим.
Pagan Rome is the first of three prophetic fulfillments of Rome. In Daniel chapter eight pagan Rome is the masculine little horn. In chapter two pagan Rome is statecraft. In Daniel seven pagan Rome divides into a ten-fold kingdom.
Пагански Рим је прво од три пророчка испуњења Рима. У осмом поглављу Данила пагански Рим је мушки мали рог. У другом поглављу пагански Рим је државничка власт. У Данилу 7 пагански Рим се дели на десетоструко царство.
The second manifestation of Rome is papal Rome, who in chapter eight is the feminine little horn, and who is churchcraft in chapter two, and who is the horn speaking blasphemies and plucks up three horns in chapter seven. Pagan Rome is a singular power, but papal Rome is a twofold power, representing the papal church as ruling over the statecraft of the previous political structures of pagan Rome. In 1798, the papal power received its deadly wound, but it did not cease to be a church, it only ceased to be a beast of Bible prophecy for the civil power it had previously controlled was removed.
Друго испољење Рима јесте папски Рим, који је у осмој глави женски мали рог, и који је у другој глави црквена власт, и који је у седмој глави рог који говори хуле и ишчупа три рога. Пагански Рим је јединствена сила, али папски Рим је двојна сила, представљајући папску цркву као ону која влада над државном влашћу претходних политичких структура паганског Рима. Године 1798. папска сила задобила је своју смртну рану, али није престала да буде црква; само је престала да буде звер библијског пророчанства, јер је била уклоњена грађанска власт коју је раније контролисала.
The second Rome is papal Rome and it only functioned as a power (beast) of Bible prophecy when it had the ability to control the power of the state to carry out its blasphemous plans. The first Rome was a singular power, the second Rome was a twofold power and the third Rome is a threefold power. The three manifestations of Rome are governed by the same principles as every triple application of prophecy. Prophetically there are three woes, three Babylon’s, three Rome’s and three Elijah’s. In terms of type and antitype the first two manifestation of any of the triple applications are types which provide the shadow of the third fulfillment, which is the antitype and substance of the triple application of prophecy.
Друга Рим је папски Рим и он је деловао као сила (звер) библијског пророштва само онда када је имао способност да управља силом државе ради извршавања својих богохулних планова. Први Рим био је јединствена сила, други Рим био је двострука сила, а трећи Рим је трострука сила. Три испољавања Рима управљана су истим начелима као и свака трострука примена пророштва. У пророчком смислу постоје три тешкоће, три Вавилона, три Рима и три Илије. У погледу типа и антитипа, прва два испољавања било које од троструких примена јесу типови који пружају сенку трећег испуњења, које је антитип и суштина троструке примене пророштва.
With Rome the characteristics of the first two Rome’s identify that both pagan and papal Rome gave the title of Pontifex Maximus to their ruler. Therefore, the title of the ruler of modern Rome would be Pontifex Maximus, a title never attributed to any president of the United States. The first two Rome’s would overcome three geographical obstacles in order to establish the authority upon the throne of their specific period of history. There is no evidence of the United States overcoming three geographical obstacles leading up to 1798.
Код Рима, обележја прва два Рима показују да су и пагански и папски Рим своме владару давали титулу Pontifex Maximus. Стога би титула владара савременог Рима била Pontifex Maximus, титула која никада није приписивана ниједном председнику Сједињених Држава. Прва два Рима би савладала три географске препреке како би успоставила власт на престолу свог одређеног историјског раздобља. Нема доказа да су Сједињене Државе савладале три географске препреке у раздобљу које је водило до 1798.
The first two Rome’s had a specific period of time identified when they would rule supremely. In verse twenty-four of Daniel eleven pagan Rome is identified ruling for a “time,” or three hundred and sixty years, which it did from the Battle of Actium in 31 BC, until the year 330 AD. Repeatedly papal Rome is identified as ruling for twelve hundred and sixty years after the three horns were removed, from 538 until 1798. In Isaiah chapter twenty-three the United States is identified as reigning for seventy symbolic years, as the days of one king, but it never removed three geographical obstacles in advance of its ruling for seventy symbolic years.
Прва два Рима имала су одређен временски период у којем је било назначено да ће владати врховно. У двадесет четвртом стиху једанаесте главе Данила, пагански Рим је приказан како влада једно „време“, односно три стотине и шездесет година, што је и чинио од Акцијумске битке 31. године пре Христа, до 330. године нове ере. Папски Рим се више пута приказује као онај који влада хиљаду двеста и шездесет година након што су три рога била уклоњена, од 538. до 1798. године. У двадесет трећој глави Исаије, Сједињене Државе су приказане као оне које царују седамдесет симболичких година, као дани једнога цара, али оне никада нису уклониле три географске препреке пре него што су владале седамдесет симболичких година.
Modern Rome is represented as overcoming the three geographical obstacles of the king of the south, the glorious land and Egypt in Daniel chapter eleven, verses forty to forty-two, and when those three obstacles are defeated and brought into the submission of Rome they then form the threefold union of the dragon, the beast and false prophet. John also informs us that the papal beast’s deadly wound is healed and that it then rules for forty-two symbolic months.
Савремени Рим је представљен као онај који савладава три географске препреке — цара југа, славну земљу и Египат — у једанаестој глави Данила, у стиховима четрдесет до четрдесет два; и када те три препреке буду побеђене и доведене у покорност Риму, оне тада образују троструки савез аждаје, звери и лажног пророка. Јован нас такође обавештава да је смртоносна рана папске звери исцељена и да она потом влада четрдесет и два симболична месеца.
And I saw one of his heads as it were wounded to death; and his deadly wound was healed: and all the world wondered after the beast. And they worshipped the dragon which gave power unto the beast: and they worshipped the beast, saying, Who is like unto the beast? who is able to make war with him? And there was given unto him a mouth speaking great things and blasphemies; and power was given unto him to continue forty and two months. Revelation 13:3–5.
„И видех једну од глава његових као смртно рањену; и смртна рана његова исцели се; и сва се земља задиви за зверју. И поклонише се аждаји која даде власт звери; и поклонише се звери, говорећи: Ко је као звер? ко може ратовати с њом? И дана јој беху уста која говоре велике ствари и хуле; и дана јој би власт да чини четрдесет и два месеца.” Откривење 13:3–5.
The beast that rules for forty-two symbolic months after its deadly wound is healed is the Roman power.
Звер који влада четрдесет и два симболична месеца након што му смртоносна рана буде исцељена јесте римска сила.
The prophecy of Revelation 13 declares that the power represented by the beast with lamblike horns shall cause ‘the earth and them which dwell therein’ to worship the papacy—there symbolized by the beast ‘like unto a leopard.’ . .. In both the Old and the New World, the papacy will receive homage in the honor paid to the Sunday institution, that rests solely upon the authority of the Roman Church.” The Great Controversy, 578.
Пророштво из Откривења 13 објављује да ће сила представљена звери са роговима као у јагњета учинити да „земља и они који живе на њој“ обожавају папство — које је ту симболизовано звери „сличној леопарду“. ... И у Старом и у Новом свету, папство ће примити почаст у части која се указује установи недеље, која почива искључиво на ауторитету Римске цркве.“ Велика борба, 578.
Pagan, the first Rome, ruled supremely for three hundred and sixty years in fulfillment of Daniel chapter eleven, verse twenty-four, and it did so after it removed three geographical obstacles in fulfillment of Daniel chapter eight, verse nine.
Незнабожачки, први Рим, владао је суверено три стотине и шездесет година у испуњењу Данила, једанаесте главе, двадесет четвртог стиха, и то је учинио након што је уклонио три географске препреке у испуњењу Данила, осме главе, деветог стиха.
Papal, the second Rome ruled supremely for twelve hundred and sixty years in fulfillment of several passages of Scripture, and it did so after it removed three geographical obstacles in fulfillment of Daniel chapter seven, verses eight and twenty.
Papski, drugi Rim, vrhovno je vladao hiljadu dvesta šezdeset godina u ispunjenju nekoliko odlomaka Svetoga pisma, i to nakon što je uklonio tri geografske prepreke u ispunjenju Daniela 7, stihova 8 i 20.
Modern Rome overcomes the king of the south in verse forty of Daniel eleven, and then in verse forty-one it overcomes the glorious land and in verse forty-two it overcomes Egypt. Modern Rome is the king of the north of Daniel chapter eleven.
Савремени Рим савладава цара јужног у четрдесетом стиху једанаесте главе Данила, а затим у четрдесет првом стиху савладава славну земљу, и у четрдесет другом стиху савладава Египат. Савремени Рим је цар северни из једанаесте главе Данила.
Pagan, the first Rome, was a persecuting power, and papal, the second Rome, was a persecuting power and therefore modern Rome will be a persecuting power.
Незнабожачки Рим, први Рим, био је сила прогонитељка, а папски Рим, други Рим, био је сила прогонитељка; стога ће и савремени Рим бити сила прогонитељка.
The United States will participate in the third persecution accomplished by modern Rome, but this doesn’t identify the United States as the papal power, it simply identifies a characteristic of the United States’ relationship to the papal power in the last days.
Сједињене Америчке Државе ће учествовати у трећем прогонству које спроводи савремени Рим, али то не поистовећује Сједињене Америчке Државе са папском силом; то једноставно указује на једну особину односа Сједињених Америчких Држава према папској сили у последњим данима.
Those who wish to argue that the United States is the “robbers of thy people” in the last days employ the triple application of the three Rome’s to incorrectly identify the United States. The flawed method they employ in the context of a triple application is based upon identifying a characteristic of the first two Rome’s, and insisting that a prophetic characteristic of Rome, and not Rome itself, is the third Rome.
Они који желе да тврде да су Сједињене Државе „разбојници твога народа“ у последњим данима служе се троструком применом трију Римова да би погрешно поистоветили Сједињене Државе. Погрешан метод којим се служе у оквиру троструке примене заснива се на томе што препознају једно обележје прва два Рима, а затим истрајавају у тврдњи да је пророчко обележје Рима, а не сам Рим, трећи Рим.
They identify Constantine’s first historical Sunday law in 321 AD, and then papal Rome’s Sunday law in 538 AD, to claim the soon-coming Sunday law in the United States defines the United States as modern Rome, and they also mix their flawed application by associating Jesus’ warning to flee when the “abominations of desolation” spoken of by Daniel, as the Sunday law. The “abomination of desolation” Jesus spoke of, points to two Sunday laws in the last days, but it is a very different symbolism in that it is a warning to flee, not the warning to shun the mark of the beast. Their flawed idea doesn’t even address that there are two specific Sunday laws in the last days.
Они указују на Константинов први историјски закон о недељи из 321. године, а затим и на закон о недељи папског Рима из 538. године, како би тврдили да ускоро долазећи закон о недељи у Сједињеним Државама одређује Сједињене Државе као савремени Рим; а уз то још мешају своју погрешну примену доводећи у везу Исусово упозорење да треба бежати када се појави „гнусоба опустошења“ о којој је говорио Данило, са законом о недељи. „Гнусоба опустошења“ о којој је Исус говорио указује на два закона о недељи у последњим данима, али је то сасвим другачија символика, утолико што је то упозорење да се бежи, а не упозорење да се клони жига звери. Њихова погрешна замисао чак ни не узима у обзир да постоје два одређена закона о недељи у последњим данима.
When ye therefore shall see the abomination of desolation, spoken of by Daniel the prophet, stand in the holy place, (whoso readeth, let him understand:) Then let them which be in Judaea flee into the mountains: Let him which is on the housetop not come down to take any thing out of his house: Neither let him which is in the field return back to take his clothes. And woe unto them that are with child, and to them that give suck in those days! But pray ye that your flight be not in the winter, neither on the sabbath day. Matthew 24:15–20.
Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој је говорио пророк Данило, где стоји на светоме месту, (ко чита, нека разуме:) тада нека они који буду у Јудеји беже у горе; који буде на крову да не силази да узме шта из своје куће; и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. А тешко трудницама и дојиљама у те дане! Него се молите Богу да бежање ваше не буде у зиму ни у суботу. Матеј 24:15–20.
“The abomination of desolation, spoken of by Daniel the prophet,” was a sign which Jesus gave to His people that identified when they should flee from the coming destruction of Jerusalem as pagan Rome besieged and thereafter destroyed the sanctuary and city from the year 66 to the year 70 AD.
„Мрзост опустошења, о којој говори пророк Данило“, била је знак који је Исус дао своме народу, а који је указивао када треба да беже од надолазећег разорења Јерусалима, док је пагански Рим опседао, а потом и разорио светињу и град од 66. до 70. године по Хр.
“Jesus declared to the listening disciples the judgments that were to fall upon apostate Israel, and especially the retributive vengeance that would come upon them for their rejection and crucifixion of the Messiah. Unmistakable signs would precede the awful climax. The dreaded hour would come suddenly and swiftly. And the Saviour warned His followers: ‘When ye therefore shall see the abomination of desolation, spoken of by Daniel the prophet, stand in the holy place, (whoso readeth, let him understand:) then let them which be in Judea flee into the mountains.’ Matthew 24:15, 16; Luke 21:20, 21. When the idolatrous standards of the Romans should be set up in the holy ground, which extended some furlongs outside the city walls, then the followers of Christ were to find safety in flight. When the warning sign should be seen, those who would escape must make no delay. . ..
„Исус је ученицима који су га слушали објавио судове који су имали да падну на отпали Израиљ, а нарочито одмаздничку освету која ће их снаћи због њиховог одбацивања и распећа Месије. Непогрешиви знаци претходиће том страшном врхунцу. Ужасни час доћи ће изненада и брзо. И Спаситељ је упозорио своје следбенике: ‘Када, дакле, угледате гадост пустоши, о којој говори пророк Данило, где стоји на светом месту — који чита да разуме — тада који буду у Јудеји нека беже у горе.’ Матеј 24:15, 16; Лука 21:20, 21. Када идолопоклоничке заставе Римљана буду постављене на светом тлу, које се простирало неколико стадија изван градских зидина, тада су Христови следбеници требало да нађу сигурност у бекству. Када се буде видео знак упозорења, они који желе да умакну не смеју нимало оклевати....“
“Not one Christian perished in the destruction of Jerusalem. Christ had given His disciples warning, and all who believed His words watched for the promised sign. . . . Without delay they fled to a place of safety—the city of Pella, in the land of Perea, beyond Jordan.” The Great Controversy, 25, 30.
„Ниједан хришћанин није погинуо у разорењу Јерусалима. Христос је дао упозорење Својим ученицима, и сви који су веровали Његовим речима пазили су на обећани знак.... Без одлагања су побегли на сигурно место — у град Пелу, у земљи Переји, преко Јордана.” Велика борба, 25, 30.
As the year 538 approached, the Christians of that era recognized that the church had been corrupted by a compromise with the religion of paganism, and based upon the warning of Christ, and in conjunction with the light given through the apostle Paul’s testimony in 2 Thessalonians chapter two, they fled into the prophetic wilderness of the twelve hundred and sixty years.
Како се приближавала 538. година, хришћани тога доба препознали су да је црква била искварена компромисом с религијом паганства, и на основу Христовог упозорења, заједно са светлошћу датом кроз сведочанство апостола Павла у другој глави 2. Солуњанима, побегли су у пророчку пустињу хиљаду двеста и шездесет година.
“But before the coming of Christ, important developments in the religious world, foretold in prophecy, were to take place. The apostle declared: ‘Be not soon shaken in mind, or be troubled, neither by spirit, nor by word, nor by letter as from us, as that the day of Christ is at hand. Let no man deceive you by any means: for that day shall not come, except there come a falling away first, and that man of sin be revealed, the son of perdition; who opposeth and exalteth himself above all that is called God, or that is worshiped; so that he as God sitteth in the temple of God, showing himself that he is God.’
„Али пре Христовог доласка, у верском свету требало је да се збуду важни догађаји, предсказани у пророштву. Апостол је изјавио: ‘Да се не дате брзо поколебати у уму, нити уплашити, ни духом, ни речју, ни посланицом као од нас, као да је дан Христов већ близу. Нико да вас не превари ни на који начин; јер тај дан неће доћи док најпре не дође отпад, и не открије се човек греха, син погибли; који се противи и узвисује изнад свега што се назива Богом или чему се указује поштовање; тако да он, као Бог, седи у храму Божјем, показујући за себе да је Бог.’“
“Paul’s words were not to be misinterpreted. It was not to be taught that he, by special revelation, had warned the Thessalonians of the immediate coming of Christ. Such a position would cause confusion of faith; for disappointment often leads to unbelief. The apostle therefore cautioned the brethren to receive no such message as coming from him, and he proceeded to emphasize the fact that the papal power, so clearly described by the prophet Daniel, was yet to rise and wage war against God’s people. Until this power should have performed its deadly and blasphemous work, it would be in vain for the church to look for the coming of their Lord. ‘Remember ye not,’ Paul inquired, ‘that, when I was yet with you, I told you these things?’
„Павлове речи нису смеле бити погрешно протумачене. Није требало учити да је он, посебним откривењем, упозорио Солуњане на непосредни Христов долазак. Такав став изазвао би пометњу у вери; јер разочарање често води у неверство. Стога је апостол опоменуо браћу да не примају никакву такву поруку као да долази од њега, и потом је нагласио чињеницу да папска сила, тако јасно описана од пророка Данила, тек треба да устане и зарати против Божјег народа. Док ова сила не изврши своје смртоносно и богохулно дело, Црква би узалуд очекивала долазак свога Господа. ‘Не памтите ли’, упитао је Павле, ‘да сам вам ово казивао још кад бејах код вас?’“
“Terrible were the trials that were to beset the true church. Even at the time when the apostle was writing, the ‘mystery of iniquity’ had already begun to work. The developments that were to take place in the future were to be ‘after the working of Satan with all power and signs and lying wonders, and with all deceivableness of unrighteousness in them that perish.’
„Страшна су била искушења која су имала да снађу праву цркву. Још у време када је апостол писао, ‘тајна безакоња’ већ је почела да делује. Збивања која су у будућности имала да наступе требало је да буду ‘по чињењу Сотонину, са сваком силом и знацима и лажним чудесима, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају.’“
“Especially solemn is the apostle’s statement regarding those who should refuse to receive ‘the love of the truth.’ ‘For this cause,’ he declared of all who should deliberately reject the messages of truth, ‘God shall send them strong delusion, that they should believe a lie: that they all might be damned who believed not the truth, but had pleasure in unrighteousness.’ Men cannot with impunity reject the warnings that God in mercy sends them. From those who persist in turning from these warnings, God withdraws His Spirit, leaving them to the deceptions that they love.” Acts of the Apostles, 265, 266.
„Нарочито је свечана апостолова изјава у погледу оних који би одбили да приме „љубав према истини“. „Зато“, изјавио је он о свима који би намерно одбацили поруке истине, „послаће им Бог силу преваре, да верују лажи: да приме суд сви који не вероваше истини, него заволеше неправду.“ Људи не могу некажњено одбацивати опомене које им Бог у милости шаље. Од оних који упорно одвраћају лице од тих опомена, Бог повлачи Свога Духа, препуштајући их обманама које воле.“ Дела апостолска, 265, 266.
The compromise between paganism and the church was the warning sign that led the Christians of that era to separate from papal Rome, but it should be noted that the light that Paul contributed to Jesus’ warning to flee, is the same passage that William Miller came to understand that “the daily” of the book of Daniel represented pagan Rome. The prophetic relationship between pagan Rome restraining, and then falling away in order for papal Rome to ascend to the throne was a truth that must be understood, for the consequences of not recognizing the prophetic relationship would bring strong delusion upon those who did not love that truth. Sister White addresses the same history:
Компромис између паганства и цркве био је знак упозорења који је навео хришћане тога доба да се одвоје од папског Рима, али треба запазити да је светлост коју је Павле додао Исусовом упозорењу да беже, исти онај одломак за који је William Miller дошао до разумевања да „свагдашња“ из књиге пророка Данила представља пагански Рим. Пророчки однос између паганског Рима који задржава, а затим отпада како би папски Рим могао да се уздигне на престо, био је истина која се мора разумети, јер би последице непрепознавања тог пророчког односа донеле силну заблуду на оне који ту истину нису љубили. Sister White говори о истој историји:
“It required a desperate struggle for those who would be faithful to stand firm against the deceptions and abominations which were disguised in sacerdotal garments and introduced into the church. The Bible was not accepted as the standard of faith. The doctrine of religious freedom was termed heresy, and its upholders were hated and proscribed.
„Била је потребна очајничка борба да би они који су хтели да остану верни чврсто стали против обмана и гадости које су биле прикривене свештеничким рухом и уведене у цркву. Библија није била прихваћена као мерило вере. Доктрина верске слободе називана је јересју, а њени поборници били су омражени и прогоњени.
“After a long and severe conflict, the faithful few decided to dissolve all union with the apostate church if she still refused to free herself from falsehood and idolatry. They saw that separation was an absolute necessity if they would obey the word of God. They dared not tolerate errors fatal to their own souls, and set an example which would imperil the faith of their children and children’s children. To secure peace and unity they were ready to make any concession consistent with fidelity to God; but they felt that even peace would be too dearly purchased at the sacrifice of principle. If unity could be secured only by the compromise of truth and righteousness, then let there be difference, and even war.” The Great Controversy, 45, 46.
„После дугог и жестоког сукоба, оно мало верно стадо одлучи да раскине сваку заједницу са отпадничком црквом ако она и даље буде одбијала да се ослободи заблуде и идолопоклонства. Увидели су да је одвајање апсолутна нужност ако желе да послушају реч Божју. Нису се усуђивали да трпе заблуде погубне по сопствене душе, нити да дају пример који би угрозио веру њихове деце и деце њихове деце. Да би осигурали мир и јединство, били су спремни на сваки уступак који је у складу с верношћу Богу; али су осећали да би чак и мир био прескупо плаћен жртвовањем начела. Ако би се јединство могло осигурати само компромисом истине и праведности, онда нека буде разлике, па и рата.“ Велика борба, 45, 46.
The prophetic relationship between the United States and the papacy in the last days has been typified, and emphasized, by Paul’s identification of the relationship between pagan and papal Rome leading up to 538 AD. In the triple application of Rome, pagan Rome fulfilled Jesus words identifying the abomination of desolation as a sign to flee, and papal Rome also fulfilled Jesus’ words. Sister White identifies another fulfillment of Christ’s words.
Пророчки однос између Сједињених Држава и папства у последњим данима био је предобразан и наглашен Павловим поистовећивањем односа између паганског и папског Рима који води до 538. године нове ере. У трострукој примени Рима, пагански Рим је испунио Исусове речи које одређују гадост опустошења као знак за бежање, а папски Рим је такође испунио Исусове речи. Сестра Вајт указује на још једно испуњење Христових речи.
“It is no time now for God’s people to be fixing their affections or laying up their treasure in the world. The time is not far distant, when, like the early disciples, we shall be forced to seek a refuge in desolate and solitary places. As the siege of Jerusalem by the Roman armies was the signal for flight to the Judean Christians, so the assumption of power on the part of our nation in the decree enforcing the papal sabbath will be a warning to us. It will then be time to leave the large cities, preparatory to leaving the smaller ones for retired homes in secluded places among the mountains.” Testimonies, volume 5, 464.
„Sada nije vreme da Božji narod vezuje svoja osećanja niti da sabira svoje blago na ovome svetu. Nije daleko vreme kada ćemo, poput ranih učenika, biti prinuđeni da potražimo utočište na pustim i usamljenim mestima. Kao što je opsada Jerusalima od strane rimskih vojski bila znak za bekstvo judejskim hrišćanima, tako će i prisvajanje vlasti od strane našeg naroda u uredbi kojom se nameće papska subota biti upozorenje za nas. Tada će biti vreme da se napuste veliki gradovi, kao priprema za napuštanje manjih i odlazak u povučene domove na skrovitim mestima među planinama.“ Testimonies, volume 5, 464.
For the Christians of Christ’s time period the warning identified when to flee Jerusalem. In the fifth and sixth century the warning for the Christians led them to flee into the wilderness.
За хришћане Христовог времена ово упозорење је означило када треба да побегну из Јерусалима. У петом и шестом веку упозорење је хришћане навело да побегну у пустињу.
And the woman fled into the wilderness, where she hath a place prepared of God, that they should feed her there a thousand two hundred and threescore days. . .. And to the woman were given two wings of a great eagle, that she might fly into the wilderness, into her place, where she is nourished for a time, and times, and half a time, from the face of the serpent. And the serpent cast out of his mouth water as a flood after the woman, that he might cause her to be carried away of the flood. And the earth helped the woman, and the earth opened her mouth, and swallowed up the flood which the dragon cast out of his mouth. And the dragon was wroth with the woman, and went to make war with the remnant of her seed, which keep the commandments of God, and have the testimony of Jesus Christ. Revelation 12:6, 15–17.
И жена побеже у пустињу, где има место приправљено од Бога, да је онде хране хиљаду двеста и шездесет дана.... И жени бише дата два крила великога орла, да одлети у пустињу, на своје место, где се храни за време, и времена, и по времена, далеко од лица змијина. И змија избаци из својих уста за женом воду као реку, да учини да је река однесе. И земља поможе жени, и отвори земља уста своја, и прогута реку коју аждаха избаци из својих уста. И разгневи се аждаха на жену, и отиде да се побије с осталим семеном њезиним, које држи заповести Божје и има сведочанство Исуса Христа. Откривење 12:6, 15–17.
Jesus always illustrates the end of a thing with the beginning of the thing, for He is Alpha and Omega. The warning of the abomination of desolation in the history of papal Rome was recognized when the papal power was recognized as standing in the holy place.
Исус увек приказује крај нечега почетком тога истог, јер је Он Алфа и Омега. Упозорење о гадости опустошења у историји папског Рима било је препознато када је папска власт била препозната као она која стоји на светом месту.
The warning is recorded by Matthew, Mark and Luke, and each reference has a slight variation of words. Matthew states, “When ye therefore shall see the abomination of desolation, spoken of by Daniel the prophet, stand in the holy place,” and Mark states, “when ye shall see the abomination of desolation, spoken of by Daniel the prophet, standing where it ought not.” Luke states, “when ye shall see Jerusalem compassed with armies, then know that the desolation thereof is nigh. Then let them which are in Judaea flee to the mountains.”
Ово упозорење забележили су Матеј, Марко и Лука, и сваки навод садржи незнатну разлику у речима. Матеј каже: „Када, дакле, угледате мрзост опустошења, о којој говори Данило пророк, где стоји на светоме месту“, а Марко каже: „када угледате мрзост опустошења, о којој говори Данило пророк, где стоји где не треба.“ Лука каже: „када угледате Јерусалим опкољен војскама, тада знајте да се приближило опустошење његово. Тада нека они који су у Јудеји беже у горе.“
All three testimonies apply together. In a more specific application, Luke’s reference of Jerusalem being compassed with armies identifies the warning that when pagan Rome began its siege against Jerusalem in the year 66 AD, that Christians still in Jerusalem were to immediately flee. Matthew’s reference of “the holy place,” corresponds with Paul identifying the “man of sin” who “sitteth in the temple of God, showing himself that he is God,” thus representing the papal fulfillment of the “abomination of desolation.” Mark identifies the abomination of desolation standing where it ought not, and it corresponds to the warning to flee given to Adventism in the last days. Two of the warnings are associated with the command that whoever reads the warning should understand, and they all address a sign that was to inform the Christians of the era to flee.
Сва три сведочанства примењују се заједно. У одређенијој примени, Лукино указивање на то да је Јерусалим опкољен војскама означава упозорење да, када је незнабожачки Рим започео своју опсаду Јерусалима 66. године нове ере, хришћани који су још били у Јерусалиму треба одмах да побегну. Матејево указивање на „свето место“ одговара Павловом означавању „човека греха“ који „седи у храму Божјем, показујући себе да је Бог“, те тако представља папско испуњење „мрзости пустошне“. Марко указује на мрзост пустошну која стоји где не треба, и то одговара упозорењу да се бежи, датом адвентизму у последњим данима. Два од тих упозорења повезана су са заповешћу да онај ко чита упозорење треба да разуме, а сва она упућују на знак који је требало да обавести хришћане тог доба да беже.
The false application of a triple application that is misrepresented by those who claim the “robbers of thy people” are the United States, identifies that when the “abomination of desolation” is fulfilled at the Sunday law in the United States, that the Sunday law that then is enforced identifies the United States as Modern Rome, for pagan and papal Rome both previously enforced a Sunday law.
Лажна примена троструке примене, коју погрешно представљају они који тврде да су „насилници из твога народа“ Сједињене Америчке Државе, поистовећује да, када се „гнусоба опустошења“ испуни при недељном закону у Сједињеним Америчким Државама, недељни закон који се тада буде спроводио означава Сједињене Америчке Државе као Модерни Рим, јер су и пагански и папски Рим раније спроводили недељни закон.
The problem with that flawed application is that the Sunday law of pagan Rome took place in the year 321 AD, but pagan Rome’s fulfillment of the “abomination of desolation” was fulfilled in the year 66 AD, 255 years before the Sunday law of 321 AD. So too, the compromise that produced the “man of sin” was already occurring in the time of Paul, who said, “the mystery of iniquity doth already work,” yet the papal Sunday law came over four centuries later. The first two witnesses in a triple application of prophecy establish the characteristics of the third fulfillment of the last days. The “abomination of desolation” in the last days, upon two historical witnesses, and three biblical records of Christ’s words, represents a warning to flee, not the enforcement of a Sunday law.
Проблем са том погрешном применом јесте у томе што је недељни закон паганског Рима донет 321. године н. е., док се испуњење паганског Рима у погледу „гнусобе опустошења“ збило 66. године н. е., 255 година пре недељног закона из 321. године н. е. Тако је и компромис који је произвео „човека греха“ већ био на делу у Павлово време, који је рекао: „јер тајна безакоња већ дејствује“, а ипак је папски недељни закон дошао више од четири столећа касније. Прва два сведока у трострукој примени пророштва утврђују обележја трећег испуњења у последњим данима. „Гнусоба опустошења“ у последњим данима, на основу два историјска сведока и три библијска записа Христових речи, представља упозорење да се бежи, а не наметање недељног закона.
In the next article we will break down why the application is flawed in the context of established rules associated with a triple application of prophecy, and why the identification of the Sunday law in the context of the warning given by Christ is a misrepresentation of prophetic history.
У следећем чланку разложићемо зашто је таква примена погрешна у контексту утврђених правила повезаних са троструком применом пророштва, и зашто је поистовећивање закона о недељи у контексту опомене коју је дао Христос погрешно представљање пророчке историје.
“This compromise between paganism and Christianity resulted in the development of ‘the man of sin’ foretold in prophecy as opposing and exalting himself above God. That gigantic system of false religion is a masterpiece of Satan’s power—a monument of his efforts to seat himself upon the throne to rule the earth according to his will.” The Great Controversy, 50.
„Овај компромис између паганства и хришћанства довео је до развоја ‘човека греха’, који је у пророштву унапред објављен као онај који се противи Богу и уздиже себе изнад Бога. Тај огромни систем лажне религије представља ремек-дело Сатанине моћи — споменик његових настојања да себе постави на престо и влада земљом по својој вољи.“ Велика борба, 50.